Oficijelni Beograd, podneo je, u sredu, 28. jula, Rezoluciju Skupštini UN, kojom joj predlaže zaključke povodom savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Ta Rezolucija potpuno je u duhu govora koji je predsednik Srbije, Boris Tadić, održao pre neki dan u Skupštini. Tada je on istakao da ni u kom slučaju ne smemo da dođemo u sukob sa velikim silama. Otuda, kako se ne bi zamerili jednoj od njih, konkretno,oholim i nasilničkim Sjedinjenim Američkim Državama, koja stoje iza pokušaja secesije Kosova, zauzeli smo poziciju koja toj sili odgovara. Da bi izbegli zaoštravanje odnosa, odrekli smo se odbrane vitalnih nacionalnih interesa, i još uz to ponizili.

KAPITULANTSKA REZOLUCIJA

Beograd je predložio Generalnoj skupštini UN da prihvati kao zaključak, odnosno iznese kao svoj stav, da ona „vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja:

1. Prima na znanje Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde doneto 22. jula 2010. o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom,

2. Poziva strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga, u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu,

3. Odlučuje da uključi u privremeni dnevni red 66. zasedanja tačku pod nazivom:

„Dalje aktivnosti posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom.“
Ukratko, vlasti Srbije apeluju na UN da zauzmu sledeći stav: Proglašenje nezavisnosti Kosova je u skladu sa međunarodnim pravom, ali jednostrana secesija ipak nije prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih sporova. Stoga, suprotstavljene strane trebalo bi da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje, kako secesija više ne bi bila jednostrana. Drugim rečima, naša vlast je kapitulirala pred silom i nepravdom! Šta god nam pričala, prihvatila je nezavisnost Kosova. Sada jedino želi da stvori utisak kako pokušava nešto da spase, tj. da izdejstvuje, recimo,severni deo Kosova, kako bi Beograd ozvaničio jednostrani čin Prištine.

PRIZIVANJE NOVE NESREĆE

Time što je srpski establišment sada učinio, slobodno možemo da kažemo, trampio je nešto za ništa. Faktički se odrekao Kosova i Metohije, radi neizvesne mogućnosti da bude otvoreno pitanje njegove podele, kako bi i de jure priznao tzv. kosovsku nezavisnost. Mnogo je dao onome, a to su Amerikanci a ne kosovski Albanci, od koga do sada za brojne ustupke ništa nije dobio na nacionalnom planu (što ne znači da nije na lično-partijskom). Zauzvrat, verovatno ćemo ponovo dobiti ono što i do sada, a to je, prostim jezikom rečeno, šipak!

Mora se ovom prilikom upotrebiti teška reč, ali na delu je, očito, otvorena izdaja! Strah i malodušnost nisu opravdanje za nju, iako su obrazloženje motiva koji iza nje stoje. A miris izdaje se osetio, i pre nego što je naš establišment podneo predlog Rezolucije, tj. već dok smo slušali Tadićeve reči. To da Srbija ni po koju cenu ne sme da se konfrontira sa velikim silama, ne samo da je značilo da dižemo ruke od Kosova, već i da nećemo braniti Rašku oblast, Vojvodinu ili Preševo, ako SAD odluče da ih od nas uzmu. Time smo im uputili poziv da do kraja raskomadaju Srbiju, čak, ako kojim slučajem, toliko daleko nisu nameravale da idu. Nema sumnje, ne radi se više samo o odbrani, odnosno gubitku naše južne pokrajine, već o opstanku države!

ODRICANJE OD PREDAKA

Šta bi rekli kralj Petar I i Nikola Pašić, kada bi znali da neki njihov naslednik, na osnovu onoga što danas čini i govori, posredno smatra da su trebali 1914. godine da izjave (i u skladu sa tim rečima postupe): „Nećemo ulaziti u konfrontaciju sa Austro-Ugarskom, ma šta god da ona uradi; makar i bombardovala Beograd i okupirala Šumadiju, nećemo joj se suprotstaviti. Ne smemo da se svađamo sa velikim silama“.

Ako vam reč izdaja i posle ove istorijske paralele deluje neprimereno, verovatno ste u pravu. Bolje bi bilo upotrebiti drugu: veleizdaja! Na kraju, ostaje još jedno pitanje za sve nas. Ono glasi: Da li ćemo mirno da sedimo i gledamo kako nam razaraju državu?

(autor je prijatelj Srpske analitike; tekst je objavljen u 125. broju magazina “Pečat”)

Print PDF