Postovi

Iz uredničkog pera

Vanja J. Vučenović


FAJRONT ZAPADNOG MASKENBALA
 

Sve maske su pale. Tačnije rečeno, gotovo sve. Poslednje će pasti, kako nam to danonoćno obećavaju i najavljuju naši zapadni „saveznici & co.“, tamo negde s početka proleća. Kad dođe lepše vreme. Tada običan čovek u Srbiji, računaju oni, sve nekako lakše podnosi. I pravdu i nepravdu, i istinu i laž, stvarnost i zabludu. Pašće maske, i na taj momenat su “saveznici” očito dobro računali – tek pošto prođu za nas, poslovično “sudbonosni” predsednički izbori, čisto da bismo lakše i sa punim predsedničko-demokratskim kapacitetom mogli kolektivno progutati tu, kako su je neki naši vrli ministri u stilu najvećih poeta opevali, gorku pilulu zvanu Kosovo. Naši “saveznici” znaju tačno kada šta treba uraditi, tu bar nema nikakve sumnje.

Međutim, već sada, krajem decembra, pade dobar deo maski, pa je i u ovom trenutku manje-više poznato ko je ko i ko će koga, i ko su nam inostrani prijatelji, a ko su oni drugi (što je u Srbiji još uvek politički nekorektno izgovarati). Kome je uistinu stalo do te naše, nikad dočekane, evro-perspektive i ko za to baš previše i ne mari. Sa kim možemo zajedno, a sa kim tako nešto više nije moguće, niti ostvarivo.

Elem, prisetimo se malo kako su nam samo sugerisali krajnje dobronamerno naši “saveznici” krajem devedesetih: “Samo vi srušite Miloševića (uz našu ‘podršku'), a sve drugo nama prepustite. Samo to nekako prelomite u vašim balkanskim glavama, a mi ćemo se već postarati za ostalo. Dobićete sve što vam duša ište, i med i mleko i donacije, sva blaga zemaljska, čak i rajske plodove uz sve to pride.” A evroatlantske integracije? To se u ono vreme nekako samo po sebi već podrazumevalo – oni će nam sve to lično, uveravali su nas svesrdno, obezbediti i omogućiti.

I šta nam se onda dogodilo? Nešto posve drugačije i neočekivano, nešto što nije ulazilo u paket petooktobarskih obećanja zapadnih “saveznika i prijatelja”. Umesto navedenih obećanja, doživesmo to da smo za svoje odano i nepokolebljivo, a najčešće tvrdoglavo evroatlantsko opredeljenje samo još dodatno kolektivno pritiskani beskonačnim haškim spiskovima želja, zahtevima za nekom navodnom denacifikacijom, desrbizacijom i suočavanjem sa prošlošću. Onako prijateljski – nema šta. Za svoj dokazani evroreformski kurs dodatno smo nagrađivani surovo iscrpljujućim čekanjima i očekivanjima u političko-ekonomskim predsobljima EU, krvavim kosovskim martovima i pogromima, cobelima i ahtisarijima itd. A mi smo sve to ćutke, kao naivna deca, pognute glave, bespogovorno prihvatali i poštovali. I sve to u ime nekog višeg, pokazalo se, nedostižnog evropskog cilja. I gde smo tako stigli, i da li smo se uopšte negde i pomakli od dvehiljadite? Da paradoks bude veći, prema najavama naših zapadnih “prijatelja”, sada smo trenutno “na čekanju” skore i neophodne amputacije jednog dela državne teritorije. “Prijatelji” će lično stajati iza te neugodne “operacije” i pobrinuti se da ista prođe sa – koliko je to god moguće – što manje bola i krvarenja.

Stoga, postojano diplomatsko “opiranje” i držanje dela dr žavnog vrha Srbije i svakom pokušaju „prijateljskog“ Zapada, oličenog u SAD i vodećim zemljama EU, da sada već i mimo SB UN nametne rešenje konačnog statusa KiM (zbog ruskog protivljenja svakoj rezoluciji o nezavisnosti) i amputira petnaest procenata naše državne teritorije moglo bi se oceniti kao odgovoran i u ovim kompleksnim međunarodnim uslovima očekivani i iznuđeni spoljnopolitički potez srpske vladajuće garniture.

Mora se ipak konstatovati da u tom smislu rezolucija o Kosovu i Metohiji, koja čeka na svoje skoro parafiranje u srpskom parlamentu, a u određenom smislu uslovljava (već ionako neizvesnu) evroatlantsku perspektivu Srbije u najmanju ruku kompromisnim raspletom „kosmetskog čvora“, dolazi kao akt očito zakasnelog otrežnjenja domaćeg političkog establišmenta od pogubnog sedmogodišnjeg unipolarnog pristupa u vođenju spoljne politike svih ovih prethodnih „demokratskih“ godina. U suštini, poslednji spoljnopolitički manevri državnog vrha usmereni ka odbrani Kosmeta govore da se dešava nešto, uslovno rečeno, politički šizofreno u taboru većinskog dela tzv. demokratske Srbije.

Naime, dosta mučno i nategnuto sedmogodišnje „prijateljstvo i savezništvo“ sa zemljama Zapada i sve učestalije padanje zapadnih maski očigledno da su primorali srpske vlastodršce da se u ovim „sudnjim kosovskim danima“ sa gorkim ukusom izneverenih evroatlantskih obećanja i nadanja nevoljno, ali ipak u nedostatku bilo kog drugog izlaza neminovno i postepeno opredeljuju ka nekada toliko kritikovanom i omraženom „miloševićevskom konceptu“ u pogledu zaštite vitalnih državnih, tj. teritorijalnih interesa. Taj koncept, u svojoj krajnjoj instanci, podrazumeva i iznuđeno zahlađivanje ili dugoročnu suspenziju diplomatskih i svakih drugih odnosa sa svim onim državama i međunarodnim faktorima koji neskriveno rade protiv interesa naše zemlje, a na ovom poslednjem primeru – sa svima onima koji to čine otvoreno podržavajući nezavisnost Kosova i Metohije. Ta činjenica vodi i potrebi neminovnog preispitivanja i modifikacije temeljnih državnih prioriteta ove zemlje u kreiranju svake buduće politike prema „spoljnom svetu“, sa akcentom na zemlje Zapada.

Postaje očigledno da su petooktobarske društveno-političke promene samo u formalnom smislu, više kozmetički, promenile kurs zapadne politike prema Srbiji, dok je suštinski ona zadržala prepoznatljivu agresivnu komponentu, koja je pravu kulminaciju doživela u predvečerje „miloševićevske ere“ krajem devedesetih godina, a koja se u neizmenjenom obliku sprovodi i u svim ovim postpetooktobarskim godinama kako na političkom, tako u istoj meri i na ekonomskom planu.

Sve to upućuje na zaključak da je Srbija bila i ostala eksperimentalni poligon geopolitičkih interesa vodećih zemalja Zapada (Kosmet je najsvežiji primer) kako pre, tako i posle „retrogradnih devedesetih“ i demokratskog preobražaja po meri Zapada dvehiljadite godine, te da kategorije kao što su „savezništvo“ i „prijateljstvo“ u zapadnom tumačenju ne igraju neku naročitu ulogu u potencijalnim izmenama nekih njihovih, po svemu sudeći, davno zacrtanih i zacementiranih strateških pretenzija vezanih za ove naše prostore. Na taj način su srpski vlastodršci dospeli u, mora se priznati, nimalo prijatnu poziciju da svoju evroatlantsku opredeljenost moraju iz dana u dan, iznova i iznova, dokazivati krajnje defetističkom politikom i otklonom od svega što bi moglo imati prizvuk nacionalnog ili državnog interesa. Jedino tako oni zadovoljavaju standarde poželjnog „savezničkog“ držanja po meri „prijatelja“ sa Zapada.

Ako ništa drugo, naša savest treba da je čista i mirna. Mi smo uradili, a bogami i dali sve što su napred pomenuti naši „ saveznici i prijatelji “ od nas tražili. Uglavnom, i mnogo više od toga. Nešto, kako stvari sada stoje, nameravaju uzeti i bez našeg pristanka. Ali to je verovatno cena svakog “prijateljstva”, pa makar se ono za nas na kraju pokazalo kao potpuno lažno i neiskreno. Tražili smo – gledajmo i trpimo. Ili je to možda samo reč o suštinskoj geopolitičkoj neobrazovanosti i kratkovidosti domaće političke elite. Geopolitika, šta li je to? Pa ono čime su se naši “saveznici” vodili dok su nas podržavali “izneverenog” petog oktobra. Saveznici…?

Novi Sad, 26.12. 2007.

(Nova Srpska Politička Misao)

 

Objavio analitika u 27. decembar 2007 22:07:05 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Američki zamorčići na vlasti

 

 

Iv Bataj (Yves Bataille) francuski intelektualac, istoričar i geopolitičar bez dlake na jeziku govori o svetskim političkim zbivanjima „okupiranoj“ francuskoj, Srbiji i njenim izazovima poručujući Srbima:

Moja želja, kao slobodnog francuskog i evropskog državljanina, jeste da ruka pravde stigne sve svetske kriminalce koji su vas desetkovali, razbili , razdrobili, bombardovali, osiromašili, ozračili uranijumom i pokorili.

 

 Gospodine Iv u ime Srpske politike zahvaljujem se na vašoj spremnosti da odgovorite na neka pitanja koja se u našoj javnosti najčešće spominju. Ovde se od strane vladajućih stranaka vodi prava medijska kampanja o neophodnosti ulaska u EU, pa i Nato. Stoga bih prvo želeli da od vas koji živite u jednoj od najznačajnijih zemalja EU čujemo nešto iz prve ruke o tome koliko je za Srbiju dobro da pristupi EU, jer postoje i mišljenja da je EU pod potpunom kontrolom SAD. Zato bih ovaj naš razgovor i započeo jednim takvim pitanjem.    

 

•        Da li je Evropska Unija još uvek pod kontrolom Sjedinjenih američkih država? Kako vidite širenje EU u odnosu na širenje NATO?

- Da, pod kontrolom je, više nego ikad. Kao što zatvorenika zaglavljenog drže sa dve strane dva žandarma, tako je Evropska Unija pod stražom žandarma, nekadašnjeg generalnog sekretara Nato-a Havijera Solane koji je ministar virtuelnih spoljnih poslova te tzv. Unije s jedne strane, a sa druge pod stražom portugalskog žandarma Žoze Manuela Barosa, čiji je politički maoistički pokret MRPP iz vremena «revolucije karanfila» u Lisabonu, finansirala CIA. On je bio dobar učenik. Upravo su Amerikanci tu osobu postavili na čelo Evropske Unije.

 

U ovom trenutku, Evropska Unija ima dva aspekta, ekonomski i politički. Na prvom ekonomskom planu, institucionalna Evropa je džin koji danas baca u senku američke interese, na globalnom nivou u odnosu na Evropu često antagonističke. Evropa i Amerika su danas u konkurentskoj borbi i opoziciji u mnogim domenima, kao što je, na primer , aeronautička industrija, industrija prostora, ili prehrambeno-poljoprivredni sektor. Takođe, vrlo socijalni društveni modeli nekih evropskih država u potpunoj su suprotnosti sa američkim društvenim sistemom.

 

Euro moneta, koju su u početku toliko napadali nacionalisti različitih zemalja starog kontinenta, danas je potpuno potopila dolar. To je kratkotrajno dobro za američki izvoz, ali je loše za sliku Amerike u svetu, koja je američkim intervencionizmom u suštini već urušena. Zato Vašington sada pokušava da lansira jednu «zajedničku monetu» sa Kanadom i Meksikom, monetu koja bi trebalo da kontrira evru, a koja bi se zvala «amero». To je predviđeno za prvo vreme, jer po nekima, sledeća etapa bi trebalo da bude nametanje celom svetu jedne iste monete.

 

•        A kako stvari stoje na vojnМасонски знаком Саркози поручује: Што није завршила Француска револуција са Француском, завршићу ја! o-političkom planu?

- Za razliku od ovog ekonomskog, na drugom političkom planu, briselska Evropa je potpuno naslonjena na Ameriku, kao njena prikolica. Funkcioneri te briselske Evrope ne predstavljaju realnu Evropu, već su potpuno podčinjeni SAD. Ne treba zaboraviti da je ta zapadna (mala) Evropa u svom početku i bila napravljena da bi predstavljala atlantistički bastion protiv Sovjetske Rusije. Nato je u potpunosti bio anglosaksonsko vojno sredstvo, a Evropa je trebalo da bude glavno polje te blokovske bitke. Upravo iz tog razloga, što je Nato od samog početka bio anglosaksonski vojni instrument, general De Gol koji je to odmah uvideo, Francusku 1967 povlači iz ove organizacije. Zato nikako ne treba pobrkati Evropu i Nato. Iako atlantistički političari pokušavaju da održe ovu konfuziju. Treba znati da su Nato i Evropa potpuno različite stvari.

 

Zemlje koje su nekada pripadale sovjetskoj zoni takođe danas prave ovu istu konfuziju i amalgam, ne shvatajući da Evropa sutra neće imati nikakvog razloga da svoju odbranu potčini neevropskoj sili.

Francuska je u tri navrata pokušala da ucrta jedan poseban, nezavisan put u odnosu na ovu američku hegemoniju. Prvi put kada je odbila «odbranu Evropske zajednice» koja je bila podčinjena američkoj vojnoj komandi (CED) 1954. Drugi put je Francuska pokušala da ucrta svoj nezavisan put sa politikom nacionalne nezavisnosti i otvaranja ka istoku koju je vodio general De Gol posle povratka na vlast 1958. godine. I, najzad, treći francuski pokušaj nezavisnosti bio je «Amsterdamski ugovor» iz 1997. godine i postavljanje na noge posebne evropske politike naoružanja koja će prethoditi  deklaraciji iz Sant Maloa 1998. godine, odnosno politici evropske odbrane. Najzad, dogodio se to i 2003. na samit u Tervuerenu - Belgiji na kome su učestvovale Francuska, Belgija, Luksemburg i Nemačka. Taj samit je išao u pravcu antiratne politike prema Iraku, sa glavnim nosiocima te politike Širakom i Vilpenom.

Međutim, svaki put ovakve inicijative ozbiljno su zabrinjavale Anglosaksonce koji su, da bi ograničili značaj ili da bi sabotirali francuske akcije, stalno pritiskali najzavisnije i najpokornije zemlje kako bi se odupirale Francuskoj. Ali, nisu u tome imali potpunog uspeha. Treba znati i to da je Nato koji je dugo bio samo američko vojno sredstvo, kasnije postao vojno-političko sredstvo sa ciljem da Americi omogući nametanje drugim, posebno «novim demokratskim» zemljama (NED) tzv. «nove Evrope» svoju industriju naoružanja. Na taj način se eliminiše odbrambena industrija evropskih zemalja i oni postaju zavisni kupci vojne tehnike. Videli smo to kada je Poljska, pošto je od Brisela tražila i dobila dodatak subvencija, morala da kupi američke F16 na račun francuskih i švedskih letelica.

 

•        Bivše istočne zemlje više nisu komunističke. Zašto onda na njih toliki pritisak da postanu članice Nato-a ?

- Taj pritisak postoji zato što je Nato za Vašington i dalje sredstvo i garancija američke dominacije u celoj Evropi. Posle raspada Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta, tzv. «sredstvo odbrane zapada» od Svjetske Rusije i komunizma preraslo je u «sredstvo američke globalističke ekspanzije». Počevši od 1990. godine, rat u bivšoj Jugoslaviji poslužio je kao povod ne samo očuvanja severno-atlantske vojne organizacije, već i širenju na istok. Primetili ste da su tri prve zemlje koje su primljene u Nato bile zemlje koje su tradicionalno obrađivane od strane «anti-ruskih snaga» : Poljska, Češka i Mađarska. To nije nimalo slučajno.

 

•        Rusija je htela saradnju sa Evropskom Unijom preko poznatog luka : Pariz-Berlin-Moskva. Da li je ovo Evropa uopšte shvatila, naročito Evropa koja ima samo tehnologije, dok se sve sirovine nalaze u Rusiji?

- Luk: Pariz-Berlin-Moskva je zvanično zaustavljen izborom pro-američkih konzervativaca Angele Merkel u Nemačkoj i Nikolasa Sarkozija u Francuskoj. U Francuskoj se čitav američki propagandistički globalistički i cionistički aparat (medija, reklamne agencije, internacionalne finansije) mobilisao da bi bio izabran taj mediokritetski političar.

Uprkos svemu, ja sam siguran da sudbina našega kontinenta nije «velika širina», kako je za Atlantik govorio Vinston Čerčil, već je to «veliki Istok», odnosno Velika Evropa, kako je govorio De Gol. Budućnost Evrope je u razumevanju i u saradnji sa Rusijom. Budućnost Evrope nije u «atlantskoj integraciji», kako pokušavaju da nas ubede, već je budućnost Evrope u «evro-azijskoj integraciji», odnosno u Evro-Aziji, koja je uostalom jedan jedinstveni kontinent. U domenu savremenih tehnologija ovo se već ostvaruje jer će Francuska i Rusija uskoro zajednički lansirati rakete i satelite iz Kurua u francuskoj Gvijani. Postoje takođe projekti o zajedničkoj proizvodnji putničkih avion. Ova tehnološka saradnja koju je bivša vlada de Vilpena postavila na noge, biće praćena i političkom saradnjom. Amerikanci to znaju i oni čine sve da bi sprečili taj prirodni veliki kontinentalni savez koji će se kad tad, uprkos svim rusofobskim političarima određenih zemalja, ostvariti.

 

Plaćajući marionete po raznim zemljama koje rade protiv interesa sopstvenih zemalja, Amerikanci mogu samo da uspore ovaj proces, ali ne mogu da ga spreče. Tek kada se definitivno oslobodi američkog tutorstva, prava Evropa će početi da diše. Ali, nekadašnje istočno –evropske zemlje koje su postale «nezavisne» i koje su zauzele antiruski stav, rade u stvari protiv te prave Evrope koja nužno podrazumeva i Rusiju. Naša Evropa se ne zaustavlja na crnom moru, već se prostire od Vladivostoka do Dablina, rekao bih čak do Montreala u Kvebeku koji bi trebalo da se oslobodi anglo-američke omče.

 

•        Kako u tom novom geopolitičkom kontekstu vidite Srbiju, a posebno sa danšnjim pitanjem Kosova?

- Srbija je bila glavna i najveća žrtva obnovljenog pokušaja „Drang nag Osten“ (prodor na Istok), ali ovoga puta sprovođenog, ne toliko od strane Nemačke, već od strane Sjedinjenih američkih država. Kao i u bivšim svetskim ratovima, Srbija je za tadašnja i sadašnja velika carstva bila glavna prepreka koju je trebalo eliminisati da bi se prokrčio put na Istok. Iako to mnogi Srbi još ne shvataju, između 1990. i 2000., Srbija je odigrala ključnu ulogu: budno se suprotstavljajući zapadno-američkoj i natovskoj agresiji, ona je stvorila jedan «produženi otpor», koji je mnogim drugima, a pre svega Rusiji omogućio da dobije u vremenu i uvidi geopolitičku situaciju koja se tada stvarala, kao i nove oblike ratnih tehnika. Srbija je omogućila Rusiji da shvati da će snage slične onima koje su upotrebljene u Jugoslaviji, sa istim operativnim metodama (upotreba nevladinih organizacija, medijski rat, rat niskog intenziteta itd) biti upotrebljene kasnije i u samoj Rusiji da bi razdrobile njen prostor i uništile njenu državu.

Upravo to je i predviđao plan Zbignjeva Bžežinskog u «Velikoj šahovskoj tabli», sečenje Rusije na najmanje tri dela. Na sreću, taj plan je propao zahvaljujući Vladimiru Putinu.

 

Srbija je i Rusiji (a i Kini) pokazala da jedna mala, ali odlučna zemlja može da se odupre koaliciji dvadeset puta jače naoružanih atlantističkih snaga, ako protiv Nato-a inteligentno primeni tehnike asimetričnog rata.  Kineski stratezi su, sa svoje strane, teoretizovali nešto još mnogo opasnije u budućnosti, a to je rat bez granica. Njihovi stratezi su proučavali upravo rat koji je vođen protiv Srbije i citiraju u svojim knjigama primere strategije i taktike srpske vojske u toku bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.

 

•        Kažete da je Srbija bila svetao primer drugima velikim zemljama, ali kako će Srbija dalje, i šta sad treba činiti?

- Ono što u ovom trenutku Srbija treba da učini, to je da, u iščekivanju boljeg, proklamuje svoju nezavisnost i da odbije ulazak u Nato pakt, kako ne bi postala element kolonijalne pešadije Vašingtona. Potpuno je paradoksalno i neprihvatljivo da oni koji odbijaju srpske trupe na Kosovu i Metohiji, traže te iste srpske trupe za Avganistan i Irak. Što se Kosova tiče, treba skinuti kapu Srbima koji su imali hrabrosti da tamo ostanu i koji danas smetaju tzv. «internacionalnoj zajednici». Predpostavka okupatora bila je da će posle povlačenja srpskih trupa sa Kosova i Metohije, svi Srbi napustiti Kosovo i da će tako biti definitivno rešen problem prisustva Srba u njihovoj istorijskoj kolevci. Međutim, očigledno je da su se prevarili. Ruska pretnja vetom, ali i želja Amerike i njenih saveznika da zaobiđu Ujedinjene Nacije kako bi nametnuli pseudo nezavisnost Kosova i Metohije, jasno pokazuju da mi ne živimo u svetu u kome se poštuje međunarodno pravo, već isključivo gola sila. Nema u tome ničeg začuđujućeg, jer oni koji nam neumorno govore o međunarodnom pravu i o pravima čoveka i pojedinca, prvi su koji ih svakodnevno bezobzirno krše. Sjedinjene američke države nisu samo zemlja koja ekološki najviše zagađuje čitavu planetu (i koja odbija da potpiše Kioto sporazum), već su i država koja je počinila i dalje čini najveći broj ratnih zločina na čitavoj planeti.

 

(SRPSKA POLITIKA)

 

Objavio analitika u 20. decembar 2007 15:28:07 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Hag piše nove istorije?

Milorad Vukašinović

SUĐENJE ŠEŠELJU I REHABILITACIJA NDH

 
 Milorad Vukašinović
Posle četiri godine i osam meseci isčekivanja, pred Tribunalom u Hagu počelo je suđenje dr Vojislavu Šešelju . Reč je o postupku koji će bez obzira na presudu, svakako ući u anale međunarodnog krivičnog prava. Jer sudska praksa dosada nije poznavala postupak na koji se, suprotno svim međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima, tako dugo čekalo, kao i optužnicu sa takvim  dalekosežnim pretenzijama.
 
Pored javno proklamovanih „inkriminisanih radnji“ koje se poput „zapaljivih govora“ optuženom Šešelju  stavljaju na teret , navedena optužnica sadrži i prikrivenu dimenziju, koju je moguće zapaziti tek pažljivijim tumačenjem načina na koji tužilaštvo interpretira “istorijski kontekst“ navodne krivice lidera radikala.

Tužilac, na primer, kao “inkriminisanu radnju“ ističe govore u kojima je optuženi “podsećao Srbe na zločine ustaša iz Drugog svetskog rata“ i kvalifikuje ih kao „poziv na osvetu, širenje etničkih stereotipa o Hrvatima i muslimanima i govor mržnje“. Ustaški režim Ante Pavelića, u navodima tužilaštva protiv Šešelja, kvalifikuje se istina  kao “fašistički i marionetski“, ali ovaj vrednosni sud ima upadljivo drugorazredan, gotovo usputni karakter, i čak šta više po tonu optužnice predstavlja otežavajući okolnost za optuženog Šešelja . Naime, cela konstrukcija optužnice zamišljena je tako da bi se dokazalo da je Vojislav Šešelj bio beskrupulozni politički agitator , koji je kao član „zločinačkog udruženja“ koje je predvodio Milošević , imao zadatak da govori ono što “Milošević misli“ . Dakle, njegova odgovornost delom je u namernoj i svesnoj zloupotrebi tragedije sopstvenog naroda iz Drugog svetskog rata, koja je početkom devedesetih iskorišćena radi stvaranja „Velike Srbije“. Prema tome, u krivično pravnom smislu, za tužilaštvo Tribunala, podsećanje na istorijsku istinu o genocidu nad Srbima u NDH, mnogo je teži zločin izvršenog genocida, koji po međunarodnom pravu nikada ne zastareva.

Ukoliko ovakva optužnica , bude pretočena u odgovarajuću osuđujuću presudu, to praktično znači i tačku na svako ozbiljnije istraživanje genocida u NDH . Naime , svako istraživanje koje bi vodilo u smeru utvrđivanja objektivne istorijske istine o ovom misterioznom događaju , moglo bi na osnovu „precedenta Šešelj“ da bude pravno kvalifikovano kao „govor mržnje“. U takvim uslovima teško je zamisliti , istraživača koji bi se usudio da pod takvom mogućom optužbom utvrđuje činjenice o ovom zločinu. Pri tom priča o izvršiocima, ustašama Ante Pavelića više nije zanimljiva , koliko priča o njihovim podstrekačima i pomagačima.  Reč je o istim onim zapadnim silama , koje su početkom devedesetih godina prošlog veka razorile jugoslovensku državu . Naravno ne radi se samo o Nemačkoj i Vatikanu . Ovde je pre svega reč o anglosaksonskim zemljama SAD i Velikoj Britaniji , bez čije saglasnosti , proces razaranja Jugoslavije i savremeni genocid nad Srbima ne bi bio moguć , baš kao i u vreme Drugog svetskog rata . Svaki istraživač genocida nad Srbima u NDH , bez izuzetka mora da postavi nekoliko pitanja . Najpre zašto sile Saveznice tokom Drugog svetskog rata , nisu bombardovale Zagreb ili ostale hrvatske gradove , a znale su za genocid ? Zašto partizani nikada nisu išli na oslobađanje jasenovačkog logora koji je radio do kapitulacije ? Zbog čega posle rata Saveznici nikada nisu uhapsili „balkanskog kasapina Pavelića“ , koji se slobodno šetkao teritorijom pod njihovom kontrolom ? Zašto je zloglasni Artuković živeo mirno u SAD , baš kao i ostali ratni zločinci , odnosno zašto je izručen pod stare dane da bi mu se sudilo u otadžbini , gde je umro posle jedne farsične optužnice ? Zašto je Josip Broz zabranio svako posleratno istraživanje Jasenovca i naredio da se srpske jame zacementiraju ? Koja je to sila imala takvu moć da amnestira ustaški pokret i hrvatski narod od bilo kakve istorijske odgovornosti i makar formalnog pokajanje za grehe iz vremena NDH- azije?


Odgovori na ova pitanja nisu mogući, bez analize šireg istorijskog konteksta u kojem se dogodio genocid. Britanski obaveštajac Loftus , objavio je devedesetih godina , senzacionalno otkriće , koje bi svako dalje istraživanje genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj moralo da preusmeri u dosada neistraženom pravcu, prema Vladama Velike Britanije i Sjedinjenih Država. Pišući o „moralnoj hipokriziji Zapada“ , Loftus objavljuje deklasifikovani dokument o saradnji britanskog MI 6 i ustaša Pavelića ,  koja datira još iz 1926. godine , daleko pre ratnih dešavanja . On dodaje da je ta saradnja nastavljena i tokom Drugog svetskog rata , kao i kasnije, posle ratnih strahota . Velika Britanija bila je prva zemlja koja je donela odluku, o prestanku progona ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata, još 1945. godine. Pavelić i ustaše postaju deo „antikomunističkog konzorcijuma“, čije usluge koriste zapadne demokratije u „hladnom ratu“ . Sve to stvara pretpostavke za aktiviranje „pacovskih kanala“ i realizaciju najsramnije operacije zapadnih obaveštajnih službi i Vatikana , a to je sklanjanje ustaša i lično Pavelića na sigurno. Koliko je veza anglosaksonaca i ustaša bila snažna, svedoče  i aktivnosti  agenta CIA i MI 6, dokazanog ratnog zločinca i masona 33 stepena, monjsinjora Krunoslava Draganovića , koji je prema deklasifikovanim dokumentima, lično učestvovao u spašavanju Pavelića . Posebno je zanimljiva činjenica da se Draganović, posle Brozove posete Vatikanu 1969. godine, vraća u SFRJ, gde je podržao Titov režim i izjavio da je  „crkva u Jugoslaviji slobodna“. Umro je i sahranjen je po svim protokolima 1981. godine, a da nikada nije odgovarao za počinjene zločine nad Srbima.

Ali vratimo se Hagu . Da u vrhunskoj politici ništa nije slučajnost , svedoči i namera tužilaštva , da na posredan način , blažim pravničkim formulacijama , kvalifikuje dešavanja u NDH a . Tako se u presudama Tribunala , genocid nad Srbima , kvalifikuje kao „užasni zločini“, dok je masakr nad najviše hiljadu muslimana  u Srebrenici „genocid“. Haško pseudopravničko umanjenja zločina i krivice ustaša,  ima i svoj autentični lokalni odjek u Hrvatskoj , čija intelektualna i politička elita, odavno razvija sopstvenu metodologiju umanjenja broja pobijenih Srba u Jasenovcu . Najinteresantnije  je da ova tendencija, poslednjih desetak godina, uživa podršku eksperata super uticajnog „Rokfeler fonda“ , veoma bliskog američkoj Vladi. Na primeru Jasenovca, testira se „savremeni pristup istorije stradanja i ljudske patnje , kroz potrebu da se istakne dostojanstvo žrtve“ . Kao posledica takvog pristupa , nastala je nova postavka Muzeja u Jasenovcu , kojom je “patnja individualizovana a žrtva identifikovana“ . Na taj način se došlo do brojke od 70 hiljada pobijenih , čija su imena i prezimena navedena bez pominjanja nacionalnosti žrtve, uz providno objašnjenje da su „bitna imena a ne brojevi“ ( u slučaju Srebrenica sasvim je suprotno).Istovremeno u istorijskim publikacijama Jasenovac se sve više opisuje kao „radni logor“, u kojem su stradali prvenstveno Jevreji, dok je stradanju  Roma i Srba , dat upadljivo manji značaj . Tome je prilagođena i nova postavka Muzeja , odakle su sklonjeni „srboseci“ , toljage i ostala aparatura koju su koristili zlikovci, „radi pretvaranja Muzeja u mesto koje bi trebalo da donosi prihode od turističkih poseta“ , kako je izjavio lokalni funkcioner HDZa.

Proces rehabilitacije ustaštva, potpomažu i ugledni jevrejski intelektualci , poput Efraima Zurofa , koji je u jednoj izjavi ustaše opisao kao „fanatične patriote“ , uz prihvatanje cifre od 70 hiljada pobijenih u Jasenovcu . Veoma indikativna je i njegova izjava da je cifra od 400 do 700 hiljada ubijenih u Jasenovcu , koju je svojevremeno plasirao Vizentalov centar , posledica „preterivanja komunističke propagande“.

Pored Zurofove izjave , kojom se amnestiraju ustaše , učinjen je i niz drugih konkretnih koraka , od posete Stjepana Mesića Jad Vašemu , do zaista groteskne posete predsednika Hrvatske stranke prava Ante Đapića , ovom mestu , uz snimanje prigodnog dokumentarnog filma, o ovom događaju, od strane jednog jevrejskog reditelja , čime se otvoreno vređaju i  sve jevrejske žrtve iz Drugog svetskog rata.


Da je reč o dogovoru na veoma visokom političkom nivou, na relaciji Vatikan - jevrejski lobi , svedoče i aktivnosti preminulog Pape Vojtile , koje prethodni utisak dodatno pojačavaju.Posle kanonizacije ratnog zločinca kardinala Stepinca , Papa je prilikom posete Republici Srpskoj, počinio čin neviđenog svetogrđa , beatifikacijom katoličkog sveštenika jevrejskog porekla Ivana Merca, i to u manastiru Pribićevcu , odakle je početkom Drugog svetskog rata krenuo pogrom ustaša nad Srbima kozaračkog kraja . O nekakvom simboličkom poklonjenju žrtvama u Jasenovcu , Katolička crkva nikada nije razmišljala , uz identična obrazloženja o „komunističkoj propagandi“ , koja je svojevremeno javnosti ponudio Zurof.

Vatikan slične procese podržava i na postsovjetskim prostorima. Tako je u „narandžastoj Ukrajini“ u toku velika kampanja rehabilitacije nacističke divizije Galičina , koja se u najnovijim „revidiranim istorijama“ prikazuje kao formacija koja se zalagala za „samostalnost Ukrajine“ , naravno u odnosu na Rusiju . Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko , započeo je poput svojevremeno Tuđmana i Mesića, kampanju priznavanja „genocida nad ukrajinski narodom“ u periodu 1932 –1933.godina , koji je patetično uz pomoć specijalista američkog Harvarada nazvan „gladmor“. Osnovno nastojanje je da se pred najvišim međunarodnim autoritetima , poput Generalne skupštine UN , izglasa rezolucija o osudi ovog događaja , koji je Moskva u navedenom periodu „namerno i svesno organizovala radi uništenja ukrajinskog identiteta“. Početkom novembra ove godine , generalna skupština UNESKO, usvojila je deklaraciju o „gladmoru“ , uz sramnu konstataciju da je glad koja je u to vreme postojala u drugim delovima tadašnjeg Sovjetskog Saveza , pre svega Rusiji i Kazahstanu , bila posledica „socijalno ekonomskih prilika“ , dok je u zapadnoj Ukrajini reč o namernom i sistematskom uništenju svih slojeva ukrajinske nacije. Pojedini unijatski i katolički sveštenici ovaj događaj označili su kao veliki korak ka odbrani „ukrajinskog identiteta“. O strašnim zločinima formacija Stepana Banderasa , nad ruskim stanovništvom u Drugom svetskom ratu,  nema ni govora . Slično ustašama u Hrvatskoj , i oni se u zapadnoj Ukrajini rehabilituju . Čak šta više iz lokalnih budžeta im se kao zaslužnim građanima isplaćuju penzije. Dakle , mesta u istoriji polako se menjaju.

Prema tome, eventualna osuda Vojislava Šešelja , predstavljaće završni čin potreban radi „uobličavanja istorije balkanskih ratova“, u kojoj bi Srbi slično Rusima,bili proglašeni „vekovnim okupatorima okolnih naroda , nepopravljivim nacionalistima i hegemonostima“. Inače,  istorija nam nudi bezbroj primera „govora mržnje“. Našoj javnosti gotovo je nepoznat podatak , da je britanski istoričar Siton Wotson , ključni savetnik u Ministartsvu spoljnih poslova , neposredno posle Balkanskih ratova 1912. godine, izjavio kako bi „trijumf Srba na Balkanu predstavljao nesreću za evropsku kulturu i civilizaciju“. Između dva rata ostao je dosledan svom opredeljenju. Predlagao je da Britanija vodi prohrvatsku politiku . Mačekova garda  imala je 1939. godine, oko 250 hiljada ljudi pod oružijem, uglavnom britanskog porekla. Ko zna možda je baš tada simbolički počelo iskopavanje „pacovskih kanala“, gde bi „zapadne demokratije“ danas najradije da sakriju sramnu ulogu , u podršci jednoj zločinačkoj ideologiji, kakva je bila ustaška.
 

Objavio analitika u 11. decembar 2007 14:48:01 | 3 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

U (ne)milosti VELIKOG BRATA

prof. Mišel Cosudovski

 

VAŠINGTON PLAĆA BALKANSKE ETNIČKE RATOVE

 
????????? ?????? ?? ???? ?? ????? ???? ?? ??????? ???????????? ?????? ????? ???????? ??????! ? ?????, ?????? ?? ???? ??????? ????????? ????????!
Dok Vasington javno podrzava bivsu jugoslovensku republiku Makedoniju, istovremeno tajno salje novac i oruzje «Oslobodilackoj vojsci Kosova» koja trenutno ratuje sa makedonskim snagama bezbednosti. Okrutna je ironija da SAD naoruzava i potpomaze i agresore OVK i branioce makedonske armije pod okriljem zakona o vojnom i obavestajnom delovanju americkog Kongresa. MPRI [Military Professional Resources Inc.], placenicka korporacija na usluzi Pentagonu, pomaze Makedoniji – u sklopu programa americke pomoci – da «sprecava oruzanu agresiju i brani teritoriju Makedonije», a istovremeno savetuje i pruza pomoc u opremi OVK, koja je odgovorna za teroristicke napada ne Makedoniju. U ovom ratu, americka vojno-obavestajna mreza vuce konce na obe strane. S kojim ciljem?
 «Sjedinjene Americke Drzave i Oslobodilacka vojska Kosova se zalazu za iste ljudske vrednosti i principe... borba uz OVK je borba za ljudska prava i americke vrednosti.» (Senator Dz. Liberman u Vasington Postu, 28. april 1999.)
«Oslobodilacka vojska Kosova» (OVK) – koja je pod okriljem UN u septembru 1999. preobrazena u Kosovski Zastitni Korpus (KZK) – stoji iza teroristickih napada na Tetovo u Makedoniji i delove juzne Srbije. U Makedoniji ove napade izvodi ogranak OVK zvani «Ushtria Clirimtare Kombetare» (UCK), odnosno «Narodna Oslobodilacka Vojska» (NOV). Teroristi UCK deluju iz baza OVK unutar Kosova, pod zastitom KFOR-a.
Zahvaljujuci podrsci SAD, OVK i njeni ogranci su veoma dobro opremljeni. Karl Bilt, specijalni izaslanik UN za Balkan, je izjavio kako makedonske snage bezbednosti «ne mogu da se mere» sa teroristima: «ovi gerilci su sposobna vojna organizacija... okupljena oko iskusnih ratnika. Vrlo su dobro utvrdjeni, ocigledno dobro pripremljeni, i najverovatnije drze pod kontrolom veci deo planinskog zaledja».
Odakle im, medjutim, novac za sve to? Zapadni mediji ostavljaju utisak da se NOV razvila u modernu oruzanu silu gotovo preko noci, spontano, iz vedra neba, i da NATO vodje nemaju nikakve veze sa OVK.
 
MIROTVORCI FINANSIRAJU TERORIZAM
Prema londonskom Sandej Tajmsu,
 «Americki obavestajci su priznali da su pre NATO bombardovanja Jugoslavije obucavali Oslobodilacku vojsku Kosova».
Pregled dokumentacije americkog Kongresa vodi do zakljucka da ta podrska CIA-e nije obustavljena nakon rata. Stavise, dok OVK odrzava veze i sa CIA-om i sa kriminalnim grupama koje vode balkansku trgovinu drogom, njen paravojni organak – KZK – je unapredjen u status organizacije UN, stekavsi time pravo na legitimne izvore prihoda kroz UN i bilateralne kanale.
Kupovina vojne opreme i obuka OVK i vojnih savetnika je poverena firmi MPRI, americkoj placenickoj korporaciji koja radi za Pentagon. Program je slican vec primenjenim projektima «opremi i obuci», koje je Pentagon sponzorisao u Hrvatskoj i muslimansko-hrvatskoj Federaciji u BiH.
Sustina obuke MPRI – koja je vec isprobana u Hrvatskoj i BiH – se zasniva na «ofanzivnoj taktici... kao najboljem obliku odbrane». U kontekstu Kosova, ova takozvana «odbrambena doktrina» primenjena na teroriste u juznoj Srbiji i Makedoniji ima za cilj da pravojsku OVK pretvori u modernu oruzanu silu koja bi posluzila strateskim ciljevima Alijanse. MPRI je 1999. naveo brojku od «devedeset-devet veoma iskusnih bivsih vojnika-profesionalaca na radu u BiH».Broj bivsih oficira koji su radili za OVK nije objavljen.
Postoje, medjutim, dodirne tacke. Komandant OVK Agim Ceku (bivsi general Hrvatske vojske) je u dugorocnom odnosu sa MPRI. Ceku je poceo da saradjuje sa MPRI tokom 1995. u planiranu operacije «Oluja» u Hrvatskoj, koja se zavrsila masakriranjem i proterivanjem vise od 200,000 Srba iz Krajine. Cinjenica da je Ceku «navodni ratni zlocinac» – prema dokumentima suda za ratne zlocine u Hagu (ICTY, koji podnosi izvestaje Generalnom sekretaru UN) – cini se, ne smeta nikome iz «medjunarodne zajednice».
Ceku ima pasos UN (Laissez-Passer) koji mu unutar Kosova daje diplomatski imunitet. Po izjavama tuzioca ICTY Karle delPonte, Ceku nema cega da se plasi, posto se istraga haskog Tribunala «odnosi na zlocine pocinjene u Krajini... izmedju 1993. i 1995... Cekuovo delovanje na Kosovu se ne dovodi u pitanje...»
Krijuci se iza fasade medjunarodne diplomatije, Generalni Sekretar UN Kofi Anan je – po naredjenjima Vasingtona – znajuci i svojevoljno odobrio imenovanje «navodnog ratnog zlocinca» kao ucesnika u mirovnoj operaciji UN. Drugim recima, UN «finansira terorizam», i stvara ruzan presedan u istoriji tog inace uvazenog medjunarodnog tela: «Ujedinjene Nacije placaju licne dohotke mnogih razbojnika», koji su sada umesani u teroristicke napade na Makedoniju.
PRANJE NARKO-DOLARA
Americka podrska je samo jedan od izvora prihoda za OVK. Razne Islamske organizacije su slale OVK novac i vojnu opremu. Pre rata 1999,
 «Nemacki, turski i afganistanski instruktori su ucili pripadnike OVK gerilskom ratu i diverzantskoj taktici»
Mudzahedini iz mnogih zemalja su se borili u sklopu OVK na Kosovu protiv srpskih snaga reda. Sandej Tajms tvrdi da nedavne napade NOV u regionu Tetova «ohrabruju placenici iz Afganistana i Saudijske Arabije».
Postoji brdo dokumenata koji dokazuju da se balkanska trgovina drogom koristi za finansiranje etnickih sukoba uz saucesnistvo SAD i NATO. Tajne operacije kroz upotrebu narko-dolara su osnova strategija CIA-e jos od rata u Afganistanu. Prema dokumentaciji americke agencije za borbu protiv droge (DEA), «clanovi zloglasne albanske mafije imaju veze sa krijumcarskim kartelom» sa bazom u glavnom gradu Kosova, Pristini. Ovim kartelom navodno rukovode Albanci, clanovi Kosovskog Narodnog Fronta (KNF), ciji je naoruzani ogranak OVK. Dokumenti DEA ukazuju da je to «jedna od najmocnijih mreza za krijumcarenje heroina na svetu», a njen profit se ulaze u kupovinu oruzja za OVK.
Po recima bivseg agenta DEA i pisca Majkla Levina [Michael Levine]:
 «Pre deset godina, naoruzavali smo najgore elemente afganistanskih Mudzahedina – krijumcare drogom i oruzjem, anti-americke teroriste... sada radimo iste stvari sa OVK, koja ima veze sa svim poznatim kartelima na bliskom i dalekom istoku. Interpol, Europol, skoro svaka evropska obavestajna sluzba i agencija za borbu protiv narkotika ima dosijee o narko-mafiji, i svi ukazuju na OVK i albanske razbojnike u ovoj zemlji».
FINANSIRANJE OBE STRANE
Ali javnosti nije poznata jos jedna, zastrasujuca cinjenica. Rat oko Tetova finansira i samim tim kontrolise Vasington, ali sa obe strane granice! Vasington salje novac OVK, ali u isto vreme i bivsa jugoslovenska republika Makedonija – dosad poslusan vazal SAD – prima americku vojnu pomoc. Makedonija je clan programa Partnerstvo za Mir, i ima ambicije da postane punopravni clan NATO.
Isti americki savetnici koji imaju ugovor sa OVK «pomazu» i makedonskim oruzanim snagama. MPRI – koja pomaze teroristicke napade OVK – takodje deluje u Makedoniji pod orkiljem tzv. «Programa za Stabilnost i Sprecavanje Agresije». Program je namenjen da «pomogne makedonskoj vojsci... da spreci oruzanu agresiju i, ako to ne uspe, da odbrani makedonsku teritoriju …». Dakle, americki placenici koji imaju mandat da «brane granicu» istovremeno savetuju OVK kako da tu istu granicu napadaju.
U slucaju da ovo dosad nije kristalno jasno: namera vojno-obavestajnih krugova je da finansira obe strane u sukobu, pruzi jednoj vojnu a drugoj finansijsku pomoc, a onda ih natera da se bore. Ovo je primer najmracnije zavere vojno-obavestajne sluzbe, izdaja americkih savetnika sa obe strane granice, koji ipak rade za istu firmu (MPRI). Makedonski «Program za Stabilnost i Sprecavanje Agresije» je u stvari deo americkog programa prodaje oruzja; MPRI je zaduzen da isporuci makedonskim oruzanim snagama zastarelo oruzje i opremu kojih americko ministarstvo odbrane zeli da se otarasi.
OVK i njen makedonski ogranak imaju prednost u ovom sukobu, sa svojim razgranatim izvorima prihoda (droga, islamisti, americka vojna pomoc i donacije americkih Albanaca). Novac koji im pristize iz raznih izvora daleko premasuje sumu koju predstavljaju americke donacije u oruzju makedonskom ministarstvu odbrane.
Srdacni sastanci u julu 2000. u Skoplju sefa americkog Generalstaba generala Henrija Seltona i njegovog makedonskog kolege generala Jovana Andrevskog su samo dimna zavesa. Dok visoki americki oficiri deklarativno podrzavaju svoje saveznike i vazale, OVK – uz podrsku Albanaca u Americi – regrutuje americke drzavljane kao dobrovoljce u borbi protiv makedonskih snaga reda. Ovaj obicaj finansiranja obe strane nije ogranicen samo na Balkan. Od kraja Hladnog rata, Vasington je bio umesan u tajno finansiranje i izazivanje sukoba u raznim delovima sveta, od centralne Afrike do Kavkaza i centralne Azije. Finansiranjem obe strane u sukobu, SAD kontrolisu ishod rata.
M.P.R.I. NADGLEDA DOGADJAJE
MPRI kontrolise sacica bivsih generala i agenata CIA-e. Penzionisani general Ric Grifits [Rich Griffitts], odgovoran za programe MPRI u Makedoniji, je nadlezan za pregovore sa sefom makedonskom generalstaba. On je takodje nadlezan za razgovore za komandantom OVK Agimom Cekuom – s kojim je uspostavio srdacne odnose tokom operacije «Oluja» u Hrvatskoj 1995. Ceku deo mreze «starih prijatelja» MPRI; uz pomoc MPRI, Ceku je bio jedan od organizatora «Oluje». U tom svojstvu, komandovao je artiljerijskom divizijom koja je nemilosrdno granatirala krajiske Srbe.
Nije bitno da li je osoblje MPRI na Kosovu u direktnoj vezi sa svojim kolegama u Makedoniji, posto svi salju izvestaje u Aleksandriju (savezna drzava Virdzinija, SAD), na ruke Grifitu, Krozbiju Sejntu [Crosbie Saint] i Karlu Vuonu [Carl Vuono], predsedniku MPRI. Krozbi Sejnt, zaduzen za «medjunarodno odeljenje» firme, koordinira delovanje MPRI na Kosovu, u Makedoniji, Hrvatskoj i BiH. Sejnt – bivsi direktor vojne obavestajne sluzbe – je takodje u vezi sa Pentagonom, KFOR-om i CIA-om.[18]
TAJNI PLANOVI
Kakav je onda ovo rat? I jednu i drugu stranu u makedonskom sukobu kontrolisu SAD. Americki placenici su na obe strane fronta i pomazu svojim lokalnim ucenicima da medjusobno ratuju za ciljeve Vasingtona.
Ukoliko se ovaj rat nastavi, neminovno ce dovesti do eskalacije medjunacionalne mrznje, civilnih zrtava i velikog broja izbeglica, sto ce da prouzrokuje ekonomsku destabilizaciju i drustvene nemire u Makedoniji i SRJ. Vasington i NATO ce onda imati izgovor da intervenisu, pod maskom «ocuvanja mira» i «izgradnje poverenja». Nadalje, ovaj plan takodje podrazumeva mobilizaciju Albananca u Makedoniji u strukturu OVK.
Drugim recima, Vasington finansira etnicke sukobe kao sredstvo u ostvarenju svojih geopolitickih, strateskih i ekonomskih ciljeva, pritom koristeci OVK kao satelitsku armiju. Za to vreme, «medjunarodna zajednica» - uz upozorenja o «humanitarnoj katastrofi» - salje pravu armiju posmatraca i strucnjaka za ljudska prava, sa mandatom da stite politicka i socijalna prava Albanaca.
(Autor teksta je profesor ekonomije na univerzitetu u Otavi ,Kanada i autor knjige Globalizacija Siromastva)

Objavio analitika u 8. decembar 2007 13:01:47 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Demokratija ili plutokratija?

Drama Čoveka u eri plutokratije

„Hantington & comp.nisu u pravu. Nema krize demokratije, jer nema demokratije. Moderni Zapad odavno ne živi u demokratiji nego u plutokratiji. Plutokratija je još u antičkoj Grčkoj bila jedan od pet oblika političkog uređenja države. Rđavi oblik plutokratije nazivan je ohlokratija. Ali, za razliku od antičke plutokratije koja je označavala vlast onih što imaju najviše novca, moderna zapadna plutokratija predstavlja vladavinu novca samog. Novac danas vlada i onima koji ga prekomerno poseduju. On više nije ni sredstvo, ni cilj, nego vrhovni princip jednog iznutra urušenog sveta. Priča o demokratiji je u ozbiljnim krugovima današnjeg Zapada potpuno deplasirana. Ovdašnja politička klasa i etablirana politikologija o tome istrajno i složno ćute, jer bi u protivnom bilo jasno da oni opet katastrofalno kaskaju za epohom i da s nekim tragikomičnim herojstvom osvajaju odavno napuštene tvrđave

NACIJA PRES
Gostujući u veoma gledanoj emisiji „O svemu pomalo sa...” novosadske televizije „Most”, nedavno, glavni urednik „NACIJE” Branislav Matić je odgovarao na pitanja uglednog televizijskog novinara Milorada Vukašinovića. Prenosimo deo tog razgovora.
...
Svedoci smo da poslednjih decenija i godina jedna specifična nauka, geopolitika, doživljava veliku ekspanziju. Šta su, po Vašem mišljenju, osnovni uzroci te ekspanzije i porasta uticaja geopolitike?
Ne mislim da tokom tog perioda postoji ma kakva bitna promena u poziciji geopolitike i uticaju faktora koje ona razmatra. Dogodilo se, pak, nešto drugo. Mi znamo da je nakon Drugog svetskog rata geopolitika u javnoj sferi bila proglašena za nepoželjnu, pod etiketom da je rođena u laboratorijama fašizma i da spada u osvajački instrumentarijum te ideologije. Ali, iako je nije bilo u javnoj sferi, obe supersile zadržale su svoje tajne vrhunske geopolitičke institute koji ni jednog trena nisu prekidali rad. U vreme na koje usmeravate našu pažnju, geopolitika je iz generalštabnih akademija i elitnih instituta dospela na otvoreniji način u medije masovnih komunikacija. Jedan njen aspekt pretvoren je u zabavu za masu, odnosno u sredstvo za modelovanje masovne svesti. To često medijsko bavljenje geopolitikom, uglavnom priučeno i nedovoljno ozbiljno, ostavlja utisak njene, najedanput, sveprisutnosti i ekspanzije.
Međutim, svi ključni postulati koji određuju poziciju i delovanje bitnih geopolitičkih igrača u areni sveta postavljeni su još u vreme kada je nafta postala glavni planetarni energent, dakle na počecima XXveka, i od tada nepomerljivo stoje. Podsetiću Vas da su upravo tada, više od trideset godina pre dolaska fašista na vlast, postavljeni i temelji geopolitike kao moderne nauke. Fridrih Racel je svoju Političku geografiju objavio 1897, Makinder svoju Geografsku osu istorije 1904, u to vreme punom snagom deluju i Vidal de la Blanš, Valoa, Rudolf Čelen. U to vreme SAD su iz takozvanog unutrašnjeg mora, koje zapljuskuje američke obale, istisle Španiju, poslednju tamo prisutnu silu starog sveta, a ubrzo zatim kreću u osvajanje Tihookeanskog basena. Zauzimaju Havajska ostrva, Filipine, Guam i dolaze na rubove kineskog prostranstva.
Tada se desilo nešto i za našu epohu veoma važno, te se zbog toga i zadržavam toliko na tom razdoblju.
Oksfordski profesor Majkl Hauard, čiju sam studiju Rat u evropskoj istoriji objavio na srpskom, definisao je razdoblja u istoriji ratovanja na Starom kontinentu kao ratove vitezova, ratove plaćenika, ratove trgovaca, ratove profesionalaca, ratove-revolucije, ratove nacija, ratove tehnologa, i onda stupamo u nešto sasvim drukčije: nuklearno doba.
   
Tu klasifikaciju danas bi svakako trebalo proširiti. Po mom mišljenju, XXvek, vek u kojem smo rođeni, dominantno je obeležen ratovima za energiju i za duše ljudi. Hauardovim pojmovnikom, te ratove bismo najprimerenije mogli nazvati ratovima plutokratije i ratovima upravljača.
RASCEP IZMEĐU TEHNOLOGIJE I DUHA
Kako je razvoj nauke i tehnologije proteklih decenija uticao na razvoj geopolitike kao nauke i da li je zaista došlo do pomeranja od tvrdih ka mekim činiocima moći?
Revolucionarno brz razvoj tehničkih nauka, istovremeno kontinuiran i skokovit, potpuno je promenio život čovečanstva u XIX i XXveku, podigavši tehnologiju na pijedestal jednog od četiri ključna faktora moći u današnjici. Na žalost, to nije bilo praćeno i analognim procesima duše, nije bilo odgovarajućeg razvoja duhovnih nauka i disciplina, nije bilo psihičkog rasta i zrenja. Naprotiv, na ovom drugom planu imali smo regresivne procese, procese srozavanja i „provalu varvarstva po vertikali”. Tako je nastao strašni procep u koji još uvek tone moderni čovek. Tehnologija i kultura sredstava odvojile su se od duhovnih i moralnih principa i nastavile samostalni život i put. I na duhovnom i na tehničkom planu dogodila se masifikacija. Na planu duha to je dovelo do onoga što je Hamvaš zvao Novim Potopom: potonućem naroda u sopstvenu masu i čoveka u sopstveno nesvesno. Na tehničkom planu, po prvi put u poznatoj istoriji ovog čovečanstva jedan centar moći, u krajnjoj liniji jedan čovek, raspolaže razornom silom dovoljnom da uništi život na planeti. Osim toga, nimalo bezazlena tehnička sredstva, uključujući ona smrtonosna, postala su lako i masovno dostupna. Nikada u poznatoj istoriji sveta nisu sredstva tako monstruozno velike razorne moći bila u rukama nižih i sumnjivijih duhova.
    Drugi uticaj razvoja tehničkih nauka i tehnologije na savremeni svet očituje se u ratu za energiju. Tehnologija bez energije koja je pokreće postaje besmislena: skupa, opterećujuća skalamerija. Oni što su dosegli takvu tehnološku moć koja je u njima rodila i ohrabrila ideju da totalitarno zavladaju celim svetom i celim čovečanstvom, da pod apsolutnu kontrolu stave celu planetu i deo kosmosa oko nje, odlučili su da učine sve kako bi ukupne poznate energoresurse na Zemlji prigrabili za sebe. Izračunali su da bi im to omogućilo apsolutnu vlast do 2050. godine, a dotle će, veruju, njihova nauka i tehnologija ovladati novim izvorima energije i njihovom carstvu neće biti kraja.
Taj „konačni rat za energiju” je u toku. Mi smo imali nesreću da taj rat — koji je, razume se, svetski — opet započne na našim životnim prostorima, da baš kod nas budu proveravani najvažniji mehanizmi tog novog rata i instalirani najopasniji presedani. Međutim, Amerikanci znaju da za pobedu u tom ratu moraju ovladati Srednjim Istokom, Kaspijskim basenom i ruskim prostranstvom, te da moraju onemogućiti ma kakav vojno-politički i ekonomski savez četiri evroazijska džina: Rusije, Kine, Irana i Indije.
Tu se raspliće sve ovo o čemu govorimo. Neuspeh SAD u tom ratu, čija pretposlednja faza je očigledna svakome ko ima oči da vidi, ne samo da bi doveo do sloma tog sna o svetskoj diktaturi, i ne samo da bi SAD sveo na normalne razmere jedne normalne regionalne sile koja ne predstavlja svetsku opasnost, nego bi otvorio potpuno novi civilizacijski krug, potpuno drukčije perspektive modernom čovečanstvu.
UNUTRAŠNJI TRIJUMF NEEVROPSKE EVROPE
Po Vašem viđenju i istraživanju, kakav je karakter geopolitičkih promena u Evropi od pada Berlinskog zida do danas?
Osnovne geopolitičke promene nakon rušenja Berlinskog zida svi znamo. To su danas već opšta mesta, toliko puta ponavljane reči: raspad bipolarnog koncepta sveta i blokovske podele, rađanje unipolarnog globalizma, prelivanje atlantizma (amerikanizma) na postkomunistički Istok i ceo ostatak sveta, nastojanje da se uspostavi i legitimizuje svetska vlada...
U samoj Evropi došlo je do jedne važne i možda manje vidljive promene: unutrašnji trijumf neevropske Evrope. Na način potpuno primeren ovoj epohi, Evropa nikada nije bila jača i nikad nije bila slabija. Njome se širi i guta je struktura koju znamo pod imenom Evropska Unija. Evropska Unija je ekonomski džin, ali politički, ideološki, kulturni i moralni patuljak. Reč je o vazalnoj strukturi čije kormilo nije u rukama Evropljana.
Znate, san o velikoj, ujedinjenoj, verodostojnoj Evropi — zasnovanoj na zajedničkom poreklu i tradiciji evroarijskih naroda, te hrišćanskoj veri i kulturi — traje vekovima. Snevali su ga mnogi istinski evropski velikani, od Dantea do Drije la Rošela. Današnja EU je samo tužni surogat te ideje. Od svojih prapočetaka do dana današnjeg, ova EU je američki projekat. Više puta smo u ovoj cenjenoj emisiji, i pogotovu u časopisima koje uređujem, iznosili konkretne dokaze za to (dokumente, naloge, odluke, izjave). Nema potrebe da sada ponavljamo. Ali! Iako je, dakle, samo ovlaš prikriveni upravljački instrument u američkim rukama, čak i takva EU postala je prejaka za američki ukus. Mi vidimo da po nalozima nametnute neoliberalne ideologije evropski proizvodni resursi bivaju sistematski izmeštani iz Evrope u zone trećeg i četvrtog sveta, gde je radna snaga ropski jeftina. To dovodi do još većeg bogaćenja nadnacionalnih kompanija i velikog slabljenja evropskih društava, koja, već obezdušena i ideološki preparirana, sada klize ka deindustrijalizaciji, nezaposlenosti i isisavanju ekonomske moći, što preti da Evropu zaista pretvori u trećerazrednu silu.
HEROJSKO OSVAJANJE NAPUŠTENIH TVRĐAVA
U zapadnoj filozofskoj i politikološkoj misli uveliko se govori o dubokoj krizi demokratije kao posledici krize kapitalizma. U tom okviru, posebno se razmatra simbolizam 11. septembra. I čuveni Semjuel Hantington u svom poznatom eseju tvrdi da je „duboka kriza demokratije posledica viška demokratije”, te na osnovu toga preporučuje lekove. Kakvo je Vaše mišljenje?
Hantington nije u pravu. Nema krize demokratije, jer nema demokratije. Na Zapadu, odakle nam je stigla ta velika ideološka priča o demokratiji, ozbiljni autori već godinama pišu da se stupilo u postdemokratsku epohu. Nije Aleksandar Zinovjev jedini koji je tvrdio da „postkomunizmu Istoka odgovara postdemokratizam Zapada”. Kritikom i napuštanjem ideje multikulturalizma, to na posredan način potvrđuje čak i Frensis Fukujama, u svom tekstu-međašu koji je 2006. objavljen u Vol Strit Žurnalu pod naslovom Evropa je Meka globalnog islama.
(izvor - "Nacija")

Objavio analitika u 5. decembar 2007 14:24:51 | 5 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE