Slavodobitna objava američkog predsednika Obame da je „najtraženiji terorista na svetu“ dolijao, tj. da su mu američki specijalci došli glave u samom središtu pakistanskog vojnog establišmenta ubrzo je, zahvaljujući globalnim medijima koju su i sami preuzeli Obamin ton u vezi Osaminog ubistva, pretvorila međunarodni „praznik rada“ u međunarodni „praznik rata“. Cela planeta je trebalo da podeli radost slavljenika u Beloj kući i ispred nje, da se raduje atentatu na jednog čoveka i deo njegove porodice, kao i da potvrdi da je desetogodišnji „globalni rat protiv terorizma“, da parafraziramo Medlin Olbrajt – „vredeo“.

Da je, baš kao što je „vredela“ smrt preko pola miliona iračke dece zbog sankcija SAD, „vredeo“ napad na suverenu zemlju zvanu Avganistan, da je „vredelo“ građenje aparata policijske države i opšte prismotre po skoro celom „demokratskom Zapadu“, da je „vredela“ smrt nebrojenih civila koji su stradali u Avganistanu, Iraku i ostatku „globalnog ratišta“, da je „vredelo“ stanje skoro permanentne ratne psihoze koje je, u vremenu posle 11. septembra 2001, nametnuto skoro čitavom svetu od strane SAD i raznih „koalicija“ koje je ta zemlja u međuvremenu stvorila radi napada na Avganistan, Irak, Libiju.

Isforsirana slavljenička atmosfera je, između ostalog, trebalo da potisne i bilo kakvo kritično razmišljanje u vezi predstavljenog događaja – da, štaviše, sve one koji ne bi da budu tek tako uvučeni u masovnu psihozu u najmanju ruku predstavi kao neke vrste namćora, ako ne i simpatizera pokojnog vođe al-Kaide i – razume se – „teoretičara zavere“. Ko god je pratio izveštavanje stranih i – naravno – domaćih medija i njihovih „eksperata“, mogao je u to da se uveri. Ali, bez obzira na sve, prihvatajući, kao i uvek, rizik navedenog etiketiranja – mi ne bi bili mi (Srbi i čitaoci Pečata), kada ne bi smatrali neophodnim da bar pokušamo da sagledamo stvari onako kako jesu, i da pokušamo da proniknemo u to šta se stvarno dešava, a ne da budemo puka transmisija za prenošenje indukovane mas-histerije.

Postoje tri osnovne premise koje se pokušavaju nametnuti kao nešto sasvim normalno u vezi objavljene smrti Osame bin Ladena, kojima bi se trebalo pozabaviti: 1) da nam nije potrebno Osamino telo kao dokaz da bi poverovali američke tvrdnje da je on stvarno ubijen, tj. da je ubijen baš onda kada je to objavio i Obama; 2) da je sasvim normalna stvar da američke snage vrše atentate na tlu drugih zemalja, i da se takvi akti, bez suđenja i izvođenja dokaza, normalno prihvataju kao „izvršenje pravde“; i 3) da je Osama stvarno kriv za ono zašta ga mediji i političari – ali ne i sudovi – najpre terete: napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku od 11.9.2001.

1) Prvu premisu su i strani i domaći mas-medijski poslenici i „eksperti“ potpuno usvojili. Pretpostavka je očigledno ta da se američkoj vladi može bespogovorno verovati, i da nikakvi dodatni dokazi nisu potrebni ako američki predsednik izgovori određenu tvrdnju. Da bi se napravio takav psihološki korak, potrebno je prethodno svesno „zaboraviti“ toliko toga, kao npr: laži administracije Buša mlađeg o „oružju za masovno uništenje“ koje je navodno posedovao Sadam Husein, zbog čega je napadnut Irak, laži administracije Buša starijeg o „bebama koje su irački vojnici vadili iz inkubatora i zatim ostavljali da umru“, lansirane od strane ćerke kuvajtskog ambasadora u SAD kao povod za prvi napad na Irak 1991, laži Klintonove administracije o „masakru u Račku“ kao povodu da se napadne SRJ 1999, ili laži iste administracije o „srpskim bombardovanjima“ ulice Vase Miskina ili pijace na Markalama zarad intervenisanja u građanskom ratu u BiH, laži da je severnovijetnamski ratni brod napao američki u Tonkinškom zalivu 1964, što je Lindon Džonson iskoristio kao povod za eskalaciju vijetnamskog rata, laži da američka vlada nije znala za predstojeći napad na Perl Harbor u decembru 1941, što je iskorišćeno za objavu rata Japanu, itd. Ali čak i mimo ovog radikalno skraćenog istorijata, nije li osnovna novinarska dužnost da se postave ne toliko nezgodna, koliko očigledna pitanja, i da se izrazi načelna skepsa prema svim tvrdnjama vlasti bez jasnih, opipljivih dokaza? Pogotovo s obzirom na više prethodnih objava tokom poslednjih desetak godina – njih bar 9 – da je bin Laden mrtav, od kojih su posebno zanimljive sledeće:

- U intervjuu datom u aprilu 2002, nekadašnji visoki zamenik američkih državnih sekretara Henri Kisindžera, Sajrusa Vensa, Džordža Šulca i Džejmsa Bejkera, Stiv Pečenik, diplomac Harvarda, Kornela i Masačusetskog instituta za tehnologiju, stručnjak za međunarodne odnose i lekar, izjavio je da je Osama „već mesecima mrtav… Saznao sam preko svojih izvora da je patio od bolesti bubrega… i da je umirao“ (potvrdu o Osaminoj bolesti dali su i francuski obaveštajni izvori, koji su, prema londonskom Gardijanu, javili da je u julu 2001. on prebačen u Američku (!) bolnicu u Dubaju radi dijalize). Po Pečeniku, rat u Avganistanu posle 9.11. je organizovan „uz saglasnost familije bin Laden, koja je bila svesna da će on da umre“. A takav dogovor je, po Pečeniku, bio moguć upravo zbog bliskih, dugogodišnjih poslovnih veza između porodica Buš i bin Laden. Pečenik je svoje tvrdnje ponovio i dodatno proširio u intervjuu sa Aleksom Džounsom u utorak, 3. maja, naglašavajući da je ceo događaj sa bin Ladenom „orkestriran“, da su američke snage „verovatno napale mrtvačnicu“ i da se radi o „vaskrsenju“ iz domena psihološkog ratovanja („sajopa“), s tim što je razjasnio da je Osama patio od Marfenovog sindroma i da je već bio blizu smrti u vreme 11.9.2001.

- Medlin Olbrajt je u intervjuu američkoj Foks televiziji 2003. izjavila da sumnja da Buš mlađi zna gde je bin Laden, i da samo čeka pogodnu priliku da objavi njegovo „uhićenje“ radi sticanja političkih poena (to se nije desilo, ali se malo pre izbora 2004. pojavio navodni „video snimak“ bin Ladena koji je, po mnogima, dosta pomogao Bušu u izboru za drugi predsednički mandat).

2) Dakle, u prvomajskim izveštajima o ubistvu bin Ladena, ono što je prihvaćeno kao normalna stvar – uostalom, kao i u pogledu pokušaja ubistva Moamera Gadafija iz vazduha – je da američka vlada ima pravo da organizuje atentate na tuđim teritorijama širom sveta. To je zapanjujući pristanak – i to upravo od najvećih propagatora „demokratskih vrednosti“ – na potpuno bezakonje u međunarodnim odnosima. U svom govoru tim povodom, Barak Obama je rekao sledeće: „Pravda je izvršena… Konačno sam prošle sedmice ustanovio da smo imali dovoljno obaveštajnih podataka da preduzmemo akciju, i dao sam ovlašćenje za akciju da se krene na Osamu bin Ladena i da se on privede pravdi.“ Dakle, nije pravda iznošenje dokaza i suđenje, već – ubistvo iz odmazde, po načelu „oko za oko“. Treba samo zamisliti kakve bi bile međunarodne reakcije na slično ponašanje bilo koje druge zemlje u svetu (osim Izraela, kojem je to pravo očigledno takođe priznato), pa će možda razmera skandala – na koji novinari i „eksperti“ nisu ni trepnuli – biti jasnija. Uostalom, pogledajmo nakratko kako američka vlada uopšte donosi odluke o stavljanju ljudi na „listu za odstrel“.

Pre samo mesec dana je, u intervjuu za američku štampu, Zamenik direktora Američke unije za zaštitu građanskih prava, Džamil Džafer, upozorio da je Obamin stav vezan za „jednostrano ubijanje“ „duboko problematičan“ u pravnom smislu: „Stav administracije je da ona ima vlast – i to ne samo u tradicionalnim ratnim zonama poput Avganistana, već i daleko od njih, na mestima poput Somalije ili Jemena – da koristi smrtonosnu silu protiv bilo koga za koga administracija smatra da je neprijatelj Sjedinjenih Država.“ Prema doskorašnjem advokatu CIA, Džonu Rizou, koji je lično sastavljao „liste za odstrel“, „oružje izbora je obično bespilotna letilica ‘Predator’, ali to isto tako može da bude i neko ko će vam ispucati metak u glavu“. Kako je „Njuzviku“ preneo jedan neimenovani zvaničnik Stejt departmenta, CIA bira mete za „neutralizaciju“, dok bivši agent CIA, Henri Krampton, dodaje da „predsednik Obama i njegovi savetnici favorizuju agresivniji pristup, jer se čini praktičnijim – oni preferiraju da eliminišu osumnjičene (!) za terorizam umesto da ih privedu“. Ta sklonost ka ubijanju bez dokaza i suđenja se, još neverovatnije, pravda „pravnim teškoćama“ s kojim se suočava američka vlada, usled optužbi za mučenje zatvorenika, tako da su „manji razlozi da se neko uhvati nego da se ubije… a ako je već namera da se ubije, veći je podsticaj da se to uradi u situaciji sukoba, jer to eliminiše potencijalno nezgodna pitanja vezana za predaju“

Kako piše Njuzvik, ovakve operacije su „pojačane“ upravo posle 11.9, kada je „Buš ovlastio CIA da lovi borce al-Kaide… a data ovlašćenja su svakako najšira i najsmrtonosnija od samog osnivanja CIA“. Jedan od kritičara ovakve politike žali se da je teže dobiti nalog za prisluškivanje telefona u SAD nego da se dobije odobrenje da se neko stavi na listu za odstrel. Poredeći poslednje dve administracije, između 2004 i 2008, Buš je ovlastio 42 napada bespilotnom letilicom, dok je Obama dosad ovlastio 180 – preko četiri puta više u duplo manje vremena. Dok nije (zvanično) ubijen, prvi na toj listi bio je upravo Osama bin Laden.

To je, dakle, mehanizam globalnog ubijanja bez suda i bez dokaza. Nedavno je, povodom vazdušnih napada na Moamera Gadafija, ruski premijer Putin ljutito postavio pitanje – „da li je bilo suđenja“? Kao što se vidi, u sadašnjem poimanju „demokratije“, suđenje je suvišno. Dovoljno je da te odgovarajući „autoritet“ proglasi krivim, i da to razglasi preko medija.

3) S tim u vezi, mora se, bar ovlaš, postaviti i pitanje vezano za Osaminu krivicu vezanu za 11. septembar, koja se već godinama podrazumeva. Sama priča o 11.9. je složena, i tokom godina se već skupilo mnoštvo podataka koji dovode u ozbiljnu sumu „zvaničnu verziju“ tog događaja, i ta priča zahteva jedan poseban članak. Međutim, što se tiče bin Ladena, dovoljno je otići na stranicu „Deset najtraženijih američkog Ef-bi-aja (http://www.fbi.gov/wanted/topten/usama-bin-laden), posvećenu „novopečenom“ pokojniku. Posetiocu će odmah upasti u oči zašta se dotični tereti: „Usama bin Laden se traži u vezi sa bombardovanjima američkih ambasada u Dar es Salamu, Tanzaniji i Najrobiju, Keniji, od 7. avgusta 1998. Ovi napadi su ubili preko 200 ljudi. Uz to, bin Laden je osumnjičen i za druge terorističke napade širom sveta“. Kada je 2006. jedan američki novinar pitao Reksa Tumba, Šefa za istražni publicitet Ef-bi-aja, zašto se na stranici ne pominje 11.9. Tumb je odgovorio „zato što Ef-bi-aj nema čvrstih dokaza koje povezuju bin Ladena sa 11.9… Bin Laden nije formalno optužen u vezi 11.9.“ Kao što se može videti, situacija je ostala nepromenjena do dan-danas. Uz to, na jedina dva nesumnjivo autentična snimka na kojima se lično pojavio posle 11.9. Obama je negirao učešće u pomenutom događaju („Naglašavam da nisam izvršio ovaj akt, koji liči na delo pojedinaca koji su imali sopstvenu motivaciju“ – Al džazira, 16.9.2001.)

Ko god je gledao medijsko izveštavanje o ovom događaju na iole trezven način, nije mogao da se otme utisku da su praktično svi čitali iste skripte. To nije isključeno, s obzirom da je još 2005. godine Vašington post „uhvatio na delu“ Bušovu administraciju kako „unapred pakuje vesti i distribuira ih medijima preko pi-ar agencija“ – baš kao što se to nekad činilo tokom rata u bivšoj SFRJ. Takođe je bio uočljiv trud svih voditelja i „eksperata“ da unapred diskvalifikuju „teorije zavere“, koje bi navele gore-navedene i slične podatke, koji bi uneli dozu realnosti u „veliki događaj“. Još 2008. je Obamin šef za medije i regulatorna pitanja, Kes Sanstin, predlagao je program usmeren ka neutralisanju raznih „teorija zavere“, tj. „pokušaja da se određeni događaj ili praksa objasne mahinacijama moćnih ljudi, koji su uspeli da prikriju svoju ulogu“. U tu svrhu, predloženo je čak i da Vlada tajno plaća „nezavisne“ i „kredibilne“ osobe koje bi „pomogle Vladi u prenošenju svoje poruke“. Koliko je novca stvarno bilo u igri u tom silnom izveštavanju – ili, pak, pukog neznanja, ne možemo da znamo. Jedino je sigurno da je, osim bin Ladena (i Gadafijevog sina i unučadi), najveća žrtva tokom ovogodišnjeg „praznika rata“ bila – istina.

(Izvor:  magazin “Pečat”, 06.05.2011.)

Print PDF