∙ SRPSKA ANALITIKA ∙

Вања Ј. Вученовић

Да ли ће Србија «преломити мозак»

Пошто су «надлежни» центри моћи увидели да се и поред «full» третмана значајан део домаће политичке елите, и претежан део јавности, истрајава на мање више чврстом ставу да Космет мора на неки начин, а пре свега у правном смислу остати у саставу Србије, као и да се „паравански“ бечки преговори нису одвијали у духу пожељног будућег албанско-НАТО-овског „ортаклука“, прешло се на фазу ванинституционалног наметања коначног статуса и „ангажовања“ оних политичких „снага“ у Србији, које су вољне да свом народу понуде или подметну ту “горку пилулу обложену шећером“, која се све отвореније назива - независност.

Када се сагледа целокупна „еволуција“ решавања проблема коначног статуса Космета, не може а да се не примети да је он постепено, и чини се свесно, премештан са почетног правног на каснији неправно-произвољни ниво, оличен у принципу доношења одлука “на своју руку”. Давна и, како се тада чинило, “ирационална” изјава високог представника министарства иностраних послова Вел. Британије, Џона Соерса, дата непосредно пред отпочињање “епохалних” и вишекружних преговора у Бечу, да је Контакт (или већ нека друга кризна) група већ одлучила да Космету поклони независност, данас стварно и отрежњујуће “одзвања у ушима” целокупне српске јавности. Оно што је опрезно започео Соерс, нескривено и самоуверено довршавају - за кризе задужени, челични мистер Марти, у својству представника неке невидљиве постдемократске “интернационале” и њему одане структуре, наводних, демократичних и мултиетничких косовских институција.

Ахтисаријеви агресивни иступи, да “Срби звецкају оружјем” (као варвари), као и она дубоко архетипска и педагошко-деконтаминирајуће природе, да су “Срби криви као народ”, па су, ваљда су због тога, дужни да ћутке предају део своје територије, требало је да сруши и последњу илузију да ће се међународне (читај: глобалистичке) структуре заложити за правично, и за обе стране прихватљиво, решење косметске драме. То је једноставно, био знак, да је српској страни поново намењено, као и много пута до сада, крајње неповољно решење, вешто избрушено и обликовано алаткама новонастајућег (наменског) глобалног „права”.

У том смислу, поједине међународне групе за кризе, а којих је Марти само перјаница, пласирају специјална ad hoc правила глобалног политичког инжењеринга, односно нове преседане, који се Србији, данас, сервирају на овај или овоме сличан начин: Космет је јединствен и изолован случај, у односу на све досадашње, због специфичних етничких разлика његовог становништва и његовог јединственог географског положаја, па ће се из тог разлога на њега и примењивати посебна и јединствена решења.

Реч је о пар еxелланце решењима која немају утемељење нити у данас вешто „пензионисаном“ праву, а камоли у елементарној правди. Стално понављана ознака - „изолован случај“, већ у својој основи претендује на нешто што је експериментално и «револуционарно», а што ће у погодном политичком амбијенту бити и активирано.

Ипак, и поред свих досадашнијих напора глобалне „коњице“, да принуди Србију како би у најкраћем могућем року прогутала још једну горку „балканску пилулу“, очигледно је да Марти и њему блиски сарадници (како они у иностранству, тако и они „наши“ у земљи) још увек нису пронашли оптималнији модус, путем којег би прогурали план о, како они кажу: „независности, која се не доводи у питање“.

То делом због озбиљног дипломатског ангажмана оних земаља, који у оквиру својих државних граница имају бар једно «Косово», па им фраза „изоловано“, при сваком изговарању исте не звучи претерано прихватљиво, но ипак боље од «преседана који може постати правило». Овде је реч о Русији која има својих унутрашњих проблема са неуралгичним регијама и којој би случај Косово мога направити значајне проблеме, иако има и оних који виде и користи за руске интересе у «ближем иностранству» у случају неког облика независности Косова и Метохије. Затим, ту су и земље ЕУ које и поред свог арсенала интеграција имају ризичне регионе, чијим лидерима у случају косовске независности могу да порасту амбиције. Поред тога у Савету безбедности је и Кина која има страх од интернационализације тибетанског питања. На крају не треба заборавити ни отпор већег дела политичке јавности у Србији да по питању КиМ, не може и не сме, ни под каквим условима, бити одступања.

СРПСКИ МАЗОХИЗАМ ПРОТИВ УСТАВА

Ипак, данас на домаћој политичкој сцени доста је и оних, који на сваки начин покушавају да опонашају и другима наметну горе помињану “ахтисаријевску перцепцију” Србије и Срба. И то са директног унутрашњег политичког нивоа врши својеврсно “репрограмирање” самосвести становника Србије, у шта спада прво “денацификација”, а затим и идеолошки релоад либералне и глобалистичке матрице намењене пораженим и сиромашним друштвима. Идеолошко клонирање неолибералног модела у земљама “транзиционе периферије” нема за циљ стварање слободног и демократског друштва, већ зависног објекта контроле.

Изјаве појединих политичара које се односе на решавање будућег статуса Космета и друга питања од државног значаја, често под маском реализма скривају дефетизам и песимизам. Стање јесте изузетно тешко али то не може бити оправдање за такве демонстрације недостатка основног васпитања и лојалности својој држави и друштвеној заједници. У том смислу скандалозно, али и забрињавајуће делују иступи, «иконе друге Србије» Чедомира Чеде Јовановића, који је у емисији „Отворено о Космету“ (Студио Б) изнео пар ставова чији би политички „одјеци“ дугорочно посматрано, могли негативно да делују на наше државне интересе , а који би у уређеним државама довели до такве осуде јавности да дотични не би имао шта да тражи у политици, а вероватно би рачунао и на законске санкције . Он је наиме рекао да је “Косово независно од Србије у последњх седам година и да ће бити нова држава на Балкану, као и да ће се све, што се Космета тиче, на крају свести на односе Србије са новим суседом који је … равноправан баш као што су равноправни и остали суседи на територији бивше Југославије, у међувремену формирани као независне државе”. Осим што прејудицира независност Косова, поставља се питање како Јовановић већ сада може да зна какво ће коначно решење коначног статуса Ахтисари представити у УН или пред Контакт групом? Исто тако се може поставити питање одакле истом храброст да у сред Србије “предвиђа” независност албанског Косова и Метохије? Како са таквим дефетистичким и капитулантским ставовима неко може да се кандидује на изборима осим ако не рачуна да има 5% гласача који деле његове ставове, или пак он зна нешто што ми остали не знамо? Стога се и питамо ко у земљи и у иностранству и из којих мотива протежира овакву политичку опцију?

И поред тога, што је политичка Србија ових дана изнашла тај дуго очекивани и „насушни“ консензус о најзначајнијим државно-националним питањима и успела све то да „упакује“, можда не најспретније, али у овим постојећим условима оптимално, у нови српски Устав, горепоменуте политичке снаге и њихова НВО логистика као «цвет друге Србије», показале су да се не разликују много од својих толико критикованих комунистичких комесара. Агресивна критика устава као «партијског Устава» делује неозбиљно, док је прича о уставу «који нас враћа у средњи век» врхунац глупости и цинизма. Неутемељени револуционарни набој примењен на политичке односе, идеолошка искључивост и говор мржње према свему што иоле има предзнак конститутивног, националног и традицијског, у овим данима је на један суптилан начин спојила духове пређашњег комунистичког друштва са антиуставном кампањом ове необољшевичке групације заогрнуте «либералним плаштом».

Питање коначног статуса Космета, као и питања од државног и националног значаја, су за шестооктобарске револуционарце очигледно „девета рупа на свирали“. Али ако је већ њима, наводним либералима и њима склоном делу НВО сцене „ампутиран“ осећај за државно и национално, због чега се толико залажу за национално и државно «дефинисање» албанског Косова и Метохије. Како то да имају разумевање не само за америчке, већ и за хрватске и албанске националне интересе, а само немају за српске. Чини се да је овде реч о поремећају перцепције којом се ствара једнострана слика света, а та дефектна свест је последица некритичког усвајања идеологизованих концепција које, гле чуда, имају изразито негативан однос према Србији, њеној историји и традицији.

Када већ расправљамо о онима који најчешће размишљају и вуку потезе уместо других, можемо да приметимо «чудну коинциденцију» политичког удара либералне „друге Србије“ на будући Устав и настојања да се очува тапија на Косово и Метохију и изјава оних «представника међународне заједнице» код нас о томе како морамо прихватити «решење Косовског питања», што је еуфемизам за «неки облик» независности. Тако се код нас устаљује пракса «колонијалне демократије» у којој глас светских моћника хорски прате многи гласови.

Потпуно је, у том погледу, индикативна изјава амбасадора САД у Србији, Мајкла Полта, дата пре неколико дана, домаћем новинском листу „Блиц “:„Какав год био исход преговора о статусу Косова, научите да живите са исходом” . Говорећи о феномену флексибилних граница на Балкану, Полт потом додаје : "Дебата о границама биће безначајна у једној Европи где не знате када сте из једне земље прешли у другу” . На тај начин се, Србији, по ко зна који пут до сада, “продаје” прича о потпуној релативности питања, као што су територијални суверенитет или национални идентитет. И то баш у овом тренутку, када се настоји наметнути пројекат “неминовно” независног Космета, са изузетно чврстим и постојаним државним границама и јаким националним идентитетом. Зашто се Албанцима не говори о “релативности граница” у будућој уједињеној Европи. За будућност српске демократије је врло лоше да “иступе” америчког амбасадора у стопу следе и неке политичке групе и део НВО-а.

Но када се схвати како овај какав-такав Устав ипак обавезује српску политичку елиту да не сме да преда тапију на Косово можемо разумети и мотивацију оних у земљи и иностранству који су против њега. Овај устав не може сачувати Косово, ми то знамо, али без експлицитног одређења Косова као дела Србије ми би индиректно прихватили неки облик независности и пре краја преговора. Нови устав је и формалан и симболичан чин отпора настојању да се на неки начин прогура независност Косова, па стога и изазива отпор код оних који се боре против “великосрпског национализма”,то јест оних који настоје да Србија попут оног несретног Машана коначно “преломи мозак”.

www.nspm.org.yu

Тајна “Агенде 21”

Пише: Гордан Ранитовић

• Замена за нафту ће бити пронађена, као и одговарајуће технологије, али замена за воду, које нема довољно – не постоји • “Било који витални ресурс, па и вода, мора бити инструментализован искључиво од стране светске елите, да не би пао у руке оних који су недорасли да га експлоатишу”

Није случајно оснивач јеврејске државе Давид бен Гурион још 1956. године изјавио: “Са Арапима водимо рат око воде и од исхода те битке зависиће наша будућност”. Да је то управо тако потврђују речи хашемитског краља Хусеина, који је 35 година касније рекао: “Вода је једини разлог због кога ће Јордан ући у рат”. “Трећи светски рат водиће се због воде” - пише Тофлер у бестселеру “Супружник”. Један од незаобилазних стратега на светској позорници данас, бивши амерички државни секретар и члан најутицајнијих међународних лобија и организација, Хенри Кисинxер упозорава да ће се будући ратни сукоби водити понајвише због контроле водених ресурса.

Крајина “пала” и због воде

Воде је све мање, не само из демографских већ и због низа других разлога: индустријског бума и загађења, како атмосфере тако и водних извора и токова, а са тим у вези и због великих промена у атмосфери и биосфери (умиру бројне биљне и животињске врсте), врућина и суша које су све веће, промена расподела тропских и суптропских климата. Загађивање водених токова није ништа друго него рат, истичу активисти невладине организације “Њорлд њатер висион” и наводе да тај еколошки, односно “водени” рат није заобишао ни земље Европске Уније. У Италији, Шпанији и Португалији, у мањој мери у Француској и Немачкој, биолошким токсинима су спорадично, у периоду од 1989. до 1993. године, подземни токови засејани индустријским, односно биолошким токсинима. Тргли су се тек када су на видело изашле епидемије тровања шкољки, риба, ракова. Размере овог ненуклеарног, али опасног удара су видљиве ако се зна да у производњи хране поменутих земаља шкољке, рибе и ракови учествују са 27 одсто. Ако еколози и лекари у развијеној Западној Европи упозоравају да у подземним водотоковима њихових земаља све чешће има култура бактерија које изазивају поремећаје на дигестивном тракту, можете само претпоставити колике су размере тог проблема у Источној Европи и земљама у којима је еколошка култура на много нижем нивоу. Рат за воду је почео - речено је и на специјализованој сесији савета Европе пре неколико година када је једна од теза била да је “поставши угрожена у свежим, пијаћим водама Немачка гурнула Хрватску у рат против остатка Југославије, како би касније морала да војну помоћ и друге услуге у процесу добијања независности врати, стављањем контроле над воденим ресурсима, у руке заинтересованих концерна”. Мисли се на регион Плитвичких језера, где се налазе најбогатији извори природних подземних и надземних водотокова (око седам одсто европског потенцијала). Зато стратези победу Хрвата над Србима у Крајини сматрају за Хрвате изузетно важном, управо због стављања под контролу Плитвичког региона.

“АГЕНДА 21”: ПОТЧИЊАВАЊЕ ТРОВАЊЕМ

Многи су се 1999. године питали зашто су Американци бомбама са осиромашеним уранијумом бомбардовали изворе на југу централне Србије и у покрајини Косово. Можда се одговор, или део одговора може наћи у “Агенди 21”, документу који је усвојен на завршној седници Самита о земљи, у организацији УНЦЕД-а (Конференција УН о животној средини у развоју). “Не сме се дозволити националним политичким или етничким групама да посегну за уцењивањем светске заједнице помоћу извора незагађене воде. Чак препоручујемо, за почетак, као делотворно упозорење да се, негде, некако, делимично затрују или униште водни извори, како би свету било јасно шта некога чека ако се усуди да право управљања воденим ресурсима употреби против интереса наднационалних структура, јер једино оне могу да обезбеде рационалним, профитним пословањем да вода буде доступна свима, уз услов да могу да је плате, наравно” - записано је у документу конференције УН у Рио де Женеиру, још 1992. године.

Глобални управљачи водом

Када се даље анализира текст поменуте “Агенде 21”, чије је усвајање наметнуто на завршној седници Самита о земљи, онда је много јасније зашто се ратовало и ратује под вођством САД.
“До краја 2004. године требало је обезбедити функционисање Универзитета УН који би образовао и школовао кадрове – будуће управљаче природним ресурсима. Било који такав ресурс требало би да буде инструментализован од стране светске елите, како не би пао у руке онима који немају потребна знања за експлоатисање истих.” “Агенда 21” препоручује да “светски моћни у финансијама морају да оформе такве оружане снаге које ће представљати респектабилну моћ, већу од било које појединачне суверене државе на чијој би се територији водили ратови за воду у овом веку”. Глобалисти, посредством форума УН и међународних организација у којима одлучујућу моћ имају САД, иду даље и предлажу да се контрола водних ресурса заправо да у руке моћних корпорација. Тако Светски савет за воду, под покровитељством Светске банке, предлаже да се “због рационализације потрошње” управљање водом преда у руке приватних компанија. Залуд су организатори демонстрација у Сијетлу тврдили да је “вода опште добро”. Аргумент глобалиста, који се крију иза Светског форума за воде, јесте да државе неће моћи да у значајнијој мери повећају своје издатке за развој и модернизацију дистрибутивних мрежа, опрему за прочишћавање и нове системе за наводњавање. (Данас се за то троши око 75 милијарди долара годишње, док ће 2025. године бити потребно око 180 милијарди долара). Наравно, они који улажу у опрему требало би и да профитирају, а то значи да се “утврди цена воде”. Како то треба спровести може се закључити из студије Пацифичког института, коју су финансирали Рокфелер фондација и две америчке мега корпорације. Пошто постоји опасност од “цурења дела инвестиција или профита у локална подручја” и у руке локалне елите, требало би “у потпуности изместити трансфер технологија и финансија изван могућности контроле и утицаја локалних организација или држава”.

Америка своје чува, а туђе троши

Дакле, кроз концепт формирања новог светског поретка препоручује се стављање богатих извора вода под “међународну” контролу, то јест под контролу моћних. Тај концепт је предвиђен за освајање богатих водних извора у Сибиру и у централној Азији, као што је данас већ на делу у области експлоатације извора нафте. Колико се САД одговорно односе према својим потенцијалима воде, којом су релативно богати, сведочи и опредељење те земље да своје изворе врло одмерено користи. Али зато се посредством моћне “Кока - Коле” и других мега корпорација здушно експлоатишу богатства других земаља (међу 34 највеће светске компаније чак 26 је из Сједињених Држава).

ВОДА, НОВО ИМЕ ЗА МОЋ

Зашто питање воде за пиће поприма тако драматичну важност?
Потрошња тог стратешког ресурса, нажалост ограниченог, све више се увећава. Почетком овог века троши се седам пута више слатке воде него почетком претходног столећа. Ситуација ће се све више погоршавати како се становништво буде увећавало (за 50 година на планети Земљи живеће, процењује се, 10 милијарди људи, а посебно алармантан демографски раст се очекује управо тамо где већ сада има исувише проблема са водом - у Африци и Азији). Можете ли замислити у каквом ће се “воденом стресу” наћи Африка кад јој се број становника са 750 милиона увећа на милијарду и по, или Азија, где ће живети око 5,2 милијарди људи (сада их је на том континенту 3,5 милијарди)?
Ни Европа није у веселој ситуацији јер су резерве воде у њој 2000. године биле 4,6 хиљада кубика по становнику, што је мање него у Африци (5,1 хиљаду метара кубних годишње по становнику), а тек нешто више него у Азији (3,3 хиљаде кубика).
Боља ситуација је у Северној и Средњој Америци, где су на крају другог миленијума забележене годишње резерве воде од 17,5 хиљада метара кубних по становнику. (Тамо је потрошња 1990. године била 1861 кубик по становнику, док је у Европи сваки становник, у просеку, трошио годишње 713 кубика, у Азији 519, а у Африци само 245 кубика).

Како су безмало сви ратови у новије време вођени из економских разлога, односно због контроле над стратешким сировинама (од Другог светског рата до данас био је 121 локални ратни сукоб, од чега су иза 117 стајале САД), тако ће бити и убудуће. Кад војни стратези кажу да се у будућности неће ратовати за нафту и територију већ за воду, имају у виду да су САД и савезници, односно мега корпорације, ставили под контролу нафтне изворе. Њихова експлоатација биће завршена најдуже за 50 година, а траже се и заснивају нови енергетски извори и нове технологије. Али, не постоји ништа што може да замени чисту пијаћу воду, које је све мање.
“Свету су неопходне две нове револуције - зелена и плава”, пишу експерти Института Xон Хопкинс, у извештају о управљању стратешким ресурсима. “Зеленом ће бити овладано глобалистичким начинима пољопривредне производње, а плавом ће бити остварено коначно прецизно монолитно управљање ресурсима воде широм света”.
Но, ако револуција буде имала сукобе међу револуционарима око поделе плена, како то често бива пре или после, ето нових ратних вихора у чијем ће средишту тећи вода. •

www.srpskoogledalo.co.yu