Natalija Naročnicka: BEZ RUSIJE BI "SVET BIO NEPOTPUN"

Svet i Evropa se mogu posmatrati samo kao  gigantsko privredno preduzeće kojem je potrebna optimizacija. Međutim, u tehnokratskoj svrsishodnosti istorijsko nasleđe se obezvređuje. Za gigantskog „kiborga“ nema razlike između mikročipa i Platona, Servantesa, Šekspira, Flobera i Dostojevskog. U tom projektu unificiranog prostora nema mesta ne samo za pravoslavnu Rusiju nego ni za jednu od velikih duhovnih i nacionalnih tradicija čovečanstva, uključujući i evropsku kulturu

Razgovarao  GORAN ŠIMPRAGA

Kada je Natalija Naročnicka, predsednik ruskog Fonda istorijske perspektive, nekadašnja poslanica Dume i autor niza značajnih knjiga i istoriografskih studija, prošle godine, sa svojim delom „Rusija i Rusi u svetskoj istoriji“ (srpski prevod u izdanju SKZ) gostovala na Beogradskom sajmu knjiga, ponovila je više puta uverenje da su sudbine Srba i Rusa prisno povezane, i da „ako se nešto događa sa Rusijom, to utiče na sudbinu Srbije“. Nekoliko meseci kasnije, na tribini srpskog sabora Dveri u Beogradu, govoreći o temi „Između istoka i zapada – srpsko pitanje danas“, ona je bila izričita: „Rusi nikada neće ostaviti srpski narod na cedilu niti dozvoliti stvaranje države Kosovo i ukidanje Republike Srpske. Rusi i Srbi imaju u sebi mnogo potencijala da u budućnosti urade dosta toga povodom ovih pitanja“. Povodom posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Beogradu, Natalija Naročnicka, inače i uticajni član Komisije koju je Kremlj osnovao i poverio joj zadatak da se  izbori sa globalnim nastojanjima da se falsifikuje istorija na štetu Rusije, za „Pečat“ govori o aktuelnim političkim prilikama i širem društvenom, istorijskom i savremenom, kao i kontekstu rusko-srpskih odnosa i geopolitičkih perspektiva.

Ovih  dana Mihail Sergejevič Gorbačov dobio  je u Berlinu nagradu „Kvadriga“. Kao prošlogodišnji dobitnik te iste nagrade predsednik Srbije Boris Tadić održao je govor, rekavši da se Gorbačov kao istaknuti političar suočio sa izazovom liderstva koje je donelo slobodu i nadu u budućnost sveta... Kako vi ocenjujete istorijsku ulogu Mihaila Gorbačova?

Gorbačov  se nalazio na srećnoj istorijskoj  poziciji. Društvo se umorilo od KPSS i bilo spremno za promene, naravno nabolje. On je imao ogroman „kredit“ poverenja. Osnovno  pitanje je kako je on njime raspolagao. Rušeći komunističku ideologiju i partijsku mašinu on je, ne kolebajući se, rušio i istorijsku rusku državnost koja je izgrađivana tokom 1000 godina. Sada se čini neodgovornom i njegova odluka o povlačenju trupa iz Nemačke, koja nije bila uslovljena nikakvim sporazumima, kao i odluka o raspuštanju Varšavskog saveza i SEV-a. Kao posledica političke euforije iz vremena „perestrojeke“, nastali su mnogi tragični događaji na teritoriji SSSR-a. Međutim, nevolja SSSR odmah je postala i nevolja Srba! To pokazuje neraskidivost sudbina. Ma kakvi bili odnosi između vlada i elita, jaka Rusija je, u bilo kom obliku — sama po sebi garancija neprikosnovenosti Srbije. Bez sumnje, odgovornost za to, snosi on. Ali ne samo on... Odgovorni su takođe i zapadni lideri zbog procesa koji su se odvijali poslednjih dvadeset godina 20. veka, a čija je direktna i dramatična posledica i krvavi raspad Socijalističke Jugoslavije. 

U maju ove godine Predsednik RF odredio  vas je za člana Komisije za sprečavanje pokušaja falsifikovanja istorije. Već  je objavljena knjiga „Partitura Drugog svetskog rata. Ko je i kada počeo  rat?“ Da li će ona biti samo jedan od odgovora?

Ocena događaja koji su se dešavali u svetu  uoči rata, koji je za nas postao Veliki Otadžbinski rat, temeljna i oslobođena od svih ideoloških klišea, odavno je postala  aktuelna. U knjizi, koju otvara predgovor ministra inostranih poslova RF, Lavrova, sakupljeni su radovi poznatih ruskih istoričara, eksperata za međunarodno pravo, diplomata i praktičara koji razmatraju najzamršenije klupko političkih i međunarodnih kolizija i protivrečnosti koje su na kraju dovele do katastrofalnog rata. Autori knjige se oslanjaju na najnovija objavljena dokumenta, koriste nova arhivska dokumenta (u samoj knjizi u prilogu objavljen je veliki broj do sada nepoznatih dokumenata iz arhiva MIP RF). A takav pristup daje mogućnost da se ocene događaji koji su se desili pre 70 godina, bez predrasuda i objektivno, uključujući i pitanja koja su do sada u zapadnoj istoriografiji često tendeciozno osvetljavana, kao i uzroci i posledice pakta Molotova-Ribentropa, uloga tadašnjih lidera Poljske u neuspelim pokušajima da se izgradi jedinstveni front  otpora agresoru, politika vladajućih krugova Velike Britanije i njene manijačke težnje da  na račun dogovaranja sa Hitlerom po svaku cenu agresiju usmeri na Istok. Još jedno,  najvažnije pitanje koje se u knjizi dotiče jeste – datiranje početka Drugog svetskog rata.

Istorijska  istina sastoji se u tome što se pre napada Hitlera na Poljsku 1. septembra 1939. godine, koji se smatra ne sasvim osnovano za datum početka Drugog svetskog rata, svetski rat odvijao punom  parom u Aziji i Evropi gde  su zemlje osovine (Nemačka, Italija i Japan) već tokom nekoliko godina ultimatumima i uvođenjem trupa prekrajale svet i granice koje su postale nepostojane kao nikada pre u istoriji. Uz popustljivost zapadnih demokratija Hitler je zauzeo Austriju i Češku. Boreći se od sredine tridesetih protiv japanske agresije, Kina je već izgubila milion života, a Italija okupirala Albaniju i u mukama pogubila 200 hiljada Etiopljana koristeći otrovne supstance. Čini se da zapadni ideolozi istorijske svesti u svom egocentrizmu za događaje od svetskog značaja smatraju samo one u kojima su sami učestvovali. Da, Velika Britanija je objavila rat Hitleru 3. septembra 1939. godine, odmah posle Hitlerovog napada na Poljsku, što joj čini čast. Ipak, opravdan ponos na to ne može omogućiti negiranje postojanja rata samo zato što London nije u njemu učestvovao, kao što ni zemlje koje uopšte nisu ratovale ne negiraju Drugi svetski rat. Umesto da savesno otvaraju neistražene stranice istorije i arhiva, danas su na Zapadu zaokupljeni samo jednim ciljem – da se Zapad oslobodi od kompleksa inferiornosti i krivice za prestup fašizma. 

Evropa  kao da izdaje sopstvenu prošlost?

Interpretacija  događaja u Istočnoj Evropi između dva svetska rata postaje posebno  značajan instrument za prekrajanje istorije 20. veka. Evropa koja je preživela i očuvala svoju demokratiju i sebe kao subjekat istorije i kulture samo zahvaljujući neviđenim žrtvama i otporu fašizmu naše zemlje, zahvaljujući savezništvu Antihitlerovske koalicije, izdaje svoju sopstvenu prošlost. Ali, zar nismo izdavali i ne nastavljamo li da izdajemo svoju Otadžbinu i mi sami? Zar nisu naši postsovjetski liberali prvi počeli da sugerišu da „loša“ država nije imala i ne može imati ništa pravilno i pravedno? Upravo takva teza odavno je postala srž svih diskusija o ovim problemima na Zapadu, gde, prećutkujući tiha protivljenja pojedinih savesnih naučnika, sredstva javnog informisanja nemaju vremena da razmatraju ni dokumenta ni nove činjenice već se samo obrušavaju na one koji se nisu uplašili da hrabro rastresu njihovo gnezdo licemerja.

Knjiga „Partitura Drugog svetskog rata“, koju je pripremio Fond istorijske perspektive, može se smatrati za prvi objavljeni  rad u okviru rada Komisije pri  Predsedniku RF za suprotstavljanje falsifikovanju  istorije. Očekuje nas sistematski  rad na pripremanju za objavljivanje do sada nepoznatih i neobelodanjenih dokumenata spoljne politike SSSR-a i zapadnih zemalja, kao i njihova promocija na međunarodnom nivou. Može se pretpostaviti da će dokumenta omogućiti da se suštinski proširi naša slika o istinskom toku događaja i da se skine propagandna patina, kako sa poluzvanične sovjetske istoriografije, tako i sa ne manje angažovane zapadne politikologije, koja je danas očigledna. Vreme je da se obelodane dokumenta ne samo o sopstvenoj politici SSSR-a, o represijama i Gulagu, što se pravedno činilo i čini već 10 godina, nego i o politici zapadnih sila i Poljske koja je vodila apsolutno progermansku politiku i odbijala sve zajedničke sporazume protiv hitlerovske Nemačke. Takvih dokumenta ima mnogo, a zbog korektnosti pred saveznicima antihitlerovske koalicije, naša zemlja nije sve objavljivala 50 godina posle rata.

Predsednik Dmitrij Medvedev bio je kod nas 20. oktobra u zvaničnoj poseti. Mi se nadamo da će njegova poseta dati novi podsticaj razvoju naših  višestranih međudržavnih odnosa. Međutim, veoma je važno i naše zajedničko duhovno, pravoslavno jedinstvo. Kako ga danas očuvati?

Poseta  predsednika Medvedeva ima ogroman  značaj za razvoj odnosa između naših  zemalja. Kredit koji je Rusija dala u  izvesnom smislu je povoljniji od kredita MMF. Srbija može taj novac potrošiti na otvaranje novih radnih mesta, na rashode i troškove proizvodnje u regionu. Veliki značaj imaju naftno-gasni sporazumi u okviru projekta „Južni tok“. Meni se čini ne manje važnim susret našeg predsednika sa članovima Svetog Sinoda SPC. Ja sam ponovo osetila naše duhovno jedinstvo kada sam pre nekoliko dana boravila na napaćenoj zemlji Kosova i Metohije. Nepodnošljivo je gledati razrušene crkve i istovremeno spomenike bojovnicima OVK. Mi smo i u ime IDS zajedno sa misijom evropskih eksperata posetili najveće srpske svetinje Pećku Patrijaršiju, manastir Gračanicu, Visoke Dečane. Teško je gledati ih u okruženju bodljikave žice i automata. Mi smo izrekli mnogo prigovora šefu misije EULEKS, generalu Kermabonu i spremamo izveštaj. Naš direktor za istraživanja Džon Loklend prisustvovao je konferenciji u Srpskoj Mitrovici. Mi moramo sve učiniti da sačuvamo pravoslavno nasleđe Srbije i Rusije, u tome je zalog našeg postojanja kao naroda, kao nezavisnih država.

Moram da podsetim na reči Sv. Nikolaja (Velimirovića), koje je on izgovorio o Imperatoru Nikolaju 2, jer, čini mi se, one otkrivaju suštinu našeg duhovnog jedinstva.

„Smisao rata 1914. koji je mnogima nepojmljiv, mnogi ga osporavaju, objašnjen je ruskom žrtvom za Srbe u svoj svojoj jevanđeljskoj jasnoći i očiglednosti. Jer, podvig samopožrtvovanja, duhovna potreba za požrtvovanjem za bližnjeg – zar to nije težnja za Carstvom Nebeskim? Rusi su u naše vreme ponovili Kosovsku tragediju. Da je ruski car Nikolaj Drugi težio carstvu zemaljskom, carstvu sitnih ličnih računa, samoljublja, on bi i do sada sedeo na prestolu u Petrogradu. Ali, on je izabrao Nebesko Carstvo, carstvo žrtve u ime Gospoda, carstvo jevanđeljske duhovnosti zbog čega je i dao svoju glavu, zbog čega su dala glave njegova čeda i milioni podanika. Još jedan Lazar! Još jedno Kosovo! Ovaj novi kosovski zavet otkriva novu duhovnu dubinu Slovena. Ako neko u svetu može i treba da to razume, onda su to — Srbi. Izbor sličan ovome, izbor podviga radi Carstva Nebeskog, tj, onoga što svet smatra iracionalnim, nije se jednom događao u ruskoj istoriji i ne samo u naše vreme. To je dugotrajni istorijski proces kojim je prožeta čitava istorija Rusije od Svetog kneza Vladimira do današnjeg dana“.

Najveći doprinos oslobođenju od fašističkih osvajača dala je Crvena Armija. Na žalost, u Beogradu su posle „demokratskih promena“ promenjeni nazivi ulica koje su nosile imena ruskih heroja. Kako za buduće generacije sačuvati sećanje na prošlost i saznanje o slavi heroja?

Kada  se stišaju politički potresi i bure epoha i počne da se spušta prašina koju su one podigle, mnoge stvari se vraćaju na svoja mesta. Za vreme nedavne posete Moskvi ministra inostranih poslova Srbije, Vuka Jeremića, čuli smo njegovu izjavu o nameri srpske vlade da tim ulicama vrati ranije nazive. Ja ne mogu da komentarišem tu odluku vlade suverene države, Rusiji prijateljske zemlje, ali mi se čini da će je pozdraviti mnogi Srbi. Kada boravim u vašoj zemlji imam mogućnosti da se uverim da je u narodu živo sećanje na ruske vojnike koji su oslobađali Beograd, sećanje na one koji su ostali na poljima bitaka i boja za oslobođenje Jugoslavije od fašizma, isto kao i zahvalnost prema njima. A najbolji način da se sačuva to sećanje, po mom mišljenju, iskreno i bez predrasuda, zadatih ili nekih trenutno  konjukturnih političkih razmišljanja, jeste priča o njihovom podvigu i slavi, koja sama po sebi najbolje govori.  

Kao što  je poznato, 20. oktobra 1944. armija Trećeg Ukrajinskog fronta pod komandom maršala Fjodora Tolbuhina i  jedinice Narodnooslobodilačke armije Jugoslavije zajedničkim jurišem zauzele su Beograd. Maršalu Tolbuhinu je dodeljeno zvanje narodnog heroja Jugoslavije i Bugarske, koju je on takođe oslobađao. Pošto je poseta Dmitrija Medvedeva određena upravo na 65. godišnjicu oslobođenja Beograda, pitanje o vraćanju naziva ulica u glavnom gradu po imenima maršala Tolbuhina, generala Ždanova i drugih, više je nego umesno. Zašto ne darivati gosta? Na kraju, lider Rusije — najvećeg inostranog partnera i investitora privrede Srbije donosi u Beograd vredan dar – obećani kredit od jedne milijarde dolara. Od te milijarde srpsko rukovodstvo namerava da „zatvori rupe“ u budžetu i da finansira izgradnju puteva.

Imena sovjetskih oslobodilaca nestala su sa karte većine gradova u Jugoslaviji, pored ostalih odlukom tadašnjih vlasti i u Beogradu krajem devedesetih. Očigledno da je glavni razlog kampanje protiv „sovjetskih imena“ bila želja novih vladara Jugoslavije, u prvom redu, da izbrišu svako pamćenje komunizma i komunista. I drugo, da glavnim ulicama Beograda vrate njihove istorijske nazive, jer grad nije od juče. Tokom „čistke“ nastradale su ne samo sovjetske vojskovođe, bez svojih ulica ostale su i mnoge vođe komunističke Jugoslavije, ulicama kojima je promenjen naziv u Beogradu, ulicama maršala Tolbuhina i generala Ždanova vraćeni su predratni nazivi – Mekenzijeva i Resavska, a bulevar Crvene Armije opet se naziva Južnim.

Međutim, na ulicu koja nosi ime u čast još jednog oslobodioca Beograda – maršala Birjuzova – gradski  oci nisu posegnuli. Sudbina je na najkobniji način povezala sovjetskog vojskovođu sa Jugoslavijom.

Baš ovde, blizu Beograda, na Avali, 1964. godine on je poginuo u avionskoj nesreći  putujući u sastavu sovjetske  delegacije na obeležavanje 20. godišnjice  oslobođenja jugoslovenske prestonice. U istom tom avionu smrt je zadesila i generala Ždanova...

Kako  ističe srpska štampa u poslednjih  nekoliko godina u zemlji je 500 ulica  promenilo nazive. Treba posebno  istaći da je kampanja promene naziva ulica imala upravo antikomunistički, a nikako antiruski karakter. Nestali su takvi simboli kao što su Lenjin, Oktobarska revolucija, Crvena Armija, ali će se skoro u svakom srpskom gradu naći ulica Lava Tolstoja ili Nikolaja Gogolja ili nekog drugog istaknutog delatnika ruske kulture. U samom Beogradu ostale su ulice Čehova, Gogolja, Tolstoja, Gorkog.

Nedavno se u naselju Mirijevo pojavila ulica  Mihaila Bulgakova. I više od toga, poslednjih godina u srpskoj prestonici dodeljena je ulica caru Nikolaju Drugom.

Sadašnje vlasti u Beogradu izražavaju spremnost  da vrate sećanje na sovjetske vojskovođe-oslobodioce, ako volja građana bude takva. U srpskoj prestonici je posle rata izgrađeno i gradi se dosta novih ulica. Sa takvom inicijativom istupilo je 66 društvenih radnika Srbije; naučnici, predstavnici književnosti i umetnosti. Ipak, istine radi, treba reći da su prvi podsticaj ovom procesu, ipak, dale aktivnosti ambasadora Rusije u Srbiji, Aleksandra Konuzina.

Beogradske  vlasti nisu stigle da promene nazive do 20. oktobra – do dolaska Dmitrija Medvedeva. Razmatrana je ideja da se promena naziva sprovede po ubrzanoj zakonskoj proceduri, ipak, kako je nedavno izjavio gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, odlučeno je da se od te ideje odustane. Proces donošenja značajne odluke biće regularan i, kako se pretpostavlja, trajaće nekoliko meseci. U okviru ovog procesa Demokratska stranka Srbije, čiji je lider bivši predsednik i premijer Srbije, Vojislav Koštunica, odlučila je da pokrene inicijativu da se takođe ovekoveče imena Aleksandra Nevskog, Fjodora Dostojevskog i Aleksandra Solženjicina. 

Vi ste  na čelu Instituta za demokratiju  i saradnju u Parizu. Kako vidite tok događanja u savremenoj Evropi? Kuda, naime, ide savremena Evropa, i kako ocenjujete pokušaj da se stvori jedinstveni politički prostor -sklop tradicionalne Evrope i EU?

„Institut za demokratiju i saradnju“ je ruska nevladina organizacija u Evropi sa sedištem u Parizu, čiji cilj delatnosti jeste slobodan i častan dijalog o najvažnijim pitanjima koja brinu naša društva, razmatranje suštine velikih pojmova demokratije i slobode, suvereniteta i osnova međunarodnog prava, postizanje velikog uzajamnog razumevanja i zbližavanja. Institut je osnovan pre godinu dana i uspostavio je odlične veze sa Sorbonom i drugim naučnim ustanovama, sa pravnicima, politikolozima. Skoro svakog meseca održavamo tribine ili okrugle stolove u prostorijama našeg Pariskog ogranka. Uzgred, jedna od poslednjih tribina Instituta bila je posvećena međunarodno-pravnim i geopolitičkim posledicama jednostranog i nelegitimnog priznanja nezavisnosti Kosova – kolevke srpske državnosti, otadžbine Srpskog Svetog Save i prve države Nemanjića. Na našoj tribini svoj referat podneo je gospodin Slobodan Samardžić i dva pravna eksperta iz Holandije i Belgije. Časni pravnici morali su priznati da je u tom aktu bilo mngo kršenja normi međunarodnog prava. Ambasada Srbije nas je pozvala na otvaranje memorijalne ploče „Vernost za vernost“ u slavnom Domu invalida (znameniti istorijski spomenik u kojem je, između ostalih, sahranjen i Napoleon Bonaparta; prim. prev)

Kad je reč o savremenoj Evropi treba podsetiti da započeta preraspodela sveta i serija intervencija u suverenim zemljama uopšte nemaju evropski cilj. To neizbežno povlači pregrupisavanje snaga na samom Zapadu, pri tom, nikako u interesu Evrope. Strateški gubici Rusije uopšte nisu ojačali ranije partnere Rusije na kontinentu. I više od toga, kako se pokazalo, ta pomeranja, čak i ne daju novu energiju „evropskom projektu“. Ni inkorporacija Pribaltika, Mađarske, Češke, Poljske i balkanskih zemalja u zapadni areal nije postala pravi revanš „staroj“ Evropi, čak i ako je neko u Evropi osećao u sebi zov predaka iz epohe krstaša, Habzburga i Bonaparte.

Kome zapravo odgovaraju ovakva geopolitička pomeranja?

Sva geopolitička i vojnostrateška pomeranja uklapaju se pre u američku konfiguraciju, nego u evropsku. Da ne govorimo o tome kako hvaljena privredna i socijalna konstrukcija EU jedva podnosi dodatni teret u današnjim uslovima finansijske krize. Dakle, nove konstrukcije ne služe samoj Evropi nego njenom potčinjavanju „globalnom upravljanju“ i evroazijskom projektu SAD-a.

Međutim, što dalje od Evrope, Rusija, tim pre  Evropa – „Stari Svet“ gubi ulogu  centra u kojem se odigravaju svetski  istorijski događaji.

Možda Evropa ponekad oseća da je jedna  od posledica neizbežni pad njene sopstvene uloge u svetu, čak  i kao saveznika Vašingtona. SAD je došao do granica na kojima „stara Evropa“ više nije stožer interesa Vašingtona nego samo obezbeđena pozadina. „Jačanje američkog uporišta na evroazijskom kontinentu“ pomoću transatlantskog partnerstva Vašingtonu nije potrebno za odbranu zapadnog dela kontinenta od opasnosti sa istoka već zato da bi „Evropa koja raste“ postala za SAD „realna odskočna daska za napredovanje u Evro-Aziju“. Tako je definisao Zbignjev Bžežinski, ali to zbog nečeg nije uznemirilo Evropu. Ruska velikodržavnost ne ugrožava ulogu Evrope u svetskoj politici već, naprotiv, njeno odsustvo. 

Ideja evropskog jedinstva bila je izuzetno privlačna tokom mnogih vekova. Ali, o kakvom se jedinstvu radi?

Svet  i Evropa se mogu posmatrati samo kao  gigantsko privredno preduzeće kojem je potrebna optimizacija. Međutim, u tehnokratskoj svrsishodnosti istorijsko nasleđe se obezvređuje. Za gigantskog „kiborga“ nema razlike između mikročipa i Platona, Servantesa, Šekspira, Flobera i Dostojevskog. U tom projektu unificiranog prostora nema mesta ne samo za pravoslavnu Rusiju nego ni za jednu od velikih duhovnih i nacionalnih tradicija čovečanstva uključujući i evropsku kulturu. 

Mnogi političari, naučnici, intelektualci  razmišljali su o budućnosti Rusije. Kako vidite vašu Otadžbinu u bližoj budućnosti polazeći od njene istorijske uloge u prošlosti Evrope i sveta u celini?

Mi smo  navikli da smatramo Rusiju kao istorijski veliku silu. Ali, samo se proklamovati kao velika sila – to ne znači  stavljati lažni sjaj na nacionalnu odeću koja se oblači za praznik, a onda ostavlja u škrinju. To je veoma velika odgovornost, da kažem – Bogom data misija, biti nosilac ravnoteže. Ona je određena i razmerama teritorije i opsegom istorije i svim kataklizmama kojima je bilo suđeno da država doživi. I teško da bismo se snašli u svim iskušenjima da nismo imali upravo tu državnu svest koja nas objedinjava. Upravo je rasparčavanje istorijske Rusije i njeno privremeno odustajanje od svoje geopolitičke misije isprovociralo borbu za „rusko nasleđe“.

Pri tom, obratite pažnju, Rusija se nije prisilno okupljala, ma šta se govorilo. Grehova imamo dovoljno, bilo je naravno, i pokoravanja – to niko ne osporava, ali, uzimajući u obzir našu ogromnu teritoriju u istorijskoj komparaciji, ona su neznatna. U Rusiju se uglavnom stupalo dobrovoljno. Pri tom se ulazilo svesno, ne u neku bezličnu, bezbožnu državu, što bi dovelo do očaja svakog istinskog vernika muslimana tih vremena, nego upravo u rusko pravoslavno carstvo. Uzmimo, na primer, Tatare. Ja često navodim tu karakterističnu istorijsku činjenicu: zauzimanje Kazanja bilo je surovo, ali su ipak tatarske starešine koje su to još pamtile, okupile za pomoć Minjinu i Požarskom čitavu narodnu vojsku iako su mogli da iskoriste priliku i da se „otcepe“ od Moskovskog carstva, da proglase suverenitet. Oni to, ipak, nisu učinili. Dakle, već je postojala izvesna svest o istorijskom zajedništvu sa nama.

Rusija  nije nastala ni 1991. ni 1917. godine. Njen  život je proticao na ogromnim prostranstvima, obuhvatio ogroman istorijski period, i sa te visine, čak i ono što se desilo sa njom u 20. veku - jeste izlomljena crta na njenom putu. Suviše zaokupljeni sadašnjim trenutkom, ljudi danas jednostavno ne žele da vide to opšte kretanje i zato im je teško da shvate kako današnji dan, koji se čini tako ličnim i konkretnim, može uticati na opšti tok istorije. Naravno, sutrašnjica Rusije zavisi od opštih svetskih procesa, ali ne treba zaboraviti da bi bez Rusije „svet bio nepotpun“.

(Pečat)

30. oktobar 2009 20:52:57 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Milan Vidojević: ASFALTIRANJE OBRAZ(ovanj)A

Aferu oko navodne kupovine jednog od fakulteta u sastavu Univerziteta "Singidunum" pratim od početka pojavljivanja u novinama. Čekao sam da vidim hoće li se oglasiti svi oni nadležni ministri, u ime svojih ministarstava, koji su na indirektan način uključeni u ovu priču, ali ništa. Prođoše nedelje, a priča se ne raspliće.

Nije se oglasio ministar obrazovanja Žarko Obradović, povodom ovog nečuvenog napada na najbolji privatni univerzitet. Ima on preča posla sa državnim univerzitetom za koji mora da namakne pare u sve tanjem budžetu Srbije. A možda mu je draga ideja da polupismen čovek hoće da kupi fakultet, kakav je to napredak za Srbiju!

Ne reaguje ni ministar finansija Diana Dragutinović, ne pita se iz kojih sredstava Ljubiša Buha Čume finansira ovu navodnu kupovinu. Valjda je u toku "Sablje" i raskrinkavanja zemunskog i surčinskog kriminalnog klana utvrđeno da je novac Lj.B. Čumeta legalnog porekla i da može da se ulaže po volji. Možda je novac za kupovinu fakulteta zarađen od asfaltiranja Koridora 10, na to bi trebalo da odgovori Milutin Mrkonjić, jer je prosto neverovatno da Lj.B.Čume može da na tenderu dobije posao od vlade Srbije.

Ministarka pravde Snežana Malović mora javno da objasni kako zaštićeni svedok Lj. B.Čume može da se bavi javnim poslovima, asfaltiranjem, kupovinom fakulteta, kad je to izričito zabranjeno zaštićenim svedocima. Ispada da Lj.B.Čume nije izgubio građanska prava i da može u Srbiji da se legalno bavi poslovima kao i svi ostali građani.

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić mora javno da objasni da li je Lj.B.Čume i dalje pod prismotrom BIA ili nije. Ako jeste, ako BIA prati njegove aktivnosti, kako dozvoljava da Čume daje intervjue za novine, što je takođe zabranjeno zaštićenim svedocima. Da li BIA daje kontakt novinama, kako novine znaju gde je Čume, ko organizuje i obezbeđuje intervju sa Čumetom? Ako BIA i dalje vrši prismotru Čumeta, koliko je ljudi dnevno angažovano na ovim poslovima i koliko to košta budžet Srbije?

Najinteresantnije je da iza pokušaja rušenja ugleda Univerziteta Singidunum i cele ujdurme, stoje navodni suvlasnici, izvesni Šarkić, bivši pomoćnik ministra pravde, nekadašnji trgovac kompjuterima, sada profesor privatnog univerziteta "Union", i izvesni Stamatović, sa privatnog "BK univerziteta." U priči oko rušenja "Singidunuma" ne učestvuje Mića Jovanović, vlasnik privatnog univerziteta "Megatrend." Ne znam zašto sam dugo bio u zabludi da je nadimak Čume ustvari akronim od Čelnik Univerziteta Megatrend. Bio sam glup, nadimak Čume je od imena natprirodnog bića iz srpske mitologije i etnologije, "Čuma", koja krade decu. Zato Lj.B.Čume želi fakultet, konačno mu se ostvaruje želja da legalno ukrade decu!

Jasno je da iza ovog skandala za povraćanje stoji neko moćan kome ne mogu da se odupru ucenjeni "tužioci" i "suvlasnici". Ovu političku i kriminalnu aferu sjajno je opisao Dragan J.Vučićević, nazvavši je "čumetokratijom." Njegovoj analizi ne bih ništa oduzeo, rekao je sve što je potrebno.


Beograd, 25.10.2009.

26. oktobar 2009 19:47:19 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Stratfor: RUSKA VOJNA BAZA U NIŠU?

Sporazumom Rusije i Srbije o osnivanju humanitarnog centra za reagovanje u vanrednim situacijama Moskva bi mogla da uspostavi svoju prvu vojnu bazu izvan teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, ocenjuje danas teksaška agencija za strateške analize Stratfor

Ministar unutrašnih poslova Srbije Ivica Dačić i ministar za vanredne situacije Rusije Sergej Šojgu potpisali su u sredu plan o projektu za formiranje zajedničkog centra za reagovanje u vanrednim situacijama koji bi trebalo da bude u Nišu. 

Centar bi, ako se slože zemlje regiona, mogao biti i regionalni centar zadužen za reagovanje u prirodnim katastrofama kao što su šumski požari, a imao bi i jedinicu za razmontiranje mina. 

Stratfor navodi da bi svi oni koji su "upoznati s ruskim ministarstvom za vanredne situacije i njenim dugogodišnjim ministrom, trebalo da se zamisle nad najavom", jer plan "ima potencijal da redefiniše pogled sveta na Balkan i rusku umešanost u regionu".

Ministarstvo za vanredne situacije je "sve osim beznačajnog ministarstva u ruskoj vladi", ocenjuje Stratfor, navodeći da Šojgu u suštini vodi Ministarstvo od 1994. godine. 

Šojgu je, dodaje se u tekstu, "član moćnog i probranog ruskog Saveta za bezbednost - ključnog savetodavnog tela izvršne vlasti za nacionalnu bezbednost - i ima koren u direktoratu za strano vojno obaveštavanje, bolje poznato kao GRU, koje je jedno od najmoćnijih institucija u senci u Rusiji". 

Kako navodi Stratfor, to ministarstvo je "nezvanično krilo GRU i izdanak njegovih aktivnosti". Delatnosti ministarstva prevazilaze prirodne katastrofe: umešano je u suzbijanje ekstremističkih aktivnosti na Kavkazu i nadležno je za ruske civilne odbrambene trupe - čime ministarstvo u osnovi ima sopstvene paramilitarne snage kao i pristup ostatku ruske vojske. 

Pored toga, rusko ministarstvo za vanredne situacije ima znatne mogućnosti za prebacivanje vazdušnim linijama, pre svega zbog velikog prostranstva Rusije i često nepristupačnog terena za dostavljanje pomoći. 

S druge strane, navodi Stratfor, Zapad je posle raspada Jugoslavije, nezavisnosti Kosova, proširenja NATO-a na Balkan, uključujući susede Srbije Bugarsku i Rumuniju, imao luksuz da uglavnom može da zaboravi na Balkan.

Bosna i Kosovo, protektorati Zapada, mogu da se rasplamsaju

To je, ocenjuje teksaška agencija, "istorijska anomalija" imajući u vidu nestabilnu prošlost regiona i njegovu "sklonost da izaziva požare velikih razmera". Pored toga, situacije u BiH i na Kosovu, očiglednim zapadnim protektoratima, imaju potencijal da se rasplamsaju. 

Stratfor navodi da nije jasno šta plan Rusije i Srbije o centru u Nišu može doneti u smislu logističkih kapaciteta. Iako je region podložan katastrofama poput šumskih požara, susednim zemljama koje su članice NATO-a ili EU ili na putu da to postanu, "teško da je potreban regionalni logistički centar kojim upravljaju Moskva i Beograd", ocenjuje ta agencija. 

"Prema tome, ako se razmotre veze GRU i iskustva ruskog ministarstva za vanredne situacije s avioprevozom i pratećom logistikom, onda se mora razmotriti da Moskva možda polaže logističku podlogu koja, namerno ili ne, ima vojnu vrednost", navodi Statfor. 

To može obuhvatiti nadzor aerodroma ali i razmeštanje logističke opreme što bi omogućilo da se postrojenje brzo pretvori u pogodnu bazu u vreme krize, navodi Stratfor. Agencija podseća da su SAD na Balkanu već postavile više takvih takozvanih lokvanj baza (lily pad bases), malih baza bez vojnog osoblja, kojima se može promeniti namena.

Niš ima i 63. Padobransku

Pored toga, Niš je interesantna lokacija, jer je taj grad dugo bio vojni centar, prvo u Jugoslaviji, a potom u južnoj Srbiji, ima veliki aerodrom, a u gradu je i baza srpske 63. padobranske jedinice, koja je kako navodi Stratfor, "vrlo moguće najefikasnija borbena snaga Beograda (ako ne i regiona)".

Stratfor navodi da su pred ruskim planom i ozbiljne prepreke: Srbija je okružena članicama NATO-a zbog čega lako u vreme krize može biti zatvoren njen vazdušni prostor, a i ograničena je količina opreme koja može biti dopremljena a da ne izazove sumnju. Ograničenje je i to što je ruska vojska uglavnom zasnovana na kopnenim trupama. 

"Uprkos ovim ograničenjima, čime je ovaj potez uglavnom simboličan za period bliske budućnosti, Moskva na svoj način uspostavlja svoj prvi logistički centar s potencijalno vojnom upotrebom izvan bivšeg Sovjetskog Saveza", navodi se u tekstu. 

Dodaje se da se u kontekstu posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Beogradu i obećanog zajma Srbiji od 1,5 milijardi dolara, "mora zaključiti da Rusija s entuzijazmom ulazi na Balkan". 

Stratfor navodi i da Beograd polaže nade da će ulazak Rusije u region pomoći njegovoj integraciji u EU, dodajući da je ta strategija donela neke plodove - EU je uzvratila najavom od 1,5 milijardi dolara investicija Srbiji u narednih pet godina.

"Ipak, ova strategija je opasna. Jedna je stvar uzimati jedan zajam za drugim, a druga biti viđen kao potencijalni saveznik Moskve. Srbija bi lako mogla da se nađe usred kovitlaca, s potencijalom ponovnog otvaranja Balkana kao glavne tačke spora Zapada i Rusije", zaključuje Stratfor.

(izvor - Beta)

23. oktobar 2009 10:42:24 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Vanja J. Vučenović : MEDVEDEV BUDI SRBIJU IZ „NATO SNA“

Prilikom svog istorijskog obraćanja poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, predsednik Ruske federacije, Dmitrij Anatoljevič Medvedev pomenuo je nekoliko značajnih stvari koje, ako se čitaju između redova, ukazuju na nove značajne "geopolitičke impulse" Rusije na „zapadnom Balkanu“. Ovi impulsi zasnovani su pre svega na izgradnji, kako je on tom prilikom posebno naznačio, "novog sistema evropske bezbednosti" oslobođenog blokovskih podela, dominacije koncepta američkog unipolarnog sveta i NATO vojne supremacije.  Naravno, činilo se da sve ono što je provejavalo kroz govor Medvedeva u našem predstavničkom telu ponajviše odnosilo na Srbiju i na njena poslednja, ničim izazvana i ne baš dovoljno logički razjašnjenja „stremljenja do bola“ ka Severnoatlantskoj alijansi i, tobože kako su nas nemušto uveravali - svim blagodetima i benefitima potencijalnog članstva u istoj.

I stoga, govor ruskog predsednika, prema skromnom mišljenju autora ovih redova bio je neočekivano otvoren, neuvijeno eksplicitan, i kako bi se žargonski reklo, predstavljao je - pogodak u centar stvari. Jasan do bola. I Srbija i njena „stremljenja“ su, opet ponavljam, nekako posebno apostrofirana kroz „otrežnjujuće izlaganje“ harizmatičnog,  formalno posmatrano, prvog čoveka Rusije. Poruka predsedniku Tadiću i ekipi je, stoga, nedvosmislena. Dakle sve je to lepo, sva ta energetska, ekonomska, kulturna, naučno-tehnološka saradnja Srbije i Rusije, ali je sve to, u isto vreme, i nedovoljno.  Može da posluži kao spoljašnja oblanda, „površinski glanc“ na jednoj mnogo kompleksnijoj i dubljoj saradnji koja je nekako (ne)namerno izostavljena u već pomenutim, izuzetno značajnim, Strategijama.

I na kraju ove kratke ali ne beznačajne priče, ne bi bilo u redu a da se ne osvrnem na spektakl koje su srpske vlasti priredile u čast dolaska Dmitrija Anatoljeviča Medvedeva. Mora se priznati da je prijem kao i cela „priredba u Njegovu čast“ bila na najvišem nivou. Vlast Borisa Tadića je u tom pogledu, čini mi se, prevazišla i samu sebe. Samo bi zlonamerni ljudi mogli reći suprotno, ali ja nisam od takvih. Zato najiskrenije skidam kapu za sve što je priređeno kako bi se dostojanstveno dočekao lider jedne tako moćne države kakva je Rusija.

20. oktobar 2009 23:52:55 | 6 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Milan Vidojević: OBAMA RUKAMA

Već dve nedelje svi svetski mediji ne prestaju da komentarišu odluku o dodeli Nobelove nagrade za mir američkom predsedniku Baraku Obami. Odavno su padale u oči kontraverzne odluke o laureatima, o tome da su mnogi laureati nezasluženo dobili ovo prestižno svetsko priznanje, a da su mnoge poznate svetske ličnosti iz sfere nauke bile zaobiđene u izboru. Za one čitaoce kojima ova tema nije bliska daću par informacija o nagradi.

Za literaturu su kriterijumi zadnjih godina obrnuto proporcionalni značaju opusa dobitnika. Da bi ste dobili Nobelovu nagradu za literaturu morate da pripadate nekom malom narodu, da pišete o lokalnim temama koje nikog ne zanimaju i da sačekate rotaciju kontinenata kako bi opšti literarni i liberarni kosmopolitizam došao do punog izraza. Za jadne i siromašne pisce novčani deo Nobelove nagrade je zaista nagrada i verovatno je veća od ukupnog zbira honorara koje su dobili u toku svoje spisateljske karijere.

U Srbiji se ovakvo obrazloženje daje za nagradu mesne zajednice, ali šta znaju Srbi šta je svetski mir. kad pročitam ovako dubokoumno obrazloženje ja se prestravim pred količinom umnosti koja stoji iza ove nagrade. Da meni ponude ovu nagradu sa ovakvim obrazloženjem, od straha ne bih smeo da je primim. Vidim da ni Baraku Obami nije lako, ali je shvatio da je ovo moralna podrška njegovim naporima da spasi američku ekonomiju od totalne propasti (da mu sledeće godine ne daju i nagradu za ekonomiju?). Zato još nije stigao da se pozabavi nijednim svojim predizbornim obećanjem: nije zatvorio konc logor u bazi Gvantanamo, nije okončao (pobedom) ratove u Iraku i Afganistanu, nije ograničio moć izvršnih organa novčarske oligarhije (kako će to da izvede kad su ga doveli na vlast), nije rešio pitanje globalnog zagrevanja, zagađenja, itd. Ali žarko želi sve to da uradi! Ceneći njegove duboke namere, Nobelov komitet se osmelio da dodeli nagradu ovim dobrim delima. Sad mi je tek jasno koliko je situacija u svetu kritična.

18. oktobar 2009 21:50:34 | 8 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Branko Radun: NASILJEM „PROTIV NASILJA“ U SLUŽBI MEKE OKUPACIJE

Posle neuspeha gej-parade, kad je izgledalo da će vlada konačno odahnuti i nastaviti da mirno „radi svoj posao“, došlo  je do kontraudara u kome je jedna  tragična smrt iskorištena kao povod  da se okrive ne samo huligani, pa čak ni navijači, već i nacionalističke omladinske organizacije. Ne samo to već se denunciranje „krivice za inspiraciju naslilnika“ proširila na patriotske organizacije, partije i intelektualce. Tako je jedna nasilna smrt iskorišćena za početak harange prema svemu nacionalnom i patriotskom. Sve ovo podseća na fašističke kampanje straha i zastrašivanja političkih i ideoloških protivnika.   

Nasilje je na žalost vitalan deo života i politike iako se neprekidno papagajski ponavljaju parole o toleranciji, miru i nenasilju. Imperijalni prodor Anglosaksoncima je bio uvek praćen nasiljem ili njegovom pretnjom. Pri tome nasilje može biti direktno ili posredno, vojno ili političko, medijsko ili ekonomsko, spoljašnje ili unutrašnje… Osim direktne vojne intervencije izazivaju se unutrašnji sukobi, pučevi i građanskii ratovi. Tako je nezadovoljstvo masa socijalnim i nacionalnim frustracijama u Srbiji planski usmereno i organizovano na rušenje, već poprilično trulog, miloševićevog režima.  

Tako su Petog Oktobra navijačke, nacionalno obojene grupe bila podržane i predstavljene kao „revolucionarni zamajac“ koji se nalazi između masa kao statista i dobro organizovanih malobrojnih pučista. Tada su navijači, mladi nacionalisti, „četnici“ i druge grupacije bili dočekani kao oslobodioci od „mrskog diktatora“. Potenciranje njihove uloge je prikrivalo značaj učešća logistike kriminalnih grupa i stranih obaveštajnih struktura. No, kako su ove grupe bile poznate kao nacionalističke nisu bile „politički korektne“ te je njihova uloga u zvaničnim medijskim podsećanjima slabila.  

Neko naivan će se upitati kako  to kad je trebalo rušiti Miloševića oni su bili dobri momci a sad su “državni neprijatelj broj jedan“, a uz njih i patriotska opozicija i intelektualci evroskeptici. Odgovor na ovo pitanje je jednostavan – kad su onima koji su rušili „jogunastog“ Miloševića bili potrebni bili su dobri, a sada kad predstavljaju smetnju prozapadnoj vladi, dakle proameričkoj vladi, oni su prvi na udaru. Antipatriotska haranga nema više veze sa hapšenjem odgovornih za smrt francuskog navijača već sa iskorišćavanjem ove smrti radi obračuna sa onima koji bi u vreme krize ugroze Sistem.  

Nasilje navijača i jedna nasilna smrt koristi kao izgovor za nasilje nad patriotskim grupama, organizacijama, partijama i intelektualcima. Koji su pokretači ovakve histerične reakcije režima protiv oslabljene i podeljene patriotske opozicione scene i društvene navijačke margine. Pre svega oni ambasadori i takuni koji su pravili ovu vladu žele da u slučaju očekivane teške socio-ekonomske krize imaju kontrolu nad Sistemom, a to znači i nad marginalnim grupama koje bi mogle da izbiju na površinu. Ono što zabrinjava strance i evroatlantske političare u Srbiji je potencijal saradnje navijača, nacionalističkih organizacija i patriotskih stranaka sa naraslnim protestom ogorčenih žrtava propale tranzicije i svetske ekonomske krize. 

Kako osećaju  da im vreme curi i da više ne mogu da krpe sve veće budžetske rupe jer privredni život jenjava, oni nastoje da onemoguće jačanje i spajanje ovih alternativnih i potencijalno antisistemskih grupa sa masama nezadovoljnika, te sa opozicionim strankama. Stoga bi direktnom represijom trebalo oslabiti i razbiti navijačke i slične grupe, a medijskim pritiskom naterati pojedine stranke da se „odreknu“ saradnje sa nekim nacionalnim omladinskim organizacijama i zaplašiti ostale.

Tako dolazimo do razrešenja „dijalektike nasilja“ o kojoj je i pokojni Đinđić pisao u „Subjektivnosti i nasilju“ u kojoj je opisivao kako je nasilje režima smenjeno nesputanim nasiljem revolucionara (oslobođena sankilotska subjektivnost), te da je hegelovsko rešenje jedino u sistemskom nasilju nad subjektivnošću. Prevedeno na srpski: globalistički Sistem će svoje pozicije u Srbiji braniti agresivno, opravdavajući lukavo to borbom protiv „nasilja“, što otvara put mekom totalitarizmu u uslovima meke okupacije. Ko „preživi“ analiziraće.

13.10.2009. 


(autor teksta je politički analitičar i stalni saradnik časopisa "Nova srpska politička misao")

15. oktobar 2009 9:37:06 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

"TURCI OSVAJAJU NEMAČKU KAO KOSOVARI KOSOVO"

 
"Turci osvajaju Nemačku kao Kosovari Kosovo: visokim natalitetom", izjavio je član upravnog odbora Nemačke savezne banke Tilo Saracin. Uprkos izvinjenju, koje je ubrzo usledilo, talas kritike ne jenjava.

Sve je počelo intervjuom koji je bivši dugogodišnji berlinski senator Tilo Saracin dao časopisu "Letr internasional". (Treba napomenuti da Berlin ima status savezne pokrajine u kojoj se vlada naziva senatom, a njeni članovi senatorima). Saracin je odnedavno član upravnog odbora Nemačke savezne banke „Bundesbank“. Zgražavanje su posebno izazvale sledeće dve rečenice: "Turci osvajaju Nemačku isto tako kao što su Kosovari osvojili Kosovo - pomoću visoke stope nataliteta" i "Ne moram odati priznanje nikome ko živi od države, a tu istu državu ne prihvata, ne brine se kako treba za obrazovanje svoje dece i stalno proizvodi nove male devojčice s feredžama."

Kako se moglo i očekivati, odmah su usledile oštre reakcije. Nemačka savezna banka odmah se ogradila od tih i sličnih izjava, a i iz Saracinove Socijaldemokratske stranke (SPD) stigle su žestoke kritike. Nekoliko članova čak je zatražilo njegovo izbacivanje iz stranke. Socijaldemokratski političar Vural Eger je komentarisao: "Šokiran sam. Njegove reči su sramotne, odvratne i skandalozne." Kritičarima su se pridružili i sindikati i turska zajednica u Nemačkoj. Predsednik uprave jednog od najuticajnijih nemačkih sindikata ver.di Uve Fulong nazvao je Saracinove izjave "skandaloznim" i "desničarskim“.

Izjave nisu baš „uspele“

Saracin se javno izvinio u četvrtak (1.10.) i rekao da njegove reči treba promatrati u kontekstu. On je priznao da te izjave nisu baš "uspele", ali se svejedno poziva na podatke prema kojima u problematičnim delovima Berlina, pretežno naseljenim strancima, polovina stanovnika živi od socijalne pomoći, dok je prosek za čitav Berlin "samo" 20 posto. Takođe je ponovio kako se problem integracije stranaca može rešiti samo uspešnom integracijom dece doseljenika u nemačko socijalno okruženje: "Oni moraju da idu u školu, govore nemački i napreduju uz pomoć obrazovanja."

Predsednik Nemačke savezne banke Aksel Veber je od Saracina zatražio da "razmisli o ostavci" na funkciju člana upravnog odbora te ustanove budući da njegovo ponašanje, kako kaže Veber, "nije u skladu s ciljevima Bundesbanke". On je dodao da članove upravnog odbora određuje politika, pa ih zato samo ona može i smeniti.

Berlinsko Državno tužilaštvo je bez obzira na izvinjenje najavilo da će preispitati ima li razloga za pokretanje kaznenog postupka protiv Tila Saracina.

(izvor - Dojče vele)

11. oktobar 2009 19:46:54 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Vanja J. Vučenović: VORDSVORT POSTROJAVA SRBIJU ZA PARADU

Taman što smo pomislili da se ogromni oblak prašine izazvan „paradom sudbine“ konačno slegao, i pošto smo manje više kolektivno odali počast tragičnom nastradalom francuskom navijaču Bris Tatonu, dobili smo nedvosmislenu poruku da trenutno „zatišje“ ipak ne znači i to da su nam „paradni“ gresi zaboravljeni ili, ne daj Bože, oprošteni, te da je „civilizacijski značaj“ parade mnogo veći nego što smo to u prvi mah uobražavali. Tako nam je Njegova „uzvišena“ ekselencija, svemogući britanski ambasador Stiven Vordsvort, kao u superpopularnom „Big bradr“ rijalitiju, ovih dana postavio stari novi nedeljni zadatak, pružajući nam mogućnost indulgencije od „paradnog greha“. Dajući nam tako priliku da i sebi i svetu pokažemo i dokažemo da baš i nismo toliko „zaostali u razvoju“ u pogledu, avaj, toliko „uzvišenih“ civilizacijskih vrednosti, koje nam bezrezervno poklanja vrli „Novi poredak sveta“.

Ovaj nezvanični „upravitelj“ srpskim državnim poslovima nam je, u vidu predloga sa ukusom naredbe, između redova nedvosmisleno stavio do znanja, da bi ipak (po ko zna koji put) radi „našeg dobra“, trebalo održati „popularnu“ paradu, pozvavši sve one koji su samo pre nekoliko dana odali počast nesrećnom Brisu Tatonu da predvode istu. Dakle, gospodin Vordsvort pravi ekipu, a bogami i „scenario“ za novi „rijaliti“ na ulicama Beograda, a bez da je za mišljenje (pa makar iz kurtoazije) priupitao srpske vlasti. Da, iste one koji su pre samo par nedelja iz bezbednosnih razloga, zamislite, drznuli da odluče da bi bilo najbolje da se parada ponosa (neki kažu i srama) ne odvija u samom centru prestonice. A da nisu pitali njegovo veličanstvo ambasadora o svemu tome. Zamislite drskosti!

Drugo, koju to vezu Njegova ekselencija nalazi između smrti Brisa Tatona i (ne)suđene parade? Vordsvort je tako u izjavi za jednu našu domaću tv stanicu ocenio, da bi svet video da ekstremisti ne govore u ime Srbije kada bi "neki od lidera i nekoliko hiljada građana koji su izašli na ulice da izraze nezadovoljstvo zbog smrti Brisa Tatona bili spremni da prošetaju u Povorci ponosa". Ponovo se pitam, zašto ambasador dovodi u vezu „slučaj Taton“ i građane koji su na krajnje ljudski način izrazili svoje iskreno žaljenje zbog tragičnog gubitka jednog mladog života s jedne, i neuspelu paradu, s druge strane.

Naposletku, indikativna je a podjednako i smela tvrdnja jednog od republičkih poslanika (stranka je nebitna), koji je na jučerašnjem zasedanju srpskog parlamenta izašao sa informacijom da pojedine domaće navijačke grupe nose američka obeležja, grbove i ambleme, te da je, kako on kaže, poznato „da su isti dobro plaćeni da učestvuju u mnogim prljavim poslovima na ulicama Beograda, kao što su preprodaja droge“ ili tome slično. Zato je pravo pitanje, u stvari, ko kontroliše takve „odmetnute“ pojedince i ko ih „aktivira i gasi“ po potrebi? Za premlaćivanja i nerede različitih vrsta i inteziteta, pa i raznorazne parade? Obeležja koja te grupe nose, mogu da budu podjednako britanska, nemačka, francuska, holandska ili neka druga, bez razlike. To za ovu priču možda nije toliko bitno, ali opet nije baš ni zanemarljivo. Ne želim da izvlačim zaključke umesto vas, kao što to, uostalom, ni do sada nisam radio.

I na kraju, nema smisla da završim svoje izlaganje a da Njegovoj preuzvišenoj ekselenciji britanskom ambasadoru Stivenu Vordsvortu, ne postavim sledeće, zaključno pitanje. Da li je možda čuo, ili imao priliku da nešto više sazna o  operaciji pod nazivom „Gladio“, koje su pod okriljem NATO-a sprovodile, a prema nekim informacijama još uvek sprovode američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) i britanska služba MI6 na tlu Evrope, a koje su, između ostalog, usmerene i na destabilizaciju društveno-političkih prilika u pojedinim „neposlušnim“ državama, izazivanjem „kontrolisanih nereda“ i „rata svih protiv svih“, ili , pak, stvaranjem ambijenta u kojem će država i njen suverenitet pokleknuti pred ešalonom raznoraznih sumnjivo dobronamernih NVO organizacija, ekstremističkih desničarskih grupa, kontrolisanih i usmeravanih upravo od tih pomenutih „znamenitih“ obaveštajnih službi? Sapienti sat.


Novi Sad, 07.10.2009.

7. oktobar 2009 23:09:37 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

VORDSVORT: ОDRŽATI " POVORKU PONOSA"

Ambasador Velike Britanije u Srbiji Stiven Vordsvort predložio je da se ponovo razmotri pitanje održavanja "Povorke ponosa" u Beogradu.

On je ocenio da bi svet video da ekstremisti ne govore u ime Srbije kada bi "neki od lidera i nekoliko hiljada građana koji su izašli na ulice da izraze nezadovoljstvo zbog smrti Brisa Tatona bili spremni da prošetaju u Povorci ponosa".

On je u svom blogu na sajtu B92 izneo mišljenje da bi o organizovanju "Povorke ponosa" moglo da se razgovara za nekoliko nedelja, istakavši da ova pitanja čine osnovu "evropskih vrednosti".

"Najbolja zaštita za ljude koji se razlikuju po rasi, veroispovesti, seksualnoj orijentaciji ili nekom drugom osnovu nije policijski kordon, već spremnost ostalih građana da ih podrže, bez obzira na razlike, i da tako pokažu da smo svi građani, koji imaju jednako pravo na poštovanje, dostojanstvo i slobodu", napisao je britanski ambasador.

"Kaže se da sve što je potrebno da zlo trijumfuje jeste da dobri ljudi ne preduzmu ništa. Zbog toga je bilo veoma bitno da hiljade ljudi javno odbace ekstremizam", zaključio je Vordsvort.

 

(Тanjug)

5.oktobar 2009.

6. oktobar 2009 10:01:30 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

REVOLUCIJA I NJENA "DECA" - TAKO SE GOVORILO POSLE 5. OKTOBRA

Spremni smo da s dobrodošlicom primimo demokratsku Srbiju u ekonomske i političke ustanove Evrope. - Havijer Solana...

5. oktobar 2009 17:21:38 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Milan Vidojević: POLA MOZGA ZA POLA KNJIGE

Već mesec dana svakodnevno na svojim stranicama, a sredom na televiziji Studio B, ide promocija projekta "Večernjih novosti" koji se zove "Dečji klasici." Sve je u ovom projektu fantastično, od ideje do cene. Ideja je da se u okviru edicije najpopularnijih dečijih romana izvrši uniformisanje obima knjige na 100 stranica i da svaka takva knjiga košta 149,00 dinara.  Ideja nije nova, stara je bar četrdeset godina, nastala je u Americi, i podjednako je bila glupa tada, kao što je i sada. Dakle, neko se setio da bi bilo dobro da praznoglavi Amerikanci, dok se voze s posla, u podzemnoj železnici, čitaju svetske klasike, u dajdžest verziji. Što bi čitali "Ilijadu" u integralnoj verziji kad to može da se stavi u 100 strana, a da se prepričavanjem objasne delovi i kopče koje fale.       

Ovaj literarni kasapin, koji tranžira svetske klasike na 100 strana, sigurno je ponosan na svoje delo: em je tu kiretažu obavio sa malo krvi, em će steći neporecivu slavu, olakšao je učenicima osnovnih i srednjih škola čitanje lektire. Više nema smaranja na 300 ili 400 strana, sve je upakovano u 100.   

2. oktobar 2009 12:26:09 | 5 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE