Da “zakon ulice” ima značajan uticaj u savremenim političkim izbornim procesima, govore i sve učestalija “obojena” revolucionarna zbivanja na tlu postsovjetskog prostora. Naime, prethodne godine su donele nekoliko “uvezenih” revolucija u boji, a vredne pomena su one u Ukrajini Gruziji, i Kirgiziji. Radi se o revolucijama „novog tipa“ koje su u izvesnom smislu promenile fizionomiju društveno-političkog sistema u zemljama u kojima su se odigravale. Međutim, i mnogo više od toga. Te revolucije su, zapravo, definisale i novi model nedemokratskog i vanizbornog sistema odlučivanja i biranja, koji se više ne oslanja samo i isključivo na legalne institucije sistema jedne države, ili pak na većinsku volju naroda već i na princip svojevrsne sinhronizovane revolucionarne prisile. Najoptimalnije odgovore na pitanja, o kakvim se to revolucijama radi, koji je njihov sadržaj i koji procesi ih pokreću daje primer tzv.“oranž revolucije” u Ukrajini. Pored nje, odgovori se neminovno nameću i u prilikama nastalim povodom nedavno održanih predsedničkih izbora u Belorusiji.
U POZADINI “NARANDŽASTE REVOLUCIJE”
U tom smislu, potrebno je pomenuti atmosferu uoči, u toku i posle predsedničkih izbora, koji su se održavali u Ukrajini krajem 2004. godine. Naime, kao što je poznato, posle prvog kruga predsedničkih izbora u Ukrajini, u drugi krug ušla su dva kandidata. Jedan od kandidata bio je nekadašnji premijer Ukrajine Viktor Juščenko, političar prozapadnog “intresovanja”, čija je kampanja bila poznata pod nazivom “evropske integracije”, a koga su, prema pojedinim izvorima, podržavale i snage ukrajinskih unijata. S druge strane, njegov protivkandidat, tadašnji premijer Viktor Janukovič, koji se zalagao za bliske odnose i tešnju saradnju sa Rusijom, zbog proste činjenice da u Ukrajini živi više od 20 miliona Ukrajinaca koji govore ruski jezik i pripadaju Pravoslavnoj crkvi.
Nakon obavljenih izbora, prema zvaničnom izveštaju Centralne Izborne komisije Ukrajine, drugi krug izbora dobio je Janukovič sa 49,3 % glasova. Juščenko je tada osvojio nedovoljnih 46 % , tako da je Janukovič i zvanično izabran za novog predsednika Ukrajine.
Međutim, kasnija društveno-politička dešavanja ukazala su na činjenicu, da nije na legitimnim organima vlasti, niti na izbornoj komisiji ( iako bi trebalo da jeste) da daje poslednju reč o rezultatima izbora. Posebno ako se radi o značajnom geostrateškom i geopolitičkom prostoru, gde se jednostavno ništa ne sme „prepustiti slučaju“. Zapadni svet, oličen u „međunarodnoj zajednici“ i nadmoćnim medijskim transnacionalnim kompanijama, oštro je kritikovao rezultate izbora, tvrdeći da su izbori protekli u atmosferi neregularnosti. Nije izostala ni izjava predsednika SAD, koji je zauzeo stav da bi zbog „nesumnjivih“ neregularnosti bilo „fer“ da se drugi krug ukrajinskih izbora ponovi.
Međutim, da Juščenkov „evropski“ tabor sa dobrom podrškom i “zaleđinom” Zapada nije sa sigurnošću mogao predvideti povoljne rezultate eventualnih ponovljenih izbora govori vešto „uvežbani“ scenario, koji se u to vreme odigravao u centru Kijeva. Juščenko je iz zapadne Ukrajine na kijevski Trg nezavisnosti „doveo“ nekoliko desetina hiljada protestanata u narandžastom radi neprestanih „mirnih i dostojanstvenih“ demonstracija protiv tzv. izborne prevare. Cilj ovog “narandžastog revolta“, prema tvrdnjama njegovih organizatora, bio je dvojak. Ili, s jedne strane, popraviti „izbornu nepravdu“ Juščenkovim imenovanjem za predsednika, ili pak raspisivanjem novog drugog kruga, iz koga Janukovič ne bi “trebalo” da izađe kao pobednik.
Poznato je da su protesti u centru Kijeva trajali neprestano i to nekoliko dana, te da su zaokupljivali značajnu pažnju svetskog javnog mnjenja.
Centar Kijeva je u danima protesta ličio na veliki cirkus u kojem je dominantnu ulogu igrala, ne slučajno, narandžasta boja. Mladi su nesumnjivo planski izvlačen i na ulice, iz škola, sa fakulteta, da bi navodno iskazali svoje “nezadovoljstvo” vladajućom političkom garniturom u Ukrajini. O tome svedoče i brojne izjave ljudi koji stoje iza organizacije „narandžastog spektakla“ u Kijevu. „Dešavanja na trgu“ bila su sjajno osmišljena. Bilo je jasno još tada, da se radilo o fantastičnoj predstavi u kojoj su uloge bilo jasno i precizno određeno. Ilustracije radi, u samom centru Kijeva je bilo postavljeno oko 1200 velikih šatora, opskrbljenih hranom, raznoraznim „medikamentima“, sredstvima za higijenu itd. Isto tako, organizovani su i mnogobrojni koncerti (sa zvucima koji su samo dodatno potpirivali agresiju i bes prema „kradljivcima“ izbora ), različiti performansi, postmoderni New Age rituali, dok se bez droge i narkotika nije mogao ni zamisliti taj svojevrsni “narandžasti karneval”. Inače, dobro je poznato da se na istom trgu nalaze i sve značajne državne institucije koje su u danima protesta bile faktički okupirane, tako da je Ukrajina tada kao država, bukvalno prestala da funkcioniše.
Međutim, svetlost dana je ugledala jedna nova tvorevina i nametnuta politička garnitura, čija je organizovanje i dovođenje na vlast, nesumnjivo, planirano i pripremano daleko izvan ukrajinskih granica.
O tome svedoči i naredna priča.
Naime, reč je o dokumentarnom filmu pod nazivom „Majdan“, ruske TV „Planete“, a koji opisuje i analizira bekgraund narandžaste revolucije u Ukrajini. Inače, glavni akter pomenutog filma je student (aktivni učesnik revolucije), koji, između ostalog, u jednom delu dokumenarca, iznosi podatak kako je čitava revolucija planirana i mnogo pre, a da je izvedena uz finansijsku i svaku drugu podršku stranih (zapadnih) obaveštajnih službi ,beogradskog „Otpora“(?!), i drugih „agencija za obaranje legalno izabranih političkih režima“. Tu su prikazani i insajderski snimci pojedinih „trenažnih“ centara (koji više liče na terorističke), od kojih se neki nalaze i van Ukrajine, a u kojima su mladi ukrajinski revolucionari (u uniformama?!), mnogo meseci pre odigrane revolucije, obučavani za subverzivno delovanje i (ne)nasilni „otpor“ legitimnim ukrajinskim bezbednosnim snagama. Obuka je pored fizičkih obuhvatala i različite metode i tehnike psihičke prisile, koji su se svodili na stalno uvežbavanje određene kombinacije „magičnih“ sugestivnih reči tipa „Gotov je“ (a koje su i nama u Srbiji dobro poznate), što je trebalo da ima za cilj izazivanje psihičke tenzije i stanja nesigurnosti i straha kod ukrajinskih organa reda. Iste „paravojne jedinice“ su u danima demonstracija imale složena zaduženja, a dobar deo istih, ogledao se u podizanju tenzija i usmeravanju nezadovoljstva i nasilja prema bezbednosnim snagama. Međutim, njihova najznačajnija rola se svodila na infiltraciju narandžastih snaga u ukrajinske institucije vlasti, putem svojevrsnog nečujnog i plišanog državnog udara.
Juščenkovim „jurišnicima“,stoga, i nije bilo u interesu da predsednički izbori imaju demokratski prizvuk, iako su sa svih strana sveta predstavljani kao ogledalo evropske demokratije, šta god da to značilo.
Narandžasta revolucija je obavila “posao” zbog koga je i studiozno i temeljno pripremana.
Revolucija je iznudila novi „regularni“ drugi krug, u kom je pobedu, ovog puta, “očekivano“ odneo neskriveni zapadofil Viktor Juščenko (naravno, uz svesrdnu pomoć tada već okupiranih ukrajinskih institucija).
Zato postaje jasno da čak i ako se pobeda na izborima ne može ostvariti baš legalnim i legitimnim putem, uvek postoji rezervni scenario, dobro uigrani, najčešće iz moćnih centara dirigovani, revolucioni metod koji to omogućava, a u čiji se demokratski karakter nikako ne bi smelo sumnjati.
A možda su izbori u Ukrajini i morali imati baš takav epilog , ako ni zbog čega drugog, onda bar iz prostog razloga što je Juščenkova žena, inače Amerikanka, bila šef kancelarije za ljudska prava u Stejt departmentu za vreme vladavine Ronalda Regana.
UVOZNA “RUŽIČASTA” DEMOKRATIJA
Pre nekoliko dana, tačnije 19. marta, održani su predsednički izbori u Belorusiji. Ubedljivu pobedu na ovim izborima odneo je dotadašnji predsednik Belorusije, Aleksandar Lukašenko, za koga je glasalo oko 83 odsto birača, dok je najjači kandidat opozicije (a kasnije se pokazalo i SAD) Aleksandar Milinkevič osvojio nejakih i nedovoljnih 6,1 odsto glasova.
To će biti Lukašenkov treći mandat od 1995. godine, kada je prvi put izabran za šefa države. Inače, Lukašenko je na Zapadu poznat kao „poslednji evropski diktator“, a razlog tome je posve jednostavan.
Lukašenkov neoprostivi greh je, kako se može zaključiti analizom globalističkih medija pod kontrolom SAD, taj što je poveo Belorusiju putem ekonomske i svake druge izolacije od ostatka „civilizovane“ Evrope. Opet, neke druge, manje pristrasne i manje „zapadnije“, analize opisuju aktuelnog beloruskog predsednika kao političara proruskog opredeljenja sa jasnom predodžbom i slikom o pogubnosti društveno-ekonomskih reformi koje su sprovođene, a i koje se danas sprovode u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, a današnjeg ZND-a.
Kada se sve uzme u obzir, čini se da Zapad Lukašenku ponajviše zamera privredni rast i uspeh koji beloruska privreda beleži gotovo iz dana u dan, a koja je nezavisna i neopterećena inostranim MMF kreditima i „pozajmicama“. U prilog tome govori i činjenica da prosečna plata u Belorusiji iznosi oko 250 američkih dolara, sa stalnom tendencijom povećanja, dok, primera radi, plata u Zapadom potpomognutoj Ukrajini iznosi, ni manje ni više, nego 80 dolara. U proteklih pet godina udvostručena su prosečna mesečna primanja stanovništva u Belorusiji, a prosečna mesečna penzija takođe beleži konstantan rast.
To su ujedno i razlozi zbog kojih Lukašenko uživa veliku podršku beloruskog naroda. Tako je nedavno u britanskom listu Gardian, u odbranu predsednika Belorusije i njegovog odbijanja da se pokori globalističkom neoliberalnom tržišnom fundamentalizmu, stao (čak) i profesor istorije na Oksfordu Mark Olmond sa vrlo inspirativnom i izjavom iz koje ćete, poštovani čitaoci, moći mogo toga da pročitate “između redova”: „posle smrti Slobodana Miloševića Zapad nije morao dugo da traga za novom babarogom, jer se Lukašenko, suočen sa izborima, našao pri ruci“.
Vratimo se sada, posle ove kraće digresije, na priču vezanu za predsedničke izbore u Belorusiji. Zapadni mediji su se predsedničkim izborima u Belorusiji počeli baviti još dosta pre njihovog održavanja. Tako, u dobro poznatom maniru, reporter Sandej Tajmsa u tim danima ocenjuje kako „Belorusija danas izgleda kao zamrznuti prizor iz sovjetskih dana. U toj zemlji vas kritike na račun predsednika mogu odvesti u zatvor – i to na neodređeno vreme. Svi elektronski mediji su u državnom vlasništvu, a tajna policija i dalje se zove KGB“.
Identičan “prizvuk” kao i u slučaju izveštavanja inostranih medija o situaciji u Srbiji tokom devedesetih godina, zar ne?
Dok su izbori još bili u toku, jedan od, ispostaviće se, najbolje rangiranih opozicionih kandidata Aleksandar Milinkevič, unapred je najavio mirne ulične proteste svojih pristalica, ukoliko na izborima bude prekršena zakonska procedura. Ovaj opozicioni kandidat je otvoreno pozvao svoje pristalice i ostale građane Belorusije, na realizaciju “scenaria“ viđenih u Beogradu, Kijevu i Tbilisiju po zatvaranju biračkih mesta. „Moramo da odbranimo pobedu“, tvrdio je Milinkevič u tim trenucima.
Ipak, na kakvu je to “odbranu pobede” mislio i gde bi branio tu pobedu a da to nisu birališta, ako je dobro poznato da je Milinkevič u većini svojih izjava datih medijima još mnogo ranije nagoveštavao izbornu pobedu aktuelnog predsednika, Aleksandra Lukašenka?
Stoga, da li je to beloruska opozicija računala na neku „drugu pobedu“, nezavisnu od ishoda izbora? Ako jeste, kako je, i kojim je “silama” zamišljala da je ostvari ?
Ubrzo je postalo očigledno je da beloruska (prozapadna) opozicija i ne polaže previše na sam ishod izbora, koji je, prema svim procenama i istraživanjima beloruskog javnog mnjenja, išao u prilog Lukašenka, koliko na temeljnu pripremu za nasilni scenario koji bi trebalo ostvariti u slučaju Lukašenkove pobede.
Potvrda ove tvrdnje je sve ono što je usledilo po okončanju predsedničkih izbora. Nakon objave izbornih rezultata i očekivane pobede Aleksandra Lukašenka u centru Minska je nasupilo “stihijsko“okupljanje opozicije i „mnogobrojnog“ članstva „Zubr“- a, inače transnacionalne ispostave nama dobro poznate organizacije za subverzivno delovanje - “Otpor”.
Sve je nagoveštavalo mogućnost ponavljanja ukrajinskog (revolucionarnog) performansa i sve to je, nekako, „mirisalo“ na ukrajinski narandžasti scenario, samo što je ovog puta to teško breme kontrolisanih režim-brejkera, morala preuzeti golobrada mladost Belorusije. I sve to za neutešnu cifru od oko deset dolara. Eto, koliko u očima globalističkih centara moći, zapravo, vredi ”laka konjica” spolja dirigovanih “ubrizgavača demokratije”.
I opet je tu ona stara priča : pokradeni izbori (iako je razlika u korist Lukašenka bila toliko velika, da priča o bilo kakvoj krađi,u najmanju ruku besmisena), navodna odsečenost Belorusije od ostatka „civilizovanog“ sveta i priče o tzv. medijskim neslobodama. Da se pre Belorusije već nije desio gruzijski i ukrajinski scenario, pa da čovek možda i poveruje u dobronamernost svih ovih iznetih argumenata.
Beloruska vlast, poučena iskustvima nasilnih „demokratskih infuzija“ u svome susedstvu, nije smela sebi da dopusti nepromišljenost koja bi se u krajnjoj instanci sastojala u mirnoj predaji suvereniteta beloruske države nekolicini, Zapadom zanesenih „vizionara“, što bi zasigurno dovelo do političke, ekonomske, pa i geopolitičke “demontaže” Belorusije.
Ocenivši da svako veće okupljanje “nezadovoljnih”, može izazvati dodatne frustracije globalističkih centara Belorusijom, organi bezbednosti te zemlje otpočeli su akciju „demontaže ružičastog scenarija“sa ulica Minska. Deo demonstranata je vraćen svojim kućama, a nekolicina onih, čije veze i kontakti sežu do centrala pojedinih najmoćnijih obaveštajnih službi u SAD, odvedena je u pritvor, kako bi prozborila koju reč o tome, ko je to u stvari „izabrao“ ružičastu boju za Belorusiju.
Mnogi “dušebriznici” će energične i odlučne poteze beloruskih vlasti i Aleksandra Lukašenka oceniti kao krajnje nedemokratske ili pak „necivilizacijske“. Međutim, neke činjenice se ne bi smele gubiti iz vida.
Prvo, volja naroda iskazana na izborima jedini je i najbolji pokazatelj legaliteta i demokratičnosti jedne vlasti. U tom smislu, slučaj Belorusije je sasvim jasan. „Poslednja evropska diktatura“ oličena u Lukašenkovoj garnituri na vlasti, i pored svih raznovrsnih i „raznobojnih“ međunarodnih pritisaka kojima je neprestano, u najvećem broju slučajeva, nepravedno izložena, uživa daleko najveću podršku u beloruskom narodu.
Istrošene fraze o navodno lošem stanju na polju ljudskih prava i demokratije u Belorusiji, davalo je, a i danas daje neko nepisano pravo globalističkom Zapadu da vrši političku, ekonomsku i svaku drugu blokadu prema toj miroljubivoj i zemlji ponosnog i časnog naroda.
Takvo nasilničko ponašanje Zapada je kod velike većine stanovništva Belorusije izazvalo neku vrstu odbojnosti i bojkota prema idejama zapadnih zemalja o demokratiji, čiji pravi sadržaj nikada nije dovoljno razjašnjen. Možda je i to jedan od razloga što Belorusija nije postala „pravo mesto“ za instaliranje neke nove obojene revolucije.
S druge strane, društveno-ekonomska situacija u zemljama koje su preživele neku od obojenih revolucija nije nimalo nezavidna, što je zasigurno „otreznilo“ Beloruse, i nateralo ih da zauzmu pomalo skeptičan stav prema idejama o „uvoznoj demokratiji“.
Posebno još ako je uvezena i stacionirana na onako, složićemo se „demokratičan“ način, kako je to učinjeno u Ukrajini. Ili Beogradu?
(tekst prvobitno objavljen u časopisu Nova srpska politička misao, april 2006.)
PDF 
Rubrike: 
