Srpska Analitika

Dobrodošli na zvaničnu prezentaciju Srpske Analitike - internet magazina koji se bavi društvenim, političkim, geopolitičkim, ekonomskim i geoekonomskim istraživanjima i analizama kao i procesima u kompleksnim savremenim međunarodnim odnosima...

Dragomir Anđelković: DEMASKIRANJE SPIN-MAJSTORA

Oni koji su ranije stečeni nacionalni kredibilitet stavili u funkciju aktuelnog štetočinskog režima, posle odluke MSP-a napokon su isterani na čistinu, jer su morali da izađu iz okvira dotadašnjeg delikatnog spinovanja nacionalno nastrojenog dela javnosti

U vreme kada je Jugoslaviju zahvatio separatistički požar, po njenom važećem ustavu iz 1974. godine, srpski narod imao je pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Ako su Hrvati smeli da se izdvoje iz sastava SFRJ, sa pravnog stanovišta neosporno je da su i Srbi, kao konstitutivni narod, mogli tako da postupe kada se radilo o SR Hrvatskoj ili SR BiH. Međutim, Zapad je odlučio drugačije. Hrvatska i BiH su međunarodno priznate, a Republika Srpska i Republika Srpska Krajina tretirane kao njihove secesionističke pokrajine. A Srbiji su uvedene razorne sankcije zato što je podržala prekodrinske Srbe da realizuju svoje pravo na samoopredeljenje.

Posle povlačenja JNA iz Krajine, zaštitne snage UN (UNPROFOR) bile su dužne da osiguraju njenu bezbednost. To se nije desilo. Hrvatima je SAD pomogao da okupira RSK, i dopustio da je etnički očiste od Srba, a UN nisu ni prstom mrdnule. A na Srbiju je, uz kršenje međunarodnog prava nalik onome koje je sprovodila nacistička Nemačka, 1999. godine izvršena NATO agresija, kako bi joj bila oteta južna pokrajina.

Uzimajući sve to u obzir, kao i mnogo toga sada nepomenutog, ne stoji da nam je tek nedavno MSP saopštio istinu da „za male zemlje ne postoji više pravo; postoji samo milost i nemilost Imperije“. Ona je bila očita i pre nego što nam je 1993. godine američki zvaničnik, Piter Galbrajt, oholo poručio: „Ne samo Vi i Vaša deca, već će i deca Vaše dece gadno ispaštati zbog toga što ste se suprotstavili našoj volji“.

U LAŽI SU KRATKE NOGE

Amerika je naš neprijatelj. Samo, mnogima je trebalo dosta vremena da to uvide, odnosno da razumeju da razlozi za neprijateljstvo SAD-a prema Srbiji leže u geopolitičkim interesima, a ne u ideološko-personalnim antagonizmima. Neki ni danas to nisu shvatili ili neće da shvate, jer ih je briga za srpske interese. Jedino ih zanima da izvuku lično-partijsku korist, i radi toga su spremni da realizuju sve naloge koji stižu iz Vašingtona i Brisela. Takav je, u to sam ubeđen, i naš aktuelni državni vrh. U protivnom, zar bi nametnuo usvajanje tzv. srebreničke rezolucije kojom Srbija prihvata laž da je srpski narod – klan od Jasenovca i Jadovna, do Peći i Štrpca, kako tokom Drugog svetskog rata tako i 90-ih godina – genocidan?! Zar bi, dajući prekomernu autonomiju Vojvodini i dopuštajući da tamo klija identitetsko seme slično crnogorskom, reskirali da dođe do novih unutarsrpskih etničko-separatističkih procesa?! Zar bi mirno gledali širenje turskog uticaja, i stvaranje potencijalno novog Kosova na prostoru Raške oblasti?! Zar bi bagatelisali pitanje opstanka Republike Srpske i zaštite srpskog naroda u Crnoj Gori?!

Mi očito imamo kvislinški režim, koji ne radi u interesu srpskog naroda, već onih koji su mu omogućili da dođe na vlast. Kako onda možemo da mu poverujemo da iskreno brani Kosovo i Metohiju? Lako je biti general posle bitke. Ali ima i bitaka tokom kojih nije teško proceniti njihov ishod, odnosno kuda vodi ponašanje predvodnika neke od zaraćenih strana. Takva je ova „bitka“ koju, navodno, Tadić i Jeremić vode radi odbrane teritorijalnog integriteta Srbije. Tu se radi o simulaciji „boja“, o NATO manevrima u kojima oni učestvuju glumeći „crvene“, sa zadatkom da izgube „bitku“ a da to deluje „časno“, kako bi mogli da sačuvaju vlast i posle poraza. Itekako su mnogi na to ukazivali pre nego što je Međunarodni sud (ne)pravde iskazao svoje mišljenje. Na partijskoj sceni to je uporno činio DSS, a na publicističko-analitičarskoj, između ostalog, više autora magazina „Pečat“ i „Vidovdan“. Navodim, tek primera radi, sjajan analitički tekst pravnika i publiciste Milorada Vukašinovića – „Kosovo pred sudom pravde“ (Vidovdan), u kome je još krajem 2009. godine proročki predvideo kako će se završiti režimska lakrdija sa obraćanjem MSP-u.

Nisu Tadić i Jeremić krivi „zato što nisu znali kako će se čitava stvar“ – sa nemuštim obraćanjem MSP-u – „završiti“. Ne, oni su krivi što su, možda i tek polusvesno, usled egoizma i karijerizma koji su limitirali moć njihove spoznaje, saučestvovali u prljavoj igri na štetu Srbije. A u njenom kontekstu, da bi zadovoljili svoje zapadne prijatelje, nisu hteli ni da čuju ono što im je, bar po neko, i iz redova „srpske pravne i političke elite“, na vreme rekao. Još više su krivi što i sada nastavljaju da navode vodu na američku vodenicu. Sigurno su se i oni, ma kakve mentalne amortizere imali, posle odluke MSP-a uverili da imamo posla sa imperijom zla koja nije spremna da učini ni najmanje ustupke onima koje je definisala kao pretnju po svoje interese. I pored toga, do kraja bagatelišući nacionalni ponos i interese, obratili su se Generalnoj skupštini UN sa predlogom rezolucije koja ide u prilog našim neprijateljima. To što oni negoduju, deo je nove propagandne kombinacije. „Oštar“ protest britanskog ambasadora – da se poslužim rečima istoričara Milovana Balabana – „samo je dogovorena predstava za narod kojom aktuelni vlastodršci u domaćem miljeu pokušavaju da dokažu mogućnost makar minimalne nezavisnosti u odnosu na svoje saveznike tj. mentore iz redova globalnih centara moći“.

KVALITET OGOLJENOG ZLA

Da li bi nam onda, uistinu, bilo gore kada bi naš šef diplomatije bio Čeda Jovanović umesto Jeremića? Možda je na to pitanje odgovor već dala Biljana Srbljanović. U maju 2008. godine ona je rekla: „Sasvim je jasno iz mnogobrojnih kontakata sa predstavnicima većinske Demokratske stranke da je njihov stav prema Kosovu zapravo identičan stavu LDP-a“. „Rezultati“ koje je od tada do danas postigao režim Borisa Tadića u vezi sa odbranom Kosova i Metohije, svedoče u prilog toga da je gospođa Srbljanović znala o čemu priča.

No, da se vratimo Jovanoviću. Ljudi koji vole Srbiju i žele joj dobro, sigurno, predstavljaju većinu njenih građana. Druga stvar je što su izmanipulisani i tihi, i što, u želji da se dokopaju boljeg života, omogućavaju zapadnim klijentima da našu zemlju vode antisrpskim stranputicama. Kada uvide krajnje konsekvence onoga što dopuštaju da nam se čini, osvestiće se. No, evroatlantski ideološki aparat je vešt, i za sada uspeva da dovoljno veliki broj građana održi u stanju opijenosti iluzijama ili bar u defetističkom raspoloženju. Ipak, Čeda ne može da uzme vlast u Srbiji. Nju mogu da drže samo prikriveni kvislinzi, koji nas lažu da rade nešto dobro za Srbiju. A rade, samo postepeno i maskirano, isto što bi, brže i ogoljeno, činio Jovanović. Tu se radi o dva lica američkog božanstva Moloha.

Kada bi, kojim slučajem, umesto Tadića imali Jovanovića (Jeremić, koji je samo Borisov poslušnik, nije mu pandan) bar bi Srbi brzo uvideli na čemu su. Protiv janičara bi se brzo digli, dok lažne patriote dugo mogu da amortizuju nezadovoljstvo naroda, i uspešno obavljaju naloge iz inostranstva. To znaju u Vašingtonu i Briselu, pa, iako više vole janičare, oslanjaju se na obične kolaboracioniste. I da kojim slučajem mogu da predaju gro vlasti LDP-u, za sada to ne bi učinili. Za tako nešto još nisu sazrele okolnosti. Prikrivena kvislinška vlast treba da obavi još štošta da nas onemogući, kada se probudimo iz hipnoze, da krenemo nazad. Radi toga, pokušaće, na mala vrata, da nas uvede i u NATO. A kada, nedajbože, budemo imali američke baze u predgrađima Beograda, doći će vreme da vlast bude predata Čedi Jovanoviću ili nekom sličnom. Tadić i Jeremić odigraće maestralno svoje uloge, pa će doći vreme da se povuku u „zasluženu“ penziju ili da dobiju neku prestižnu funkciju, na primer, u strukturama Severnoatlantskog saveza, kao što će se uskoro desiti sa Milom Đukanovićem.

GEOPOLITIČKA METAMORFOZA

Ne bi bilo loše da NATO-u pozajmimo naše patriotske pozere, ali ne po cenu finalizacije okupacije Srbije. No, do nje, ako se osvestimo, ne mora da dođe. Geopolitičke okolnosti već su se promenile. I u narednim godinama nastaviće intenzivno da se menjaju. Težište svetske ekonomske moći izmešta se izvan evroatlantske zone. Zemlje grupe BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina) imale su 2000. godine višestruko manji Bruto domaći proizvod (prema paritetu kupovne moći) nego članice NATO-a. Već 2020. godine BRIK će imati veći BDP od NATO-a! Kina je 1990. godine imala skoro 8 puta manji BDP od SAD-a, a već 2016-17. prestići će Ameriku. A istorija nas uči da ekonomsku moć prati i vojno-politički uspon. Rusija, pa donekle i Kina, već sada su vojne sile. U budućnosti će to biti još u većoj meri, a što je još važnije, svi će toga postati svesni. Sila koja je prepoznata kao takva, i kada se ne koristi, deluje već samim svojim postojanjem. SAD umnogome baš na tim osnovama ubira plodove.

I pre nego što smo mi počeli da uviđamo koliko se svet menja, SAD je toga bio svestan. Pa je na vreme delovao kako bi i u Srbiji osigurao svoje interese u novim okolnostima. Više ne može da nas bombarduje i na druge načine prema nama postupa otvoreno agresivno, ali može da nas drži u lažnom strahu da je tako nešto realno, i da time parališe našu energiju. Može i da nam podgrejava lažnu nadu da će nas, pre ili kasnije, primiti u EU, ili da će do nas doći bujica investicija te ćemo dočekati bolji standard. Ukratko, Amerika je u Srbiji stvorila „petu kolonu“ – medijsku, NVO, naučnu, analitičarsku, političku, privrednu – koja treba da omogući Vašingtonu da našu zemlju kontroliše iznutra. I da nas ubedi da mu sami damo sve što nije uspeo da nam otme. Tako bi, onda kada dođe vreme da pokrenemo pitanje okupiranih srpskih zemalja, umesto da to uradimo, postali američki „saveznici“, a možda i poslednja marionetska straža na već urušenom „Evroatlantskom bedemu“.

UNUTRAŠNJE SPUTAVANJE

U funkciji toga su kako otvoreni NATO lobisti i jurišnici tzv. Druge Srbije, tako – makar i bez želje da se to desi, ali uhvaćeni u zamku sukcesivnog i iznijansiranog navlačenja na đakonije koje vlast može da ponudi – neki ljudi za koje smo dugo mislili da su patriote. Slažem se da je rđava „logika da su sumnjivi čak i oni koji su samo 95 posto patriote, čak i oni koji samo 5 posto ne misle kao mi, čak i oni koji nisu protiv svakog čoveka iz ove vlasti, šta god da učini i koliko god da se potrudi da nešto uradi“. Nije u redu optuživati čak ni one ljude sa kojima se potpuno ne slažemo da su politički instrumentalizovani, samo na osnovu njihovih stavova. No, jedna stvar je ne slagati se sa nečijim iskrenim uverenjima, a drugo je ne izvesti zaključak iz čestih političkih transformacija. I to naizgled šizofrenih, od Beogradskog kruga i Soroša, do nacionalnih pozicija; od DSS-a do Tadićevog dvora.

Normalno je da ljudi menjaju ubeđenja u skladu sa promenom okolnosti. Ipak postoji neka granica, kao i shvatljiv broj transfera. To važi i za fudbalere a kamoli politički angažovane intelektualce. Uz to, sumnjivo je ako su oni uvek tamo gde može da se izvuče ćar. A njega je, i to u uz mnogo manju konkurenciju nego pred jaslama vlasti, 90-ih godina, itekako bila u soroševskom taboru. A danas se nalazi u društvu ministara koji mogu da odobre pare za razna istraživanja, ili kod Šapera, Đilasa, odnosno nekih drugih moćnika iz Tadićevog, formalnog i neformalnog, kruga. Analitičari teško mogu da budu objektivni kada imaju ozbiljne poslovne interese koji zavise od naklonosti vlasti. Otužno je, a ne samo sumnjivo, kada oni čije agencije za istraživanje javnog mnenja, firme, NVO, produkcijske kuće, „posluju“ sa vlastima, a ti „nezavisni“ mislioci, navodno iz objektivnosti, baš u ključnih 5% slučajeva, podržavaju nacionalno destruktivnu vlast. I u tom kontekstu pravdaju je za fingirane poraze, te tako trasiraju put za nove.

PRIJATELJSTVO I ODGOVORNOST

Prijateljstvo je nešto što treba ceniti. Međutim, zbog njega ne sme da se pravda ono je nemoralno i za naciju štetno. Ma koliko bili frustrirani ili nervozni što maska spada sa ljudi koji su nam bliski, ako ne postupaju ispravno, ne smemo da je vraćamo na njihova lica. Najžalosnije mi je kada to čini neko koga cenim, i za koga mislim da je dao značajan doprinos borbi protiv antisrpske „pete kolone“. Razboriti i nacionalno-odgovorni ljudi dužni su da se izbore sa emocijama koje im otežavaju da uvide štetu koju prave njihovi prijatelji, koji iz lukrativnih razloga idu na ruku onima koji uništavaju našu zemlju. Hoću da verujem da će, pre ili kasnije, razboritost pobediti emocije, i oni će tako postupiti.

Svi mi, neretko, dok „dara ne pređe meru“, i ne izgubimo strpljenje, plaćamo danak pređašnjim vremenima ili aktuelnim drugovanjima. Na sreću, oni koji su se stavili u funkciju štetočinskog režima, da bi zadovoljili zahteve uspaničenih poslodavaca, sada su prinuđeni da izađu iz okvira delikatnog spinovanja nacionalno nastrojenog dela javnosti. Posledica toga je da razvejavaju iluzije onih koji ih u vezi sa njima još imaju, i razbijaju skrupule nas koji smo se zbog toga što smo ih ranije smatrali saveznicima, i kada su nam stvari postale vrlo sumnjive, uzdržavali da o njima progovorimo. Hvala im za to što su učinili, i za ono što će eventualno još učiniti, da nas, naravno ne želeći to, podstaknu i da izađemo iz domena načelnog ukazivanja na njihov lik i delo, i postanemo mnogo konkretniji.

Vreme je da zaboravimo preveliko nijansiranje, i da jasno i glasno kažemo ko je ko. Tako ćemo otpočeti posao koji će nam pomoći da izbegnemo jevrejsku sudbinu, tj. da ne ostanemo bez države, i narednih dve hiljade godina o njoj sanjamo. I nećemo se okupiti oko kamufliranih kvislinga, koji bi nas postepeno doveli u istu poziciju kao i vidljivi izdajnici. Naprotiv, pojačaćemo napore da ih sve oteramo sa glavne političke scene, kako bi Srbi energično krenuli putem korenite geopolitičke i unutrašnjopolitičke preorijentacije, i tako „spremni dočekali priliku za obračun“ sa spoljnim neprijateljima. Faza u obavljanju tog posla je i onemogućavanje amortizovanja patriotskog javnog mnenja od strane onih koji su kupljeni da svoj ranije stečeni nacionalni kredibilitet upregnu u režimska antisrpska kola. Stoga, pažljivo posmatrajmo i prosuđujmo. Naoružajmo se saznanjem koje će doprineti da se „oblačno nebo“ što pre razvedri. Kako kaže narod: „Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka ostavi svoj trag“.

(autor je prijatelj Srpske analitike; tekst je objavljen u 126. broju magazina "Pečat")

1. septembar 2010 11:18:34 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Tatjana Vasiljevna Gračova: KO SPREMA OSMI VASELJENSKI SABOR?

Danas postoji ozbiljna opasnost i čak uznemirenost u vezi sa tim što se Pravoslavnoj Crkvi veštački nameće duh rušilačkog liberalizma. Za tu bojazan postoje ozbiljni razlozi, jer ide aktivna priprema takozvanog velikog Sveštenog sabora Pravoslavne Crkve. Pobornici ekumenizma se ponovo zalažu za sazivanje Osmog Vaseljenskog sabora.

Nije tajna da se priprema za taj sabor već odavno vodi.

Još je 1961. godine na ostrvu Rodos, na inicijativu Lenjigradskog mitropolita Nikodima, koji je tada predvodio Odeljenje spoljnih crkvenih odnosa Moskovske Patrijaršije, bilo sazvano takozvano Svepravoslavno savetovanje, na kome su prisustvovali ekumenistički nastrojeni predstavnici Pomesnih Crkava.

Svepravoslavno predsaborsko savetovanje drugi put je održano 1976. godine i već nije skrivalo da je njegov cilj priprema Osmog Vaseljenskog sabora.

Ali, ovaplotiti u život svoju maštu saziva Osmog Vaseljenskog, koji je u prvom redu neophodan ekumenistima za utvrđenje svoje jeresi, nije pošlo za rukom episkopu Nikodimu zbog njegove iznenadne smrti 5. septembra 1978, prilikom posete rimskom papi Jovanu Pavlu I. Po ekumenističkoj tradiciji papa je pročitao posmrtno slovo mitropolitu Nikodimu i održali su mu opelo u katoličkom hramu.

Okolnosti smrti mitropolita Nikodima bili su duboko simbolični – on je bio veliki poštovalac katoličke „crkve“, svoju doktorsku disertaciju posvetio je Jovanu XXIII a svako svoje putovanje u Rim doživljavao je kao „poklonjenje apostolskom prestolu“.

Po svojim religioznim pogledima mitropolit Nikodim je javno naginjao katolicizmu. Na primer, on se javno ushićavao katoličkim hramovima, tvrdeći da su oni, kao bajagi uistinu veliki, za razliku od naših, manje prostranih, pravoslavnih hramova. Publikovano je dosta ličnih svedočenja o služenju mitroploita Nikodima „privatnih misa“ po latinskom obredu.

Zaslugama mitropolita Nikodima 1969. godine, odlukom Svetog Sinoda RPC MP, katolicima je dozvoljeno da pristupaju svetim tajnama. Ali je uskoro ta skandalozna odluka ukinuta.

Treba reći da sa simboličnom smrću mitropolita Nikodima nije prestala da postoji jeres ekumenizma u RPC, koju je on propovedao i nametao, pošto je on iza sebe ostavio plejadu svojih učenika, koje je uspeo rukopoložiti u sveštenički čin i postaviti ih na rukovodeće položaje.

A ideal i glavna mašta mitropolita je bilo „ujedinjenje sa velikom crkvom Zapada“ putem provođenja Osmog Vaseljenskog sabora.

A septembra 1991. godine na švajcarskom savetovanju „Pravoslavne crkve i Svetski Savet Crkava“ Vaseljenski patrijarh Vartolomej (Arhondonis) zajedno sa rukovodstvom OVS RPC doneli su zajedničku izjavu o tome da je za „pravoslavno učešće u ekumenističkom traženju jedinstva hrišćana neophodno postojano očišćenje Pravoslavlja“. Oprostite, od čega to treba „očistiti“ sveto, nepogrešivo Pravoslavlje? U šestoj glavi svoje masonske disertacije Vartolomej direktno govori o neophodnosti stvaranja „novih kanona“...

Do sredine XIX veka u Pravoslavnoj Crkvi nije se čak ni spominjao Osmi Vaseljenski sabor, iako je i do tada položaj Crkve bio veoma ozbiljan (pad Latina - 1054 godine), Florentinska unija (1453. godine), Luterove reforme (1521. godine) i slično. Tek sa proniknućem protestantskih pogleda u pravoslavno veroučenje, iznikla je misao o njegovom sazivanju... Pravoslavni bogoslovi toga vremena su govorili ne o nemogućnosti već o odsustvu neophodnosti toga saziva, pošto je zadatak Vaseljenskih Sabora – razobličavanje izniklih jeresi. A pošto su Latini, protestanti i slični sektaši osuđeni odredbama sedam Vaseljenskih sabora, onda za sazivanje Osmog sabora nema nikakve neophodnosti.

Slično i sada, ekumenistički nastrojena jerarhija je odlučila da je nastupio pogodan momenat za obnovu neuspešnog pokušaja da se sazove i provede Osmi Vaseljenski sabor.

Njegova priprema danas teče punom parom. Aktivno se vode predizborni susreti i pregovori. Vaseljenski patrijarh Vartolomej je izdvojio 10 tema za razmatranje.

1) Pravoslavna dijaspora. Određenje jurisdikcije pravoslavnih zajednica van nacionalnih granica.

2) Procedura priznanja statusa crkvene autokefalije.

3) Procedura priznanja crkvene autonomije.

4) Diptih.Pravila uzajamnog kanonskog priznavanja Pravoslavnih Crkava.

5) Uspostavljanje zajedničkog kalendara praznika.

6) Pravila i prepreke za vršenje svete tajne braka.

7) Pitanje posta u savremenom svetu.

8) Veza sa drugim hrišćanskim konfesijama.

9) Ekumenistički pokret

10) Doprinos Pravoslavlja u učvršćenju hrišćanskih ideala sveta, bratstva i slobode.

Odmah izniče pitanje: a zar sve to nije rešeno na prethodnih sedam Vaseljenskih sabora i treba li zbog njihovog rešavanja sazivati novi Osmi Vaseljenski sabor?

Povodom toga možemo navesti reči Svetog Prepodobnog Justina Popovića: „Istorijska realnost je očigledna: sveti i Bogom sazivani Sabori svetih otaca uvek su imali pred sobom jedan ili najviše dva-tri pitanja, oštro postavljena zbog jeresi i raskola, koje su izvraćale Pravoslavnu veru, razdirale Crkvu i ozbiljno pretile spasenju ljudskih duša, spasenju pravoslavnog naroda Božijeg i sve Božije tvorevine. Zato su Vaseljenski sabori uvek imali hristološki karakter, to jest njihova centralna tema - jedina tema i glavna blagovest – je uvek bio Bogočovek Isus Hristos i naše spasenje u Njemu“.

Tako su Vaseljenski sabori čuvali čistotu i ispravnost vere, zato su i pitanja na njima razmatrana, bila dogmatska. Predstojeći Osmi Vaseljenski sabor na dnevnom redu nema dogmatskih pitanja koja nisu rešena na predhodnim saborima.

Provođenje Osmog Vaseljenskog sabora bilo bi korisno za pravoslavne samo u jednom slučaju: kad bi na njemu bila doneta pravilna eklisiološka ocena i osuda jeresi ekumenizma, koja sprema dolazak antihrista.

Ali takva tema se neće pokretati zato što je cilj takvog sabora - ozakonjenje te jeresi svejeresi kako ju je nazvao Prepodobni Justin Popović. I spremaju ga ekumenisti da bi opravdali svoje veroodstupništvo, svoja izdajnička dejstva u odnosu na Pravoslavnu veru.

Oni se nadaju da na tom „saboru“ većinom glasova promene kanone koji smetaju da se poruši pregrada između učenja Pravoslavne Crkve i pseudohrišćanskih konfesija. A zatim, opirući se na autoritet Osmog Vaseljenskog sabora, pravoslavni nateraju da pod izgovorom poslušanja podčine i ispune njihovu volju, koja će biti usmerena na ujedinjenje svih religija u jednu religiju Novog svetskog poretka.

Što se tiče prve četiri tačke, sve one su razmatrane na Sedam Vaseljenskih sabora i Sveti Oci su doneli odluke koje mi treba samo da ispunjavamo. Uprkos tome, pretenzije Konstantinopoljskog Patrijarhata da upravlja pravoslavnim narodima po šablončiću latinske konfesije, su više nego očigledna.

Peta tačka je takođe bila razmatrana još na Prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji i svim pravoslavnim je zapoveđeno da se drže mesecoslova u skladu sa Julijanskim kalendarom. Međutim, ekumenisti teže da uvedu novi kalendar, istovetan sa latinskim.

Šestu tačku Vartolomej je uneo zbog obnavljanja novotarstava: ženidbe episkopa i dvoježenstvo kod sveštenika.

Sedma tačka – oslabljenje posta od strane ekumenista, uprkos odredbama Sedam Vaseljenskih sabora.

Poslednje tri tačke nisu ništa drugo nego učvršćenje jeresi ekumenizma.

Iz gore nabrojanih tačaka apsolutno je jasno da za pravoslavne nema nikakve potrebe za sazivanjem sabora, ali taj sabor je neophodan ekumenistima zbog utvrđenja njihovih jeretičkih pogleda i zadobijanja njihovog autoritetnog statusa.

Ekumenizam je nova religija u kojoj se potiru sve granice u veroispovedanju, što je neophodno zbog zacarenja antihrista. Možemo reći da je ekumenizam antihrišćanska vera. Kao što o njoj piše prepodobni Justin: „Ekumenizam je zajednički naziv za lažnu crkvu Zapadne Evrope. Njeno zajedničko ime je – svejeres“.

Ispada da je glavni cilj „sabora“ ozakonjenje a ne osuda raširene jeresi ekumenizma. Zato su pristalice tog lažnog učenja tako aktivirale svoju delatnost i žure da sprovedu takozvani svepravoslavni sabor.

Od 9. do 17. decembra 2009. godine u pravoslavnom centru Konsantinopoljskog Patrijarhata u Šambeziju (Švajcarska) proteklo je zasedanje Međupravoslavne pripremne komisije, koja je sazvana sa ciljem dalje razrade pitanja dnevnog reda Osmog Vaseljenskog sabora. Okupljeni jerarsi su izvestili o tome da oni već razmatraju poslednje pitanje (http://sobor8.ru/23dec-09-telegramma.html). No pri tom, podaci o „Osmom Vaseljenskom“ su dosta oskudni i stvara se utisak da to oni pažljivo prećutkuju. Zato mnogi čak i ne pretpostavljaju da će vrlo brzo biti prinuđeni da ustanu pred grubom činjenicom izrugivanja Pravoslavne Vere, izdaje predanja, Svetootačkog učenja, rušenja kanona. Hajde da se obratimo proročanstvima Svetih Otaca o dolazećem Osmom Vaseljenskom saboru:

Prepodobni Kukša (Veličko): „Poslednja vremena nastupaju. Uskoro će biti ekumenistički sabor pod nazivom „sveti“. Ali to će biti taj famozni „osmi sabor, koji će biti zborište bezbožnika“. Na njemu će se sve vere sjediniti u jednu. Zatim će biti ukinuti svi postovi, monaštvo će biti potpuno uništeno, episkopi će se ženiti. Novi kalendar će biti uveden u Vaseljenskoj crkvi. Budite pažljivi. Trudite se da posećujete Božije hramove dok su oni još naši. Uskoro se tuda neće moći ići, sve će se izmeniti. Samo iabrani to vide. Ljudi će biti naterani da idu u crkvu ali mi ne treba da idemo tamo ni u kom slučaju. Molim vas, stojte u Pravoslavnoj veri do kraja vaših dana i spasavajte se!“

Arhiepiskop Teofan Poltavski: „O Osmom Vaseljenskom saboru ja još ništa ne znam. Mogu samo ponoviti reči Svetog Teodora Studita: „Nije svako sabranje episkopa sabor, nego samo sabranje episkopa u Istini“. Istinski Vaseljenski sabor ne zavisi od broja na njemu okupljenih episkopa, već od toga da li će on mudrovati ili učiti pravoslavno. Ako odstupi od Istine on neće biti Vaseljenski, bez obzira što on sebe zove Vaseljenskim. Poznati „razbojnički sabor“ bio je svojevremeno mnogobrojniji od mnogih Vaseljenskih sabora pa ipak nije bio priznat za Vaseljenski već je dobio naziv razbojničkog sabora“!... (Služba svetim ocima Sedmog Vaseljenskog sabora, oktobar, 11 dan, Bogorodičin po šestoj pesmi kanonima svetim ocima).

Arhimandrit Jovan Krestjankin, Pskovo-Pečerski manastir: „Čuvajte zavete koji su bili dati predhodnicima sada uznesenog na patrijaršijski prestol Alekseja. Prvo. Da kod nas bude stari kalendar! Drugi mi ne možemo prihvatiti. Drugo. Da mi budemo strogo Pravoslavni. Mi se nikada prema inoslavnim nismo odnosili neprijatno. U nas je savest čista po tom pitanju. Ali mi smo išli po strogo zacrtanom putu! Kako su naši prethodnici tako i mi, koji sada iz dan u dan ulazimo u nadzemaljski svet, pozivamo vas da čuvate punoću Pravoslavlja. Treće. Da se sveto čuva crkvenoslovenski jezik. Četvrto. Neke sada strašno plaši Osmi Vaseljenski sabor. Nemojte se toliko time opterećivati, samo spokojno verujte u Boga, jer je ušavši u večnost patrijarh (Pimen) rekao u ličnom razgovoru sa mnom, da ako bude na očekivanom Osmom Vaseljenskom saboru bilo šta nesaglasno sa ostalih sedam sabora, mi ta pravila ne prihvatamo. To je njegovo zaveštanje i mada rečeno u privatnoj besedi ja vam ga već ponavljam drugi ili treći put radi mirne savesti, jer ja sam zadavao ta pitanja i ja sam dobio odgovor na njih. I zato mene sada to ne opterećuje: ni brzina vremena, ni izbori, ni to što je bilo. Sve se to može obuhvatiti jednim pojmom: mi živimo u apokaliptičnim vremenima. I zato <...> Pazite, stojte u veri, muški se držite, utvrđujte se. Sve da vam bude u ljubavi (1 Kor. 16, 13-14).

Prepodobni Serafim Sarovski: „Doći će vreme kad će se pod izgovorom crkvenog i hrišćanskog progresa, da bi se ugodilo potrebama ovoga sveta izmeniti i izvrnuti kanoni i dogmati (učenja) Svete Crkve, zaboravljajući da oni imaju načela Samog Gospoda Isusa Hrista, koji je naučio i davno ukazao Svojim učenicima, Svetim Apostolima, o stvaranju Crkve Hristove i njenim pravilima...

Teško onome koji jednu reč izbaci ili pridoda. Naša Crkva nema nikakvih poroka; teško onome ko se drzne da unese bilo kakve promene u Bogosluženja i kanone te Crkve, koja jeste „stub i tvrđava Istine“ i o kojoj je Sam Spasitelj rekao da joj čak ni vrata pakla neće odoleti; to jest da će ona ostati neizmenjena do kraja – do drugog dolaska. Svaka želja da se unesu kao bajagi usavršene izmene i pravila i učenja Svete Crkve, jeste jeres, želja da se stvori posebna crkva po izmišljanju razuma ljudskoga, odstupanje od zapovesti Duha Svetoga i to i jeste hula na Duha Svetoga, koja se nikada neće oprostiti“.

Pravilo 2. Šestog Vaseljenskog sabora glasi: „ Nikome da ne bude dozvoljeno da gore naznačena pravila Apostola, Vaseljenskih i pomesnih sabora i Svetih Otaca menja ili zamenjuje ili osim predloženih pravila primenjuje druge, sa lažnim naslovima, sastavljanja nekih ljudi koji su se drznuli trgovati sa istinom“. A saborsko delo tog istog sabora glasi: „Triput anatema za svako novotarstvo i rad protiv crkvenog Predanja i učenja i pravila Svetih i blažene pamjati Otaca. Anatema ako ko naruši bilo koje zapisano ili nezapisano Predanje Crkve“.

„Ovde je um koji ima mudrost. Sedam glava to je sedam gora (to je sedam Vaseljenskih sabora) na kojima žena sedi (to je sveta Pravoslavna Crkva) (Otkr. 17, 9). Ona nema nužde u pribavljanju ili odbacivanju, jer broj sedam jeste broj punoće“. (jeromonah Pavel Lebedev).

Na taj način, mi treba da znamo da će provođenje Osmog Vaseljenskog sabora činiti deo specijalne operacije na uspostavljanju Novog svetskog poretka, gde se razvija delatnost u religioznom prostranstvu.

Suprotstavljati se svakom zlom uništenju, da bi istinsku i predatu od Svetih Otaca Pravoslavnu veru našu sačuvali u čistoći, ništa ne dodajući i ništa ne oduzimajući.

(odlomak iz knjige T.V. Gračove "Kada vlast nije od Boga")

30. avgust 2010 10:07:32 | 10 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Milorad Vukašinović: "EPIDEMIJA" KRIZE

Povodom dvogodišnjice "globalne krize"...

Svetska ekonomska i finansijska kriza događaj je od prvorazrednog značaja u prvoj dekadi 21. veka. Vreme unipolarnosti, karakteristično za posthladnoratovsku epohu devedesetih godina prošlog veka, definitivno je okončano.

Sjedinjene Američke Države, u čijem je finansijskom središtu, nastala “sistemska kriza neoliberanog kapitalizma”, pod teretom ogromnog unutrašnjeg i spoljašnjeg duga, dugotrajnih ratova u Iraku i Avganistanu, koji su izazvali prenapregnutost američke ekonomije, uz prateće ekstremne šokove na socijano - psihološkomi ekološkom planu, neumitno gube planetarnu moć. Na međunarodnom planu, uporedo sa svetskom krizom, zakonomerno se otvaraju perspektive novog “višepolarnog sveta”, čiji institucionalni okviri (G20 i BRIK) postaju nezaobilazan činilac u rešavanju nagomilanih opštesvetskih problema.

Rastuća moć Kine, Indije, Brazila i Rusije, nesumnjivo predstavljaju najveći izazov za Sjedinjene Države i Evropsku Uniju, odnosno ozbiljno ugrožavaju monopol “evroatlantske zajednice” u odlučivanju o svetskim poslovima. Prema relevantnim prognostičkim trendovima međunarodnih odnosa, već 2016 - 2017. godine, kineski bruto društveni proizvod biće veći od američkog, dok će zemlje BRIK a, za desetak godina imati veći bruto društveni proizvod od država NATO alijanse. Opisujući karakter promena u svetskoj ekonomiji, politički analitičar Dragomir Anđelković, s pravom koristi izraz “geopolitička metamorfoza”, uz podsećanje “da ekonomsku moć oduvek prati i vojno politički uspon”, pre svega Rusije, ali i Kine.

Pod uticajem svetske ekonomske krize, sve više se dovodi u pitanje i budućnost Evropske Unije. Naime, prema procenama američke obaveštajne službe CIA, “evro-zona je pred podelom, a integritetu Evropske Unije preti propast, jer bogatiji Zapad svim silama želi da se odvoji od krhkih istočnoevropskih ekonomija”. Kao krajnji rok za “razdruživanje unutar Unije”, američke specijalističke službe, ukazuju na 2020. godinu, do kada će ova ekonomska i politička zajednica biti transformisana u tri regionalne unije: zapadni blok, Novu Evropu i Pravoslavnu Uniju.

Zapadni blok činile bi: Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Irska , Austrija, Italija, Španija, zemlje “Beneluksa”i Skandinavije. U sastav takozvane nove, a suštinski “katoličke Evrope”, ušle bi : Estonija, Letonija, Litvanija, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija i Hrvatska, dok bi Pravoslavnu Uniju, prema ovim strategijskim analitičkim projekcijama predvodila Rusija, uz Ukrajinu, Belorusiju, Gruziju, Moldaviju, Rumuniju, Bugarsku, Grčku, Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i pretežno muslimansku Albaniju.

Londonski list “Indipendent”, ističe da bi u slučaju realizacije ovog scenarija, “Evropska Unija izgubila sve geopolitičke dobitke, nastale raspadom Sovjetskog Saveza”, dok poznati nemački finansijski ekspert Vilhelm Hankel, ukazujući na “katastrofalnu zaduženost država mediteranskog basena i Istočne Evrope”, ističe neminovnost “reforme u evro zoni”, kojoj treba da pripadaju samo snažne i dinamične ekonomije, poput Nemačke.

Diktatura globalnih razmera

Analizi međunarodnih odnosa, u novonastalim okolnostima, poželjno je pristupiti oprezno. Potreban je nov naučni multidisciplinarni pristup, uz uvažavanje okolnosti da su nastali novi akteri na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, odnosno da je i pored delimične teorijske i praktične afirmacije, država izgubila monopol u donošenju strateških odluka. Nove aktere treba tražiti u transnacionalnim korporacijama i nevladinom sektoru, kao i širokom spektru organizacija, koje u odnosu na državne resurse ispoljavaju “meku moć” suptilno usmeravajući tokove zvanične politike.

Epoha globalizacije ispoljila je snažan unutrašnji dinamizam i protivrečnosti, od kojih nisu ostala imuna ni ekonomski najbogatija i politički najstabilija društva. Pojedini autori, sa mnogo osnova, govore o postojanju “dve Amerike, dve Kine ili dve Rusije”, ukazujući na činilac “diverzifikacije moći”, koji je prouzrokovao duboke podele unutar ekonomskih i političkih elita.

Ovakvim tendencijama, ambijent ekonomske i finansijske krize, predstavlja dodatni stimulans. Savetnik predsednika Francuske Fransoa Perol, govoreći u ime elitističkih krugova “objedinjenog Zapada”, kao izlaz predložio je formiranje “svetske ekonomske vlade”, što je podstaklo mnoge autore da iznesu tvrdnje o zakulisnom karakteru svetske krize, koja treba da bude povod za uspostavljanje “diktature globalnih razmera”.

O krizi se debatovalo i na alternativnim antiglobalističkim forumima, uz konstataciju da je reč o “sistemskom defektu svetske privrede, koji počiva na grozničavoj težnji kapitala da neprestano traži utočišta, gde će sa što manje troškova ostvarivati što veće profite”. Pojedini teoretičari ukazuju na dramatične klimatske promene koje ugrožavaju živote i egzistenciju miliona ljudi širom planete, odnosno na “ekološki fašizam transnacionalnih kompanija”, koje u ime profita po svaku cenu, ne prezaju od uništenja životne okoline. Tragedija koja se dogodila prilikom izlivanja nafte u Meksičkom zalivu, a koju je izazvala kompanija “Britiš Petroleum”, u kojoj američke korporacije imaju 40% deonica, pokazuje kuda vodi ovako izvrnuta logika, koja ne vodi računa o budućnosti zajedničke planete.

Globalizacija pokazuje svoju najmračniju stranu i u regionu Bliskog Istoka. Posle tragičnih američkih vojnih intervencija u Avganistanu i Iraku, pokazatelji su poražavajući. “Rat za naftu”, doneo je ogromne patnje lokalnom stanovištvu, veliki broj poginulih, nestabilnost i podelu država, porast sektaškog nasilja i potpuno uništenje tradicionalne socijalne strukture. Prema podacima Ujedinjenih Nacija, na Avganistan otpada 93% svetske proizvodnje opijata ,uz zaprepašćujući podatak, da je posle NATO okupacije, u ovoj državi “proizvodnja heroina povećana za ukupno 44 puta, u odnosu na period pre okupacije”.

Pojedini svetski državnici, ukazuju na sve izvesniju opasnost od nuklearnog rata. Predsednik Kube Fidel Kastro upozorio je čovečanstvo o pripremama Amerike za upotrebu nuklearnog oružija, protiv Irana, koji ne odustaje od izgradnje nuklearnih centrala u mirnodopske svrhe. Istovremeno, kubanski predsednik podsetio je na to, da centri odlučivanja u SAD, deluju van legalnih političkih tokova, u okviru organizacija svetske zakulise, koje poput Biledrberg grupe kontrolišu američke predsednike i sistem “političke duopolije”, u administraciji i kongresu.

Hipokrizija elita

Kriza je potvrdila dubinu idejne i filosofske konfuzije. Svet se u nedostatku jasnih odgovora na izazove današnjice, ponovo zainteresovao za Marksova dela kritike kapitalizma 19. veka, a njegovu «ateističku religiju», počeli su sa uvažavanjem da razmatraju, čak i najuticajnijim crkvenim krugovima. Izgovoreno je mnogo reči o pohlepi i socijalnom otuđenju, ali se u društvenoj stvarnosti ništa nije izmenilo. Moralna “hipokrizija elita” uočena je kao najveći problem čovečanstva.

«Svet je u godinama krize bio zahvaćen epidemijom neraspoloženja, a mi smo nacija rasplamsalih gnevova», zapisala je popularna analitičarka duhovnih kretanja, iz Čikaga Kerolin Mejs, uz podsećanje da se «nalazimo u stanju krajnjeg haosa i srdžbe bez ijednog isto takvog suprotnog osećanja nade i optimizma», o čemu najrečitije govori neverovatan pad popularnosti prvog crnačkog predsednika Amerike, Baraka Huseina Obame, čiji je izbor produbio socijalne i rasne podele u ovoj državi.

„Neophodni su nov sistem i novi ljudi koji nisu umešani u prevare”, kaže jedan 44-godišnji Grk, koji pod uticajem krize u ovoj zemlji, ističe da ga „više od finansijskih nedaća pritiska osećaj poniženosti i izdaja političkih elita”. Uvodničar lista „Katimerini” uočava da „Grčka prolazi kroz revoluciju, koja uzrokuje široka pomeranja i reagovanja javnosti”, od masovnih štrajkova i demonstracija, do pojave anarhističkih i terorističkih pokreta, koji su u stanju da u okviru jedne nacije, stvore osećaj opšte pravne, imovinske i socijalne nesigurnosti. Svet je, kako je napisao jedan osmatrač društvenih procesa, danas postao više apsurdan nego siguran.

Ipak, alternativa “Vašingtonskom konsenzusu” postoji i poprima planetarne razmere. Uporedo sa “konturama višepolarnog sveta” nastaju nove ideološke koncepcije, saglasno lokalnim tradicijama i istorijskim nasleđema.

Pojava "nove levice i desnice" u Evropi, koncepcija “suverene demokratije” u Rusiji, “levih nacionalizama” širom Latinske Amerike, predstavljaju autentične odgovore na svetsku sistemsku krizu i nose u sebi snažan emancipatorski i humanistički potencijal. Istovremeno, predstavljaju i dokaz da je strogo ekonomistički pristup društvenim procesima, doživeo potpuni debakl.

Novi Sad, 26.08.2010.

(autor je stalni saradnik internet magazina Srpska analitika, urednik i voditelj emisije "O svemu po malo sa", koja se emituje na novosadskoj TV MOST)

27. avgust 2010 10:11:24 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Vanja J. Vučenović: HOLOGRAM SRBIJA

“Naš posao nije da ljudima dajemo ono što traže, već ono što mi procenimo da treba da znaju” – Ričard Salant, bivši predsednik CBS Newsa

Stičete li i vi utisak, poštovani čitaoci, kada gledate sve te naše silne šarenolike televizijske informativne emisije ili, pak, čitate "srpsku", a posebno onu politički korektnu i nepristrasnu štampu, da živimo u najidealnijoj od svih država, u carstvu materijalnog i duhovnog blagostanja, u blaženom raju na zemlji? Da živimo u zemlji čija vlast, zamislite, brine o njenim građanima, njihovim problemima i ekonomskom standardu, dajući pritom sve od sebe kako bi bar donekle (raz)rešila sva ta nagomilana i plamteće goruća socijalna pitanja?

Ne izgleda li vam, pa čak ako ste u poslednju godinu ili dve bar i letimično pratili angažman državnog vrha Srbije u "odbrani južne srpske pokrajine", da su iskorišćeni ama baš svi pravni, politički i drugi mehanizmi kako bi Kosovo i Metohija ostali u sastavu, kako još neki globalni moćnici smatraju, (pre)velike nam Srbije? Zar sva ta silna putašestvija “ministra spoljnog” po belosvetskim “centrima moći i odlučivanja” (čitaj prijateljskim zemljama Zapada) nije ubedilo ovo naše ovdašnje, većinski anestezirano, javno mnjenje da se uradilo ama baš sve što se u ovom trenutku moglo uraditi, a vezano za rešavanje “ neugodnog” kosovskog pitanja?

Naravno da će na sve ovo potvrdno odgovoriti svi oni koji srpsku realnost doživljavaju onako kako im to projektuje, oslikava i svakodnevno dozira “nevidljiva ruka” ovdašnjih (svetskih,a naših) "srpskih" medija. Gledajući sve te tv dnevnike, vesti i analizirajući sve popularnije i “nasušnije” kolektivne rijaliti – majnd kontrol terapije, stiče se utisak da je naša zemlja na putu iznalaženja “najboljeg mogućeg rešenja za KiM”, i da je, s druge strane, samo pitanje trenutka kada ćemo postati punopravni član “evropske porodice naroda”, iliti kraće EU. Jer nam svi (eu)ropljani toliko toplo pružaju ruke kako bi nas brže-bolje privukli u svoj evro-zagrljaj, da prosto više i ne nalazimo način da se odbranimo od sve te silne nasrtljivosti koju evro-prijatelji iskazuju prema nama, stekao bi se utisak kada bi se slepo verovalo svemu onome što “srpski” medijski matrix svakodnevno plasira polu-kontuzovanom građanstvu, po procenama i mišljenju određenih “dobronamernih” centara moći (i pored svog silnog rastakanja i otimanja teritorija) još uvek (pre)velike Srbije.

Naravno, da je cela ova dosad ispričana priča čini potpuno drugačijom, ako se “pročačkaju” inostrani izvori informisanja ili ako se napokon počne koristiti zdrava logika, te povežu neki događaji ili činjenice iz prošlosti koje nikako ne odgovaraju onome što se danas vešto plasira domaćem javnom mnjenju putem “srpskih” medijskih kuća ili javnih servisa.

Stoga, prisetimo se prvo kratke hronologije događaja vezanih za slučaj “odbrane” Kosova i Metohije.

Zaboravismo i, štaviše, isuviše olako kao javnost pređosmo preko uveravanja, tj. svojevrsnih, za nas kao narod nikada do kraja odgonetnutih, garancija aktuelnog “ministra spoljnog” od pre nekoliko godina datih pojedinim visokim američkim zvaničnicima “, da će Srbi progutati tu gorku kosovsku pilulu, samo da je treba obložiti šećerom”!? Nisu li nas, kada danas sve saberemo i oduzmemo, ovdašnje vlasti prisiljavale na baš takvu “pilulu” svo ovo vreme, kako kažu, aktivne diplomatske borbe za očuvanje KiM u sastavu Srbije? I to, počev od postavljanja pitanja pravdoljubivom Međunarodnom sudu pravde, koje je, prisetite se, od početka koncipirano na način da je svako iole priseban morao znati da će odgovor na isto doneti više štete nego koristi, a u šta smo imali prilike i da se uverimo pre izvesnog vremena. Naravno, ovi naši “kosovski aktivisti” na vlasti su se, tobože, našli u čudu čuvši sadržaj obzanjenog odgovora Pravednog nam suda iz Haga, ali su nam, ipak, ostali dužni za objašnjenje, zbog čega je uopšte i bilo potrebno postavljati pitanje jednoj takvoj instituciji koja već duže vremena (dakle, ne od juče) pravo i pravdu kroji i prekraja očito spram krupnih geopolitičkih interesa, prvenstveno, vodećih zapadnih sila. Tako da mi tu, zaista, nismo imali šta da tražimo. Ali pošto smo već tražili, dobili smo ono na šta smo od početka morali biti spremni, i ma koliko god se sada nemušto i nevešto izvlačili na neku tobožnju naivnost ili na, pak, najbolje namere. Jer, poznato je da je i put u pakao… Sva ta priča koliko god da se na prvi pogled činila da je presahla od žeđi, onome ko iole zdravorazumski rezonuje, jednostavno ne može da pije vodu.

Kada se iz današnje perspektive sagleda ishod “kosovske bitke” na međunarodnom planu, sklon sam zaključku koju zastupaju pojedine kolege, kako čitava predstava oko postavljanja pitanja MSP-u, pa i najnovija incijativa Srbije u Generalnoj skupštini UN nije ništa drugo do dobro smišljena operacija svesnog kontuzovanja i umirivanja srpskog naroda i javnosti lošom predstavom o nekakvoj iskrenoj i žarkoj želji i volji da se Kosmet odbrani korišćenjem svih "raspoloživih" pravnih, političkih i diplomatskih sredstava i mehanizama. Ipak se, prema skromnom mišljenju autora ovih redova, a činjenice koje nam danas iskaču pred oči nepobitno ukazuju na to, još davnijeh dana pristalo na gutanje svega i svačega, dakle i onoga što treba i onoga što ne treba, tako da sudbinu gutanja nije izblegla ni ona već pominjana gorka kosovska pilula o kojoj je bilo reči. Ne, ne želim sve ovo da nazovem izdajom ili veleizdajom srpske države, naroda i srpskih nacionalnih interesa, samo iz prostog razloga da ne bih bio ubačen u “matricu devedesetih” kada su te reči prštale na sve strane, dakle i kada je tako nešto bilo posve opravdano, ali i često kada za tako nešto stvarno nije bilo nikakve potrebe. Radi se, stoga, samo o terminologiji, a na vama je, poštovani čitaoci, da procenite da li se sadržaj tih “omraženih” reči poklapa sa ovim što se danas podvodi pod tobožnju borbu za očuvanje nacionalnih interesa.

Naravno, pri svemu tome pokušajte da ne konsultujete pominjane “srpske” medije i “javne servise evropske Srbije”, jer ćete od njih jedino moći da čujete kako se dalo i uradilo sve što se moglo da bi se izdejstvovala najbolja rešenja, kako za Kosmet, tako i po pitanju “skorog” ulaska u EU, ili pak rešavanja sada već plamtećih socijalnih problema u Srbiji. Morate ipak da imate u vidu da su se u medijski prostor Srbije “uklinili” i oni igrači koji još uvek smatraju da Srbija, čak i ovakva jadna, ponižena, osramoćena i iskasapljena kakva je danas, ima više teritorije nego što joj je potrebno.

Pokušajte da razumete da oni nisu tu da bi vam rekli ili otkrivali istine, i da bi vam stvari predstavili onakvima kakve one uistinu i jesu. Ne, oni vam nikada neće reći da je aktuelna vlast svojim potezima umnogome išla na ruku onima koji danas otimaju suštinski deo istorijske, vekovne srpske teritorije. Ne očekujte od njih da vam kažu da od ulaska Srbije EU nema ništa, niti da ljudi u Srbiji danas umiru od gladi, sastavljajući jedva kraj sa krajem. Njima je “dato” da vam dočaraju kako u “ružičastoj Srbiji” cvetaju ruže, da vas zabave farmama, velikom braćom, grandovima itd. Ništa više od toga nije u opisu njihovog posla.

A vi, poštovani čitaoci i građani, pokušajte jedan sasvim jednostavan eksperiment. Probajte da apstinirate od “srpskog” medijskog matriksa bar nedelju dana, i na taj način pružite tihi otpor svoj toj lavini, u mnogim svojim aspektima, malignih informacija kojoj ste izloženi iz dana u dan. Nego, izađite na ulice, zađite među narod, i pogledajte šta je danas ostalo od Srbije. Da, takvo suočavanje sa stvarnošću će biti i više nego bolno. Možda i poražavajuće.

Ali, za početak će biti dovoljno da bar za trenutak iskoračite iz tog "ružičastog sveta" holograma i privida u koji su vas/nas medijski magovi & co. strpali i koji vešto održavaju iz dana u dan, gotovo bez prestanka. Toj kontroli uma, zapravo, i nema kraja. Jer, morate i njih da razumete, to je jedini način da opstanu. Dok postoji hologram, sve će biti lepo, tačnije sve će izgledati kao lepo. I najgori nacionalni porazi biće proglašavani za pobede, a izdaja će biti smatrana mudrom i trezvenom politikom nezameranja sa “civilizovanim” svetom.

Napokon, podsetio bih vas i na reči nekadašnjeg predsednika američkog, CBS Newsa, Ričarda Salanta: “Naš posao nije da ljudima dajemo ono što traže, već ono što mi procenimo da treba da znaju”. Shodno tome, ako bi se ove reči primenile na “srpski matriks”, mogli bismo izvesti sledeći zaključak: Stvarnost treba predstaviti onako kako bi građani želeli da je vide, a sa takvim građanima, prostim konzumenitma projektovane, virtuelne stvarnosti možete da radite šta vam je volja. Pa i da ih bez nekog većeg otpora ubedite kako će Srbija bez Vojvodine i “Sandžaka” lakše ući u EU. Jer taj ulazak je samo pitanje vremena, naravno. Eto, samo što nismo.

Ipak, možda će biti potrebno da svi mi, kolektivno kao narod, progutamo još nekoliko “gorkih pilula”, pre svega toga. Pre svih tih integracija, šta god da one značile i predstavljale.

I tako sve do bolnog ali, ako Bog da, bar otrežnjujućeg buđenja u nekom novom beogradskom pašaluku…

Novi Sad, 24.08.2010.

24. avgust 2010 15:04:38 | 11 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Aleksandar Dugin: ОD SRBIJE I SRBA VIŠE NIŠTA NE ZAVISI

„Mislim da treba spremati mrežnu armiju novog pokolenja – pravoslavnu, slovensku, srpsku, rusku. Rusija dolazi sebi isuviše sporo. Nedopustivo sporo! Rusija mora da bude velesila, inače je neće biti“, kaže u razgovoru za „Pečat“ utemeljivač savremene ruske škole geopolitike

Razgovarala Biljana Živković

„Čak i ako je u centru sve paralisano, sve u pometnji i neverici, mnogo toga zavisi od onih stražara koji, premda zaboravljeni na najisturenijem položaju, i dalje izvršavaju svoju dužnost – jer, naredbu za povlačenje nisu dobili, ili se možda prave da je nisu dobili. Imam u vidu upravo Srbe, prave Srbe, one Srbe koje tako duboko i tako iskreno vole svi Rusi – bilo da išta znaju o njihovoj kulturi i istoriji ili ne. Treba još sasvim malo da istrajemo. I možda ćemo još i doživeti onaj trenutak kada će se Vavilon savremene postmodernističke civilizacije srušiti i vetar istorije ga razvejati u prah i pepeo. Verujem u to“.

Ovo je deo predgovora knjige „Geopolitika postmoderne“ Aleksandra Dugina, koja je nedavno objavljena u Moskvi. Prevedena je i na srpski jezik. Dr Dugin je devedesetih godina objavio vredno delo „Osnovi geopolitike“, teorijski podelivši geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji treba da predvodi Rusija. Na taj način, na naučnim osnovama, razobličio je suštinu američke dominacije i ukazao koliko je za čovečanstvo bitna moć pravoslavne Rusije.

Dr Dugin iz ugla priznatog naučnika, geostratega govori za „Pečat“ o sve težim prilikama u svetu, značaju moćne Rusije, i o vrlo nezavidnom, kako upozorava, „užasnom položaju Srbije“!

Geopolitika za osnovu uzima postojanje dva polarna subjekata svetske političke istorije – atlantizam i evroazijstvo, More i Kopno. Odnosno – jasno suprotstavljene interese, ili kako ističete, planetarni dvoboj između atlantističkog SAD-a i Rusije-Evroazije!

U opštem smislu, to je sučeljavanje između Mora i Kopna, između talasokratije i telurokratije. I nije toliko važno koja zemlja koju ulogu igra. Ranije SAD nije bio talasokratija, ali je postepeno postao. To se tačno vidi u politici Vudro Vilsona, a ranije je predskazano u radovima admirala Mehena. A Rusija se nalazi na teritoriji hartlanda, što znači da nema izbora – to je Kopno i samo Kopno. Kada je na mestu Rusije bila imperija Džingis-kana, ona je bila Kopno. U drugoj polovini 20. veka SAD počinje da u potpunosti oličava Kartaginu, civilizaciju Mora. A SSSR – Kopno. Tako se uobličio geopolitički sistem sa dva pola. Danas je on srušen. To znači da More preplavljuje Kopno.

Prioritetnu zonu sukoba interesa dva pola predstavlja obalska zona (rimland), koja se pruža duž evroazijskog kontinenta, od Zapadne Evrope ka Dalekom Istoku, zahvatajući Sredozemlje, Srednju Aziju, Indiju.

O ovoj temi se može mnogo govoriti. Smisao je u sledećem: kako bi u sopstvenom interesu organizovala svet, Evroazija-Rusija mora planetarno da se takmiči sa SAD-Morem. U tu svrhu se Rusija mora boriti za kontrolu nad rimlandom, to jest nad zonom izlaska na topla mora – Atlantik na Zapadu, Sredozemlje i Indijski okean na jugu. To je i činila Rusija, boreći se sa Zapadnom Evropom i Turskom. Pomorska sila nastoji da ne dopusti Rusiji prilaz tim toplim morima i zatvara je na hladnom severoistoku. Rusi pokušavaju da se probiju, naši neprijatelji nam to ne daju. Igranje na kartu uticaja Engleske i atlantizma u Evropi (danas saveznika i vazala SAD-a u NATO-u – udar na Srbiju), na Bliskom Istoku (proamerički režimi i neposredan upad – Irak), u Srednjoj Aziji (okupacija Avganistana), partnerstvo s Pakistanom, Kinom (G-2), Indijom, kontrola nad Japanom, glavna pomorska baza SAD-a u Indijskom okeanu na ostrvu San Dijego, Korejski rat, Vijetnam, Avganistan – svi slični lokalni sukobi predstavljali su bitku za Rimland. Sada se zona Rimlanda širi – protiv nas – na račun Istočne Evrope, Pribaltika, pokušaja SAD-a da uspostavi kontrolu nad zemljama Zajednice Nezavisnih Država.

Komentarišući političku geografiju savremenog sveta, ukazujete da konflikti ne dolaze toliko između država, koliko nastaju usled protivrečnosti između civilizacija, pa čak i tipova civilizacija!

Da, civilizacije, novi akteri koji se zapažaju u postmoderni, pošto se ruši stari model nacionalnih država. Civilizacija – to je istovremeno novi i stari identitet. Postojala je u doba imperija i religija, potom je ustupila mesto nacionalnim državama. Danas se nacionalne države ruše u korist „globalne države“ i „svetske vlade“, te se zato pomaljaju civilizacije. Tako da pravoslavna civilizacija ima šansu za zapodevanje borbe s atlantizmom.

U čemu je kobna greška Gorbačova i Jeljcina?

Greška Gorbačova bila je u tome što su sovjetski rukovodioci gledali na svet čisto ideološki. Geopolitika je smatrana pseudonaukom. Mislili su da će im, pošto ukinu komunizam, Zapad pružiti ruku pomoći. Ali Zapad je odgovorio serijom moćnih udara. Jeljcin je bio komunista. Postao je pion u rukama proameričke mreže uticaja. Oni su njegovim rukama rasturili ogromnu zemlju. Gorbačov nije shvatao šta zapravo radi. Jeljcin je napola shvatao. Vladimir Putin u celini trezveno gleda na stvari. Ali je mnogo toga propušteno. Još dugo nećemo moći da dođemo sebi. Rusija je dobila isuviše bolan udarac. I još: svest Rusa je rastrojena, demoralisana. Pa ipak ćemo pokušati da još jednom izbijemo na istorijsku među. Da podsetim, i poraz u Krimskom ratu takođe je bio ozbiljan. I u doba Smutnje, i pod boljševicima. Ali smo se svakog puta dizali na noge!

Raspad SFRJ je takođe atlantističkog karaktera.

To je više nego očigledno. To je demontaža nacionalnih država, udar na pravoslavnu zemlju, lojalnu Rusiji. Objavio sam 1992. godine časopis „Elementi“, broj posvećen Srbiji i Jugoslaviji. Od tada se sa geopolitičkog stanovišta ništa nije promenilo. Sve evroazijske teorijske alternative upropašćene su. Rusija je izneverila Srbiju, a srpska vlada se ponašala glupo da gluplje ne može biti! Samo jedan junak postoji – veliki srpski narod, koji mnogo volim.

U jednom od brojnih intervjua koji ste, između ostalog, dali i Informativno-analitičkom portalu „opec.ru“ ističete da će Rusiju spasiti jedino ideokratija! Da li se Zapad toga plaši, i u kojoj meri?

Taj termin, ideokratija, prvi su uveli Evroazijci – Petar Savicki, Nikolaj Trubeckoj i drugi. Ideokratija u suštini znači vlast rukovodeće ideje – politiku ne treba da diktiraju materijalne potrebe i samožive pobude, već čista ideja. Da, Zapad se više od svega plaši ideokratije u Rusiji! Resursi Rusije su ogromni! Sada nisu mobilisani. U režimu pragmatične vladavine i ne mogu biti mobilisani. Međutim, postoje snage i postoje ideje koje su sposobne da mobilišu Ruse. Za Zapad je to strašan san. Prava mora. Zato je ideokratija blokirana sa Zapada kroz čitavu mrežu njihovog uticaja u Rusiji, a ta mreža je još uvek vrlo snažna.

Šta je to mrežni rat koji se, tvrdite, već vodi protiv Rusije?

Mrežni rat se vodi i protiv Rusije i protiv ostalog sveta. Vidite, Sjedinjene Američke Države koriste mrežne tehnologije da uspostave sopstvene kodove ponašanja, kulture, poimanja sveta, što pogotovo deluje na omladinu, na obične građane. Zajedno sa tehnikom usađuju se istančane psihološke smernice koje nadalje predodređuju stereotipe ponašanja. To je sistem kodiranja! Stiven Man, jedan od istaknutih teoretičara i praktičara mrežnog rata SAD-a, nazvao je demokratiju i liberalizam „virusima koji se samorazvijaju“.

Globalizacija i njeni instrumenti! Konceptualni instrument globalizacije danas je (metaforički) i islamizam, ili je to nametnuto?

Ne mislim da islamizam predstavlja realnu pretnju u svetu. Takvim ga čine Amerikanci. Islam reaguje na globalizaciju i bori se sa njom kako zna i ume. Muslimani danas sebe smatraju civilizacijom. I ispravno čine. Mi ne treba da se borimo sa islamom već protiv globalizacije i protiv američkog imperijalizma. I islam nam je u tome saveznik.

Pominjete „jeretike“ u 21. veku. Ko su oni?

Kakvi to jeretici mogu biti u civilizaciji antihrista? Da je to prava hrišćanska civilizacija, bilo bi u modi da se govori o jereticima, a danas su jeretici prigrabili svetsku vlast, i proglasili „jereticima“ one koji su protiv globalizacije i protiv SAD-a. Upravo tako postupa zver!

Svet je u opasnosti od terorizma. Terorizam se neretko zloupotrebljava kao model – za realizaciju geopolitičke dominacije, ili kao izgovor za dalje izazivanje ratova, kriza, prekrajanje granica.

Čovečanstvu preti opasnost od SAD-a koji i jeste glavni izvor terorizma. On sam izaziva teror, kako bi na osnovu toga imao pravo da upadne bilo gde. Teror protiv Rusije je njegovih ruku delo, SAD preko trećih instanci podržava i terorističku mrežu na Kavkazu. Međunarodni terorizam – to je zapravo mit!

Ko, koliko i zašto manipuliše „Al Kaidom“ i ko, zapravo, stoji iza ove organizacije?

Iza „Al Kaide“ stoji CIA. „Al Kaida“ je stvorena uz podršku Zbignjeva Bžežinskog radi suprotstavljanja SSSR-u u Avganistanu. Zahvaljujući izmišljenom Bin Ladenu, Amerikanci imaju „pravo“ da rade šta god hoće na čitavoj teritoriji planete. „Al Kaida“ je eksteritorijalna, prema tome su i antiterorističke akcije SAD-a takođe eksteritorijalne. Amerikanci su već objavili da Iran održava veze sa Bin Ladenom. Sutra će objaviti kako Bin Laden ima vikendicu u elitnoj Rubljovki u Podmoskovlju.

Događaji u Gruziji, Ukrajini, Moldaviji i Kirgiziji govore u prilog Vašoj tvrdnji da Zapad čini sve da destabilizuje i podrije zemlje u ruskom okruženju. Nova poprišta su još jedan korak ka Rusiji.

Događaje koje pominjete sasvim su predvidljivi. SAD želi da stvori sanitarni kordon oko Rusije – sa Zapada, Juga i Istoka!

„Gazprom“, je, napominjete, sinonim za Rusiju. Budućnost i moć! Da se izrazimo figurativno, svetskom policajcu se to ne dopada, jer SAD ne krije svoje pretenzije – „Nabuko“.

Danas je energetika spregnuta sa geopolitikom. I bitke za putanje prolaska gasovoda i naftovoda su podjednako napete kao nekada bitke između nacija.

Ne čini li Vam se da Grčka skupo plaća svoj ceh upravo zbog sukoba sa američkim gasnim interesima. Nemiri, neredi, isplanirana kriza guta do juče stabilnu privredu, turizam…

To jeste činjenica! Grčka se ponašala nepokorno prema SAD-u. Ali uz njenu pomoć SAD slabi EU (Nemačku i Francusku). Istina, sada su u Grčkoj Amerikanci doveli marionetsku vladu, i Atina predaje sve položaje.

Koliko je Rusija u postojećim spoljno-političkim okolnostima motivisana da se ozbiljnije vrati na Balkan?

Prema mom mišljenju, Balkan zasad nije na dnevnom redu rukovodstva Rusije. Treba, razume se, da sredimo stvari oko Severnog Kavkaza i Zajednice Nezavisnih Država. Ali ćemo se kad-tad vratiti!

Ne krijete veliko poštovanje prema Srbima. Kakvu ulogu, prema Vašem mišljenju, može da odigra srpski narod, mali, i već prilično oslabljen.

Ja Srbe naprosto volim. Zbog njihove unutrašnje lepote, zbog njihove odvažnosti, zbog njihove tragičnosti. Zbog vernosti pravoslavlju, zbog srpske nesalomljivosti. Uopšte, jednostavno volim, i to je važnije od toga zbog čega! Srbi nisu mali narod, čim vas skupa sa nama ima 200 miliona! Ne znam šta još možete da uradite. Ali, ubeđen sam, da ćete nešto učiniti.

Možda smatrate da smo izgubili svaku bitku, jer se mnogo toga izmenilo na domaćoj političkoj sceni. Oni koji su se zaklinjali u Kosmet, sada „pevaju evropejske pesme“ – doduše neusklađeno.

Sve sada zavisi samo od Rusije. Od Srbije i Srba više ništa ne zavisi. Da su Srbi to makar delimično shvatili, počeli bi da učestvuju u ruskoj politici, a ne u srpskoj. A za „predaju položaja“ ne mogu nikog da osudim, premda mi sadašnji proevropski političari Srbije nisu simpatični. Posle onoga što ste preživeli, i pošto vas je Moskva izneverila, nemam pravo nikog da osuđujem. Sve zavisi od Moskve.

Srpski narod je već godinama u nacionalnoj depresiji, ne vidi izlaz, ni ličnost koja bi ga izvela iz kolonijalnog i ponižavajućeg položaja.

Pa to je potpuno razumljivo. Mislim da postoje dva puta – uključivati se u evropsku politiku u antiameričkom ključu, i u rusku politiku, takođe u antiameričkom, antiatlantskom pravoslavnom ključu. Srbin, za razliku od Rusa, svugde ostaje Srbin. Zato, ako se u Otadžbini ništa ne može učiniti, treba tražiti tačke gde se može nešto učiniti. Palestinske izbeglice u Iranu su dovele ajatolahe na vlast. Ako ima aktivnih Srba, neka idu u Rusiju ili u Evropu da se bore sa SAD-om i agentima uticaja. Ratovi od kojih sve zavisi nisu više u Srbiji.

O Srbima na Kosovu i Metohiji niko ne brine! Ne čini li Vam se da na Balkanu i dalje – „treba da vri“! Čak je i Srpska pravoslavna crkva pretrpela žestok udarac.

Na žalost, vrilo je i vriće! Treba činiti sve moguće kako bi se pomoglo Srbima na Kosovu i Metohiji. Republika Srpska, koju sam posetio 1992. godine, predivan je kraj, kao i ljudi koji tamo žive. Daj Bože da svi izdržimo! Što se tiče komentara o udaru na Srpsku pravoslavnu crkvu – da, po sredi je udar i na SPC, ali se to i moglo očekivati. Treba da znamo da mi imamo posla s neprijateljem ne samo fizičkim, već i duhovnim!

Možda će vam se činiti krajnje pesimistički, ali da li se po Vašem mišljenju sprema „brisanje“ Srbije kao celovite države sa mape sveta. Regionalizacija, izazivanje krize u Raškoj oblasti, istočnoj Srbiji, problem Vojvodine.

Mislim da se neće zaustaviti dok ne dokrajče Srbiju. Sada je u modi izazivanje etničkih sukoba čak i u okviru jedne kuće. Za to su Amerikanci pravi majstori! Ali opet ponavljam – tu već malo toga zavisi od samih Srba. Treba se svojski razbesneti na neprijatelje kako bi se ovladalo svim umećima i izistinski započela borba protiv njih. Oni nas nadigravaju ne samo snagom, već i umom. Ali nas zato niko ne može sprečiti da razvijamo svoj um i koristimo ga protiv neprijatelja. Ako nema mogućnosti da se pobedi neprijatelj u malome, možda se može razmisliti kako ga nadvladati u velikom. David i Golijat – ne treba se plašiti takvih velikana! Samo mu treba pronaći slabo mesto. Mislim da treba spremati mrežnu armiju novog pokolenja – pravoslavnu, slovensku, srpsku, rusku.

Bratska Rusija nam je daleko. Kuda ide Srbija, kuda Rusija? Da li je Evroazija jedino rešenje?

Po mom mišljenju, Rusija dolazi sebi isuviše sporo. Nedopustivo sporo! Rusija ne može, a da ne bude velesila, inače je neće biti. Srbija je sada u užasnom položaju – ništa ne daju ni odvažnost i nepokolebljivost, ni popustljivost i kompromisi. Evroazija je jedino rešenje i za Srbe i za Ruse, i za Grke i za Irance, i za Turke i za Evropljane. Nas napadaju globalno, i dužni smo da uzvratimo globalnim odgovorom. Sve je, uostalom, u rukama Gospodnjim. „Ništa nije izgubljeno dok nije izgubljeno sve“ (K. Malaparte). I još: „Ko izdrži do kraja, taj će se i spasiti“.

(magazin "Pečat", avgust, 2010.)

21. avgust 2010 10:34:54 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

POJEDINI CRKVENI "KRUGOVI" PRIŽELJKUJU NEZAVISNO KOSOVO?!

Uredništvo Srpske analitike predočava čitaocima audio zapis dela razgovora, koji nedvosmisleno ukazuje na to da nezavisnost Kosova osim „kosovara“ priželjkuju čak i neki pojedinci, tj „krugovi“ unutar Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji.

Radi se, naime, o razgovoru koji se odigrao marta 2006. godine u manastiru Visoki Dečani, između oca Save Janjića i Bljerima Šalje, tadašnjeg šefa pregovaračkog tima kosovskih Šiptara kada se u Beču razgovaralo pod posredništvom Ahtisarija o statusu Kosova. Dakle, u vreme kada naša država i Crkva u Beču pokušavaju da se izbore ne samo sa šiptarskim separatizmom, nego i sa Martijem Ahtisarijem koji ih otvoreno podržava, otac Sava Janjić se tajno u Dečanima sastaje sa samim šefom šiptarskog pregovaračkog tima (zastupajući čije interese?).

Razgovoru prisustvuje i predsednik šiptarske opštine Dečani, koga Janjić, iz nepoznatih razloga, hvali. Čitav razgovor je u srdačnom i prijateljskom tonu i obiluje pohvalama na račun novoizabranog ”premijera” Agima Čekua?! Otac Sava se hvali kako episkopi u Beogradu situaciju na Kosovu ne razumeju, ali su zato on i vladika Teodosije navodno tu, da im sve po lepo ”objasne” i ”pojasne”.

No i bez velike analize, verujemo da će slušaocima, nakon što pažljivo preslušaju ovaj video zapis, biti jasno šta se potencijalno krije iza svih "dešavanja" na Kosovu i Metohiji i u pozadini poslednjih „raskola“ unutar Srpske pravoslavne crkve.

Da li sve ovo vreme prisustvujemo direktnoj (vele)izdaji, koja se sprovodi „iza leđa“ zvaničnog Beograda? Ili srpske vlasti znaju za sve ovo, u šta ne želimo ni da poverujemo?! Trećega nema...

Audio sadržaj možete da poslušate ovde:

18. avgust 2010 16:14:56 | 11 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE