Vlasti Srbije spremne su da isporuče u Hag generala Ratka Mladića, poslednjeg sa spiska Haškog Tribunala koga smatraju ratnim zločincem, srpskog nacionalnog heroja, u šta je ubeđena većina Srba. Predsednik Srbije Boris Tadić, saopštavajući na engleskom jeziku o hapšenju Mladića, na specijalno sazvanoj pres konferenciji, primetio je da su se svi uslovi za stupanje Srbije u Evropsku uniju ispunjeni. Tadić je specijalno skrenuo pažnju da se hapšenje dogodilo na dan posete Srbiji visokog komesara EU za spoljne poslove, Ketrin Ešton. Mladić je teško bolestan i praktično nesposoban, posle dva moždana udara, ponuđen za „dezert“ gospođi Ešton.

Znači li to da su isporučenjem Mladića svi problemi Srbije i njenog tzv. „evropskog izbora“ rešeni? Koliko je uopšte pragmatična kapitulacija praćena javnim nacionalnim poniženjem?

Oni koji dobro poznaju istoriju balkanske krize, počev od devedesetih godina, svesni su da su Srbima ispostavljani samo uslovi i da pri tome Srbe apsolutno nikada nisu stimulisali. Sada će ispostaviti nove uslove. Sasvim nedavno je ambasador u Prištini izjavio da je sada potrebno ispuniti sledeći uslov: priznati nezavisnost Kosova a zatim, duboko sam uveren, biće ispostavljeni i drugi uslovi. To je nazavisnost severne srpske pokrajine Vojvodine, zatim, uz davanje određenih prava, dalje cepanje južnih delova Srbije.

Srbiju će i dalje razbijati. Razbijaće je do provizorijuma. Da se ona – ne daj Bože! – ne bi uspravila. Da se ne bi obračunala sa „humanim intervencionistima“ za sva dobra koja su joj učinili.

Haški tribunal su osnovali 1993. godine organizatori NATO agresije na Jugoslaviju da bi pravno opravdali svoju „humanitarnu operaciju“. Uzgred, na osnovu američkih procena, odnos žrtava u takvim operacijama iznosi 1:4, tj. na jednog uništenog naoružanog protivnika snaga NATO – a, u proseku dolazi još četiri civila.

Ne znam da li se taj odnos poštuje u Libiji, međutim to je prava zvanična računica Pentagona. Na čast našim zapadnim „humanistima“, može se reći da su u bivšoj Jugoslaviji, za razliku Libije, trudili da ne „raspaljuju strane“. Oni su uvek i otvoreno „raspaljivali“ jednu stranu – Srbe. I nekako se sasvim prirodno desilo da je priča o „evropskom izboru“ Srbije upravo priča o ispunjenu uslova tog izbora; to je priča o izdaji i izdajnicima.

Bivši jugoslovenski lider Slobodan Milošević uhapšen je u aprilu 2001. godine na inicijativu prvog prozapadnog premijera Srbije Zorana Đinđića,i, uprokos kršenju srpskih zakona, tajno predat u Hag. Milošević je umro u zatvoru u martu 2006. godine. Đinđić je ubijen u Beogradu u martu 2003. godine. Radovan Karadžić, bivši predsednik bosanskih Srba, u februaru mesecu 1996. godine napušta svoj položaj, posle postizanja dogovora sa Amerikancima koji su mu garantovali bezbednost. Uhapšen je i isporučen u Hag u julu 2008. godine. Šef srpskih radikala, najpopularniji političar u Srbiji, Vojislav Šešelj, dobrovoljno se predao tribunalu u februaru 2003. godine. Tokom osam godina zatočeništva, Šešelju, koji u to vreme nije bio na državnim i nikada na vojnim dužnostima, ništa nisu mogli konkretno da dokažu.

Biti izdajnik u Srbiji nije mnogo prijatno, nego je čak i opasno, kako nas tome uči istorija, tako treba odati priznanje političarima koji preuzimaju na sebe odgovornost za takve odluke.

Ipak doviđenja!

(autor je komentator na Prvom kanalu Ruske televizije i glavni i odgovorni urednik magazina “Odnako”)

Print PDF