Globalizacija se danas nalazi u militantnom ili stadijumu upotrebe sile. Francuski teoretičar Žan Bodrijar je ovu fazu ili formu nazvao „policijska mundijalizacija“. „Afričko proleće“ je naprosto operativni, sastavni deo „policijske globalizacije“, naglašava Bojan Jovanović, fenomenolog i sociolog kulture, inače autor poznate knjige „Digitalna despotija“ …

Da budemo još precizniji. Da li je globalizacija osmišljen, planski i namenski dirigovan proces sa konkretnim ciljem, ili je reč o stihijskom i neplaniranom razvoju sveta koji je, usled svih vidova razvoja, neizbežan?

Formalno, globalizacija je i jedno i drugo. Ipak, ako bismo ostali na tom odgovoru, to ne bi bilo niti konkretno ni korektno. Zasigurno, globalizacija je mnogo, neuporedivo više planska i dirigovana, nego što je nekakva nusposledica svih vidova razvoja. Ako iskoristimo jednu lingvističku opoziciju poststrukturaliste Žila Deleza možemo kazati da je globalizacija projekat a ne proces.

Ko je svetski planer globalizacije?

U najkraćem, to su transnacionalne instance i institucije. Globalizacija ide njima u prilog. Jer, jedan od nekoliko ciljeva globalizacije jeste da se na primer MMF-u ili World Bank (Svetskoj banci) daju nova, mnogo veća, ovlašćenja. To jest, internacionalne institucije transmutiraju u transnacionalne. Hoćemo li, pak, da izdvojimo samo jednu adresu, onda je odgovor na vaše pitanje da je to tako nazvani Club of Rome (Rimski Klub). Ako pitanje obrnemo, sigurno je da planeri globalizacije nisu sadašnje, još postojeće, nacionalno-teritorijalne države, prosto s obzirom na to da globalizacija, sve neskrivenije, podrazumeva, zahteva i sprovodi njihovu faktičku likvidaciju. Da li su SAD izuzetak? Samo donekle. Pozicija SAD je, zapravo, «nemoguća». Ova država je, doduše, udarna pesnica globalizacije i s razlogom se smatra da je globalizacija jednako amerikanizacija. Međutim, to nije cela istina pošto projekcija globalizacije podrazumeva da SAD takođe, «nakon obavljenog posla», nestanu.

To je, inače, nešto o čemu se u američkom intelektualnom ili političkom establišmentu sve više govori. Na primer, najnoviji broj časopisa «Foreign Affairs» (novembar/decembar 2011.), na naslovnoj strani ističe pitanje: «Is America Over?»

Da li se globalizacijom pospešuje ljudska sloboda ili se, suprotno, njome sloboda ograničava?

Ne samo da se ograničava već se, u perspektivi, potpuno poništava tako da se čak i definicija slobode prazni od svake sadržine ili predaje zaboravu. Dakle, kao u romanu «1984», idemo ka tome da se između ropstva i slobode uspostavi znak jednakosti.

Šta znači reč sloboda u ovom trenutku, na planeti?

Suprotno uobičajenom shvatanju, sloboda je, zapravo, misterija. Lično sve više pomišljam da je sloboda nešto za šta je, na neki način, potrebno dugo, višedecenijsko osposobljavanje, te da je tek jedan mali broj ljudi in ultima linea sposoban da bude stvarno slobodan. Jer, slobodan čovek je sličan Bogu.

Činjenica je da i pored svih mogućih, modernih sredstava komunikacije ljudi sve više i sve dublje postaju usamljeni. Koliko je moderan čovek, ‘ajde da ga tako nazovem, usamljen ?

Sve više. I sam i usamljen. No, za mene je samoća intrigantna kao metapolitički fenomen, dakle, kao svojevrsna masovna samoća. Inspirisan i uvidima Hane Arent uvideo sam poentu sistemskog generisanja samoće. Tu je deviza divide et impera dovedena do nekog maksimuma.

Sveprožimajući i svemoćni masovni mediji pokušavaju da izleče usamljenost. Da li je to tačno ili je, upravo, suprotno – mediji stvaraju i doprinose usamljenosti?

Mediji uspostavljaju ono što je sociolog Dejvid Rizman nazvao usamljena gomila. Ako to do sada nije bilo očito, postaje očito danas, sa novom atomizacijom i okupacijom društva koju sprovode  «internet» i «virtual reality».

Pisali ste dosta o internetu. Govorili o takozvanoj digitalnoj despotiji. O kakvoj despotiji je riječ? Jeste li vi ludi, pa ovo je demokratija, ljudska prava i slobode, nevladine organizacije, ujedinjene nacije, evropske unije, komisije i humanitarne agencije… !?

Pazite, između demokratije i despotije u istoriji postoji direktan link. Na primer, kao što je zapazio Aleksandar Hamilton, da je «najveći deo onih koji su ugušili slobodu u republikama započinjao svoju karijeru ponizno se udvarajući narodu».

Što se tiče Interneta to je, zapravo, tek prva faza umrežavanja, umrežavanje kompjutera. Sledeća faza je ono što se u odgovarajućim dokumentima EU naziva «Internet of Things», dakle umrežavanje predmeta ili objekata. Nakon toga dolazi ono što sam nazvao «Treći internet», to jest – umrežavanje ljudi opremljenih personalnim komunikatorima i nanoelektronskim implantatima.

I znate, intelektualna istorija sveta je u znaku «ludih» – kao što je Aristotel, sa njegovim ezoterijskim naukom da materija ne postoji, kao Kopernik, koji je ustvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca a ne obrnuto, (što je u XVI veku ne samo jeretički već i suludo), kao Kant, koji nas u spisu «Kritika čistog uma» uverava da izvan nas ne postoji prostor, kao nobelovac Hajzenberg, koji naukuje da subatomske čestice u jednoj stvari naliče ljudima: naime, kad god ih fizičar posmatra u kakvom eksperimentu, one smesta menjaju «ponašanje», kao da «znaju» da ih neko posmatra.

Da li je savremeni čovek u većoj meri rob, nego što je to bio čovek 19, 18, ili 17. veka, ili recimo srednjeg veka?

Na to pitanje se mogu dati i sasvim oprečni odgovori. Uopšteno, ako slobodu shvatamo u duhovnom smislu, tada će odgovor biti potvrdan.

Kako bi definisali čoveka 21. veka?

Biće u nestajanju.

Da budemo hipotetični i proročanstveni – šta čeka ljude i planetu, u društveno-političkom smislu, u narednim decenijama, vekovima?

Pravo da vam kažem, pitanje je da li će biti vekova.

(izvor: “Nedeljnik”)

Print PDF