Da slika govori više nego hiljadu reči, svedoče poslednja događanja koja su uznemirila međunarodnu javnost a radikalizovala velik deo islamskog sveta, a povodom objavljivanja serije «kontroverznih» karikatura proroka Muhameda u uglednom danskom časopisu «Jyyllandposten». Nešto kasnije, iste ili slične «uvredljive» karikature našle su mesto i u mnogim časopisima širom čitave Evrope, u Francuskoj, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Hrvatskoj i u drugim zemljama.

Naime, sve je počelo u Kopenhagenu (Danska), gde inače živi autor romana u kom se govori o životu proroka Muhameda – dečiji pisac Ko Blutjen. On je, navodno, tokom pripreme teksta romana za štampu, kontaktirao nekolicinu danskih ilustratora, u želji da svojim crtežima (koji su se odnosili na proroka Muhameda) upotpune sadržaj njegovog romana. Svi ilustratori su, osim jednog, odbili saradnju sa danskim piscem ne želeći da se grubo izruguju sa svetinjama muslimanske religije, možda i iz straha od moguće ljutite reakcije “druge strane”. Međutim, nedugo zatim, Blutjena su kontaktirali ljudi iz pomenutog danskog časopisa u nameri da utvrde «ko se to u Danskoj plaši proroka Muhameda». Časopis je uspeo da okupi dvanaest danskih karikaturista, te je posao vezan za karikature završen septembra 2005., kada su iste po prvi put i objavljene.

Početkom ove godine, ista serija karikatura ponovo je ugledala svetlost dana u danskom«Jyyllandposten»- u  i izazvala revolt celokupnog islamskog sveta i pokrenula lavinu protesta, koji ne samo da se ne stišavaju, već prete da se pretvore u «nešto mnogo ozbiljnije i dramatičnije». U vezi s ovim «incidentom», u javnost je izašao i Mons Brikenbirgo , predsednik Danskog udruženja novinara, ističući, da je cilj celokupnog projekta bio da se ukaže na «autocenzuru u medijima». «Niko nije pokušavao da crtežima napadne neku grupu ili pojedinca, već da ukaže na važnost izbegavanja autocenzure», kaže on. O nastalom međunarodnom incidentu, čovek od koga je sve počelo, Blutjen, ističe: «Ovde više nije reč o mojoj knjizi – već o demokratiji, slobodi govora i najvažnijem pitanju: kako se odnositi prema fundamentalističkim verskim uverenjima u demokratskim društvima». (izvor: BBC ).

U isto vreme, iz zemalja Bliskog Istoka, u kojima su posle masovnih protesta učestale pojave kamenovanja danskih ambasada, paljenja danskih zastava, šalje se nedvosmislena poruka čitavoj «demokratskoj» Evropi, ali i SAD , da muslimani neće tolerisati njihovo «nedolično» ponašanje, kojim se udara na same osnovne postulate Islama.

Iz svega navedenog, nameće se sledeće pitanje. Da li u pozadini objavljivanja neumesnih verskih karikatura, prvo u Danskoj, a zatim i u drugim zemljama «slobodoumne» Evrope uistinu stoji samo «nezasita glad» za slobodom od svakog vida cenzure u novinarstvu, ili možda i nešto mnogo ozbiljnije?

Provaljene veze ključnih ljudi ovog lista sa nekim moćnim krugovima “međunarodne zajednice” i ekspresno udaljavanje urednika koji se ponudio da objavi karikature o “svetinjama drugih” nam govori da je nešto uistinu “trulo” u državi Danskoj.

Ono što upada  u oči jeste okolnost da su se sporne karikature pojavile na tlu Evrope, koja za razliku od “američkih krstaša” nije do sada ušla u otvoreniju konfrontaciju sa muslimanskim svetom. I pored vidljive sekularizacije čitavog evropskog kontinenta, i činjenice da Hrišćanstvo više nema, kao nekada, značaj integrativnog faktora evropskih naroda, ne smemo zapostaviti činjenicu da je današnja Evropa, bez obzira da li govorimo o Zapadu ili Istoku, nastala i razvijala se na hrišćanskoj tradiciji i kulturi. Kao takva je ipak tolerantna i svesna značaja verskog opredeljenja i tradicije u životu svakog pojedinca. Zato je i pomalo nelogično kako se te antimuslimanske karikature pojaviše u «tolerantnoj» i multikulturnoj EU (naročito Danskoj), a ne u SAD, gde su izuzetno aktivni protestantski fundamentalisti i antiislamska osećanja,  naročito posle “11. septembra”. Čak je izostalo prenošenje tih karikatura na teritoriju SAD (osim ako ne računamo jedan beznačajan studentski list iz unutrašnjosti).

Da bi se stvar razjasnila potrebno je ukazati na neke bitne međunarodne momente, koji se ne bi smeli zanemariti, u svetlu analize incidenata vezanih za pomenute karikature. Naime, ovaj međunarodni problem javlja se “baš slučajno” u trenutku «zategnutih do pucanja» odnosa SAD i Irana, a zbog «nedozvoljenog» iranskog razvijanja sopstvenih nuklearnih potencijala.

Poznato je da je Amerika nedavno «preventivno» osudila Iran, tvrdeći da isti razvija nuklearno oružje i tako ugrožava celokupnu međunarodnu bezbednost, a što je najopasnije – i bezbednost i «vitalne interese» SAD. Iran je, međutim, izričito odbacio svaku optužbu SAD kao neosnovanu, ističući da razvija nuklearni program, ali u čisto mirnodopske i naučne svrhe. Očekivano, ovaj odgovor Irana nije «zadovoljio» međunarodnu zajednicu (pre svega SAD), koja je i dalje čvrsto, bez odstupanja, uverena u «loše nuklearne namere » Irana. Stoga, ukoliko Iran bude i dalje «neposlušno» odbijao nuklearne preporuke sa Zapada, vojna intervencija (poučeni iskustvom Iraka) se čini kao sasvim izvesna opcija u nekom narednom periodu . U tom smislu, u Americi, političari iz obe glavne partije ne isključuju kao moguću vojnu intervenciju protiv Irana, ako to bude neophodno ( izvor « BBC»).

S druge strane, treba naglasiti da se bezbednosna situacija na području Bliskog Istoka  poslednjih nekoliko dana dodatno zakomplikovala. Povod za to je, pre svega, rušenje džamije Al Askari u gradu Samari (u Iraku), koja se nalazi na oko 90 kilometara severno od Bagdada. Pomenuta džamija, inače jedno od najvećih šiitskih svetilišta (poznata i pod nazovom «zlatna džamija»), uništena je u snažnoj eksploziji, za koju se pretpostavlja da je izazvana postavljanjem vrlo razornog eksploziva. Pravi uzrok eksplozije još nije poznat, međutim, nagađa se odgovornost za pomenuti incident najverovatnije snosi sunitska verska zajednica u Iraku. O ozbiljnosti mogućih posledica navedenog događaja svedoči izjava Hazima al Naimia, profesora političkih nauka na Univerzitetu „ Mustanisirija“ u Bagdadu: «Za šiite je rušenje džamije u Samari napad koji bi se mogao uporediti sa rušenjem svetilišta u Meki, koje je sveto svim muslimanima . Ovaj napad je zapravo džinovski korak ka građanskom ratu u Iraku “. (izvor «Blic»). To strahovanje potvrđuju i vesti na terenu koji govore o otpočinjanju unutarmuslimanskih ratnih sukoba.

S druge strane, duhovni vođa Islamske revolucije ajatolah Sejed Ali Hamenei izjavio je nedvosmisleno da iza skrnavljenja šiitskog svetilišta u Samari stoje SAD, koji na taj način žele da izazovu etnički i verski sukob u Iraku («IRNA» – Novinska agencija islamske republike). Na koji način objasniti ovu prividnu ili realnu protivrečnost?

Kada vam nešto u politici nije najjasnije, pokušajte kao i u preciznoj kriminalističkoj istrazi da analizirate kome je u interesu da se u Evropi i u muslimanskom svetu radikalizuju stvari, i dolije ulje na već potpaljenu ratnu vatru.

Zanimljivo je u tom svetlu protumačiti i istup iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada jednom arapskom mediju u kom je kao glavne krivce za «proizodnju karikatura», ali i za rušenje šiitske svetinje na jugu Iraka prozvao SAD i Izrael. On će naravno to možda izjaviti i ako to i nije tačno, ali se tu ipak postavljaju neka pitanja.

Da li potpirivanje antievropskih osećanja u muslimanskom svetu evidentno sužava mirotvoračke napore briselskih lidera, ali i antiratno raspoloženje već umorne Evrope? Da li se ovakvim šiitsko-sunitskim sukobima slabi sposobnost muslimana da se jedinstvenije odupru daljnjem prodoru “zapadnih krstaša” (kako ih zove Bin Laden) u regionu Zaliva?

Ukoliko postoji skrivena namera, jedan od ciljeva “kreatora” ili “spin doktora” događaja ovog tipa (vezanih kako za karikature, tako i za rušenje muslimanskih svetinja), mogao bi se ogledati u očekivanju povratne reakcije na isti taj ispad, koji će opet poslužiti za neku novu «preventivnu» akciju, pa makar se ona u krajnjoj instanci svela na upotrebu otvoreno vojne sile.

Međutim, i u takvoj «krajnjoj nameri» potrebno je obezbediti, barem mlitavu, podršku Evrope u slučaju intervencije, koja je “opstruirala” američki rat protiv Sadama (barem to tako vide neokonzervativci) koji po naknadnom priznanju nije imao ono zbog čega su ga napali – oružje za masovno uništenje. Da bi SAD imala zaštićene bokove u svom “novom preventivnom krstaškom ratu”, ali i da bi se izvršio pritisak na evro-političare da prekinu veze sa Teheranom. Ako se uzme u obzir da je u igri i prelazak Iranaca sa petrodolara na patroevre, onda je pored geopolitičkih motiva za neki eventualni budući rat, podjednako važan i monetarni aspekt .

Svakome, ko iole poznaje kretanja u savremenim međunarodnim odnosima,  jasno je, da se radi postizanja realnih ili umišljenih političkih ili ekonomskih ciljeva koriste praktično sva raspoloživa sredstva. Od medijskih manipulacija i spinovanih afera do podzemnih operacija u kojima se prepliće svet obaveštajnih struktura, vrhova multinacionalnih kompanija i terorizma kao u novom Klunijevom filmu «Sirjana». U tom smislu, nije nikakav znak opsednutosti “teorijama zavere” ako se posumnja da iza ove priče o karikaturama (“milion dolara za glavu karikaturiste”) i o prikazivanju brutalnih snimaka mučenja Iračana od strane zapadnih vojnih formacija koje se, rekli smo,  pojavljuju “baš kad treba” – stoje medijsko-politički štabovi koji su u službi interesa SAD. Pri tom, najmanje je bitno da li su ove medijske operacije u celini isfabrikovane ili su samo iskorišćene i “usmerene u pravom smeru”.

Pojava karikatura i slika torture mogli bi se tumačiti i kao svojevrsno «ispipavanje pulsa» kako Evropljana tako i islamskog sveta, a u slučaju najavljenih “intervencija” u regionu Bliskog Istoka. Kao što je za bombardovanje Srbije bilo potrebno ili generisati ili prenaduvati “humanitarnu katastrofu” tako je i za moralno opravdanje “Milosrdnog anđela II” potrebno konsternirati zapadne nacije, a naročito Evropljane od moguće varvarske pretnje sa Istoka (ma koliko ona realna bila dugoročno gledano). Moguće je da se ovim testira i spremnost muslimanskog sveta, naročito sunitskih Arapa da priteknu u pomoć svojoj šiitskoj persijskoj “braći” ako i kada dođe do “preventivnih udara”.

Ne bi bilo opravdano ako se ne bismo osvrnuli i na geopolitičku i geoekonomsku dimenziju vrlo mogućeg vojnog udara. Dobro je poznato da kaspijski region i Bliski istok, a Iran pripada i jednom i drugom, kriju ogromnu većinu preostalih rezervi nafte. Iran je zemlja koja ima velike rezerve nafte i koja ima izuzetno važan geostrateški položaj u tom delu sveta. Ova zemlja izuzetno bogate istorije i duge imperijalne tradicije, predstavlja poslednju, uistinu, nezavisnu državu muslimanskog sveta. Kao most između Srednjeg Istoka i Centralne Azije ona je najveća prepreka potpunoj kontroli oba regiona. Stoga je često bila meta svih onih imperijalnih sila koje su nastojale da kontrolišu ovaj region ili područje znatno šire od njega. Put za centralnu Aziju, koja je ciljni prostor “uklinjavanja” SAD između Rusije i Kine, neminovno vodi preko Persije.

(tekst objavljen u časopisu “Nova srpska politička misao”,mart 2006.)

Print PDF