Danas postoji ozbiljna opasnost i čak uznemirenost u vezi sa tim što se Pravoslavnoj Crkvi veštački nameće duh rušilačkog liberalizma. Za tu bojazan postoje ozbiljni razlozi, jer ide aktivna priprema takozvanog velikog Sveštenog sabora Pravoslavne Crkve. Pobornici ekumenizma se ponovo zalažu za sazivanje Osmog Vaseljenskog sabora.

Nije tajna da se priprema za taj sabor već odavno vodi.

Još je 1961. godine na ostrvu Rodos, na inicijativu Lenjigradskog mitropolita Nikodima, koji je tada predvodio Odeljenje spoljnih crkvenih odnosa Moskovske Patrijaršije, bilo sazvano takozvano Svepravoslavno savetovanje, na kome su prisustvovali ekumenistički nastrojeni predstavnici Pomesnih Crkava.

Svepravoslavno predsaborsko savetovanje drugi put je održano 1976. godine i već nije skrivalo da je njegov cilj priprema Osmog Vaseljenskog sabora.Ali, ovaplotiti u život svoju maštu saziva Osmog Vaseljenskog, koji je u prvom redu neophodan ekumenistima za utvrđenje svoje jeresi, nije pošlo za rukom episkopu Nikodimu zbog njegove iznenadne smrti 5. septembra 1978, prilikom posete rimskom papi Jovanu Pavlu I. Po ekumenističkoj tradiciji papa je pročitao posmrtno slovo mitropolitu Nikodimu i održali su mu opelo u katoličkom hramu.

Okolnosti smrti mitropolita Nikodima bili su duboko simbolični – on je bio veliki poštovalac katoličke „crkve“, svoju doktorsku disertaciju posvetio je Jovanu XXIII a svako svoje putovanje u Rim doživljavao je kao „poklonjenje apostolskom prestolu“.
Po svojim religioznim pogledima mitropolit Nikodim je javno naginjao katolicizmu. Na primer, on se javno ushićavao katoličkim hramovima, tvrdeći da su oni, kao bajagi uistinu veliki, za razliku od naših, manje prostranih, pravoslavnih hramova. Publikovano je dosta ličnih svedočenja o služenju mitroploita Nikodima „privatnih misa“ po latinskom obredu.
Zaslugama mitropolita Nikodima 1969. godine, odlukom Svetog Sinoda RPC MP, katolicima je dozvoljeno da pristupaju svetim tajnama. Ali je uskoro ta skandalozna odluka ukinuta.

Treba reći da sa simboličnom smrću mitropolita Nikodima nije prestala da postoji jeres ekumenizma u RPC, koju je on propovedao i nametao, pošto je on iza sebe ostavio plejadu svojih učenika, koje je uspeo rukopoložiti u sveštenički čin i postaviti ih na rukovodeće položaje.

A ideal i glavna mašta mitropolita je bilo „ujedinjenje sa velikom crkvom Zapada“ putem provođenja Osmog Vaseljenskog sabora.

A septembra 1991. godine na švajcarskom savetovanju „Pravoslavne crkve i Svetski Savet Crkava“ Vaseljenski patrijarh Vartolomej (Arhondonis) zajedno sa rukovodstvom OVS RPC doneli su zajedničku izjavu o tome da je za „pravoslavno učešće u ekumenističkom traženju jedinstva hrišćana neophodno postojano očišćenje Pravoslavlja“. Oprostite, od čega to treba „očistiti“ sveto, nepogrešivo Pravoslavlje? U šestoj glavi svoje masonske disertacije Vartolomej direktno govori o neophodnosti stvaranja „novih kanona“…

Do sredine XIX veka u Pravoslavnoj Crkvi nije se čak ni spominjao Osmi Vaseljenski sabor, iako je i do tada položaj Crkve bio veoma ozbiljan (pad Latina – 1054 godine), Florentinska unija (1453. godine), Luterove reforme (1521. godine) i slično. Tek sa proniknućem protestantskih pogleda u pravoslavno veroučenje, iznikla je misao o njegovom sazivanju… Pravoslavni bogoslovi toga vremena su govorili ne o nemogućnosti već o odsustvu neophodnosti toga saziva, pošto je zadatak Vaseljenskih Sabora – razobličavanje izniklih jeresi. A pošto su Latini, protestanti i slični sektaši osuđeni odredbama sedam Vaseljenskih sabora, onda za sazivanje Osmog sabora nema nikakve neophodnosti.

Slično i sada, ekumenistički nastrojena jerarhija je odlučila da je nastupio pogodan momenat za obnovu neuspešnog pokušaja da se sazove i provede Osmi Vaseljenski sabor.
Njegova priprema danas teče punom parom. Aktivno se vode predizborni susreti i pregovori. Vaseljenski patrijarh Vartolomej je izdvojio 10 tema za razmatranje.

1. Pravoslavna dijaspora. Određenje jurisdikcije pravoslavnih zajednica van nacionalnih granica.
2. Procedura priznanja statusa crkvene autokefalije.
3. Procedura priznanja crkvene autonomije.
4. Diptih.Pravila uzajamnog kanonskog priznavanja Pravoslavnih Crkava.
5. Uspostavljanje zajedničkog kalendara praznika.
6. Pravila i prepreke za vršenje svete tajne braka.
7. Pitanje posta u savremenom svetu.
8. Veza sa drugim hrišćanskim konfesijama.
9. Ekumenistički pokret
10.Doprinos Pravoslavlja u učvršćenju hrišćanskih ideala sveta, bratstva i slobode.

Odmah izniče pitanje: a  zar sve to nije rešeno na prethodnih sedam Vaseljenskih sabora i treba li zbog njihovog rešavanja sazivati novi Osmi Vaseljenski sabor?
Povodom toga možemo navesti reči Svetog Prepodobnog Justina Popovića: „Istorijska realnost je očigledna: sveti i Bogom sazivani Sabori svetih otaca uvek su imali pred sobom jedan ili najviše dva-tri pitanja, oštro postavljena zbog jeresi i raskola, koje su izvraćale Pravoslavnu veru, razdirale Crkvu i ozbiljno pretile spasenju ljudskih duša, spasenju pravoslavnog naroda Božijeg i sve Božije tvorevine. Zato su Vaseljenski sabori uvek imali hristološki karakter, to jest njihova centralna tema – jedina tema i glavna blagovest – je uvek bio Bogočovek Isus Hristos i naše spasenje u Njemu“.
Tako su Vaseljenski sabori čuvali čistotu i ispravnost vere, zato su i pitanja na njima razmatrana, bila dogmatska. Predstojeći Osmi Vaseljenski sabor na dnevnom redu nema dogmatskih pitanja koja nisu rešena na predhodnim saborima.
Provođenje Osmog Vaseljenskog sabora bilo bi korisno za pravoslavne samo u jednom slučaju: kad bi na njemu bila doneta pravilna eklisiološka ocena i osuda jeresi ekumenizma, koja sprema dolazak antihrista.
Ali takva tema se neće pokretati zato što je cilj takvog sabora – ozakonjenje te jeresi svejeresi kako ju je nazvao Prepodobni Justin Popović. I spremaju ga ekumenisti da bi opravdali svoje veroodstupništvo, svoja izdajnička dejstva u odnosu na Pravoslavnu veru.

Oni se nadaju da na tom „saboru“ većinom glasova promene kanone koji smetaju da se poruši pregrada između učenja Pravoslavne Crkve i pseudohrišćanskih konfesija. A zatim, opirući se na autoritet Osmog Vaseljenskog sabora, pravoslavni nateraju da pod izgovorom poslušanja podčine i ispune njihovu volju, koja će biti usmerena na ujedinjenje svih religija u jednu religiju Novog svetskog poretka.
Što se tiče prve četiri tačke, sve one su razmatrane na Sedam Vaseljenskih sabora i Sveti Oci su doneli odluke koje mi treba samo da ispunjavamo. Uprkos tome, pretenzije Konstantinopoljskog Patrijarhata da upravlja pravoslavnim narodima po šablončiću latinske konfesije, su više nego očigledna.
Peta tačka je takođe bila razmatrana još na Prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji i svim pravoslavnim je zapoveđeno da se drže mesecoslova u skladu sa Julijanskim kalendarom. Međutim, ekumenisti teže da uvedu novi kalendar, istovetan sa latinskim.
Šestu tačku Vartolomej je uneo zbog obnavljanja novotarstava: ženidbe episkopa i dvoježenstvo kod sveštenika.

Sedma tačka – oslabljenje posta od strane ekumenista, uprkos odredbama Sedam Vaseljenskih sabora.

Poslednje tri tačke nisu ništa drugo nego učvršćenje jeresi ekumenizma.
Iz gore nabrojanih tačaka apsolutno je jasno da za pravoslavne nema nikakve potrebe za sazivanjem sabora, ali taj sabor je neophodan ekumenistima zbog utvrđenja njihovih jeretičkih pogleda i zadobijanja njihovog autoritetnog statusa.
Ekumenizam je nova religija u kojoj se potiru sve granice u veroispovedanju, što je neophodno zbog zacarenja antihrista. Možemo reći da je ekumenizam antihrišćanska vera. Kao što o njoj piše prepodobni Justin: „Ekumenizam je zajednički naziv za lažnu crkvu Zapadne Evrope. Njeno zajedničko ime je – svejeres“.

Ispada da je glavni cilj „sabora“ ozakonjenje a ne osuda raširene jeresi ekumenizma. Zato su pristalice tog lažnog učenja tako aktivirale svoju delatnost i žure da sprovedu takozvani svepravoslavni sabor.

Od 9. do 17. decembra 2009. godine u pravoslavnom centru Konsantinopoljskog Patrijarhata u Šambeziju (Švajcarska) proteklo je zasedanje Međupravoslavne pripremne komisije, koja je sazvana sa ciljem dalje razrade pitanja dnevnog reda Osmog Vaseljenskog sabora. Okupljeni jerarsi su izvestili o tome da oni već razmatraju poslednje pitanje (http://sobor8.ru/23dec-09-telegramma.html). No pri tom, podaci o „Osmom Vaseljenskom“ su dosta oskudni i stvara se utisak da to oni pažljivo prećutkuju. Zato mnogi čak i ne pretpostavljaju da će vrlo brzo biti prinuđeni da ustanu pred grubom činjenicom izrugivanja Pravoslavne Vere, izdaje predanja, Svetootačkog učenja, rušenja kanona. Hajde da se obratimo proročanstvima Svetih Otaca o dolazećem Osmom Vaseljenskom saboru:
Prepodobni Kukša (Veličko): „Poslednja vremena nastupaju. Uskoro će biti ekumenistički sabor pod nazivom „sveti“. Ali to će biti taj famozni „osmi sabor, koji će biti zborište bezbožnika“. Na njemu će se sve vere sjediniti u jednu. Zatim će biti ukinuti svi postovi, monaštvo će biti potpuno uništeno, episkopi će se ženiti. Novi kalendar će biti uveden u Vaseljenskoj crkvi. Budite pažljivi. Trudite se da posećujete Božije hramove dok su oni još naši. Uskoro se tuda neće moći ići, sve će se izmeniti. Samo iabrani to vide. Ljudi će biti naterani da idu u crkvu ali mi ne treba da idemo tamo ni u kom slučaju. Molim vas, stojte u Pravoslavnoj veri do kraja vaših dana i spasavajte se!“

Arhiepiskop Teofan Poltavski: „O Osmom Vaseljenskom saboru ja još ništa ne znam. Mogu samo ponoviti reči Svetog Teodora Studita: „Nije svako sabranje episkopa sabor, nego samo sabranje episkopa u Istini“. Istinski Vaseljenski sabor ne zavisi od broja na njemu okupljenih episkopa, već od toga da li će on mudrovati ili učiti pravoslavno. Ako odstupi od Istine on neće biti Vaseljenski, bez obzira što on sebe zove Vaseljenskim. Poznati „razbojnički sabor“ bio je svojevremeno mnogobrojniji od mnogih Vaseljenskih sabora pa ipak nije bio priznat za Vaseljenski već je dobio naziv razbojničkog sabora“!… (Služba svetim ocima Sedmog Vaseljenskog sabora, oktobar, 11 dan, Bogorodičin po šestoj pesmi kanonima svetim ocima).

Arhimandrit Jovan Krestjankin, Pskovo-Pečerski manastir: „Čuvajte zavete koji su bili dati predhodnicima sada uznesenog na patrijaršijski prestol Alekseja. Prvo. Da kod nas bude stari kalendar! Drugi mi ne možemo prihvatiti. Drugo. Da mi budemo strogo Pravoslavni. Mi se nikada prema inoslavnim nismo odnosili neprijatno. U nas je savest čista po tom pitanju. Ali mi smo išli po strogo zacrtanom putu! Kako su naši prethodnici tako i mi, koji sada iz dan u dan ulazimo u nadzemaljski svet, pozivamo vas da čuvate punoću Pravoslavlja. Treće. Da se sveto čuva crkvenoslovenski jezik. Četvrto. Neke sada strašno plaši Osmi Vaseljenski sabor. Nemojte se toliko time opterećivati, samo spokojno verujte u Boga, jer je ušavši u večnost patrijarh (Pimen) rekao u ličnom razgovoru sa mnom, da ako bude na očekivanom Osmom Vaseljenskom saboru bilo šta nesaglasno sa ostalih sedam sabora, mi ta pravila ne prihvatamo. To je njegovo zaveštanje i mada rečeno u privatnoj besedi ja vam ga već ponavljam drugi ili treći put radi mirne savesti, jer ja sam zadavao ta pitanja i ja sam dobio odgovor na njih. I zato mene sada to ne opterećuje: ni brzina vremena, ni izbori, ni to što je bilo. Sve se to može obuhvatiti jednim pojmom: mi živimo u apokaliptičnim vremenima. I zato <…> Pazite, stojte u veri, muški se držite, utvrđujte se. Sve da vam bude u ljubavi (1 Kor. 16, 13-14).

Prepodobni Serafim Sarovski: „Doći će vreme kad će se pod izgovorom crkvenog i hrišćanskog progresa, da bi se ugodilo potrebama ovoga sveta izmeniti i izvrnuti kanoni i dogmati (učenja) Svete Crkve, zaboravljajući da oni imaju načela Samog Gospoda Isusa Hrista, koji je naučio i davno ukazao Svojim učenicima, Svetim Apostolima, o stvaranju Crkve Hristove i njenim pravilima…
Teško onome koji jednu reč izbaci ili pridoda. Naša Crkva nema nikakvih poroka; teško onome ko se drzne da unese bilo kakve promene u Bogosluženja i kanone te Crkve, koja jeste „stub i tvrđava Istine“ i o kojoj je Sam Spasitelj rekao da joj čak ni vrata pakla neće odoleti; to jest da će ona ostati neizmenjena do kraja – do drugog dolaska. Svaka želja da se unesu kao bajagi usavršene izmene i pravila i učenja Svete Crkve, jeste jeres, želja da se stvori posebna crkva po izmišljanju razuma ljudskoga, odstupanje od zapovesti Duha Svetoga i to i jeste hula na Duha Svetoga, koja se nikada neće oprostiti“.

Pravilo 2. Šestog Vaseljenskog sabora glasi: „ Nikome da ne bude dozvoljeno da gore naznačena pravila Apostola, Vaseljenskih i pomesnih sabora i Svetih Otaca menja ili zamenjuje ili osim predloženih pravila primenjuje druge, sa lažnim naslovima, sastavljanja nekih ljudi koji su se drznuli trgovati sa istinom“. A saborsko delo tog istog sabora glasi: „Triput anatema za svako novotarstvo i rad protiv crkvenog Predanja i učenja i pravila Svetih i blažene pamjati Otaca. Anatema ako ko naruši bilo koje zapisano ili nezapisano Predanje Crkve“.
„Ovde je um koji ima mudrost. Sedam glava to je sedam gora (to je sedam Vaseljenskih sabora) na kojima žena sedi (to je sveta Pravoslavna Crkva) (Otkr. 17, 9). Ona nema nužde u pribavljanju ili odbacivanju, jer broj sedam jeste broj punoće“. (jeromonah Pavel Lebedev).

Na taj način, mi treba da znamo da će provođenje Osmog Vaseljenskog sabora činiti deo specijalne operacije na uspostavljanju Novog svetskog poretka, gde se razvija delatnost u religioznom prostranstvu.
Suprotstavljati se svakom zlom uništenju, da bi istinsku i predatu od Svetih Otaca Pravoslavnu veru našu sačuvali u čistoći, ništa ne dodajući i ništa ne oduzimajući.

(odlomak iz knjige T.V. Gračove “Kada vlast nije od Boga”)

Print PDF