Moderna civilizacija je odavno iz realnosti iskoračila u različite sfere virtuelne realnosti. Masovna kultura nameće i osvaja milijarde ljudi svojim (post)modernim mitovima i legendama. Moderno društvo je u širem smislu „rialiti” u kome se gotovo svi mi nalazimo, svesni toga ili ne.
Smenjivanje moda i modela virtuelne realnosti koje nam se nude i nameću kao „prava realnost”, preko primamljive formule „bekstvo od loše realnosti”, se dešava kao u nekom kaleidoskopu, jedna slika i konstrukcija zamenjuje drugu. Tako je i u popularnoj muzici, s vremena na vreme, dolazilo do smene pravaca i stilova, sve sa namerom da se stekne utisak o navodnoj velikoj i korenitoj promeni koja se dešava. Mase gladne novog i neobičnog su tražile novo i u onom što je zapravo reciklirano iz istorijskog đubrišta moderne kulture.
Kao klinci smo pratili kako je posustali rok, koji je otišao u dekadentnu rokoko fazu, bio zamenjen svedenim i svesno prostačkim pankom. Pank nije, naravno, bio samo performans prostaštva i grubijanstva, on je oslobađao i zapretenu i potisnutu socijalnu energiju, tako da se ona zarad održavanja sistema izduva u što jalovijem pravcu. No, ono što je bilo zanimljivo u panku, osim mračne i destruktivne ikonografije, je i skoro odmah proglašavanje kraja istog kroz grafite na kojima je pisalo „Punk`s not dead”. Pank je kontrolisao socijalnu frustraciju i agresiju mladih Britanaca, a zatim i drugih modernih društava, na način koji ne ugrožava sistem. Kao fenomen, pank je promovisao, ne neki konstruktivni otpor nepravednom sistemu, već besmisleno nasilje i socijalni nihilizam. U njemu je bilo mesta za različite sadržaje, pod uslovom da su u skladu sa njegovim agresivnim i nihilističkim životnim stilom.
Međutim, nije nam tema toliko pank, koliko jedno njegovo kultno medijsko čedo. Verovatno se sećate serije „Maks Hedrom”, koja se na našoj televiziji prikazivala krajem osamdesetih? Izvedena iz jednog „sajberpank” filma, ova serija je domaćoj publici, sasvim nespremnoj na sve što će uslediti na ovim prostorima, ipak prikazala, kao na dlanu, borbeno polje na kome će se odvijati teške zloupotrebe moderne tehnologije, sposobne da kreira „virtuelnu” stvarnost i „virtuelne” ličnosti.
Koliko god bili konfuzni i film i serija, ipak, najavljuju sve bitne koordinate u kojima se počela kretati kultura u praskozorje digitalne ere: sniženje kamatnih stopa (u engleskom jeziku se za ovo koristi žargon Maximal Hedroom), tehnologija uticanja na podsvest publike putem medija, korupcija, pohlepa, korporativni kapitalizam u advertajzingu, preuzimanje kompanija, kloniranje, trgovina organima, terorističke akcije, sklonost ka anarhizmu, „nju ejdž” religioznost, medijska cenzura, veštački razvoj inteligencije, neženjeni efekti informatičkog razvoja.
Glavni junak serije je „mreža”, tj. advertajzing korporacija koja je postala sajber ličnost, razvijena na osnovu nekad stvarne fizičke ličnosti. Opkoljeni „mrežom”, junaci serije bauljaju po njenom „informatičkom” ili „sajber” prostoru koji je uglavnom virtuelni. Dakle, mi imamo posla ne više sa ljudima, već sa «mrežom» ili «sistemom» koji želi sve da zna i kontroliše. Stoga taj Sistem nije personalan, već je on u suštini bez-ličan i anoniman, a ljudi su tek šrafovi u tom gigantskom mehanizmu ili «mreži».
Maks Hedrom je postmodernistički izlomio i vreme i prostor, sve je tu pomešano i često nelogično. A, ipak je ovakva, na momente apsurdna, tv serija bila globalni tv hit. Ovim je, konačno, i u pop kulturi došlo do obračuna i sa ličnošću i sa moralom i sa vremensko-prostornim kontinuom. Junak može biti izlomljene, višestruke i šizoidne ličnosti, sam protiv sebe okrenut i slično tome. U „sajberpank” ostvarenju je nihilizmom napadnut sam etos, a što dramaturški do tada nije bilo moguće u pop umetnosti. Osim toga, „Maks Hedrom” je narušio i tok vremena u umetničkom delu. Na taj način su „abgrejdovani” pankeri preokrenuli „flešbekove” na naličje. Tada je to izgledalo paradoksalno, a publici je i danas nerazumljivo. To što je nerazumljivo, ne znači samo po sebi da ima neki duboki smisao. Naprotiv. Sve ovo se desilo u doba kada je Frensis Fukujama objavio „Kraj istorije”, a Art of noise objavili nosiocima ukusa proizvedenog u „Fabrikama snova” kako virtuelni likovi stalno sanjaju, ali ne spavaju (vidi spot Art of Nosie: Paranomia). Mi smo doživeli krvavi kraj jedne države-sistema-ideologije, a ceo svet ne prestaje da doživljava «kraj istorije».
Iako je „sajberpank” serija „Maks Hedrom” bila daleko ispred svog vremena, zaboravljena je kao tehno-kič tadašnje tv produkcije, i u evroatlantskom svetu nije doživela druga izdanja osim u VHS formatu. Iako su ga tek pre nekoliko godina Japanci „ripovali” i prilagodili DVD formatu, za gledanje „Maks Hedroma” nedostaje elementarno interesovanje u «sajber zajednici» čije je proročansko ostvarenje. Kao u „Imenu ruže” Umberta Eka, „civilizacija” se zatvorila u „digitalni format”, zadržavajući u nedostupnoj kuli zastarelih formata sadržaje koji je demistifikuju. Tako je otprilke bilo i sa Maks Hedromom.
Nešto paralelno se desilo i u svetu pop-muzike. Naglašavanje ličnosti izvođača postalo je prevaziđeno. Došlo je do poplave interpretatora, «puštača» muzike (di-džejeva). „Prsonaliti” je zamena za personalno, on je samo medijska maska koju neko nosi, a može da je nosi bilo ko. Prepariran u vremenu, kult Džegera i Madone je usrdno, ali samo formalno poštovan poput (post)paganskog kulta „nepobedivog sunca” u kasnoantičkom Rimu, postao je apstraktni korporativni brend. Nešto što svi znaju i čije svetkovine okupljaju, ali bez religijskih uverenja i posvećenosti. To je kao atraktiva utakmica koju posmatraju svi, ali gotovo niko aktivno ne učestvuje. Predstava za mase, izduvni ventil za mlade i agresivne u civilizaciji spektakla.
Sada kad smo preplavljeni hiperrealističkim filmovima i serijama, poludokmentarnim i rialiti programima, i dalje se oseća glad za realnošću. Rialiti programi su zamena za realnost, a zapravo još više uvlačenje gledaoca u medijsku virtuelnu «realnost». Rialiti programi nas zavode pseudorealizmom, nastoje da „realost” učine zanimljivijom, da otkriju prljavi veš putem nadzora nad privatnim životom (Veliki Brat), pa najzad i da razotkriju intimu (Trenutak istine), bez obzira koliko je šta «usmeravano» i «nameštano». Postala je važna izluzija „realnosti”, a sasvim je postalo nebitno „gde je tu realnost”. Realnost je bedna i surova i zato nam se nude rialitiji.
Tako je i u Srbiji danas – vladajuća ekipa je došla na vlast tako što je ponudila medijsku obmanu «politički rialiti» u vidu gotovo opipljivih 1000 evra svakom, preko «performansa» ugovora o strateškoj investiciji Fijata u «srcu Šumadije» do otvaranja prostora za «200.000 novih radnih mesta». Ovde nije bila toliko reč o prostom obećanju koliko o kreiranju jedne slike virtuelne budućnosti u kojoj će Srbija biti bogatija i srećnija. Vladajući establišment je imao medijsku dominaciju, gurao je svoju «obećanu budućnost», a sa druge strane, ostali politički i medijski akteri, nisu imali adekvatan odgovor i da razobliče ovu obmanu. Potcenili su značaj medijskog kreiranja stvarnosti i moć «rialitija» u realno očajnoj, ojađenoj i siromašnoj Srbiji.
PDF 
Rubrike: 
