Organizovanje „NATO konferencije“ u Beogradu predstavlja prilog indirektnom uvlačenju Srbije u NATO. NATO komanda za transformaciju, uz podršku srpskog režima, organizovala je konferenciju u Beogradu. Ona se, uprkos negodovanju većinskog dela naše javnosti odigrala od 13. do 15. juna ove godine, a bila je posvećena saradnji Atlantskog pakta i država koje sa njim imaju razne modele kooperacije.

Da Srbija i druge srpske zemlje tokom devedesetih godina nisu bile izložene agresiji Amerike i većine drugih članica NATO-a, uprkos našoj opredeljenosti za neutralnost, održavanje spomenutog skupa u Beogradu ne bi predstavljalo problem. Ovako, to je nova karika u lancu poniženja koja nam priređuje žuti režim, besramno plaćajući srpskim interesima i čašću prispele rate nadoknade onima koji su ga ustoličili. Održavanje „NATO konferencije“ u našoj prestonici odražava zamašne domete politike puzajućeg, posrednog uvlačenja Srbije u atlantski zagrljaj, koju aktuelna vlast već godinama sistematski sprovodi.

POZADINA ATLANTSKIH INTEGRACIJA

Politički i vojni vrh NATO-a može da priča o transformacijama tog vojnog pakta koliko god hoće, ali suštinski i dalje je aktuelno ono što je pre pedeset godina rekao Hejstings Ismej, prvi generalni sekretar te alijanse (od 1952. do 1957. godine). Kako je u knjizi „Budućnost Evrope. Velike alternative“ (1967) naveo njen autor D. P. Kaleo,  tokom razgovora sa članovima Parlamenta njegove zemlje iz redova konzervativne stranke spomenuti britanski general istakao je sledeće: „NATO postoji da bi ispunio tri zadatka – da drži Ruse van (Evrope), Amerikance u njoj, a Nemce na kolenima“.

Stvari su se od Ismejeve epohe do danas utoliko promenile što je evropska zona pod američkom dominacijom bitno povećana, a Atlantski pakt ako je i imao defanzivni karakter dobio je isključivo ofanzivni smisao. Više njegov cilj nije da spreči širenje sovjetskog uticaja, već je postao ogoljeno sredstvo potencijalnog prodora na Istok, radi opkoljavanja Rusije i uspostavljanje kontrole nad njenim i energetskim resursima Srednje Azije. I ne samo to: NATO je odskočna daska za angloameričku neokolonijalnu ekspanziju ili tačnije širenje premoći gospodara mondijalističkog kapitala (čiji su SAD i V. Britanija samo noseći stubovi) na neke druge prostore. Kao deo realizacije takve strategije, Hilari Klinton je ovih dana upozorila afričke zemlje da moraju da se čuvaju Kine.

Od 50-ih godina naovamo zbila se još jedna velika promena. Danas svrha Atlantskog pakta nije da pod kontrolom drži samo Nemce, već i sve druge Evropljane koji pomisle na nacionalnu emancipaciju. Ako su 1945. godine mnogi od njih dočekali Amerikance sa cvećem, sada bi im rado videli leđa. Jedino je u nepromenjenom obliku aktuelna treća komponenta. Koncept, navodne, zajedničke evroatlantske odbrane i izmišljanje razloga za njegov opstanak i dalje treba da opravda ostanak Amerike u Evropi.

NATO TITANIK

Svakom razumnom, a prema svojoj naciji dobronamernom čoveku, već iz rečenog trebalo bi da bude jasno da Srbiji nije mesto u NATO-u. I da nemamo istorijski utemeljene negativne emocije prema tom paktu, i da njegove vodeće zemlje i dalje ne rade protiv nas (KiM, Vojvodina, Srpska, Crna Gora, Raška oblast), te da nismo prijateljski nastrojeni prema Rusiji, što bi se uvlačili u njegove agresivne kombinacije koje mogu da nas skupo koštaju? I to kako u novcu, tako i u životima! Ulazak u NATO je ništa drugo do plaćanje velikog, mondijalističkog danka u krvi. A on se daje iz dva razloga: ili zato što mora tako da se postupi, ili da bi se snishodljivim doprinosom moćnima od njih nešto dobilo.

Veliki deo Evrope Angloamerikanci su „oslobodili“ (osvojili) krajem Drugog svetskog rata, dok su bivši sovjetski sateliti razdragano pohrlili da stanu pod kapu novog hegemona, računajući na to da će im se evroatlantsko ropstvo isplatiti (a ponos su i tako već izgubili tokom prethodnih 50 godina klanjanja). Mnogi od njih su, ako se nacionalna čast stavi na stranu, verovatno i bili u pravu. No, od 90-ih do danas svet se bitno izmenio.

Što se nas tiče, na veći deo Srbije nije stala američka vojnička čizma ni 1945, ni 1999. godine, niti smo primljeni u „atlantski klub“ kada je tamo vladalo izobilje, tj. pre nego što se težište privredne moći u znatnoj meri pomerilo ka istoku. A kao što nas istorija uči, za ekonomskim promenama polako, ali sigurno nastupaju i vojnopolitičke transformacije. One su već uveliko u toku. Ako je kraj 20. veka pripadao Americi i Zapadu, veći deo 21. neće biti njihov. Primera radi, kada je NATO izvršio agresiju na Srbiju bruto domaći proizvod (BDP) prema paritetu kupovne moći (što je jedino merodavno za poređenje zemalja) svih njegovih sadašnjih (a ne samo tadašnjih članica), bio je više od tri puta veći nego skupni BDP zemalja grupe BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina). Međutim, one će i pre 2020. godine (i to bez Južne Afrike koja im se priključila) imati veći ukupni BDP od NATO država. Šta više reći? Ko bi se pametan ukrcao na brod koji tone, gde mu ništa drugo neće dati osim mogućnosti da reskira život za dobrobit oholih vlasnika opasno oštećene morske nemani?

FATALNA GREŠKA

Ti vlasnici, naravno, nisu „obični“ Amerikanci ili Englezi. Kao što je već rečeno, NATO ne služi čak ni njima. On postoji radi profita moćnika koji, otvoreno ili češće iza kulisa, upravljaju sa SAD i mnogim drugim zemljama. Radi njihovog profita NATO vodi politiku koja je štetna i za narode država koje su u njegovom sastavu. Jedino njegovi propagandni eksperti tu istinu prikrivaju masom ružičastih laži o služenju „progresu“, „evropskim vrednostima“, „ravnopravnosti ljudi i nacija“. Ali, upućeni ljudi na Zapadu dobro znaju da NATO zbog interesa pripadnika postmoderne feudalne kaste srlja u ponor. I da pri tom sa sobom vuče zemlje koje ga sačinjavaju.

Čuveni američki diplomata i istoričar, suvereni poznavalac međunarodnih i pogotovo rusko-američkih odnosa, Džordž Kenan, još početkom 1997. godine naglasio je da bi širenje NATO-a na Istok predstavljalo stravičnu grešku američke politike. Umesto da se sila u neizbežnom opadanju posveti konstruktivnoj konsolidaciji svojih snaga i time dobrobiti većine građana, ona se opasno poigrava njihovom sudbinom. A to radi i ovdašnja „peta kolona“ mondijalističkih centara moći, samo su predmet njenih transakcija srpske glave. No, nemojte da brinete. Srbija neće ući u NATO. Ipak, to samo po sebi ne znači mnogo.

NATOLJUPCI RAZNIH PROFILA

U našim NATO-ljubačkim vladajućim i opozicionim (LDP) strukturama postoje dve kategorije političara. Oni koji otvoreno kažu da su za ulazak u Atlantski pakt i oni koji rade njemu u prilog, ali to pokušavaju da relativizuju. Prvi, iz redova G17 Plus-a, SPO-a, LDP-a i dela DS-a, ipak deluju malo poštenije, ma koliko mnoge od nas iritirali. Iako nanose štetu svojoj zemlji dok nas ubeđuju da hoće da je usrće, bar ne kriju da je za njih ulazak u NATO kriterijum srpske sreće. Drugi nas dvostruko varaju. Rade isto što i kolege iz prethodne grupe, ali nas još i lažu da ne postupaju tako. Kao, ne vode nas oni u NATO već poštujući skupštinsku odluku o neutralnosti uključuju Srbiju u evropske odbrambene napore.

Sve to dobro zna Vlajko Senić, koji u duhu svog intervjua objavljenog 14. juna u listu „Politika“ – kao što i naslov tog razgovora glasi – poručuje: „vlast treba da kaže da želi u NATO“. U nastavku visoki funkcioner režimskog G17Plus-a objašnjavajući motive skrivanja evroatlantskog opredeljenja DS-a još tvrdi: „U vlasti ima mnogo kalkulisanja jer istraživanja pokazuju da je većina građana protiv ulaska u NATO i onda politička elita pokušava da bude ustrojena u skladu sa većinskim raspoloženjem.“

EVROPSKI STUB ATLANTSKOG PAKTA

Seniću treba verovati. Do takvog zaključka bi trebalo da dođu mnogi koji su prihvatili Tadićevu propagandu floskulu „I Kosovo, i EU“, pa nisu poverovali Biljani Srbljanović koja je 2008. godine bila dobro upućena u Borisove planove. U jeku tadašnje predizborne kampanje, da se podsetimo, izjavila je: „Sasvim je jasno iz mnogobrojnih kontakata sa predstavnicima većinske Demokratske stranke da je njihov stav prema Kosovu zapravo identičan stavu LDP-a“. Da li je bila u pravu? Videli smo da jeste. A slično kao sa odbranom Kosova i Metohije stvari stoje i sa Tadićevom politikom očuvanja vojne neutralnosti i razvijanja strateško-partnerskih veza sa Moskvom.

Predsednik nas tiho i posredno vodi u NATO. Za njegovu manipulaciju pogodni paradoks leži u tome da ne moramo u Atlantski pakt da uđemo da bi, taman koliko to Amerikancima treba, faktički bili njegov deo. Naša vlast sve glasnije govori o vojnoj saradnji Srbije sa EU, odnosno o našem učešću u misijama Unije. Međutim, autentične evropske vojne strukture za sada su čista fikcija, odnosno predstavljaju pojavni oblik NATO-a. Na ministarskom sastanku članica tog pakta održanom u Berlinu 1996. godine, postignuta je saglasnost o stvaranju „Evropskog bezbednosnog i odbrambenog identiteta“ u okviru Atlantskog saveza, odnosno doneta je odluka o izgradnji „evropskog stuba“ NATO-a. Početkom našeg milenijuma (2002) usvojen je tzv. „Berlin plus sporazum“ (dopuna sporazuma iz 1996. godine), kojim je Uniji omogućeno da uz poštovanje određenih procedura tokom sprovođenja sopstvenih operacija koristi vojne kapacitete NATO-a.

EBOP ŠIJA, NATO VRAT

Aktuelna Evropska bezbednosna i odbrambena politika (EBOP) – kako stoji u spisu „Pojmovnik: Evropska bezbednosna i odbrambena politika i zapadni Balkan“, u izdanju Centra za civilno-vojne odnose iz Beograda – „predstavlja politiku naslednicu Evropskog bezbednosnog i odbrambenog identiteta, koji je postojao u okviru NATO, s tom razlikom što EBOP u potpunosti potpada pod nadležnost EU, uključujući u to i njene članice koje nisu i članice NATO-a“.

Kako naš narod kaže: „Nije šija nego vrat“. Dok god EU pristaje da bude političko krilo NATO-a, jasno je šta predstavljaju njeni „bezbednosni i odbrambeni“ napori. Kao i da je planirano da Srbija preko EU posredno, ali jednako efikasno kao da je direktno, bude stavljena u službu NATO-a. I to čak i pre nego što budemo primljeni u Uniju, odnosno i ako (što je sve verovatnije) njene kapije za nas trajno ostanu zatvorene.

Kao u prilog takvoj politici podmuklog, indirektnog uvlačenja Srbije u NATO, treba gledati na organizovanje tzv. „NATO – strategijske vojne konferencije za partnere u Beogradu“. Ali, naš narod je upravu kada kaže: „svako zlo ima svoje dobro“. Održana „NATO konferencija“ bar će nas podsetiti na ono šta režim Borisa Tadića stvarno radi na vojnopolitičkom planu, te koliki je (ne samo tu) raskorak između njegovih reči i dela. I, nadam se, podstaknuće nas da se tome još energičnije suprotstavimo.

(izvor: magazin “Pečat”)

Print PDF