Zašto se fudbal pokazao tako pogodnim za rušenje mostova između Beograda i Novog Sada i kakvu ulogu u tome ima crnogorski prljavi novac…Ne bih se mešao u to da li su navijači Vojvodine na vreme pošli za Beograd na finale kupa, jesu li imali dnevnice ili su im pare dali roditelji; čak ni u to da li je generaciju njihovih starih vođa, integristički opredeljenih, zamenila mlađa ekipa, uverena da su za jedan takav rajh Čanak i Pajtić sasvim adekvatni fireri. Tek rekao bih da znam šta se tamo dogodilo. Štaviše, sklon sam da verujem da se cela ta priča, čiji smisao je rušenje još neobnovljenih mostova između Beograda i Novog Sada – što će reći druga etapa posla iz 1999. godine – više vidi iz onoga što je očigledno nego iz onoga što se ispod trave valjalo, a valjalo se poprilično.

Zato su svi zaobišli jednog veoma važnog, ako mene pitate, najvažnijeg igrača u ovoj akciji, o kome ću vam saopštiti jednu svoju duboku sumnju. Reč je o Borisu Tadiću, koji je samo dan pošto je između Beograda i Novog Sada počelo da se odvija nešto veoma opasno (zemlju ti razbjaju, čoveče!), izjavio u Oslu da za njega i Srbiju Evropa nema alternativu jer nam Evropa omogućuje bla, bla, bla! Naime, sve više verujem da predsednik Srbije uopšte ne postoji, da je ono što gledamo na televiziji tek jedno dosta uspešno dostignuće robotike, koje, doduše ograničeno brojem varijacija, prilično zaostaje za racionalitetom homo sapiensa. Dakle, kad jedan od prvih ljudi iz njegove stranke napravi hepening koji svaka budala vidi kao drenažu terena za odvajanje Vojvodine, predsednik kaže da Evropa nema alternativu; kad čuje da u Srbiji milion ljudi nema posao, on kaže da je Evropa jedini put; kad mu Bramerc kaže da od Evrope nema ništa, on govori da je Evropa sve. Zato nisam načisto da li treba reagovati odmah ili kao opozicija, koja čeka da vidi hoće li Tadić, i kad u Srbiju udari neki krupniji meteorit, reagovati rečenicom da je to samo još jedan pokazatelj naših uspešnih evropskih integracija, pa da zatraži od Vrhovnog suda ili kogaveć, da utvrdi da li je predsednik Srbije uopšte živ, da li je u nekom trenutku zamenjen robotom, da ustanovi kada se to dogodilo i da objavi kako se sve njegove odluke i izjave od tog datuma imaju smatrati nevažećim.

POSTOJI LI RAT PROTIV MAFIJE?

Ali hajde da se vratimo ovoj utakmici, pozornici na kojoj se, kao i toliko puta posle Petog oktobra, pojavljuje misteriozna sinergija crnogorskog prljavog novca, srpsko-crnogorskih kriminalaca, političara i zapadnih ambasada.

Hajde pre toga da vidimo kakav je odnos ove vlasti prema organizovanom kriminalu. Ako pitate Borisa, on će vam, osim da Evropa nema alternativu, reći da je veoma ponosan na tolike bande koje je razbio, na toliku imovinu koju im je oteo, a kad se iznervira kad mu se ne veruje na majke mi, onda povuče odlučujući argument o njegovim ljudima borcima protiv kriminala, tvrdeći kako decu tih njegovih eliota nesova policija vozi u školu, toliko im prete razni šarići.

E sad, tadićevci su u svom obračunu protiv kriminala poslednjih dana uhapsili dve krupne ribe. Prva je izvesni Kene Savatijević, ljubimac svih umetnica od Ibarske magistrale do Evrosonga i čovek za koga mi kažu kako je imao jedan novčanik sa Palmom Markovićem, inače malo Borisovim a malo više Dačićevom koalicionim partnerom. Drugi je Milo Đurašković, poslovni čovek koji je 90-ih počeo švercujući akcizne robe a završio kao najvažnija karika u pravljenju državnog i nacionalnog resursa po imenu putevi. Za njega kažu kako je Mrkonjićev čovek, a meni Mrkonjić ne izgleda dovoljno krupan da bi ovaj bio njegov, tako da bih tu pravu adresu generalno tražio u socijalistima, svetu kome je u ovom mandatu kašika pala u gotovo celokupnu niskogradnju. Naravno, nešto mi govori da su ova dvojica uvereni kako sede nevini u pritvoru i da je sva njihova krivica u tome što je Dačić tokom Tominog štrajka rekao da bi on raspisao izbore i što je, uopšte, počeo da namiguje preko žutog plota kojim se opasao pre tri godine. A sve to će reći da vrlo verujem kako su ova hapšenja obavljena mimo Ivice, mada bi nas široko obrazlaganje te teze daleko odvelo.

Dakle, šta ovde imamo: dvojicu tipova o kojima, iskreno, ne znam mnogo, ali bih, znajući sistem, više para stavio na to da će se Nataša vratiti Dači nego da su ova dvojica u bajboku na pravdi boga. Dakle, imamo dvojicu u zatvoru, imamo mnogo putera na njihovim glavama i imamo još barem dvadesetoricu istih takvih, koji su jednako naputereni i jednako bliski vlasti ili čak bliži, pa su opet vro bezbrižni i vrlo slobodni.

Hajde da to saberemo: dakle, imamo dvadestdvojicu za istragu i pritvor i među njima samo dvojicu koji parama pune Ivicin SPS. Ta dvojica su u pritvoru, ostali nisu.

Da li je to borba protiv kriminala? Nije, to je borba protiv kriminala u SPS i okolini.

Da li bi te borbe bilo da Ivica nije počeo da pokazuje ambiciju da nadživi Borisa? Verovatno ne bi!

Šta nam to govori? Da u Srbiji postoji kažnjiv i nekažnjiv kriminal. A na toj premisi nikakva borba protiv kriminala nije moguća. Razumeli smo se?

Taj spoj kriminala i politike, a, kasnije ćemo videti, i zapadnih ambasada model je na kome je – nota bene! – napravljen Peti oktobar. I to ne pišem zato što sam zlopamtilo, već zato što su te tri komponente recept za svaku krupnu aferu koja je izbila od tada do danas uključujući i ubistvo Zorana Đinđića. Rečju to je dominantan model sistema u kome uživamo celu deceniju i nema nikakvih izgleda da je u ovoj priči moglo biti drugačije.

FUDBAL I AUTONOMIJA

Nego da se mi vratimo fudbalu. Pitajte svakog osrednjeg policajca gde u Srbiji ima najviše para poreklom iz crnogorskog podzemlja i svaki će vam reći – u fudbalu i vojvođanskoj privatizaciji. A, ako hoćete da učestvujete u vojvođanskoj privatizaciji, koga treba da pitate za to? Institucije? Patrijarha? Natu i Daču? Ne, pitaćete čoveka koji tamo kontroliše stvari i koji je fudbalere Vojvodine primio dan posle poraza u kupu i pobede u jednom mnogo važnijem takmičenju, započetom još rušenjem mostova 1999. godine.

E sad, kad je pre neku godinu Dragan Jočić uhapsio Antona Stanaja, tipa koji je tim parama o kojima govorim kupovao po Vojvodini, bio je to prvi ozbiljan udarac crnogorskoj mafiji u Srbiji. Naravno, Jočić je tada i baš zbog toga u srpskim medijima evroentuzijastičkog usmerenja – koji su, treba li reći, delili svoje političke nazore sa crnogorskim evrofanatičnim podzemljem – prikazan kao mamlaz i pljačkaš kioska. Istina, Borisu i Ivici se tako nešto nije dogodilo kad su počeli sa rasturanjem Šarića jer to nisu radili da bi rasturili najevropskiju balkansku mafiju, već zato što su im to zahtevali Ameri. Naravno, kod Šarića je, dok je posao išao, bilo toliko keša da se tu nije moglo bez blizine političara. Šarići su privatizovali po Vojvodini, budžet se punio, a Metals banka, preko koje se završavao najveći deo poslova, postala malo privredno čudo.

Svi su bili zadovoljni: Crnogorci su kupovali i prali novac, Pajtić je stvarao svoju mrežu, a Milo Đukanović se veoma pazio sa vojvođanskim autonomašima i u Novom Sadu i u Beogradu kao svetom preko koga u svakom trenutku može da destabilizuje Srbiju kad odavde krenu da mu nabijaju na nos kriminal i cigarete ili kad počnu da pomažu Srbe u Crnoj Gori više nego što bi smeli. Kad je pao Šarić, Metals banka se našla u problemima, sve dok Pajtić nije podvukao crtu, dokapitalizovao je, oprao je i proglasio Razvojnom bankom Vojvodine. Tako su se rešili i Šarića (vis maior) i njegove hipoteke, uhapsili direktora banke, a spasili sve ostalo – mrežu, pare, moć i uticaj.

Deo te mreže jeste Fudbalski klub Vojvodina, o kome su brinuli sam Pajtić i brat od tetke Mila Đukanovića, čovek sa izgledom ringišpila u Futogu za vreme noćne vožnje kome čak ni nekoliko meseci boravka u pritvoru zbog nekog sitnog potplaćivanja sudija nisu omogućili da dokazuje odakle mu veliki novac i koji su ozbiljni i legalni poslovi u kojima ga je stekao. Nije li to sasvim dovoljno da se prepozna sinergija crnogorskih crnih para i autonomaških političara?

A GDE SU TU STRANCI?

Autonomaški političari, treba li reći, njihovi su miljenici, svi do jednog, jer su stranci progutali žvaku (šta progutali, kupili su im je!) da je biti autonomaš ili vojvođanski separatista najjači dokaz da nisi srpski nacionalista, što znači da si OK tip. Baš zato su strani ambasadori pravili onoliki pritisak na Tadića kada je godinu dana pružao otpor Pajtiću i oklevao oko donošenja vojvođanskog statuta. I, naravno, nemaju ništa protiv crnogorskih para u Vojvodini jer im to celu priču započetu 1999. čini mnogo jeftinijom, tako da se oni zadovoljavaju finansiranjem tek nekih projekata i autonomaških medija – kreatora vojvođanskog evropskog mentaliteta, naspram srpskog balkanskog, musavog i šovinističkog – na čijim sajtovima s ponosom stoje baneri nekoliko zapadnih ambasada budući da Crnogorci ipak nemaju taj nivo razumevanja za meku moć.

Naravno, ima tu još nešto. Ideja o ruskom gasovodu Južni tok, koja integriše Srbiju sa Vojvodinom (i) kao deo ruskog interesa, pokazala se kao najveća kočnica odvajanju Vojvodine od Srbije. Zato je trebalo požuriti: udariti jasne konture te secesije pre nego što ruska cev tuda prođe, uz realno nadanje da, ako te konture na vreme budu udarene, cev možda neće ni proći.

Ima li onda išta logičnije nego okidač za autonomašku priču tražiti preko fudbala? Zašto ne, tu je sve što treba – i crnogorski novac, i autonomaški političari i prevaspitani navijači, kao bitan teg iz zone uticajne urbane margine. I, naravno, dok beogradski mediji u svojim navijačima vide najveće zlo ovog sveta, njihovi miljenici iz novosadske gradske vlasti dodeliće ovih dana nekakvo priznanje navijačima Vojvodine, koji su u sredu pomogli u nastavku operacije iz 1999. A to će reći da nije problem ni ako si navijač, ni ako si kriminalac, čak ni ako si političar, važno je samo da ne voliš Srbiju i put ka vrhu otvara se samo tako. Ponižavajuće, zar ne?

Naravno, ne treba zaboraviti još jednu važnu kariku: srpski Fudbalski savez i Partizan kao njegovog nespornog miljenika. Zašto su oni bili potrebni da bi se rušili oni mostovi? Trebao je jedan korisni idiot, idealni negativac. Jednostavno, kad udariš na tu bandu od tajkuna, kriminalaca i političara oko Toleta Karadžića, pored takve ekipe uvek možeš da izgledaš kao nevinašce; na njih i Al Kaida kad bi udarila, to bi ličilo na kršenje ljudskih prava Al Kaide. Bingo, dakle! Otuda iz Vojvodine i tužba protiv fudbalera Partizana za govor mržnje i širenje nacionalizma zbog nekakve glupave pesme, a tu tužbu je mogao da smisli samo bistar politički um i, neka mi izvini, ali toga se Milov rođak sa izgledom ringišpila u Futogu i njegovi fudbaleri ne bi setili ni na spravama za mučenje.

I šta smo na kraju dobili? Dobili smo da, dok onaj nesrećnik metaniše o Evropskoj uniji, jedan od njegovih zamenika igra najopasniju moguću igru, koja može da još jednom zapali Srbiju. Pri tome, ova beda od srpske javnosti, i medijske i političke, uvek će u većini podržati onoga ko se bori protiv Srbije nego onoga ko se bori za nju, što je argument za sve osim za bacanje.

Šta za to vreme radi srpska opozicija? Ćuti, i to vrlo mudro jer zna da sve to što se događa jeste najbolji put da Boris iskrvari i u neko doba se sasvim ugasi. Dobro, to se vidi iz aviona, i toj strategiji nema se šta dodati. Ona je utoliko efikasnija ukoliko opozicija ne može da smisli ništa toliko pametno da ga sruši koliko on sam sebe ruši. Problem je, međutim, drugi: zajedno sa Borisom, iskrvariće i Srbija, i to najbolje pokazuje ova Pajtićeva akcija. Možda to opoziciji vredi tolikog čekanja, ali to je toliko bezdušno da, iako hijerarhija krivaca time nije poremećena, upravo zbog te bezdušnosti i opozicija danas snosi odgovornost za ovo što se događa. A događa se nešto toliko opasno da niko pred tim nema pravo da ćuti.

(izvor: “Novi Standard”)

Print PDF