Srpska Analitika

Dobrodošli na zvaničnu prezentaciju Srpske Analitike - internet magazina koji se bavi društvenim, političkim, geopolitičkim, ekonomskim i geoekonomskim istraživanjima i analizama kao i procesima u kompleksnim savremenim međunarodnim odnosima...

GODIŠNJICE...Ipak su mislili na isto?

• AKTUELNOSTI • Politička pozadina smene vladike Artemija (B92) ....Tadić: Nema izbora do 2012. godine (Tanjug).... SAD razmatra napad na Iran (Glas javnosti)....Za Srebrenicu adekvatan termin ratni zločin, a ne genocid (Vesti online).... Evropski parlament da ispita "pandemijski skandal" Svetske zdravstvene organizacije (Globalresearch.ca)....Mesić još 1968. znao za plan raspada SFRJ (Glas javnosti) ....Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril uručio Kusturici nagradu (Beta) ....Lavrov: Srbija sama da odluči o ulasku u NATO (Blic) ....Pak: Srbija bez EU dok ne završi sa Kosovom (RTS) .... Izrael traži otvaranje arhiva Vatikana (Dnevnik).... Konuzin: Energetika temelj saradnje Rusije i Srbije (Blic) ....Kon: Pandemijski talas trajaće do kraja 2011. godine....Američki raketni štit na Kosovu!!! (АLO).... Ekskluzivno: Čerčil spasao Pavelića! (Press)

IZJAVA NEDELJE Bela kuća ne isključuje ni jednu od opcija, uključujući i vojnu operaciju, kada je u pitanju iranski nuklearni program, saopštio je portparol Bele kuće Robert Gibs ...

Branko Radun: BEDNI "RIALITI" UMESTO REALNOSTI BEDE

zatekstslika.jpg picture by analitika Moderna civilizacija je odavno iz realnosti iskoračila u različite sfere virtuelne realnosti. Masovna kultura nameće i osvaja milijarde ljudi svojim (post)modernim mitovima i legendama. Moderno društvo je u širem smislu „rialiti” u kome se gotovo svi mi nalazimo, svesni toga ili ne.

Smenjivanje moda i modela virtuelne realnosti koje nam se nude i nameću kao „prava realnost”, preko primamljive formule „bekstvo od loše realnosti”, se dešava kao u nekom kaleidoskopu, jedna slika i konstrukcija zamenjuje drugu. Tako je i u popularnoj muzici, s vremena na vreme, dolazilo do smene pravaca i stilova, sve sa namerom da se stekne utisak o navodnoj velikoj i korenitoj promeni koja se dešava. Mase gladne novog i neobičnog su tražile novo i u onom što je zapravo reciklirano iz istorijskog đubrišta moderne kulture.

Kao klinci smo pratili kako je posustali rok, koji je otišao u dekadentnu rokoko fazu, bio zamenjen svedenim i svesno prostačkim pankom. Pank nije, naravno, bio samo performans prostaštva i grubijanstva, on je oslobađao i zapretenu i potisnutu socijalnu energiju, tako da se ona zarad održavanja sistema izduva u što jalovijem pravcu. No, ono što je bilo zanimljivo u panku, osim mračne i destruktivne ikonografije, je i skoro odmah proglašavanje kraja istog kroz grafite na kojima je pisalo „Punk`s not dead”. Pank je kontrolisao socijalnu frustraciju i agresiju mladih Britanaca, a zatim i drugih modernih društava, na način koji ne ugrožava sistem. Kao fenomen, pank je promovisao, ne neki konstruktivni otpor nepravednom sistemu, već besmisleno nasilje i socijalni nihilizam. U njemu je bilo mesta za različite sadržaje, pod uslovom da su u skladu sa njegovim agresivnim i nihilističkim životnim stilom.

Međutim, nije nam tema toliko pank, koliko jedno njegovo kultno medijsko čedo. Verovatno se sećate serije „Maks Hedrom”, koja se na našoj televiziji prikazivala krajem osamdesetih? Izvedena iz jednog „sajberpank” filma, ova serija je domaćoj publici, sasvim nespremnoj na sve što će uslediti na ovim prostorima, ipak prikazala, kao na dlanu, borbeno polje na kome će se odvijati teške zloupotrebe moderne tehnologije, sposobne da kreira „virtuelnu” stvarnost i „virtuelne” ličnosti.

Koliko god bili konfuzni i film i serija, ipak, najavljuju sve bitne koordinate u kojima se počela kretati kultura u praskozorje digitalne ere: sniženje kamatnih stopa (u engleskom jeziku se za ovo koristi žargon Maximal Hedroom), tehnologija uticanja na podsvest publike putem medija, korupcija, pohlepa, korporativni kapitalizam u advertajzingu, preuzimanje kompanija, kloniranje, trgovina organima, terorističke akcije, sklonost ka anarhizmu, „nju ejdž” religioznost, medijska cenzura, veštački razvoj inteligencije, neženjeni efekti informatičkog razvoja.

Glavni junak serije je „mreža”, tj. advertajzing korporacija koja je postala sajber ličnost, razvijena na osnovu nekad stvarne fizičke ličnosti. Opkoljeni „mrežom”, junaci serije bauljaju po njenom „informatičkom” ili „sajber” prostoru koji je uglavnom virtuelni. Dakle, mi imamo posla ne više sa ljudima, već sa «mrežom» ili «sistemom» koji želi sve da zna i kontroliše. Stoga taj Sistem nije personalan, već je on u suštini bez-ličan i anoniman, a ljudi su tek šrafovi u tom gigantskom mehanizmu ili «mreži».

Maks Hedrom je postmodernistički izlomio i vreme i prostor, sve je tu pomešano i često nelogično. A, ipak je ovakva, na momente apsurdna, tv serija bila globalni tv hit. Ovim je, konačno, i u pop kulturi došlo do obračuna i sa ličnošću i sa moralom i sa vremensko-prostornim kontinuom. Junak može biti izlomljene, višestruke i šizoidne ličnosti, sam protiv sebe okrenut i slično tome. U „sajberpank” ostvarenju je nihilizmom napadnut sam etos, a što dramaturški do tada nije bilo moguće u pop umetnosti. Osim toga, „Maks Hedrom” je narušio i tok vremena u umetničkom delu. Na taj način su „abgrejdovani” pankeri preokrenuli „flešbekove” na naličje. Tada je to izgledalo paradoksalno, a publici je i danas nerazumljivo. To što je nerazumljivo, ne znači samo po sebi da ima neki duboki smisao. Naprotiv. Sve ovo se desilo u doba kada je Frensis Fukujama objavio „Kraj istorije”, a Art of noise objavili nosiocima ukusa proizvedenog u „Fabrikama snova” kako virtuelni likovi stalno sanjaju, ali ne spavaju (vidi spot Art of Nosie: Paranomia). Mi smo doživeli krvavi kraj jedne države-sistema-ideologije, a ceo svet ne prestaje da doživljava «kraj istorije».

Iako je „sajberpank” serija „Maks Hedrom” bila daleko ispred svog vremena, zaboravljena je kao tehno-kič tadašnje tv produkcije, i u evroatlantskom svetu nije doživela druga izdanja osim u VHS formatu. Iako su ga tek pre nekoliko godina Japanci „ripovali” i prilagodili DVD formatu, za gledanje „Maks Hedroma” nedostaje elementarno interesovanje u «sajber zajednici» čije je proročansko ostvarenje. Kao u „Imenu ruže” Umberta Eka, „civilizacija” se zatvorila u „digitalni format”, zadržavajući u nedostupnoj kuli zastarelih formata sadržaje koji je demistifikuju. Tako je otprilke bilo i sa Maks Hedromom.

Nešto paralelno se desilo i u svetu pop-muzike. Naglašavanje ličnosti izvođača postalo je prevaziđeno. Došlo je do poplave interpretatora, «puštača» muzike (di-džejeva). „Prsonaliti” je zamena za personalno, on je samo medijska maska koju neko nosi, a može da je nosi bilo ko. Prepariran u vremenu, kult Džegera i Madone je usrdno, ali samo formalno poštovan poput (post)paganskog kulta „nepobedivog sunca” u kasnoantičkom Rimu, postao je apstraktni korporativni brend. Nešto što svi znaju i čije svetkovine okupljaju, ali bez religijskih uverenja i posvećenosti. To je kao atraktiva utakmica koju posmatraju svi, ali gotovo niko aktivno ne učestvuje. Predstava za mase, izduvni ventil za mlade i agresivne u civilizaciji spektakla.

Sada kad smo preplavljeni hiperrealističkim filmovima i serijama, poludokmentarnim i rialiti programima, i dalje se oseća glad za realnošću. Rialiti programi su zamena za realnost, a zapravo još više uvlačenje gledaoca u medijsku virtuelnu «realnost». Rialiti programi nas zavode pseudorealizmom, nastoje da „realost” učine zanimljivijom, da otkriju prljavi veš putem nadzora nad privatnim životom (Veliki Brat), pa najzad i da razotkriju intimu (Trenutak istine), bez obzira koliko je šta «usmeravano» i «nameštano». Postala je važna izluzija „realnosti”, a sasvim je postalo nebitno „gde je tu realnost”. Realnost je bedna i surova i zato nam se nude rialitiji.

Tako je i u Srbiji danas - vladajuća ekipa je došla na vlast tako što je ponudila medijsku obmanu «politički rialiti» u vidu gotovo opipljivih 1000 evra svakom, preko «performansa» ugovora o strateškoj investiciji Fijata u «srcu Šumadije» do otvaranja prostora za «200.000 novih radnih mesta». Ovde nije bila toliko reč o prostom obećanju koliko o kreiranju jedne slike virtuelne budućnosti u kojoj će Srbija biti bogatija i srećnija. Vladajući establišment je imao medijsku dominaciju, gurao je svoju «obećanu budućnost», a sa druge strane, ostali politički i medijski akteri, nisu imali adekvatan odgovor i da razobliče ovu obmanu. Potcenili su značaj medijskog kreiranja stvarnosti i moć «rialitija» u realno očajnoj, ojađenoj i siromašnoj Srbiji.

11. mart 2010 12:10:53 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Oliver Jovanović: I ISTORIJA UMETNOSTI U SLUŽBI (GEO)POLITIKE?

Kakve veze, zaboga, ima istorija umetnosti sa (geo)politikom? Pa ima, ima. Ali da krenemo redom. Najpre, kao uvod, evo nečeg malo banalnijeg što na izgled nema nikakve veze s temom – slavne holivudske melodrame i "istorijski spektakli" o antičkom svetu, Grcima, Rimljanima...Jeste li primetili nešto neobično dok ste uživali u tim ostvarenjima A i B produkcije ? Gledajući te raskošne umotvorine kao mali, sve mi je izgledalo onako kako bi i trebalo da bude – beli vitki kameni stubovi, snežno beli kipovi, Rimljani u belim togama, plave Rimljanke takođe u belim togama, bradati plavokosi – plavooki Zevs itd...itd...

Ali čekaj – kažete vi - uspori malo...

Tu nešto ne štima...

Vi naravno već naslućujete o čemu želim da Vam pričam? Eto, ja sada kapiram ono što nisam kapirao kao klinac – stari Grci i Rimljani nosili su odeću u svim mogućim bojama i nijansama, njihovi kameni kipovi nisu bili beli već potpuno "ofarbani" to jest oslikani i izgledali su sasvim kao i ti Grci i Rimljani, uglavnom tamne kose i očiju, južnjačke puti. Delovi statua koji su oponašali nabore tkanina bili su i u bojama tih tkanina (Slika 1. pokazuje Koru Erechtheion s Akropolja iz V veka p.n.e onakvu kakvu je znamo iz čitanki. Slika 2. je rekonstrukcija koja pokazuje kakva je ona nekada zaista i bila a na osnovu nadjenih tragova boja - azurit, malahit i minium koje su nanete zajedno sa otopljenim pčelinjim voskom direktno na statuu). Hramovi i njihovi stubovi bili su takođe u boji, oslikani (po našim merilima drečeće) kako spolja, tako i iznutra – plavo, žuto, crveno, zeleno…

E, a sada normalno sledi pitanje zašto se u filmovima (ali i ne samo u filmovima već i kao što ćemo videti i u gotovo celokupnoj istoriji umetnosti, barem do nedavno ) ljudi antičkog sveta i njihovi hramovi prikazuju tako "bledunjavi". Odgovor je – neke stvari su mogle započeti i nenamerno, naprosto zbog nedostatka informacija. Tek pre koju deceniju, dokazano je nakon temeljnih hemijskih analiza obavljenih na statuama s Akropolja da su one bile od glave do pete "u koloru". Ljudi XVII, XVIII, XIX i najvećeg dela XX veka, imali su pred sobom samo "bele oglodane kosti" stare arhitekture i vajarstva. Bilo je i nekako samo po sebi prihvatljivo da je to oduvek tako i bilo - "čisto belo"(gotovo kao ona reklama za deterdžent!)

Najuticajniji istoričari umetnosti, slikari i arhitekte, isticali su tu "uzvišenu, čistu antičku belinu" kao nešto čemu treba težiti u umetnosti. Arhitekte su, oponašajući takav za antiku neprirodan stil, osmišljavale avetinjski bele građevine koje nisu bile ništa drugo do "novokomponovane" verzije Grčkih i Rimskih hramova samo što su ova zdanja sada bila banke, muzeji, galerije, palate pravde ili čak poznata "Bela kuća", koju mnogi smatraju vrhuncem plagijata i neukusa (našao sam negde i podatak, za koji ne znam koliko odgovara istini, da je građena od Bračkog mermera? Ako je to tačno, šteta za kvalitetan mermer…S druge strane, arhitektura koja nije samo neinventivno oponašala taj lažni Grčko – Rimski stil uspela je i da stvori dela vredna pažnje).

Dakle, ako pratimo dosledno ovu liniju jasno nam je i zašto su Južnjaci maslinaste boje kože s obala toplog Mediterana (Grci i Rimljani), a čiji su portreti ostali zamrznuti u vremenu uz pomoć brojnih bista i statua bili nekako od samog početka predstavljani javnosti kao bledunjavi severnjaci. Vremenom je to prešlo u stereotip a onda se malo umešala i ranije pomenuta geopolitika i nije tom okoštalom kalupu dozvolila da se tek tako rasprši i nestane. Naime, zadnjih nekoliko stotina godina, veći deo sveta kontrolišu sile čiji su narodi severnjačkog (nordijskog) fizičkog tipa, poput svetlokosih anglosaksonaca ili slovenskih Rusa. Ono što se u antičko vreme smatralo gotovo sramotom – imati "žutu kosu" koja izgleda "kao slama u svinjskom oboru" (kako se "poetično" izrazio jedan grčki pisac ), postalo je u moderno doba simbolom prestiža i moći. Svetla kosa i plave oči su nekada izazivali odvratnost i gađenje kod civilizovanih Grka i Rimljana, bili su simbolom varvarstva, divljaštva i uopšte - zatucanosti. A s obzirom i da su robinje preuzete iz ratnog plena Galije i Germanije mahom bile plave i da su često završavale u bordelima i kao privatne "kućne igračke", plavuša je postala i simbol takozvane lake žene, žene za zabavu pa su čak i čistokrvne Rimljanke, prostitutke, vremenom počele da farbaju kosu šafranom da bi na taj način privukle klijentelu. Možda od tog vremena i postoji ta fama o "glupoj plavuši" koja je, eto, nekako stigla čak i do vremena čuvene Merlin Monro.

Suvišno je i reći da je antički tip lepote bio u potpunoj suprotnosti sa onim što danas vidimo na modnim pistama i u reklamama. Grci i Rimljani nisu imali ništa protiv dobrog provoda sa svojim plavim robinjama (i robovima), ali je za njih pojam lepote i uopšte ideala kome su težili bio vezan gotovo isključivo za "crnomanjaste" Južnjakinje i Južnjake. Rečeno sadašnjim jezikom - tamnokosa tamnooka devojka maslinaste kože i mladić tamne kovrdžave kose bili su oličenje nekakve tadašnje predstave o "super-rasi".

E pa očigledno se svet otada okrenuo za 180 stepeni! ( a za koji vek okrenuće se opet – tada će verovatno u modi biti uske, kose oči pa će možda i belci hiruški "poboljšavati" svoje oči u tom pravcu, ko zna...)

Ali vratimo se priči o onom veštački održavanom stereotipu - o "plavom Grku" i "plavom Rimljaninu".

Poželjan kliše – nema šta, sa porukom koja se neprimetno uliva u podsvest stotina miliona ljudi širom planete. Radi se tu i o jednom mehanizmu koji se uvek ponavlja tokom smena svetskih carstava i imperija – nove imperije preuzimaju nasleđe od starih imperija, prilagođavaju ga sebi i svojim kratkoročnim ili dugoročnim potrebama (evo jednog karakterističnog primera – jeste li primetili gde se simboli stare moći iz doba piramida, poznati obelisci i sfinge sve nalaze? Ima ih u Parizu, Londonu, Istanbulu, Rimu, Berlinu, Vašingtonu a ako se ne varam i u Moskvi i Petrogradu. Prosečan Amerikanac "kamenu iglu" u Vašingtonu verovatno smatra domaćim proizvodom iz vremena Džefersona ili tu negde. Ko god je mogao, ko god je želeo svetsku moć očerupao je prastare centre moći u Mesopotamiji i na Mediteranu. Englezi bi jednostavno došli brodom do obala Grčke i "demontirali" statue s postolja kao da im je to dedovina).

Sada su i "holivudske melodrame" i školske čitanke, mnogo, mnogo jasniji…

Ali evo, slušajte i dalje, imam u svojoj biblioteci jedno, kako se to obično kaže – kapitalno delo.

Naslov glasi: ,,Džensonova istorija umetnosti,,(H.W.Janson – History Of Art, Harry N.Abrams, Inc.Publishers New York ) Sjajna knjiga, samo na prvi pogled. Kada je pre koju deceniju kupovana u knjižari, meni je izgledala kao sveobuhvatno, univerzalno delo iz oblasti istorije umetnosti. Delo koje bi trebalo na pravi način da proprati gotovo celokupnu svetsku istoriju slikarstva, arhitekture, vajarstva itd.

Trebalo mi je malčice vremena da shvatim. Jedna od najhvaljenijih knjiga koja se preporučuje recimo, studentima likovnih akademija je gotovo u potpunosti evrocentrično štivo... Ako izuzmemo poglavlja o Mesopotamiji i drevnom Egiptu sve ostalo je Evropska umetnost (i kultura moderne Severne Amerike je uglavnom derivat te iste evro–kulture).

O umetnosti Inka i Maja, ravnih po mnogo čemu umetnosti (ali i nauci ) starih Grka naćićete samo kratke napise, praktično jedan sažetak. Isto je zadesilo i neprocenjivu umetnost Kine, islamskih zemalja ili Japana ( ali zato imate prilično podroban tekst o "pop–artu" i Roju Lihtenštajnu čije je najveće dostignuće slika koja predstavlja uvećanu kopiju jednog kvadrata stripa i zove se "Devojka za klavirom").
Jasno je naravno odakle potiče ovaj evrocentrizam – Evropa je dugo bila vodeći kontinent kao što to sada nastoji da bude Amerika (amerocentrizam? Postoji li i taj izraz ?), pa je i ostatak sveta "uvežbavan" da stvari gleda kroz "evropsku optiku". Nisu to baš bezazlene stvari kako se na prvi pogled čini.

Van ove teme o istoriji umetnosti – pomenimo samo još i mape sveta. I tamo postoje "centrizmi", zavisno od toga ko je trenutno prvi i najmoćniji. Pogledajte samo naizgled "nedužnu" geografsku kartu. Još uvek je jedan relativno mali i neugledni kontinent nekako istaknut, nekako uvek u središtu sveta.

Tek fotografija naše planete iz orbite pokazuje jednu malo drugačiju istinu.

7. mart 2010 11:24:35 | 5 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Bil Gejts: VAKCINAMA SMANJITI SVETSKU POPULACIJU

pripremio Vanja J. Vučenović

Vlasnik kompanije Majkrosoft Bil Gejts je na nedavno održanoj TED konferenciji posvećenoj novim tehnologijama i razvoju izjavio, da je potrebno da vakcine budu upotrebljene sa svrhom smanjenja svetske populacije, a sve u cilju "rešavanja problema“ globalnog zagrevanja i smanjenja emisija karbon dioksida (CO2) u atmosferi.

Ističući da se svetska populacija bliži broju od 9 milijardi, Gejts je rekao da „ukoliko uradimo zaista dobar posao sa vakcinama, sistemima zaštite zdravlja i zdravstvenih službi koji brinu o reprodukciji (pitanjima abortusa), mogli bismo smanjiti taj broj za 10 ili čak čitavih 15 procenata.

Ipak, nejasna je njegova tvrdnja da napredak u sistemu zaštite zdravlja i vakcine (koje navodno spašavaju živote) mogu da vode smanjenju svetske populacije, osim ako Gejts ne poziva na vakcinisanje radi sterilizacije populacije, što je, podsećanja radi, potpuno isti metod koji je svojevremeno preporučivao nekadašnji naučni savetnik u Beloj kući Džon Holdren u svojoj knjizi iz 1977. godine, prizivajući tada „planetarni režim“ da sprovede sve potrebne drakonske mere i načine u cilju smanjenja globalne populacije, uključujući tu i sterilizaciju.

Nakon predstavljanja statistike i trenutnog odnosa broja ljudi na planeti i količine karbon dioksida (CO2) u atmosferi, vlasnik Majkrosofta je istakao da „ će se verovatno jedan od tih brojeva (koji se odnosi na broj ljudi ili količinu CO2) vremenom smanjivati i sići blizu nule.“

Nešto kasnije u svojoj multimedijalnoj prezentaciji, Gejts je ponovo istakao da je upotreba vakcina „nešto što on voli“, te naglasio da će vakcinisanje ljudi uticati na smanjenje globalne štetne emisije CO2.

Ali i smanjenja broja ljudi?

I gde su sada "naši" epidemiolozi?

(korišćeni izvori: PrisonPlanet.com, Theflucase.com)

4. mart 2010 15:34:48 | 7 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

General Jovan Milanović: MARKALE REŽIRALE AMERIČKE TAJNE SLUŽBE

Terorističku akciju Markale 2 u Sarajevu, izvršenu 28. avgusta 1995. godine, koja je bila direktan povod za NATO agresiju na Republiku Srpsku organizovale su i izvele američke tajne službe, po nalogu državnog i vojnog vrha SAD.

Operacija je izvedena na iskustvima stečenim u Ulici Vase Miskina i Markale 1 koju su izveli muslimani, takođe uz asistenciju SAD - potvrđuje general u penziji Jovan Milanović, koji je od 1995. do 1998. godine, radio u našoj misiji pri EU u Briselu, kao obaveštajac sa diplomatskim pokrićem ministra-savetnika i pratio aktivnosti NATO.

General Milanović je u autorskom tekstu „Niko tako ne laže kao Ričard Holbruk“ činjenično potvrdio da su masakr na Markalama, kao i na mnogim drugim mestima u Sarajevu (Markale 1, Vase Miskina, Bakareva, Dobrinja, Halači, Budakovići, Boljakov potok, Alipašino polje...) izvršili sami muslimani kako bi isprovocirali NATO bombardovanje Republike Srpske, što im je na kraju i pošlo za rukom, jer je već narednog dana, 29. avgusta počela besomučna agresija na Srpsku.

Ovaj masakr je iskoristio Ričard Holbruk, specijalni američki pregovarač za Balkan, pokušavajući da mučki optuži Radovana Karadžića kao najodgovornijeg za zločin.

„Operaciju je pripremala i izvela specijalna grupa za takve operacije čije je sedište u Aleksandriji kod Vašingtona. Akcija je pripremana i izvedena uz saglasnost i asistenciju najužeg kruga muslimanskog rukovodstva u Bosni i Hercegovini. Operacija je planirana više od mesec dana i uključivala je više eksperimenata na poligonima SAD, gde su izračunavani svi mogući efekti i moguće greške“, svedoči general Milanović, uz napomenu da je ove podatke dobio od visokog vojnog funkcionera u francuskoj delegaciji pri vojnom komitetu NATO.

Takođe, ističe Milanović, unapred je bio pripremljen i scenario za medijsko-psihološku operaciju čiji je nosilac bila CIA, a bili su izraženi i izračunati medijski efekti.

Rezultati istrage i dokumenta koju su Francuzi uradili za svoje potrebe na terorističkoj operaciji Markale 2, koju sam lično video, nalaze se u arhivima francuske obaveštajne službe. Razlika između onog što je lord Robert Oven objavio u svojoj knjizi i stvarnog dešavanja na Markalama je samo u tome što je Oven prećutao stvarnog egzekutora operacije i ostavio sumnju da su to učinili muslimani - ističe general Jovan Milanović.

(izvor - Glas javnosti)

2. mart 2010 16:12:18 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Milan Vidojević: NA ČEMU SU MEDIJI?

Ovo hipotetično pitanje proističe iz višemesečnog praćenja pisanja dnevne štampe o "aferi Šarić", i očiglednoj pomućenosti čula istih. Nemoguće je ustanoviti da li su naše dnevne novine pristrasne ili nesvrstane, obaveštene ili neobaveštene, profesionalne ili diletantske. Biće od svega pomalo, a diletantizma i odsustva zdrave logike ima u preobilju.

Rezimiraću vam ukratko zašto tako mislim. Još od novembra meseca prošle godine, kad je u Južnoj Americi otkriveno par tona kokaina, počela je masovna autohipnoza naših štampanih medija. Iskompleksiranost naše nacije dostigla je toliki nivo da je i spominjanje nekih naših kriminalaca, lokalnih "bosova" i očiglednih autsajdera na globalnom nivou trgovine drogom, izazvalo talas budalastog ponosa, do novinske euforije kako "srpski mafijaši preuzimaju primat trgovine kokainom od sicilijanske mafije." Čega se pametan stidi time se budala ponosi.

Naša policija nije mogla da se ne pohvali da je njenom zaslugom provaljen južnoamerički kartel, da je operacija "Balkanski ratnik" u Urugvaju i Argentini rezultirala zaplenom dve tone kokaina. Čak se i svemoćna DEA zahvalila srpskoj policiji na važnim informacijama. Ne znam zašto se uvek zapitam kad će urugvajska policija da javi našoj, da je selo Veliki Trnovac najveći narko centar Evrope, preko kog ide najveći deo heroina iz Turske i Kosova za Evropu i Ameriku. Čim nam to jave, neće proći ni nekoliko godina, naša policija će ući u ovo šiptarsko selo, izvršiti pretres kuća i neće pronaći ništa, kao što je to u proteklih dvadeset godina bio slučaj.

Pritom, turska policija je prošle godine na svojoj teritoriji zaplenila 100 tona (!) heroina koji stiže iz Irana (Avganistana) i Iraka. Kad zaplene dve tone droge šefovi turske policije crvene, a policajci operativci danima ne izlaze na ulicu. Sramota ih što su bili tako neuspešni.

Svima je poznato, sem srpskoj štampi, da ne postoje samostalne "mafije" koje slobodno trguju drogom. Sve mafijaške organizacije i "narko karteli" su pod kontrolom obaveštajnih službi zemalja u kojima postoje, a na čelu svetske trgovine drogom je CIA i njene pomoćne službe, gde spada i zahvalna DEA. Ovo nije moja luda teza, ovo je činjenica o kojoj je, još pre dvadeset godina, govorio Ted Ganderson, nekadašnji šef FBI u Nebraski, a o čemu sam pisao u knjizi "Dosije Omega." Iz jednog intervjua izdvajam deo koji se odnosi na drogu:

- Da li mislite da je zaista moguće da neki Kolumbijac izađe svakog jutra na ulicu, stane na isto mesto i prodaje drogu, a da ga policija ne primeti?

- Čiju drogu prodaje ako ga niko ne ometa?

- Naravno, vlasnik droge je CIA. Zato može da je nesmetano prodaje.

- Koga onda hapsi policija?

- Hapsi konkurenciju, hapsi ludake i slobodne strelce koji bi da se ubace u posao, hapsi sitne autsajdere.

Posle ovakvih informacija, starih dvadeset godina, srpske novine otkrivaju velike istine o mafiji. Postavilo se i "teško" pitanje, da nije Šarić možda član "ruske mafije" pa je zato neuhvatljiv, da ne kažem nedodirljiv? Zašto "ruske mafije", zašto nije član "američke mafije", što bi bilo logičnije jer cela južnoamerička proizvodnja droge, koja dostiže hiljade tona godišnje, okrenuta je Severnoj Americi kao primarnom tržištu, pa samim tim i "američkoj mafiji." Neko očigledno, čak i kroz temu o kriminalu, bi da provuče ideološko-politikantske animozitete, ali je jasno da, to znaju oni koji se bave ovim temama, ruska mafija ima druge kriminalne aktivnosti u kojima drži primat u svetu, a da trgovina kokainom nije njihova specijalnost.

Još jedna euforična tema je bila koliko je novca prošlo kroz Šarićeve ruke, do suludog podatka da je "investirana milijarda dolara" u Srbiju, uglavnom Vojvodinu. Pritom je do sada otkriveno i (privremeno) zaplenjeno nekoliko bednih stanova i dve kuće, ukupno vredne maksimum 5 miliona evra. Gde je, bre, ostatak od 995 miliona?

Ne može lokalni šefić, mala karika u lancu trgovine, da zaradi više nego što otprilike i ima! Nije droga njegova, pa ni pare nisu njegove. kakve milijarde evra, to uzima "tata," to je CIA ili neko iznad nje. Ovo je rat dva ili tri narkokartela za prevlast nad tržištem koje se klima u Americi, kao što im se klima cela privreda i bankarstvo. Nema više mesta za tri kartela, jedan treba da ispadne iz igre. Tako kreću denunciranja konkurencije preko DEA do srpske BIA, hvataju se šrafčići kao kolateralna šteta, neki lokalni šefčići će u zatvor, neki lokalni političari koji učestvuju u političkoj zaštiti će doživeti kratkotrajno "zamrzavanje govanceta" od straha, spomenuće se neke "suverene državice Evrope," koje sunce pređe od 8 - 10 časove pre podne, kao mesta gde se "pere novac," mediji će to da talambasaju dok god dobijaju naloge "s vrha" da to rade, i posle velikog brbljanja ostaće samo otvorena usta lokalnih budala, gde svrstavam i sebe, do sledeće prilike.

Koliko je ova globalna farsa jadna videlo se pre neki dan u srpskoj skupštini gde su se svi srpski poslanici "s puterom na glavi" glasno zalagali za obračun sa kriminalom i kritikovali predsednika vlade što to neće da uradi, a "sve se zna." Najsmešniji u ovoj predstavi (političkih) klovnova bio je izvesni poslanik Šormaz, sav napuhan od sopstvene važnosti (jer ga mama gleda na tv kako je pametan), koji je sa nekih papirića (koje mu je doturio neki provokator iz BIA), i postavio teška pitanja premijeru o "Metals banci", Aci Đukanoviću, i ostalim "dežurnim budalama" - peračima sitne mafijaške love, otpadu sa ove Trimalhionove globalne trpeze gde se milijardama dolara spašavaju propali budžeti, ne pitajući se za poreklo novca. To nikad nije bilo važno.

Nije važno ni koliko klovnova treba uključiti u sveopšto lupetanje, nije važno ni koliko će to da košta, važno je klovnove rastegnuti što je moguće šire. Neki su stvarno umetnici u cirkusu, njih treba pustiti da zasmejavaju decu. Ovi drugi treba da se beče u parlamentu na premijera, do zadnjeg atoma snage, kao oni klovnovi koji na američkom rodeu pokušavaju da zamajavaju bika, da ne pregazi palog jahača.

Sad pokušajte da pogodite na koga se odnose ove parabole? Na srpske medije, čuvenu srpsku angažovanu štampu i glavne urednike mudrace? To ste vi pomislili, a ja nisam rekao. Nisu pale ni dve prolećne kiše a naši umni, demokratski i zabrinuti mediji su već zaboravili zemljotres na Haitiju. Šta bi s tom nesrećom? Nije vam interesantna priča o 300.000 mrtvih, o ruševinama koje neće moći da se raščiste nekoliko godina? A 20.000 američkih marinaca, šta rade na Haitiju? Koliko su tačne priče da Haiti poseduje ogromne rezerve nafte konzervirane pre trideset godina? Da li je došlo vreme da se odmrznu? Ili ste dobili globalnu direktivu da o tome ništa ne pišete? Šta ćemo sa vakcinom i prevarantima koji su pokušali da truju decu i trudnice i naprave posao sa farmaceutskim gigantima po cenu ugrožavanja zdravlja cele zemlje? Ima li luđe teme za novine od informacije da je Rumunija poslala pomoć na Tahiti umesto na Haiti !!!!!

Ne, nije to za vaše novine. Vi morate da se bavite temama naših sveopštih uspeha koji su ogromni, i svakog dana su sve veći i morate ubediti glupi srpski narod da živi u blagostanju, sa svetlom budućnošću pred sobom, jer samo potpuno pošandrcani klovn će dobiti aplauz za svoj trud. Ali pošto će potreba za aplauzima biti sve veća, na svim nivoima, morate da znate da je vrhunska tačka svakog klovna kad izvrši samoubistvo na sceni, jer dalje ne zna šta bi odigrao, a oni koji ga gledaju se upišaju od smeha jer je toliko upečatljiv i dobar da misle da je to vrhunska gluma a ne stvarnost. Samo, taj najglasniji aplauz klovn neće čuti.

Beograd, 26.02.2010.

27. februar 2010 21:52:00 | 13 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE