Milorad Vukašinović: GEOPOLITIKA – SKUP ISTORIJSKIH INTUICIJA

milorad vukašinović

Ugledni srpski publicista i geopolitičar Milorad Vukašinović u ekskluzivnom intervjuu za internet magazin Srpska analitika otkriva šta je to geopolitika i koja je njena realna uloga u kreiranju globalnih političkih procesa, s posebnim akcentom na aktuelnu geopolitičku prekompoziciju regiona Balkana i same Srbije.

Gospodine Vukašinoviću, geopolitika je naučna disciplina koja je poslednjih decenija doživela neverovatno ekspanziju. Kojim uzrocima objašnjavate ponovno interesovanje za jednu nauku koja je dugo bila javno proskibovana?

Reč je o fenomenu koji je neposredna posledica završetka hladnog rata , kada se prema mišljenju pojedinih autora dogodio “ krah ideologija “, kako na Istoku tako i na Zapadu. Upravo ta činjenica, omogućila je ekspanziju geopolitke , koja je samo prividno tokom hladnoratovske epohe bila u drugom planu, odnosno mimikrijski je bila sakrivena iza spoljašnje ideološke oblande sukoba “demokratskog Zapada i komunističkog Istoka”.

Napadno i brzo oslobađanje geopolitike od navodnog “nacističkog greha” u posthladnoratovskom periodu , najbolji je dokaz da je reč o disciplini , koja je tajno izučavana u strateškim centrima odlučivanja dve supersile, Sjedinjenim Američkim Državama i Sovjetskom Savezu .

Procesi širenja atlantizma na Istok , raspad Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza , razaranje nekadašnje Jugoslavije, nemaju nikakvo ideološko već isključivo geopolitičko značenje, koje je već odavno opisano u delima klasika anglosaksonske geostrategije Makindera , Mehena i Spajkmana.

Jedan ste od zastupnika teze o transformaciji geopolitike poslednjih decenija.

Transformacija geopolitike posledica je fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije . Pod uticajem tih procesa , pojam teritorijalnog i državnog suvereniteta je relativizovan . Promenjene su i uobičajene predstave o politici i ekonomiji . Nastale su nove forme povezivanja ljudi , socijalni i kulturološki fenomeni , do tada potpuno nepoznati . Promenio se i odnos čoveka prema prirodi .Sve to neminovno menja i sam predmet izučavanja geopolitike kao odnosa prostornog i političkog. Geopolitika velikih sila , sve više se okreće tzv. “mekim činiocima moći”, kulturi , obrazovanju , delovanju u sferi informisanja, odnosno sve više teži modeliranju društvene svesti, u skladu sa konkretnim geopolitičkim ciljevima. Naravno to nikako ne znači , da su velike sile naprasno odustale , od tzv. “tvrdih činilaca moći “, odnosno fizičkog ovladavanja određenim prostorima i njihovim resursima , što najpotpunije potvrđuje aktuelna američka geostrategija na Balkanu , Iraku i drugim delovima sveta. Pre bi se moglo konstatovati da su “meki činioci moći” prethodnica “ tvrdih činilaca moći “ kojih se američka politika i geopolitika u celini, nikada neće odreći.

Nedavno ste objavili serijal razgovora pod naslovom “Geopolitika i Tradicionalizam”. Šta vas je podstaklo na jedan takav pristup geopolitičkim fenomenima?

Geopolitika je skup istorijskih intuicija čitavih naroda , koje je nemoguće dešifrovati , bez poznavanja integralne tradicije. Reč je pre svega o učenjima sakralne geografije i istorije , simbolizmu jezika i pisma, odnosno svemu onome što moderna nauka naziva kolektivno podsvesnim . Dakle , pristup geopolitici mora biti dubinski ili iznad aktuelnih događaja i ideologija .

Primera radi, “sakralna geografija” kao grana tradicije , nudi jedan sasvim drugačiji doživljaj prostora u odnosu na “naučnu geografiju”. Naime , ona prostoru daje metafizičko određenje , za razliku od moderne geografije za koju je prostor materijalna i fizička datost. Dakle , za sakralnu geografiju , bitan je kvalitet prostora koji ima “dušu” i koji zajedno sa dušom i duhom naroda koji tu živi, čini sasvim određeni “kulturno civilizacijski tip” .

Na izvestan način , ovakvo mišljenje usvaja i Hantington kada govori o privremenom trijumfu Zapada u nezapadnim civilizacijama, odnosno stanju “kulturne šizofrenije”, kao posledici nametanja zapadnog sistema vrednosti nezapadnim narodima. Dakle, “sudar civilizacija” o kojem piše je jedna pomodna varijacija učenja sakralne geografije, koja je taj fenomen uočila hiljadama godina unazad.

U vašim tekstovima dosta pažnje posvetili ste geopolitičkoj analizi fenomena nacionalizma. Zbog čega smatrate da je u posthladnoratovskoj epohi, nacionalizam toliko bitan činilac?

Nacionalizam se pokazao kao moćan instrument atlantističke geostrategije. Suprotno, sa stanovišta kontinentalne geopolitike , nacionalizam ima izrazito negativan predznak . I pored uveravanja , da je reč o veoma starom fenomenu, moderni nacionalizam nastao je u 19. veku , u okrilju zapadne buržoazije , nezadovoljne svojim tadašnjim društvenim položajem. Nacionalizam su veoma otvoreno podsticali i masoni , radi razbijanja tadašnjih monarhija i hrišćanskog sistema vrednosti. Pokreti poput “mlade Italije” , “mlade Nemačke” i kasnije “mlade Bosne” , bili su ultranacionalistički i pod presudnim masonskim uticajem. Nacionalisti su pripremali sve revolucije u 18, 19. i 20. veku. Treba napomenuti da su francuski revolucionari “jakobinci” bili veliki nacionalisti, kao i ruski revolucionari iz februara 1917. godine , koji su srušili Cara Nikolaja i nesvesno omogućili boljševicima dolazak na vlast.

Prema tome , nacionalizam je fenomen koji je potpuno suprostavljen geopolitici, jer je glavni sadržaj geopolitike odnos političkog i prostornog, dok se nacionalizam zasniva na odnosu političkog i emocionalnog. Veliki ruski filosof Leontjev , s pravom je krajem 19. veka , kritikovao pokret panslavista, koji su zastupali tezu o “sveslovenskom nacionalizmu” koji treba da predvodi Rusija , odnosno kako bi geopolitičari rekli zastupali su princip “krvi iznad tla”. Nasuprot tome Leontjev je zagovarao princip “tlo iznad krvi” , što je zapravo “osnovni zakon geopolitike”.

Postoji još jedan poznatiji primer zloupotrebe nacionalizma, iz perioda Trećeg rajha , koji je nemačka verzija principa “krvi iznad tla “. Danas je opštepoznata činjenica da je Hitler bio pod snažnim uticajem admirala Kanarisa – agenta atlantizma , koji je najzaslužniji za napad nacističke Nemačke na Sovjetski Savez i uništenje pakta Ribentrop – Molotov iz 1939. godine , koji je obezbeđivao mirnu sliku Evrope i bio geopolitički veoma logičan izbor, dve kontinentalne sile i dva naroda sa tradicijom, Nemaca i Rusa . Hitlerov napad na Sovjetski Savez, bio je u geopolitičkom smislu, katastofalan izbor , pre svega za Nemačku ali i za Sovjetski Savez. Otuda i nije čudo što danas većina ozbiljnih geopolitičara konstatuje, da su atlantisti jedini pravi pobednik Drugog svetskog rata, dok je Evropa bila istinski gubitnik.

Evropski nacionalizmi, u posthladnoratovskoj epohi , imaju takođe izrazito negativno značenje. Naime , većina njih , decenijama je veštački podsticana , radi stvaranja pretpostavki za razbijanje Varšavskog pakta i velike kontinentalne države Sovjetskog Saveza. Reč je o nacionalizmima koji imaju izrazito antiruski karakter, i koji su nekadašnje “sovjetske satelite” Poljsku , Češku , Slovačku i baltičke republike, pretvorili u još gore “američke vazale”.

Ovi nacionalizmi imaju odgovarajući ulogu i na unutrašnjem planu u ovim državama , u kojima su se bez izuzetka dogodila dramatična socijalna raslojavanja, zahvaljujući primeni modela “tranzicije”, koji je domaća politička klasa sprovodila po nalozima MMF- a i Svetske banke. Nacionalizam se u ovom slučaju pojavljuje kao svojevrsna socijalna terapija , za brojne “tranzicione gubitnike” , jer karakteristika nacionalizma je da nude jednostavne odgovore i uvek usmerava pažnju i krivicu na druge narode , u ovom slučaju Ruse ili Srbe( male Ruse) na Balkanu.

U ogledu “Geopolitička šizofrenija Srba”, podvrgli ste temeljnoj analizi i srpski nacionalizam?

Srpski nacionalizam se kao i svi nacionalizmi mora analizirati u geopolitičkom ključu. Moja i namera analitičara Branka Raduna, bila je da srpski nacionalizam analiziramo sa pozicija “kontinentalne geopolitike”. Naime, Srbi su narod koji po svojoj tradiciji, kulturi, religiji, prostoru koji naseljava pripada kontinentalnoj Evropi, odnosno u širem smislu Istoku. Prema tome , svaki istorijski pokušaj utapanja Srba u zapadne političke , ekonomske i socijalne modele, prouzrokovao je katastrofalne posledice . Pošto je nacionalizam zasnovan na principu “krv iznad tla” tvorevina atlantista , sasvim je logično da su upravo takav nacionalizam zapadne sile , podsticale kod Srba . Uostalom , šta je organizacija “Crna Ruka” nego kopija nacionalističkih jakobinskih pokreta, koji su postojali u tadašnjoj Evropi . Mladi Gavrilo Princip bio je zadojen tim idejama, kao i svi “mladobosanci” . Među nacionalistima je bilo mnogo masona, pa čak i otvornih satanista, o čemu svedoči ritualno ubisto kralja Aleksandra i kraljice Drage , iz maja 1903. godine.

Kralj Aleksandar Karađorđević “ujedinitelj”, bio je mason, kojeg je ta ista masonerija likvidirala u Marseju 1934. godine , kada je pokušao da ojača državu i suprostavi se planovima atlantista, koji su već tada planirali Drugi svetski rat. Opštepoznat je podatak, da su srpski “nacionalisti” , stajali iza kobnog prevrata od 27. marta 1941. godine, koji su kreirali angloamerikanci, radi razaranja “kontinentalističkog Trojnog pakta” , koji je Jugoslavija zaključila sa Nemačkom. Da ne govorimo o četničkom pokretu , čiji je “nacionalizam” bio pod presudnim britanskim uticajem.

Postoji u srpskoj istoriji , samo jedan kratak period, kada srpski nacionalisti geopolitički ispravno razmišljaju. To je period vladavine Milana Nedića, kada se iako pod okupacijom Nemačke, u Srbiji izdaju brošure i promovišu kontinetalističke ideje. Ovde pre svega mislim na samog generala Nedića , pojedine ministre u njegovoj vladi , profesore Beogradskog univerziteta, koji su pisali izvanredne tekstove . Iz ovog toka , izdvajam ideje Dimitrija Ljotića, čiji “pravoslavni misticizam i antikomunizam”, imaju geopolitički izrazito atlantističko značenje, odnosno duboko su strani srpskoj i daleko su bliži katoličkoj tradiciji. Zanimljivo je da je upravo taj period u našoj istoriografiji najviše satanizovan, a heroj Prvog rata Nedić prikazan kao “izdajnik” , naspram “patriote Tita” koji je i dalje oslobodilac .

Period posle rata, vreme je kada Srbi, pod vladavinom lažnih “internacionalista”, doživljavaju nacionalu katastrofu. Atlantista Tito stvorio je osam komunističkih republika i pokrajina i potpuno je dezintegrisao srpski narod. Od te katastrofe još uvek se nismo oslobodili. Ipak, pošteno treba reći, da Tito nikada ne bi došao na vlast da smo imali odgovorniju nacionalu elitu.

Da li se period “titoizma” geopolitički može jednoznačno posmatrati ?

Geopolitički pristup nikada ne može biti jedonoznačan. Prema tome i period komunističke Jugoslavije, mora se analizirati u skladu sa osnovnim zakonom geopolitike atlantizam – kontinetalizam.

Dešavanja posle Drugog svetskog rata , na našem prostoru , moraju se analizirati u jednom širem kontekstu , hladnoratovski podeljene Evrope. Titov “meki komunizam” bio je izmišljotina atlantista , o čemu svedoče događaji iz 1948. godine . Naime , Tito je tada podstaknut da napravi “brešu” u Istočnom bloku . Danas , sa ove vremenske distance , veoma je zanimljivo , čitati Rezoluciju Informbiroa i sve optužbe na račun “jugoslovenskih komunista”. Nema nikakve sumnje da je njihov “revizionizam “, sa stanovišta kontinentalne geopolitike, bio otvorena izdaja Evrope, u korist američkog okupatora. Nije slučajan podatak , koji govori o tome da je jedan veliki Evropljanin i kontinentalista, slavni francuski general De Gol , prezirao “Titov atlantski komunizam”. Dakle, SFRJ je bila pod presudnom kontrolom atlantizma, koji je ulagao ogromna materijalna sredstva za podršku Titu. Vrhunac takve orijentacije predstavlja potpisivanje bilateralnih sporazuma 1954 – 1955. godine sa Grčkom i Turskom , čime je SFRJ neformalno pristupila NATO paktu.

Istina , šesdesetih godina prošlog veka , jačaju unitarne tendecije i institucije savezne države, što je veoma uznemirilo zapadne službe, koje su strahovale da će jugoslovenstvo postepeno evoluirati u kontinetalni geopolitički projekat , blizak ruskim interesima. Po svemu sudeći, zapadne službe stoje iza političke likvidacije jedinog srpskog kadra od autoriteta u narodu Aleksandra Rankovića , čija orijentacija je sadržala potencijalno kontinetalistički impuls. Zanimljivo je da je prošle godine nekadašnji britanski ambasador Kroford , na jednom skupu o Kosmetu u Varšavi , pominjao “represalije iz Rankovićevog perioda” kao navodni istorijski dokaz kontinuiteta “velikosrpske politike” , govoreći u prilog “nezavisnom Kosovu” . Zaista, posle pada Rankovića , nestale su unutrašnje prepreke za razaranje jugoslovenske države. Vrhunac je prestavljalo donošenje Ustava iz 1974. godine , kojim su stvorene pravne i institucionalne pretpostavke za razaranje ne samo Jugoslavije , već i Srbije, čiji je ustavno pravni položaj bio poražavajući, sa dve pokrajine Kosovom i Vojvodinom , koje su imale prerogative država.

Donošenju ovog Ustava , prethodili su mnogi značajni događaji . Najpre , albanska pobuna iz 68. godine i prvi zahtevi “Kosovo Republika”, zatim masovna nacionalistička histerija u Hrvatskoj nazvana “Maspok” , gde su obnovljeni slogani iz perioda zloglasne Nezavisne Države Hrvatske , odnosno pre toga izjave iz Slovenije o “Jugoslaviji kao prolaznoj stanici” . Svim tim događajima , upravljao je lično Josip Broz, po nalozima američke CIA i Vatikana , čiji je agent bio do kraja života . Naravno , ovi procesi , doprineli su izvesnom oslobađanju Srba od iluzije “jugoslovenstva” i postepenom, mada stihijskom, povratku “nacionalnom načelu”. Upravo ta okolnost posebno je zasmetala atlantistima .

Zašto je atlantistima toliko smetao kritički odnos Srba prema ustavnopravnim rešenjima iz komunističkog Ustava iz 1974. godine, koji je donet u izrazito nedemokratskim uslovima ?

Odgovor je čini se danas , kada su posledice poznate , veoma jednostavan . Naime , ustav o kojem govorimo, po svemu sudeći pisan je pod presudnim uticajem SAD. Tito je do poslednjeg dana bio poslušni izvršilac vašingtonskih naloga, odnosno za vreme njegove vladavine , projektovan je raspad Jugoslavije na štetu srpskih interesa . Realizacija tog plana ostvarena je u posthladnoratovskoj epohi, uporedo sa raspadom Sovjetskog Saveza .

Prema tome , svako protivljenje srpskih političara i intelektualne javnosti “Titovom testamentu iz 74. godine” , suštinski je bilo suprostavljeno interesima SAD i Nato pakta , i to je politika koja se primenjuje na ovom prostoru do danas . Jer njihov interes ovde nije bilo samo razaranje Jugoslavije , već u širem smislu razaranje svake geopolitičke ideje koja bi potencijalno vodila emancipaciji Evrope i obnovi Rusije . Eventualno stvaranje proširene srpske države , bilo bi zakonomerno suprostavljeno tim strategijskim planovima. Pored toga za SAD je bilo veoma važno da NATO kao instrument zaštite njihovih interesa u Evroaziji opstane , sada kada komunizma nema, pod novim izgovorima radi tobožnje zaštite Evrope od nacionalizama.

Upravo zbog toga , proizveden je rat na tlu bivše Jugoslavije , kao izgovor za vojnu intervenciju NATO a i kasnije pretvaranje Jugoslavije u gigantsku vojnu bazu alijanse .

Zašto su SAD bile toliko protiv pokreta koji je u Srbiji nastao posle Titove smrti u drugoj polovini osamdesetih godina, a koji je personifikovao Milošević?
Reč je o veoma zanimljivom pitanju , koje najčešće zbunjuje tzv. spoljne istraživače jugoslovenske krize. Odgovor mora uvažavati strogo geopolitičke kriterijume. Najpre treba naglasiti, da početkom osamdesetih, Amerikanci nisu bili protiv srpskog nacionalizma, jer je prema njihovoj tadašnjoj proceni i on bio u funkciji “destrukcije SFRJ” .

Veoma je interesantno da su anglosaksonci tada podržali i Memorandum SANU, koji su kasnije toliko medijski demonizovali  kao nekakav akt koji je pokrenuo rat na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Zapad je tih godina podržavao i “disidente antikomuniste” u Srbiji, u širokom ideološkom spektru od tvrdokornih nacionalista do ekstremnih liberala . Dakle , sve što je bilo u funkciji razaranja Jugoslavije, atlantisti su podržavali. Do promene u njihovim stavovima došlo je onog trenutka kada je srpsko nezadovoljstvo odnosima u bivšoj državi, počelo da dobija institucionalne karakteristike i da se kreće u pravcu zahteva za očuvanjem Jugoslavije , u kojoj bi Srbija bila ravnopravna sa drugim republikama. To je ono što su angloamerikanci prepoznali kao kontinentalistički geopolitički impuls u srpskoj politici , odnosno kao ispoljavanje geopolitičkog principa “tla iznad krvi” , koji je personifikovao Milošević .

Zaista , promene koje je pokrenuo Milošević zaprepastile su atlantiste. Ovde se ne radi samo u povratku pokrajina Vojvodine i Kosmeta u ustavnopravni okvir Srbije, već i o jednom modelu “reforme socijalizma”, koji je bio u interesu većine i koji je kao takav bio zakonomerno suprostavljen modelu pljačkaške “tranzicije” po recepturi MMF-a i Svetske Banke, a koji je u vidu “gotovih rešenja” nametnut ostalim socijalističkim državama i Rusiji. Zbog toga je Zapad bio toliko protiv Miloševića i politike vlasti u Srbiji. O tome je opširno u svojoj knjizi pisao i zamenik državnog sekretara SAD iz Klintonovog perioda Talbot, tvrdeći kako je stvarni povod za bombardovanje Srbije 1999. godine bilo odbijanje Miloševića da sprovede neoliberalne mere MMF-a i Svetske Banke, koji nisu smeli da dopuste postojanje takvog presedana u Evropi .

Na kakav Vas zaključak navode ovakva priznanja, poput Talbotovog?

Pre svega reč je o političaru, koji pripada centrima moći atlantizma, tako da se njegovo priznanje, o stvarnim razlozima agresije NATO na SRJ , mora veoma ozbiljno analizirati. Mislim, da je ovde reč o nečemu što je slavni ruski profesor Panarin nazvao “svetskom ekonomskom kontrarevolucijom”. On je govoreći o simbolizmu kraja “hladnog rata” isticao njegov klasno socijalni kontekst. Prema Panarinovom mišljenju, globalizacija je planetarni trijumf bogatih u odnosu na siromašne. Zaista,Sovjetski Savez je bio planetarni zaštitnik svih siromašnih u svetu, pa i onih na Zapadu. Analizirajte sadašnji položaj radništva, studenata, nezaposlenih, primalaca socijalne pomoći na Zapadu, pa ćete zaključiti drastično pogoršanje njihovog statusa, u odnosu na vreme “hladnog rata”.

Prema tome, završetkom “hladnog rata”, procesi razaranja socijalne države, neverovatno su ubrzani ne samo na nekadašnjem Istoku, već i na Zapadu, pod izgovorima globalizacije. Suštinski na delu je sveobuhvatni socijalni prevrat globalnih razmera , koji se sprovodi nasilno i ne dopušta uspostavljanje bilo kakvog alternativnog ekonomsko socijalnog modela, osim “neoliberalnog”. Sve to prouzrokuje dramatične promene unutar svakog društva pojedinačno. Globalizacija je postala sinonim društvenih podela, ali i koncentracije bogatstva i moći, u rukama veoma malog broja ljudi. Upravo, manjini super bogatih nije potrebna nikakva demokratija, već stalni izgovori za njeno faktičko ukidanje. Očigledno je da u postojećim društvenim okolnostima, bogati nemaju više nikakav interes da finansiraju i održavaju ustanove socijalne države. Ovaj proces naročito je vidljiv u Evropi. Nije slučajna izjava francuskog predsednika Sarkozija, da Francuska više neće biti država socijalnih ustanova, već država vlasnika. Na isti način razmišlja i evropska birokratija iz Brisela.

Srbija se nalazi na dramatičnoj istorijskoj raskrsnici i posle 5.oktobra i smene Miloševića. Kako ocenjujete sedmogodišnji period srpskog puta u kapitalizam?

Srpska tranzicija iz socijalizma u kapitalizam, odvijala se uglavnom kao i u ostalim nekadašnjim socijalističkim državama.U najkraćem, bila je to tranzicija iz nečega u ništa , po recepturi eksperata MMF a i Svetske Banke. Jednostavno, ono što priznaje Talbot, da nije bilo moguće sprovesti u vreme vladavine socijalista i Miloševića, sprovedeno je posle državnog udara 5. oktobra. Posledice tih dešavanja danas su dramatične. Razorena je ekonomija, ne postoji proizvodnja, država je vraćena u predindustrijsko doba, izvršena je divlja privatizacija profitabilnih preduzeća, korupcija i kriminal su amnestirani od svakog pokušaja utvrđivanja krivične odgovornosti, enormno je povećana nezaposlenost, koja stvara mnogobrojne oblike sociopatološkog ponašanja. Najveći broj ljudi doveden je u stanje potpune egzistencijalne neizvesnosti.

Primenom modela neoliberalizma, stvoreno je i stanje nezamapćene društvene apatije, uz urušavanje svih tradicionalnih institucija od autoriteta, kao što su Crkva i Vojska. Srpskom narodu neprestano se nameće kompleks kolektivne krivice i odgovornosti, za razaranje Jugoslavije, dok se budućnost čitave nacije uslovljava nekakvom “moralnom katarzom”, koja treba da se dogodi u sudnicama američkog suda u Hagu. Ono što je najgore, putem medija u stranom vlasništvu, promoviše se model življenja, koji afirmiše parazitizam i nemoral kao vrhovni princip življenja. Ovome svakako doprinose i pojedine nevladine organizacije, koje deluju otvoreno izdajnički. Pod njihovim okriljem nastaju mnogobrojni projekti “prevaspitavanja Srba”. Jedan od takvih projekata su i sramni udžbenici istorije, gde se promovišu nove istorijske interpretacije događaja na Balkanu i celokupna srpska istorija prikazuje kao neprestani sukob sa zdravim razumom, a srpski narod neizlečivo oboleo, od mitomanije, nacionalizma i teritorijalnih pretenzija prema susednim narodima.

Nažalost, neke od ovakvih koncepcija podržava i deo vladajuće politike, koja neprekidno, poput nekadašnjih komunista iz Brozovog perioda, govori o “evroatlantskim integracijama”, koje su nas ne tako davno bombardovale, vojno okupirale i sada nam otimaju svetu srpsku zemlju Kosovo i Metohiju.

Oni koji nas stalno guraju u tzv. evroatlantske integracije, zaboravljaju da je reč i o potpuno tuđem kulturno civilizacijskom sistemu vrednosti, potpuno stranom našem pravoslavnom i tradicionalnom pogledu na svet, tako da se ovde radi i o svojevrsnom duhovnom nasilju nad srpskim narodom, koji provode “komesari globalizma” , koji ovde sede u nevladinim organizacijama i njihovim medijima.

Koliko su kultura i nauka , značajni u procesu globalizacije, posebno sa stanovišta očuvanja nacionalnog identiteta malih naroda?

Najpre bih napomenuo, da je kriza identiteta fenomen koji zakonomerno proizilazi iz nečega što bih nazvao glavnim tokom globalizacije. Promene koje su se dogodile poslednjih decenija, težile su stvaranju “globalnog identiteta”. Naravno, reč je o providnom pokušaju zapadnih centara moći da hegemoniju nad ostatkom sveta, prikriju različitim ideološkim oblandama. Inače, teorija o globanom identitetu je besmislica, iz jednostavnog razloga, što niko nije dao odgovor na pitanje , šta je “globalni identitet” i koje su njegove karakteristike. Hipotetički čak i kada bi postojao takav identitet, on ne bi mogao da usvoji sva dostignuća i osobenosti, brojnih različitih kultura i civilizacija na planeti, odnosno uvek bi u sebi morao da sadrži predominantan uticaj određene kulture i civilizacije. U ovom slučaju reč je o dominaciji američke kulture i civilizacije, koja je najpre sama iznutra globalizovana, a sada se pronosi ostatkom sveta, u vidu popularnih serija, televizijskih emisija, rok muzike i socijalno patoloških pojava , poput sekti, narkomanije , pederastije i ostalih užasa jedne civilizacije, koja nosi u sebi zadah smrti.

Prema tome, globalni identitet se pretvorio u globalnu samoizdaju i gubitak elementarnog samopoštovanja, naročito evropskih naroda i njihovih elita. Ovi procesi, posebno su došli do izražaja u posthladnoratovskoj epohi, koja je pokazala svu bedu i nemoral Evrope, kako one na Istoku, tako možda još više one na Zapadu. Evropa je postala proširena američka okupaciona zona,u kojoj su sve autentične evropske vrednosti proterane iz obrazovnog i kulturološkog diskursa. Evropi se dešava “zatiranje sećanja”, uz obrazloženje da je potrebno zaboraviti prošlost radi srećnije budućnosti, koja se zove Evropska Unija. Na čelu te amofrne mehanicističke konstrukcije, nalaze se evropske birokrate, koji su tipičan izdanak procesa koje su Amerikanci nametnuli Evropi. Pogledajte, danas jednu Francusku ili Nemačku i biće vam daleko jasnija tragična sudbina srpskog naroda, na Balkanu. Ove dve velike kulture su pod jezivom okupacijom, neotrockističkih ekstremista, poput Bernar Anri Levija ili Habermasa, koji neprestano sude evropskim kulturama i identitetima proisteklim iz hrišćanske vere. Nije nimalo slučajno da su upravo ova dva filosofa “novog doba” , bili najglasniji zagovornici bombardovanja srpskog naroda.

Posle neuspeha u pregovorima o budućem statusu Kosova i Metohije zapadne sile najavljuju priznanje nezavisnog Kosova. Kakve će posledice taj čin proizvesti na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou?

Mislim da se na primeru Kosmeta stvara presedan, koji teško može da ostane u granicama “jedinstvenog slučaja”. Priznanjem ovakve tvorevine ulazimo u novu eru međunarodnih odnosa, preciznije rečeno potpuno se urušava međunarodni pravni poredak, koji je uspostavljen posle Drugog svetskog rata.

Najveća žrtva i ovoga puta biće Evropa, gde se kako je svojevremeno u pismu nemačkom kancelaru Šrederu, pisao nemački parlamentarac Vili Vimer, stvara američki pravni poredak.

Priznanje nezavisnog Kosmeta, znači i kraj evropske persektive Srbije, koja ulazi u period trajne nestabilnosti, sa nepredvidivim posledicama na unutrašnjem političkom, ekonomskom i socijalnom planu.Okružena nestabilnim neprijateljskim tvorevinama, Srbija će se neminovno okrenuti jedinom savezniku Rusiji, koja se na principima ekonomskog pragmatizma vraća na Balkan.

Pored toga “nezavisno Kosovo”, ugrožava i krhku regionalnu stabilnost, pre svega susednih država Grčke, Makedonije, Crne Gore i Bugarske, kojima u zavisnosti od lokalnih prilika preti “povratak Turske na Balkan” i prodor radikalnog islamizma, koji su američki teoretičari Hajlbrun i Lind nazvali “Trećom američkom imperijom”. Zbog toga mislim da svima njima iz strateških razloga odgovara povratak Rusije u međunarodnu politiku, posle izgona iz perioda jeljcinovskih devedesetih.

Prema tome “nezavisno Kosovo” moglo bi da bude i nukleus stvaranja nekih novih geopolitičkih saveza, u regionu Balkana, pre svega pravoslavnih naroda, neminovno oslonjenih na Rusiju. Takvi procesi zakonomerno će voditi nestanku onih geopolitičkih saveza nastalih 1945. godine i stvaranju novih zasnovanih na pre svega geoekonomskim kriterijumima ili načelu pragmatizma. Takav scenario podrazumeva i promenu dosadašnjeg načina ponašanja naše elite, koja još uvek razmišlja u hladnoratovskim kategorijama, nespremna za ubrzane promene, koje će doneti globalna preraspodela moći u energetskom sektoru, kao danas najvažnijem polju sučeljavanja velikih sila.

Zbog toga smatram da NATO kao instrument američkog uticaja u Evropi, neće imati ulogu koju je imao do pre izvesnog vremena. Takav “globalni monstrum” više nije potreban ni Evropi ni Americi, jer je jednostavno relikt prošlosti. Naravno otpori ovakvom scenariju veoma su snažni u samim SAD, pre svega stukturama vojno industrijskog kompleksa, koji je spreman da pribegne nasilju najgore vrste i prema samim Amerikancima, kao što se to dogodilo 11. septembra. Zbog toga smatram da su ove strukture, danas opasnije za bezbednost Amerike, od bilo kog spoljašnjeg stvarnog ili izmišljenog neprijatelja.

 

Можете оставити коментар. Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Редакција „Српске Аналитике“ има право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овог интернет магазина.
Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одражавају ставове редакције интернет магазина „Српска аналитика“.

2 коментара u “Milorad Vukašinović: GEOPOLITIKA – SKUP ISTORIJSKIH INTUICIJA”

  1. lena says:

    Ovo je veoma poucno i zahvalna sam vam!

  2. Anonymous says:

    Odlično rečeno!

Оставите Ваш коментар

Powered by WordPress | Designed by: BlueHost Coupon | Compare CD Rates, Online Brokers and Press Release