Kada smo sa našim sagovornikom Vanjom Vučenovićem pre nepune tri godine u „Pečatu“ objavili razgovor, teme su bile određene činjenicom da ovaj pravnik po obrazovanju, a politički analitičar, aktivista i novinar po zanimanju, kao tvorac i glavni urednik poznatog internet magazina „Srpska analitika“ bio u prilici menja medijski život Srbije. Pomenuli smo da Vučenović pripada generaciji od koje se očekuje da potvrdi novu energiju i generacijski duh na zamorenoj i problematičnoj društveno-političko-partokratskoj sceni zemlje. Kao i tada, i danas možemo da ponoviti da „mediji određuju život savremene Srbije“, uz izvesnost da su se u međuvremenu medijske prilike, kao i ukupni društveni diskurs u zemlji značajno pogoršali. Budući da se deo gorućih savremenih problema i drame opstanka države i naroda snažno iskazuje upravo i sredini u kojoj Vučenović živi, razgovor započinje osvrtom na prilike u severnoj pokrajini.

Živite u Novom Sadu, snažnom političkom, ekonomskom i kulturnom centru u kojem se mnoga savremena domaća i šira kretanja, protivrečja i antagonizmi , uz izvesne specifičnosti, jasno očitavaju. Koliko pokrajinske posebnosti određuju sadržaj vašeg e-glasila?

Novi Sad je specifičan po mnogo čemu, a sve te specifičnosti imaju u poslednje vreme i svoje refleksije u političkom i kulturnom životu ovog grada, ali i Vojvodine u celini. Ono što se može okarakterisati najspecifičnije i najaktuelnije u životu Pokrajine u ovom trenutku , što verujem da i sami znate – jer se i vaš cenjeni list bavio tim „fenomenom“ – jeste to, da ovdašnja „vojvođanerska“ politička kasta kranje perfidno radi na desrbizaciji ovog prostora sa ubedljivo najbrojnijim srpskim stanovništvom. Moguće je da ova moja konstatacija u prvi mah deluje čudno i neuverljivo, posebno ako se ima u vidu okolnost da statistika govori ubedljivo u prilog daleko većinskog srpskog naroda. Međutim, u nastavku izlaganja mog odgovora, moći ćete da uočite da se činjenica postojanja većine Srba ne odražava bezuslovno i na postojanje većinskog srpskog „raspoloženja“ u Vojvodini.

Iako bih voleo da me utisak vara, i da neki rezultati istraživanja društveno-političkog života pokrajine do kojih smo došli govore drugačije, ali, naprosto, „klima“ u kojoj se sprovodi celokupna ekonomska i kulturna politika AP Vojvodine danas, i Novog Sada kao njenog centra zasnovana je, dugoročno i proračunato projektovana ka nečujnom izdvajanju ovog prostora iz državnog naručja i uticaja Republike Srbije. Nekako se oseća da su, bukvalno, svi političko – medijski resursi ovde upregnuti ka ostvarenju tog „projekta“. S tim u vezi, ne mogu a da ne pomenem i vidljivi nespokoj samih čitalaca našeg magazina sa ovih prostora koji sve učestalije i otvorenije pokazuju vidnu zabrinutost zbog problematičnog razvoja situacije u Vojvodini. Prvenstveno, osnovanost takve bojazni nalazimo u samom problematično ustavnom Statutu APV, kao i kasnije donetom Zakonu o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine i njegovom sprovođenju, što kao svoju konačnu implikaciju ima – ukoliko pažljivo proniknete u sam duh tih akata – jasan prizvuk dodeljivanja državnih prerogativa Pokrajini, a u čemu zvanični Beograd, indikativno je, ne vidi ama baš ništa sporno, a sve to bi  u perspektivi moglo eskalirati u dramatično veliki problem. Svima nama koji živimo ovde je jasno da neka platforma takvog “scenaria“ postoji, samo je pitanje do koje mere će Srbija dozvoliti vojvođanskoj independističkoj struji da se uživi u ulogu nezavisne vlasti. Ako uopšte bilo šta više može da dozvoli ili spreči.

Prema događajima i vestima koje o društveno-političkoj i kulturnoj sceni Novog Sada  mejnstrim mediji najčešće prenose, nije teško zaključiti da gradske i uopšte pokrajinske elite ili “elite”, neguju separatističko – autonomaško raspoloženje, da se služe beskrupuloznom propagandom, i da ulažu u to „novce iz vojvođanskog šlajpika”.

Neprestano naglašavanje i isticanje samobitnosti i samodovoljnosti Vojvodine, pozivanje na neko njeno navodno istorijsko pravo i legitimitet jesu, zapravo, u funkciji aspiracija i težnji sve moćnijih i samouverenijih „vojvođanskih“ političkih krugova da stvore pogodnu klimu i ambijent da jednog dana Srbiju na njenom severu vrlo verovatno snađe neki novi „kosovski problem“. Pitali ste za novce, što i jeste ono što je najlicemernije u psihološkoj propagandnoj operaciji vojvođanskih vlastodržaca, koji floskulama tipa „di su naši novci“ Srbiju u očima građana Vojvodine predstavljaju kao zlu maćehu koja neprestano iskorišćava jadno i neuhranjeno vojvođansko „čedo“. Zašto se onda, isto tako ne kaže, kada se već toliko galame i prašine diže oko famoznog „novca“ da  se promocija takvih posredno ili direktno separatističkih težnji finansira pored drugih izvora, nažalost i novcima građana Vojvodine i Srbije, a teško da je njih neko za tako nešto uopšte i pitao. I upravo oni što neprestano papagajski ponavljaju pitanje „di su naši novci“, trebalo bi prvi da zavuku ruku u svoj sopstveni, sve dublji, džep, pa tek onda da pokazuju  prstom u lopove. To vam je klasično „hvatanje na galamu“ po dobro oprobanom metodu: „držte lopova!“. Kada je o vojvođanskim novcima reč, mišljenja sam da nije potrebno ići izvan Novog Sada, i svima, koji iole poznaju ovdašnje prilike, potpuno je poznato da ovde počinju svi „putevi novca“ i da se najveći deo tu i završava.

Opet, s druge strane, ne bi trebalo zanemarivati – to često naglašavam – ni moćnu propagandu i sredstva koja se ulažu u svrhu izgrađivanja novog zasebnog „vojvođanskog identiteta“ a za šta je angažovan ozbiljan i dobro umrežen političko-medijski aparat Pokrajine, sa sve nevladinim organizacijama i pojedinim “nezavisnim” novinskim udruženjima. Posebnu i nimalo beznačajnu ulogu u izgradnji tog identiteta ima ovdašnji “javni servis” sa neskrivenim političkim opredeljenjem da “mekom propagandom” potpuno “vojvođanizuje” sve aspekte društvenog, ekonomskog i kulturnog života, tako da se oni ni na koji način ne bi mogli da podsećaju na jedan širi, srpski kontekst. Primer raspada i sukoba na tlu nekadašnje SFRJ pokazuje da sve počinje u sferi dezinformacija i propagande, te kada se stvori pogodan medijski ambijent i “podobno” javno mnjenje, nije teško proizvesti tinjajući konflikt i koristiti ga – u datom i pogodnom trenutku – za odgovarajuće “državotvorne” namene.

Neobično je da se „druga strana“, odnosno oni koji drugačije misle, javno gotovo uopšte ne oglašavaju?

Ne bih mogao da tvrdim kako se ne čuju glasovi protiv ovakvih procesa koji se dešavaju naočigled svih nas koji živimo ovde. Mnoge opozicione stranke sa nacionalnim predznakom u Vojvodini i Novom Sadu gotovo svakodnevno, doduše još uvek tiho, upozoravaju na opasnosti od izgradnje “vojvođanskog identiteta” u nameri dugoročnog ostvarenja projekta “Vojvodine republike” kao otvoreno antisrpskog projekta. Nije ni mali broj onih nezavisnih srpskih intelektualca koji neprestano dižu svoj glas protiv “neprimetne” izgradnje državotvornosti Vojvodine, interpretirajući suštinu Statuta pokrajine kao “bocu iz koje je pušten duh” i kojeg, kako vreme bude odmicalo, niko neće biti u stanju da kontroliše.

Ako smem još jednom da zapazim, pomalo je paradoksalna trenutna situacija u kojoj, statistički posmatrano, Srba nikada nije bilo više u Vojvodini, a da se, opet, to srpsko prisustvo se suštinski i institucionalno nikada manje nije osećalo nego danas. I upravo tu dolazimo do one nedavne, otrežnjujuće i porazne upitanosti njegove ekselencije ambasadora Rusije Aleksandra Konuzina: “Ima li ovde Srba?” Zato, i pored prisustva velikog broja glasova sa raznih strana usmerenih protiv separatističkih namera pojedinih krugova u Vojvodini – sve  to u situaciji potpune medijske blokade deluje nevidljivo i neprimetno. Na taj način stvara se, ipak, pogrešan utisak kako ozbiljnog otpora „vojvođanizaciji“ zapravo i nema. I tu se vraćamo na priču o važnosti medija u savremenim političkim procesima i uopšte o značenju i sadržaju slobode medija.

Moram biti iskren i reći da postoji još jedna bitna „boljka“, koja otupljuje neki efikasniji otpor navedenom procesu, a to je vidna nesloga i razjedinjenost „srpskog korpusa“ u Vojvodini, koji često zaokupljen međusobnim razmiricama ili nekim sitnim uskostranačkim interesima, previđa da na taj način „tera vodu na mlin“ promotera vojvođanske državotvorne ideje.

Koje šanse autonomaši , svi oni koji zagovaraju „Vojvođanere“ u Vojvodinim odnosno stvaranje posebne nacije, kao i države, imaju u budućnosti? Ko će im se suprotstaviti?

Svi mi, koji aktivno učestvujemo u političkim dešavanjima u Vojvodini potpuno smo svesni činjenice da ideja „Vojvodina republika“ nije nimalo bezazlena, i ona je kao takva , danas u nekim, možda još uvek blažim varijantama, veoma uticajna i živa i to u najvišim krugovima političkog odlučivanja u pokrajini. Uostalom, da stvar nije nimalo naivna, trebalo je da nam bude jasno već posle izjave nekadašnjeg nemačkog ambasadora u Srbiji Andreasa Cobela, da  bi, „ukoliko Srbija ne bude kooperativna u vezi Kosova, moglo da bude otvoreno i pitanje Vojvodine“, a što „vojvođanerima“ danas, nesumnjivo, služi kao dovoljno jak motiv ali i „mig“da treba da ostanu istrajni u svojoj „igri“ koliko god ona dugo trajala.

Proces „vojvođanizacije“ je, ako malo bolje obratimo pažnju, dugoročan i postepen, i on nije pitanje samo ovog trenutka, niti je od danas. Svakako da je neke svoje novije konture dobio Ustavom iz 1974. godine, a mera u kojoj će biti sprovođen i aktiviran umnogome zavisi i zavisiće od političkih kretanja na međunarodnom planu i od odnosa Srbije prema pitanju Kosmeta, gde je Vojvodina u očima nekih nenaklonjenih centara moći u Evropi, a posebno u SAD (a malo je naklonjenih) potencijalni „spavač koji bi mogao biti lako aktiviran ako Srbija ne bude dovoljno „kooperativna“.

Ipak, teško je davati prognoze do kada će, i do koje mere će biti realizovan projekat „vojvođanizacije“. Danas, njegovi promoteri i nosioci, kojih je podosta u vladajućim strankama u Vojvodini projekat koriste za ostvarenje prvestveno sopstvenih, sebičnih interesa, predstavljajući ih vešto kao „interes svih građana Vojvodine“.

Želim da naglasim, što i sami znate, da uz uvažavanje određenih geografskih i istorijskih specifičnosti ovog prostora koje niko ne može da ospori, ne postoji niti jedan relevantan argument istorijske, pravne, ekonomske ili kulturološke prirode, kojim bi se moglo opravdati eventualno odvajanje Vojvodine od Srbije.

Zato, zanimljivo bi bilo čuti kako „vojvođaneri“ opravdavaju potrebu za stvaranjem „Vojvodine republike“. Neke ozbiljne argumente u prilog tome, osim najprizemnijeg politikanstva i šibicarenja, do dan danas nismo imali priliku da čujemo. Građani su, pod uslovom da etnički momenat stavimo po strani, ostali uskraćeni i za odgovor na važno pitanje, kako bi to današnja, „razvojna“ privreda Vojvodine bila u stanju da im obezbedi donekle izvesnu egzistenciju i budućnost?

Zato, pored svega ostalog, svi oni koji danas otvoreno ili prikriveno zagovaraju secesionističke ideje u Vojvodini – a  nije ih malo u samom vrhu pokrajinske vlade – zapravo beže od odgovornosti za katastrofalnu ekonomsku situaciju u koju su doveli podjednako sve grаđane Vojvodine bez izuzetka, ma koje nacionalnosti  oni bili. Ta situacija na najbolji način reprezentuje, u stvari, poraznu ekonomsku i privrednu sliku Srbije u celini. I tu prestaju sve podele na Srbe i na sve one koji nisu. Opšte siromaštvo i neimaština zajednički su imenitelj za stanje u kome se danas nalazi velika većina građana Srbije, i to kako oni na jugu, tako i oni na krajnjem severu naše zemlje.

Nije li malo „neobična”, a mnogi eksperti tvrde – i sasvim neopravdana i spinovana,opsesija kako Srbija ekspolatiše i ekonomski iskorišćava Vojvodinu? Brojke, naime, demantuju ta popularna i populistički frizirana ubeđenja?

Kao što sam i ranije rekao, reč je o odomaćenoj, medijski i marketinški dobro utreniranoj mantri indenpentističkih političkih krugova i struja u Vojvodini, kojima će Srbija biti uvek i za sve kriva, i koji će se, za svaki svoj politički i ekonomski neuspeh, bacati drvljem i kamenjem na Srbiju, ali i na sve što je srpsko. To je, ništa drugo do, već „provaljeni“ jeftini populizam tipa „držte lopova“! Zato, na tako nešto, zaista, ne treba trošiti reči, jer bi na taj način pomenutim „krugovima“ previše pridavali na značaju. Ne znam samo, da li su se isti ti dušebrižnici za Vojvodinu pitali svih ovih godina koliko su građani Vojvodine iskorišćeni, prevareni i poniženi, upravo, blagodareći „plodovima“ i uspesima njihove bajne vlasti, i to u nadležnostima gde Republika Srbija, ustavno i zakonski posmatrajući, nema nikakvog faktičkog uticaja.

Vi ste glavni urednik internet magazina  Srpska analitika.  Šta je bila presudno u ideji da pokrenete ovo internet glasilo?

Reč je, pre svega, o mom ličnoj viziji po kojoj je bilo potrebno da se na srpskom medijskom nebu pojavi medij koji će obrađivati, analizirati teme, događaje i fenomene o kojima se danas retko šta može čuti u mejnstrim medijima, iz razloga što je na medijskoj pozornici Srbije, kao što i sami znate, prisutan svojevrsni orvelijanski monitoring i zabrana svega onoga što bi moglo da uzdrma interese onih političkih i ekonomskih subjekata kod nas koji su najdirektnije naslonjeni na globalističke interese i fondove. Nemam problem da kažem da je Srpska analitika duboko posvećena zaštiti i odbrani srpskih nacionalnih interesa i Pravoslavne tradicije u ovo vreme velikih iskušenja za srpski narod, a to čini kroz razobličavanje i ogoljivanje svih pokušaja destabilizacije ovog naroda i države na čemu novi svetski poredak neprestano radi već duže vremena preko nekih „naših“ poslušničkih i odnarođenih političkih ekspozitura i podjednako – za dugorоčne državne i nacionalne interese – destruktivnih medijskih matriks spin majstora.

Prostor Interneta danas se razume i kao još jedan, možda komplikovaniji i posredovan, ali ipak sistem kontrole i sredstvo za složenu manipulaciju. Istovremeno, u svetu kontrolisanih medija, Internet je (preostala ) oaza slobode mišljenja i protoka informacija! Kako, iz višegodišnje prakse, komentarišete mogućnosti i stvarnost e-prostora?

Rat za istinu, u kome i mi učestvujemo posredstvom magazina Srpska analitika na srpskom internet nebu, moram to priznati, nije nimalo bezazlen niti lak. Istina je danas sofisticirano utamničena i obesmišljena, kao nikada pre u celokupnoj istoriji 20 veka.  To je, uostalom, planetarni fenomen, i Srbija koja užurbano trči u zagrljaj tog „vrlog“ globalnog sveta nije, niti može da bude izuzetak. Ipak, ove vreme projektovane globalne krize, u kojoj su moćni igrači postali još moćniji a siromašni dodatno osiromašili (o tome nekom drugom prilikom), donelo je sa sobom i„tranziciju“ pisanih medija u elektronske, s posebnim akcentom na internet medije. U svojim počecima, pre nekih desetak godina, internet se zaista mogao smatrati oazom slobodne, necenzurisane i ničim sputane misli. Međutim, kako je vreme prolazilo i sam svet je postajao uniformniji u ekonomskom i političkom smislu i izgrađivan isključivo po projekciji globalizma, zapadnog ili američkog tipa, a izvan koje ništa drugo – pa i po cenu angažovanja najveće moguće vojne sile – nije dozvoljeno da opstane ili postoji.  Tu je reč o neskrivenim pretenzijama najmoćnijih globalističkih krugova da direktno ili preko svojih marionetskih i anacionalnih vlada stave pod svoju kontrolu sve što „živi i diše“ na planeti. Tu dolazimo i do suštine odgovora na vaše pitanje o mestu interneta i njegovim domašajima u savremenim globalnim i lokalnim političkim prilikama. Sa jasnom agendom kojom su se vodili, planetarni vladari i njihova globalistička medijsko-propagandna “konjica” su napravili, pokazuje se, pravilnu procenu da ona prvobitna – po njihovom mišljenju -„preterana“sloboda interneta može lako biti iskorišćena protiv njih samih, pa im nije trebalo mnogo da „stvar“ uzmu u svoje ruke, ne zabranjujući, pritom, slobodu interneta. Nasuprot tome, umesto zabrane ili ograničavanja te slobode, došlo se do zaključka da je lakše i mnogo efektnije ako – u uslovima eksplozivnog razvoja internet tehnologija i sve većeg broja korisnika istih – udarnu pesnicu svoje propagandne mašinerije vodeći globalni mejnstrim prenesu na polje internet mreže koja pruža neograničene mogućnosti manipulacije u, prvenstveno, političke svrhe. A ovi„naši“ lokalni mejnstim mediji ih odlično prate u svemu tome.  Potvrdu o tome da je, ako ne najveći, onda onaj pretežni i najuticajniji deo internet prostora danas moćno i opasno sredstvo manipulacije u „pod uzdama“ globalističke elite, ali i svojevrsna prethodnica tj. predigra savremenih ratova i drugih oblika oružane agresije nalazimo i u, ne toliko davnim, „arapskim prolećima“ – revolucijama „majčinski“ podržanih od strane Sjedinjenih Američkih Država, a čiji je tok kontrolisan i usmeravan prvenstveno putem Fejsbuka i drugih popularnih globalnih „socijalnih mreža“. Mejnstrim mediji u Americi – štampani  i podjednako oni elektronski – „odradili su njihov deo posla“ za koji su bili angažovani, da bi se pomenutim revolucijama najbezbolnije uvezle „demokratija“ i „sloboda“ , u čijim blagodatima danas „uživaju“ građani Egipta, Tunisa i Libije.

Važi li to za prilike u našoj zemlji?

Kada je reč o slobodi Interneta Srbija nimalo ne zaostaje za pomenutim globalnim trendovima i kretanjima. Ovde je, u tom pogledu, potpuno preslikana situacija. Zato je pravo i u isto vreme sporno pitanje, koliko je internet zaista jedina preostala oaza slobodne reči i kakav je kvalitet te slobode. Šta vam znači i ako ste slobodni u pogledu izražavanja svog ličnog stava ili plasiranja nespornih istina na internetu (i u tome vas, da se razumemo, niko još uvek ne sprečava ili sputava), ukoliko taj vaš stav neće pročitati ili istina neće dopreti do dovoljnog broja građana Srbije, koji su danas, u najvećem delu i u toj meri „zombirani“ potpuno perifernim i spinovanim informacijama plasiranim iz „naših“ mejnstrim medija, da više nisu u stanju pravilno da rasuđuju šta je dobro za njih, a šta nije ili odreaguju na bilo šta što im se dešava pred očima a što im svakodnevno dozira i servira vladajuća političko-propagandna garnitura. Ne primećujete li da izostaje svaka ozbiljnija kritika, reakcija ili neka šira građanska akcija koja bi upozorila na katastrofalno stanje u svim segmentima srpskog društva, bez izuzetka. Kakva je to paklena tišina u čijoj mreži ropće današnja Srbija? Kakav nam to mir darovali a koji je strašniji od svakog rata? Kakvi se to psiho – eksprimenti sprovode nad ovim našim narodom? Otkud takav strašni muk?  Neshvatljivo je da u ovom teškom istorijskom trenutku kada je očuvanje države Srbije, lična egzistencija građana kao i bilo kakva izvesna budućnost sa ovom i ovakvom vladajućom političkom garniturom suštinski ozbiljno dovedena u pitanje – izostaje svaka i najmanja reakcija naroda. I to je, u stvari, ono što najviše zabrinjava. Veliku odgovornost za takvo stanje, da se razumemo, snosi i današnji većinski deo opozicionog bloka, koji se često ne ponaša opoziciono već, svesno ili nesvesno, daje dodatni vetar u leđa Sistemu. Nema koga da po srpski „udari šakom u sto“ i jednom za svagda kaže :„e sada je bilo dosta“. Krajnje je vreme da neko probudi građane iz ove neobjašnjive hipnoze i apatije. Da ih trgne iz lažnog osećanja bezbrižnosti i uljuljkanosti u kome iz dana u dan gubimo sve i svja pod plaštom i izgovorom neke svetle i neizvesne evro – budućnosti. Za sve te prevare, obmane i, usudiću se da kažem, otvorene izdaje i veleizdaje, neko će morati kad tad ozbiljno da odgovara i položi račun.

Prema Vašem uređivačkom iskustvu, šta čitalačku publiku posebno interesuje, i koji su sadržaji koji dugim medijima-štampanim i elektronskim, nedostaju?

Čitaoci magazina Srpska analitika spadaju u onu grupu ljudi koji, naprosto, ne pristaju na kompromise sa Istinom, kakva god ona bila. Ipak, taj kompromis je, nažalost, ono na čemu se zasniva, uz časne izuzetka, gotovo pretežno medijsko delovanje u Srbiji danas. Ne bih želeo da zvuči pretenciozno, ali morao da naglasim, da upravo usled tako skromne i mršave ponude glavnih, mejnstrim medija mnogi ljudi nalaze neku vrstu, uslovno rečeno, utočišta ili utehe u okviru našeg internet magazina. Biću slobodan da kažem, da velika većina medija kod nas – pod palicom aktuelnog Sistema – od Srbije svesno stvara pinkovsko-orvelovsku farmu, planski kontrolisani prostor teletabisa, gde se svakodnevnom promocijom i naturanjem filozofije jeftine razonode i cirkuske zabave smišljeno skreće pažnja sa najbolnijih tema i problema od kojih hronično boluje srpsko društvo. Ali zato, hleba, igara i evro-mita nikada dosta. Ko još danas iskreno i otvoreno, bez uvijanja,  priča o tome da gubimo državu, teritorije, da su nam ekonomija i privreda pred kolapsom, da smo duhovno bolesno i moralno posrnulo društvo sa razorenim sistemom vrednosti. Šta još treba da se desi, da bi se konačno uvidelo da je stanje krajnje alarmantno. Dokle ćemo se pretvarati da je sve u redu i pristajati na to da nam namiču „ružičaste naočare“, gurajući nas u Alisin svet čuda koji vodi u bezdan bez dna? Nestajemo kao narod i pitanje je da li ćemo, i u kom broju uopšte dočekati naredni vek.  Gde je tu bilo kakva državna strategija danas, ili je možda, pak, plan -  što me ne bi me čudilo -  da nas u nekoj daljoj perspektivi uopšte i ne bude. Gde su i svi ti vajni mediji i javni servisi da upozorave na sve ove opasne tendencije?

Ne, oni su „projektovani“ za neke druge stvari „važnije“ stvari. Njihov posao je da svaki državni i nacionalni poraz proglase za pobedu, da noć predstave kao dan u slučaju ako je to u službi interesa neke globalne „nevidljive ruke“ koja i danas nepogrešivo usmerava sve poteze vladajuće političke vrhuške u Srbiji. Uostalom, nešto slično otkrio nam je i sadržaj Vikiliks depeša koje se odnose na našu zemlju, a kojima je i vaš list posvetio veliku pažnju. S tim u vezi, vašem čitalaštvu kao i čitaocima Srpske analitike, pažnji preporučujem odličnu knjigu kolege Nikole Vrzića „Vikiliks – tajne beogradskih depeša“.

Koliko je opravdano pitanje čija je naša vladajuća politička elita, toliko je, u istoj meri, opravdano i pitanje, čiji su, zapravo, „naši“ mediji. Tvrdite, dakle, da Vaš e-časopis odstupa od pomenutih pravila uređivačke politike?

Magazin Srpska analitika analizira i obrađuje globalne političke i ekonomske fenomene i istražuje njihove domašaje na lokalnom planu, tačnije, njihov direktni i indirektni uticaj na političke i ekonomske procese u našoj zemlji. U središtu istraživanja našeg internet glasila je pogubni globalizam u svim njegovim najvažnijim manifestacijama, i sve ono negativno što taj nakaradni orvelijanski sistem nosi sa sobom. Sva ta istraživanja koja sprovodimo u oviru Srpske analitike su, u konačnoj instanci, u svrhu i zarad osvešćivanja i „buđenja“ srpskog naroda i svih naših građana, kojima raznorazni spin-majstori na domaćoj medijskoj sceni svakodnevno rade otvorene „zahvate“ na mozgu. Moramo da se pohvalimo – na šta smo izuzetno ponosni – i  sve jačom interakcijom između redakcije magazina i naših čitalaca, koji svojim afirmativnim komentarima, sugestijama i kritikama neretko i sami nameću izbor tema koje će magazin da obrađuje. Takvo iskustvo, daje nam razloga za optimizam i navodi nas na zaključak da  postoji značajan deo Srbije koji još uvek misli svojom glavom i ni po koju cenu ne pristaje na servirane i namenske „istine“ domaćih, medijskih mejnstrim gebelsa.

Kulturna i umetnička scena u Novom Sadu, pa i Vojvodini uopšte, „slikana” je i oblikovana raspoloženjem i poetikom koja insistira na izrazito prozapadno i anacionalno orijentisanim pogledima i sistemu vrednosti? Kako to objašnjavate?

Zaista je sve tako kao što kažete. U Vojvodini se, putem široke političko-propagandne lobotomije, uz neskrivenu podršku i “blagoslov” vladajuće političke klike, radi na vojvođanizaciji sveukupnih društvenih aspekata života, pa tako, ni kultura ni umetnost nisu i ne mogu da budu „pošteđene“. Kultura i umetnost su – jasno je društvenim inženjerima koji „operišu“ na ovom prostoru – izuzetno  bitne karike i komponente u postupku brisanja jednog, u ovom slučaju srpskog, i ustoličavanju drugog, novog i sve aktuelnijeg, tzv. vojvođanskog identiteta. Na ovim prostorima je na delu otvoreni „društveni inženjering“, koji se sastoji u planskom i dugoročnom preoblikovanju svesti građana Vojvodine, i to s akcentom na većinski srpski narod kao glavnu metu „inženjera“, a u šta su direktno ili indirektno uključene praktično sve relevantne pokrajinske institucije političkog i kulturnog karaktera. Krajnji cilj, sastoji se u tranziciji identiteta, kao i u stvaranju potencijalnih preduslova da vojvođanski identitet dobije svoju nadogradnju u obliku neke nove vojvođanske nacije jednog dana. Projekat „vojvođanizacije“ je u svojoj suštini antisrpski. Zanimljivo je da vojvođanizacija ne briše, niti zadire u identitete ostalih nacionalnih zajednica koji žive u Vojvodini. Zbog svega navedenog, smatram da je potreban ozbiljan i što hitniji angažman srpske intelektualne elite u Vojvodini kako bi se afirmacijom i promocijom zdravih duhovnih (pravoslavnih), tradicionalnih i kulturnih vrednosti srpskog naroda svim ovim pogubnim trendovima – dok još ima vremena za to – stalo na put.

Vratimo se Novom Sadu i Vojvodini čiji se stranački i politički život razlikuje od prestoničnog, kao i od stranačko-političkog događanja u „ostatku“ Srbije. Vi ste u stranci Nova Srbija, kako Vaša stranka definiše odgovore na pitanja koja su u ovom trenutku za zemlju sudbonosna, između ostalog i na Kosovo i EU integracije?

Kao funkcioner Nove Srbije u Novom Sadu, okrenut sam prvenstveno izazovima sa kojima se stranka susreće na nivou Novog Sada i u okviru Pokrajine. O kakvim izazovima je reč, mogli ste lako da zaključite iz svih prethodnih odgovora. Verovatno da ste i sami upoznati da situacija ovde nije nimalo sjajna – iako je tako možda predstavljaju – i to kako po pitanju očuvanja identiteta većinskog srpskog naroda, tako i po pitanju sve neizvesnijeg ekonomskog standarda i egzistencije svih naših građana širom Vojvodine. Za takvo stanje u Novom Sadu i Vojvodini, koje je, praktično, slika i prilika cele Srbije, možemo da zahvalimo spobnosti aktuelne vlasti u Novom Sadu i Vojvodini pod kojom i zbog koje danas više malo šta funkcioniše i posluje.

Duboko sagledavši sve suštinske probleme našeg društva, smatram da su neophodne hitne i svobuhvatne promene, koje neće podrazumeti samo i isključivo prostu promenu ljudi na vlasti, već i totalnu dekonstrukciju postojećeg Sistema, koji je truo iznutra, koji je sterilan i kao takav potpuno neupotrebljiv. Srbiji, Vojvodini i Novom Sadu potreban novi sistem vrednosti koji mogu da donesu samo novi, neistrošeni i kvalitetni ljudi. Samo tako se može računati na neki kakav-takav boljitak u budućnosti.  Sve ostalo su iluzije sa kojima ćemo nastaviti i dalje da tapkamo u mestu, do konačnog sigurnog propadanja. A nismo daleko od toga.

Po pitanju Evropske Unije, mi iz Nove Srbije imamo potpuno jasan i trezven stav. Na EU treba gledati kao na eventualnu stanicu na putu razvoja Srbije i srpskog društva, a nikako kao na jedini i isključivi cilj. Jedini cilj može i mora da bude preporod posrnule Srbije, opšti „vaskrs“ srpskog naroda i svih ostalih građana koji žive u našoj zemlji.

Jer kome danas treba ovakva uništena, neuređena i slaba Srbija koja pod ovakvom vlašću nije u stanju da brine o svojim građanima i koja zaboravlja svoj narod kada mu je najteže. Kosmet je bio, jeste i biće neodvojivi deo Srbije, i po tom pitanju ne sme biti dvoumljenja, i niko ne može da traži od Srbije da se odrekne dela svoje teritorije. Ne postoje dovoljno vredne kompenzacije za Kosovo i Metohiju. Nisu to ni kandidature, a ni članstvo u EU. Nova i drugačija vlast koja će doći, treba da bude oštra i izričita po tom pitanju, da istraje u očuvanju svojih nacionalnih interesa i interesa svog naroda koji živi na  Kosmetu, koliko god da se to nekome u inostranstvu sviđalo ili ne. Jer, ako sami sebi ne budemo pomogli, teško da će nam bilo ko, u ovakvom, postojećem međunarodnom okruženju, na bilo koji način pomoći. U to smo se već uverili toliko puta do sada. A kandidatura? Šta s njom?  Srbija, uz dužno poštovanje svih drugih, ne treba da čeka Godoa. Kada izgradimo i ojačamo zemlju, biće nam potpuno svejedno da li ćemo i kada ćemo dobiti „famoznu“ kandidaturu. Kako danas stoje stvari u Evropi, lako je moguće da kroz neko vreme status kandidata ni članstvo ne bude više nikakva privilegija, prestiž ili benefit. Jer tada možda i neće postojati sve ovo za šta se danas toliko uporno kandidujemo.

(Intervju koji je glavni urednik Srpske analitike dao za 197. broj magazina “Pečat”, 23. decembar 2011.)

Print PDF