Debata da li treba ili ne vakcinisati građane Srbije, većinski sklone svinjarijama, da se razumemo, jedenju, hajde ipak, konzumiranju svinjskog mesa i svakoraznih proizvoda od njih ( otuda ovo „ svinjarija“ ) i dalje traje.
Dr. Predrag Kon, epicentralna ličnost zadnjih meseci, epicentralnih događaja vezanih za nesrećni grip nazvan svinjskim, što, sve nas Srbe endemski vređa i naše istorijsko pamćenje da smo baš preko svinja, da prostite i Dunava ( izvozeći ih) lagano ušli u ondanju Evropu.
Elem, pomenuti Dr. Kon u još nedefinisanoj ostavci zapreti izjavom, da ukoliko tempo vakcinisanja bude ovakav kakav je, uvoza vakcina više neće biti!
Takođe u žiži ali i dužini ministrovanja, Dr. Tomica Milosavljević, baš u Nišu , neki dan reče da mediji pogrešno interpretiraju gospodina Kona! Ko će ga znati?
Ko tu koga interpretira, naročito pogrešno, dakako, pokazaće vreme - majstorsko rešeto.
Nadam se, što i vama želim, što manje bolesnih i što dalje od svinjarija.
Export- import je već „ njihova“ priča.
Eno onomad, Berluskoni na očigled svog obezbeđenja i zaprepašćenih mu sledbenika dobi po faci - što bi rekli u slengu - po njušci. Odmah zatim, u sred ponoćke u Vatikanu, Papa Benedikt XVI, nosem o pod. Kažu izveštaji, nije napad, već strasno pokazivanje odanosti „žene u crvenom“. Izgleda da se negdanji kardinal Racinger tolikoj strasti ipak nije nadao!
Otuda mi je jasnije i draže ono „ našinsko“ – nemoj me toliko voleti. No, Talijani su Talijani, strasni!
A mi ? Mi smo besni, samo što za naše besnilo još nema vakcine na belom svetu, te mu ono dođe kao nerešiv Balkanski, ali i svetski slučaj.
Nerešive su i stvari u Parlamentu ili možda nisu? Bar, glede odnosa između predsednice istog Slavice Đukić – Dejanović i lidera naprednjaka Tomislava Nikolića, koji na očigled svih nas, što u Parlamentu što na raznim televizijama postaju sve Strasniji. Ko će tu nosem poljubiti, to ćemo videti.
Za sada oni samo uveseljavaju ucveljeni narod i tako van svih očekivanja ujedinjuju poziciju i opoziciju, malo li je ?!
Zvaničnu kandidaturu za ulazak u EU podneo je kažnjeni „šampanj predsednik“ 22. decembra u neko doba, ja mislim u pet do dvanest i za EU i za nas, što ćemo uostalom i videti.
Kom će opanci a kom obojci.
Šljivovica je ionako Češki brend, a ajvar Slovenački!!!!
Praznici nam ipak stižu, te ponavljam - oprezno oko svinjarija. Uostalom nije zgoreg malo i postiti, ko zbog vere, ko zbog nevere, u oba slučaja i prema Bogu i prema nama, sklonima svinjarijama.
Ma šta pričam, u zadnjoj nedelji izanđale 2009. godine, kad samo što nismo stupili u Razvojnu 2010., što možda nije svinjarija, pre će biti da je pikanterija u optimizmu aktuelne političke elite, mada, sve to umesto čvrstine, ima nekako pihtijastu formu, što je opet stvar svinjarije.
Dogodine,
Vaš kolumnista iz glavnog grada jugoistočne Srbije,
Ružica Z.N.Stojković
Niš, 29.12.2009.
(autor je urednik i voditelj emisije „Agora“ , koja se emituje na niškoj TV Belle Amie)
Vanja J. Vučenović: 2009-a U RETROVIZORU, 2010-a u MAGLI, A ŠTA POSLE MAGLE?
"Slobodan je i nezavisan samo onaj koji misli."
Ludwig Andreas Fuerbach
Godina koja polako ističe, nižući svoje poslednje decembarske dane, izgledala je u najvećoj meri kao i svaka druga prethodna „tranziciona“ godina. Tranziciona, a opet bolna na „srpski način“. To kod nas uostalom i ne ide jedno bez drugog. I nema tu, ama baš ništa, posebno da se doda, ili pak oduzme. Niti postoji tu mnogo toga vrednog pomena, a da ne kažem, ne daj Bože, vrednog hvale. Grešim li? Dobro, da budem precizniji i „politički korektniji“ jer se to, nekako uvek očekuje od autora ovih redova - nema ništa sem nedorečenog i dobrano rasklimanog „savezništva“ sa Rusijom, spasonosnih, tačnije „provizionih“ Novartisovih vakcina, „belog šengena“ i „kandidature u pokušaju“?
Da , neki ovom nadasve „optimističnom“ spisku dopisuju ponostio i „rađanje“ još jedne u nizu „državotvornih autonomija“ , samo ovog puta na severu „suverene“ Srbije. I sve to rešilo je, avaj, uvereni su neki, svekolike probleme države Srbije, srpskog naroda , i da opet budem "korektan" pa da ne izostavim – i probleme svih građana Srbije? Samo, kandidature za čega ili za šta, i kandidature s kojim rokom trajanja - pitam se sve češće - pošto ovi „naši“ nikako da se udostoje, sizifovski ophrvani i prezauzeti evro-prosvetiteljstvom „u ime Renovo“ , da nam polako i na svima razumljiv način pojasne koliko taj tranzicioni period od statusa kandidata do statusa člana može da potraje. Pitam se, pošto su neke zemlje u tom kandidatskom svojstvu tavorile bogami i desetine godina ? I bogami nisu dočekale svetlo na kraju tunela. „Svetlo“ zvano Brisel. Nisu doživeli „iluminaciju“.
A, opet, kada je već reč o integracijama, ne bi trebalo da zapostavljamo i ne baš beznačajnu činjenicu, da „kandidatura“ Srbije nije ni po čemu identičnog kvaliteta kao kandidatura npr. jedne Rumunije koja se, na njenu sreću, nije nalazila u stanju permanentnog geopolitičkog vrtloga i rata „svih protiv svih“, a kroz šta je naša napaćena zemlja prolazila u gotovo čitavom XX veku, a prolazi i sada u „optimističnoj“ prvoj dekadi dvadesetprvog. I sve to pomenuto bitno menja stvari, naravno za one koji gledaju da bi videli. Jer, Srbija kao član EU, nije i nikada neće biti sadržajno i kvalitativno isto što i Nemačka kao član ili ,primera radi, Italija kao član. Pa čak ni u „najluđim“ snovima naših (e)utopista. Jer, da se ne lažemo i ne „bacamo šarenim klikerima“ , posve je poznato da su odvajkada postojale, da postoje, i da će postojati zemlje prvog, drugog, trećeg i one n-tog reda. Problem leži u činjenici što Srbiju oni „nadležni i prosvetljeni“ s vrha zgrade Evropske komisije u Briselu, nekako ne vide čak ni u ta prva tri. A te zemlje posle trećeg reda, teško da i znaju šta je EU, iako su samo formalno u njoj. Neke i takav status raduje, neću da grešim dušu. Ali to je već priča za sebe, a pošto ovaj tekst nije posvećen isključivo problematici „skorih“ srpskih evro-integracija niti geopolitičkoj poziciji Srbije, i s obzirom na mogućnost da EU promeni još mnogo komesara za proširenje dok se pitanje „evropske inicijacije“ Srbije ne stavi na dnevni red, držim da je najbolje da ovu najbolniju srpsku temu ostavimo ipak za sada ad acta, da pričeka na neke nove inspirativne tekstove, kojih će bez sumnje biti na ovom mestu.
A i bez svega toga sam već, čini mi se, dosta rekao. Naravno, neki će reći malo i nedovoljno, a opet neki drugi koji umeju da čitaju između redova, reći će - isuviše. Pišući ovaj tekst, vodio sam se prostom mišlju, da možda i ne treba „opterećivati stomak“ teškim temama, posebno ne sada kada nas očekuju dani praznovanja i ludovanja, dočeka Nove „optimistične“ 2010. na trgovima diljem Evrope. Nove, bez viza u džepu. O radosti...
Ako ništa drugo, autor ovih redova je „prošao tu školu“ , da nije stvar u tome da se baš sve kaže baš svima. Do nekih saznanja i iskustava čovek prosto mora doći sam, nekim svojim lakšim ili težim putem. Naravno, ima i onih koji neće nikada doći, ali to sada i nije toliko bitno. A, na kraju krajeva, i to je za ljude, i to je neki Božiji plan u koga ne možemo niti, na kraju krajeva, smemo da diramo. Da, verovali ili ne, sviđalo nam se to ili ne, neko je prosto rođen da bi postao plen, kaže jedna pesma. Koliko li je samo tog i takvog „lakog plena“ danas u Srbiji, koji životari od izbora do izbora čekajući „Godoa neke svetlije budućnosti“ , pita se autor ovih redova. Kako stvari stoje – mnogo.
Bez obzira na sve ovo gore navedeno, bar Vama dragi i poštovani čitaoci Srpske analitike, mogu da poželim svako dobro u Novoj 2010. godini, a pre svega duhovni mir, „svoju glavu“ i puno zdravlja. Sve ostalo će već doći nekako, uveren sam u to.
I ne pristajte, ni po koju cenu, da postanete plen ni u toku nove 2010. godine, kao što ni do sada niste dragi moji, a mi u Srpskoj analitici ćemo se već pobrinuti da ostanete i ubuduće sposobni da razmišljate i razlučujete svojom glavom. Mislim da je i to dosta od nas. Zato, ostajte mi slobodni!
Srećne Božićne praznike i Novu 2010. godinu želi Vam,
Naslovi u današnjim novinama su svečano dramatični, "kucnuo čas za Evropu", i slično, jer danas naš predsednik podnosi molbu (eufemistički nazvanu "kandidatura") za prijem u Evropsku Uniju. Pristojan sam momak pa neću napisati šta mislim o EU ali ne mogu da ne odreagujem na najveću šizofrenu doktrinu novijeg doba, a to je da treba da budemo "primljeni" u nešto će izmeniti naš trenutni status "uljeza i parije."
Ne želim da polemišem sa političkim osnovcima o katoličkom konceptu Evrope u kojoj treba da mole za "prijem" oni koji su u toj Evropi odvajkada. Obzirom da se bliži kraj kalendarske godine 2009, a trenutno je u toku 7518. godina po srpskom (vizantijskom računanju vremena), svi bi nešto hteli da rezimiraju ovu godinu, da optimistički prognoziraju da će sledeća godina, koja će biti teška, ipak otvoriti prostor za nove uspehe, samodopadno se diveći sebi na "uloženom trudu." To divljenje samom sebi, na duhovnoj ravni je istovetno lažnoj nadi koju nam nude drugorazredne birokrate EU koji su ubeđeni, takođe, da je njihov trud vredan divljenja. Pošto će ovo utopističko trućanje ostati to što jeste, na sreću Srba, i pošto će se EU raspasti pre nego što na dnevni red dođe naš "prijem", iskoristiću taj međuprostor da kažem nešto o prošlosti Srba i njihovom "mestu u Evropi."
Počeću s dokumentom iz 1320. godine koji se zove "Deklaracija iz Arbroata" (po navodu Čarlsa Mekgregora), a koju najugledniji škotski plemići šalju papi i objašnjavaju svoj politički stav. Citiraću jedan mali deo koji se odnosi na poreklo Škota: "... Najsvetiji Oče i Gospodaru, mi znamo iz hronika i knjiga iz starine da se među drugim slavnim narodima nalaze i Škoti, počašćeni širokim priznanjem. Oni su putovali preko Tirenskog mora i Herkulovih stupova, i boravili dugi period vremena u Španiji među najdivljijim plemenima ali niko ih nije mogao pokoriti, nijedan narod, ma koliko varvarski bio. Onda su oni došli, dvanaest stotina godina pošto je narod Izraela prešao Crveno more, u njihov dom na zapadu u kome i danas žive..."
Jasno je da Škoti XIV veka znaju da su skitsko-pelaškog porekla, sa šireg prostora Balkana i Bliskog Istoka, da je taj narod mešavina biblijskih plemena Venijamin i Dan i arijevskih naroda Hitita, Meda (Manda), da citiram Olbrajta: "... Tako ovi Mada ili Manda su jedno mesivo indo-arijevsko iz kojeg uzastopno izbijaju Nesiti, Mitani, Kimeri, Medi i, bar delimično Skiti: isto tako grupa kentum (Hititi) i ona satum (Mitani)." Tukidid je takođe pisao o Karima ili Pelazgima, koji žive na obalama Male Azije i sredozemnim ostrvima, još oko 3000. godine p.n.e.
Onda prođu vekovi, dođemo u kraj XX veka naše ere i "autoritet" te Evrope za staru istoriju, Nikolas de Ver, u svojoj knjizi "Nasleđe zmajeva", naširoko raspreda o Skitima, izmišlja istorijske karike kojima bi da poveže Skite sa nastankom Evrope, čudeći se samo jednoj stvari, koja nije poznata njemu, učenom čoveku, a to je, šta je poreklo imena Skit.
Kako može da zna kad u engleskom jeziku glagol "skitati" nije primenjen na ime naroda u izvornom obliku, a imenica "Skit" u jeziku tog naroda znači isto tada što i sada, "stanište", "mesto stanovanja", "kuća", "monaška kelija."
Novopečeni stručnjaci bi da nategnu istoriju starog sveta u skladu sa potrebama novih evrocentričnih doktrina, providnijih od londonske magle. Stara je izreka, ko nema svoju istoriju, krade tuđu. Narodi okrenuti duhovnim značenjima svrhe života ne snalaze se u vekovnim politikantskim, prljavim, međunarodnim igrama, krađama i prepravkama istorije. Duhovni narodi su izvor istorije a ne baštinici poluistina. Bogobojažljivi ljudi i narodi poštuju druge ljude i narode, poštuju njihovo postojanje, a bahati skorojevići, ljudi i narodi, svesni sopstvene neutemeljenosti, na silu uzimaju ono što im ne pripada, kršeći ljudske i božanske zakone.
Taj banalni buljuk kršitelja svih normi je danas "centar", "Velika Evropa", "pisac zakona i pravila." Taj pompezni naduvenko (junak Molijerovih velikih dela) je zaboravio odakle je potekao, a ako se toga seća, na svoj izvitopereni način, je samo zbog toga što ga to sećanje vređa, kao što se svaki malograđanin stidi svog seljačkog porekla, i spreman je da zatre sve ono što ga podseća na činjenicu da "odnekud potiče", umesto da je sam sebe stvorio, što bi ga izjednačilo sa samim bogom.
Takvom "duhovnom škartu", "civilizacijskom jednodnevnom komarcu", mi podnosimo "molbu za kandidata - za prijem - kad ispunimo uslove - da budemo primljeni - u zajednicu srećnih naroda?" Zamislite duhovno nesputan narod koji kleči i puzi da uđe među 27 zemalja na predvorju Pakla? Zamislite političku elitu čija je kruna političkog nastojanja propast sopstvenog naroda!
No, nemojte biti pesimisti niti očajavajte, ni u sledećoj godini, ni u bilo kojoj budućoj godini. Narodi (nevidljive) duhovne snage su premoćni u odnosu na šegrte modernog iluminizma i njihovo praznoslovlje ne može uzdrmati temelje postavljene u praskozorje civilizacije. Uostalom, Samson je bio naš, iz plemena Dan, i ako će neko jednog dana u budućnosti suditi ljuskom zlu po inspiraciji Božje promisli i porušiti lažne idole ove pogubne civilizacije, to ćemo biti mi.
Moja želja za sve vas, dragi prijatelji i čitaoci Srpske analitike, jeste da ostanete verni sebi, duhovno uzvišeni branioci istorijskog trajanja i duhovnosti naroda kome pripadate. Bila mi je čast da u ovoj godini komuniciram s vama i nadam se da će tako biti i dogodine (i u toku naše tekuće srpske godine).
Klaus: GLOBALNO OTOPLJAVANJE KAO NOVA RELIGIJA I HOLOGRAM
Češki predsednik Vaclav Klaus izjavio je povodom samita UN o klimi u Kopenhagenu da tako radikalna rešenja koja je predložio samit nisu potrebna a da globalno otopljavanje nije uopšte nauka već samo nova religija.
"Ne diktirajte svetu kako treba da živi na osnovu iracionalne ideologije koja je proizvod političke korektnosti", poručio je Klaus u intervjuu američkom informativnom sajtu Foksnjus, javljaju češki mediji.
Klausa u svetu zovu i anti-Gor, jer ga obično fondacije nadnacionalnih industrijskih kompanija pozivaju na konferencije o globalnom otopljavanju da oponira Alu Goru, bivšem američkom potpredsedniku i "borcu" za zaštitu Zemlje od klimatskih promena.
On se poziva da se suprotstavi Gorovoj tezi da je za klimatske promene kriv čovek, te da treba radikalno da se smanje emisije gasova zagađivača.
Klaus koji je sve do sada poricao da globalno otopljavanje uopšte postoji, u ovom intervjuu prvi put je priznao da je planeta ipak malo toplija, ali je odmah dodao da je čovek dovoljno domišljat da stvori nove tehnologije koje će eliminisati bilo kakav uticaj čovekove aktivnosti na životnu sredinu na planeti.
"Apsolutno sam uveren da je ovo malo globalno otopljavanje koje doživljavamo posledica prirodnih uzroka. To je periodična pojava u istoriji Zemlje. Uloga čoveka je veoma mala, zanemarljiva. Ne mislim da su potrebne radikalne mere kakve su se čule na samitu u Kopenhagenu", rekao je Klaus.
Češki predsednik, po obrazovanju ekonomista, rekao je za američki sajt da je navodno proučavao godinama fenomen globalnog otopljavanja i da se oko njega rodila nova religija.
"Reč je o novoj ideologiji ili novoj religiji. Religija klimatskih promena ili religija globalnog otopljavanja. To je vera koja nam kaže da su ljudi odgovorni za sadašnje veoma malo povećanje temperature i da bi za to trebalo da budu kažnjeni", rekao je Klaus.
Državnike, političare, medije i sve one privrednike koji preduzimaju mere da se smanje ljudske aktivnosti koje izazivaju klimatske promene Klaus je optužio da to čine zato da pred biračima ne moraju da odgovaraju kako rešavaju sadašnju ekonomsku krizu.
Na kraju smo još jedne kalendarske godine, koja je još na samom početku proglašena godinom krize. Zaista, tokom cele godine, širom zemljine kugle o krizi se govorilo kao o globalnoj ekonomskoj pandemiji, koja se poput kasnije uočenog virusa meksičkog gripa, širila ostatkom planete.
O krizi se debatovalo u naučnim i stručnim forumima, uz konstataciju da je ovaj događaj prvenstveno proistekao iz sistemskog defekta svetske privrede, koji počiva na grozničavoj težnji kapitala da neprestano traži utočišta, gde će sa što manje troškova ostvarivati što veće profite.
Kriza je potvrdila dubinu idejne i filosofske konfuzije. Svet se u nedostatku jasnih odgovora na izazove današnjice, tokom ove godine, ponovo zainteresovao za Marksova dela kritike kapitalizma 19. veka, a njegovu «ateističku religiju», počeli su sa uvažavanjem da razmatraju, čak i u najuticajnijim crkvenim krugovima. Izgovoreno je mnogo reči o pohlepi i socijalnom otuđenju, ali se u društvenoj stvarnosti ništa nije izmenilo.
U godini krize dogodio se i krah štampanih medija. Tiraži novina sve su manji, a autori sve beznačajniji. Sve je manje čitalaca, a sve više korisnika internet komunikacija, reći će možda trijumfalno na kraju tekuće godine, oni koji već odavno kolaps pisane reči, posmatraju kao zakonomernu posledicu fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije.
Nestale su i mnoge nekadašnje radničke novine, pri čemu je promenjena vlasnička struktura mnogih preduzeća u Srbiji, bila izgovor za ukidanje ovog vida štampe. Uostalom, ako pišemo o zakonomernostima i tu ima neke logike. Jer sve je manje radnika, a sve više onih drugih, koje savremeni sociolozi nazivaju «gubitnicima u tranziciji». Njima nije potrebna nikava, pa ni radnička štampa.
«Svet je u godini krize bio zahvaćen epidemijom neraspoloženja, a mi smo nacija rasplamsalih gnevova», zapisala je pre nekoliko meseci, popularna analitičarka duhovnih kretanja, iz Čikaga Kerolin Mejs. «Nalazimo se u stanju krajnjeg haosa i srdžbe bez ijednog isto takvog suprotnog osećanja nade i optimizma», zaključuje poznata spisateljica, uz napomenu da je čak i u najbogatijim društvima ugroženo «neotuđivo pravo na postizanje sreće».
Kriza je dakle, ove godine, otvorila mnoga pitanja na koja misleći ljudi širom planete traže odgovore. Nastalo je doba sveopšteg preispitivanja. Svet je, kako je napisao jedan osmatrač društvenih procesa, danas postao više apsurdan nego siguran.
Rasmusen: GRAĐANI SRBIJE DA ODLUČE DA LI ŽELE U NATO
Čvrsto verujem da je evroatlantska integracija zemalja zapadnog Balkana presudna za dugoročnu bezbednost i stabilnost. Pozdravljam korake koje je Srbija nedavno preduzela kako bi poboljšala saradnju sa NATO, a na građanima Srbije je da odluče da li je članstvo u našem savezu od koristi za Srbiju - kaže u intervjuu za "Blic" Anders Fog Rasmusen, generalni sekretar Severnoatlantskog saveza i bivši premijer Danske, koji je funkciju u NATO preuzeo 1. avgusta ove godine.
Da li Deklaraciju o neutralnosti, koju je usvojila Narodna skupština Srbije, vidite kao prepreku za razvoj saradnje NATO i Srbije?
Ne. Mnoge neutralne države su značajno angažovane kao partneri NATO, kao na primer Austrija, Finska i druge. Srbija je pristupila programu "Partnerstvo za mir" krajem 2006. godine, ali u proteklom periodu nije u potpunosti iskoristila potencijale tog programa. Nadam se da će Srbija takođe postati aktivnija, ali je na vašoj vladi odluka da li želi da to uradi. NATO planira smanjenje svojih trupa na Kosovu na 2.500 pripadnika.
Možete li da date vremenski okvir ovog smanjenja, kao i vašu procenu trenutnog nivoa bezbednosti na Kosovu?
Postupna tranzicija jedinica Kfora ka snagama za odvraćanje sukoba prirodni je rezultat povećane i održive normalizacije bezbednosne situacije na terenu na Kosovu. Ova tranzicija ni na koji način neće uticati na sposobnost NATO da izvršava svoj mandat koji je utvrđen Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Mi trenutno očekujemo smanjenje trupa na 10.000 pripadnika u januaru 2010. godine. Međutim, u skladu sa dogovorom među članicama NATO, dinamika budućih smanjenja trupa Kfora i dalje će zavisiti od pažljive vojne procene i političke odluke koju donosi Severnoatlantski savez. Dalja smanjenja biće dogovorena samo ukoliko članice NATO smatraju da bezbednosna situacija i politički razvoj zaslužuju takvu odluku.
Da li NATO ima stav u vezi sa novim sistemom kolektivne bezbednosti u Evropi koji je predložio Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, i da li bi NATO mogao da bude deo tog sistema?
Mi moramo da težimo evroatlantskoj bezbednosnoj arhitekturi u kojoj će Rusija videti i svoje mesto. Naravno, OEBS je primarni forum za takve rasprave. Međutim, ako ove ideje pokazuju zabrinutost Rusije oko toga da je marginalizovana u okviru koncepta evropske bezbednosti, verujem da bi dijalog na liniji NATO - Rusija potencijalno mogao da pruži određenu dodatnu vrednost. Takođe verujem da bi trebalo da koristimo Savet NATO - Rusija ponovo na način na koji je prvenstveno i osmišljen - kao forum na kojem možemo otvoreno i jasno da iznesemo naše razlike i na kojem se diskutuje o svim našim bezbednosnim brigama - uključujući i brige Rusije.
Da li je slučajnost ili ne tek dugo najavljivani postupak ocene legalnosti „nezavisnosti Kosova“ pred Međunarodnim sudom pravde, otpočeo je 1. decembra, baš na dan kada je pre tačno 81 godinu formirana Kraljevina SHS. Već na početku ovog postupka koji je u pojedinim pravnim i političkim krugovima unapred proglašen istorijskim, jasno je da se na njegovom kraju neće dogoditi ništa spektakularno.
Naime, na osnovu prvih nekoliko dana rasprave, jasno je da će Sud pravde, saslušati argumente obe strane i baš kako je najavio predsednik ove institucije Ovada, dati akademsko političko pravno tumačenje, posle kojeg će i Beograd i Priština, proglasiti diplomatsku pobedu.
Da je zaista tako svedoči i rasprava, koja je pre nekoliko dana uporedo sa ovim postupkom vođena u Prištini, na okruglom stolu, pod pokroviteljstvom jedne od evropskih NVO organizacija, gde je između ostalog govorio i nekadašnji ministar spoljnih poslova Slovenije Rupel. On je prema pisanju medija, pozdravio postupak u Hagu, kao još jedan vid „relaksacije odnosa između Beograda i Prištine“, uz napomenu da je za Kosovo veoma dobro što učešćem u jednoj akademskoj debati stiče legitimitet u međunarodnim odnosima. Ostali učesnici konstatovali su da posle stava suda, neće biti nikakvih novih pregovora.
Početni optimizam u pogledu ishoda ovog postupka izgleda je napustio i našu delegaciju. Bilo je veoma neobično, kada je naš agilni ministar spoljnih poslova Jeremić, rekao kako nas dan posle stava suda pravde, čeka novi izazov, a to je bitka za pravu i političku interpretaciju mišljenja, najviše sudske instance Organizacije Ujedinjenih Nacija. Ako je već danas sasvim izvesno ono što nas čeka sutra, onda se sa razlogom postavlja pitanje, zašto smo se našli u jednoj ovakvoj situaciji da pitanje od vitalnog nacionalnog i državnog interesa prepuštamo sistemu Ujedinjenih Nacija, koji više od dve decenije doživljava tešku moralnu i institucionalnu degradaciju ?
Upravo na primeru bivše Jugoslavije, promovisana je nova uloga organizacije, koja je podržavajući razaranje jedne države koja je njen osnivač, faktički nastupala kao pomoćni organ NATO i SAD, dajući „ex posto“ pseudopravni legalitet za teška kršenja medjunarodnog prava i Povelje UN. Ne samo na Balkanu, već i u ostalim kriznim žarištima u svetu.
Prema tome,farsa koja se ovih dana odvija pred Medjunarodnim sudom pravde, morala je biti izbegnuta, pre svega odlučnim diplomatkim potezima države, koji su po pitanju izazova nezavisnosti Kosova, potpuno izostali.
Najpre, ni danas nije jasno zbog čega se država odrekla, tužbi protiv onih država koje su priznale protivpravnu deklaraciju nelegalnih albanskih institucija, osim ako nije sugerisano da bi se na taj način SAD, EU i ostale države, koje ovih dana proglašavamo “strateškim partnerima“, našli u veoma nezavidnoj situaciji. Jer u tom slučaju, rasprava pred sudom pravde ne bi bila „slobodna akademska debata“, već parnica, sa svim karakteristikama sudskog postupka. U tom slučaju i manevarski prostor Suda, bio bi značajno sužen, pošto bi morao da donese presudu saglasno pravnim a ne političkim argumentima. Ovako ostaje prostor i za razmišljanje da smo, postupajući na ovakav način, više spašavali poziciju onih država koje su priznale nezavisno Kosovo od sopstvenog nacionalnog i državnog interesa.
Ostaje potpuno nejasno i zašto je kosovski precedent proglašen pravnim a ne i političkim pitanjem. Nije li ova fraza, zapravo trebala da posluži kao izgovor za gest bez presedana u istoriji evropske diplomatije, a to je da jedna država na otvoreni čin priznanja dela svoje teritorije, ne odgovora prekidom diplomatskih odnosa?
Teoretičar Burdije je svojevremeno napisao kako je primarna moć političara u domenu simboličkog. Dakle, ako je saglasno ovom stavu, državna politika se na ovakav način simbolički odrekla odbrane Kosova, dopuštajući mogućnost da se po ovom pitanju širom sveta vode akademske debate, o tome kako je jedna država uništena, pri čemu je izgleda ambicija naše „proevropske vlade“ da ovoj akademskoj zapitanosti pruži dragocen teorijski doprinos.
Kako to može da izgleda, ovih dana nam je pokazao slovenački ministar rata Kacin, koji jeusred Beograda našim ministrima poručio da sa „njihovim glavama nešto nije u redu“, na šta su oni u skladu sa opredeljenjem naše diplomatije stoički podneli još jednu slovenačko evropsku uvredu. Da ne govorimo o tome da je Kacin, istupajući prethodnih meseci otvoreno lobirao u prilog statuta Vojvodine, baš kao i nekadašnji nemački ambasador u Beogradu Cobel, čije smo „prijateljske savete o pokretanju pitanja Vojvodine ukoliko ne priznamo nezavisnost Kosova“, izgleda brzo zaboravili. Cobel je iskreno rekao, baš kao i Kacin, da nas u EU ne vide pre 2030. godine.
A kako na sve ovo reaguju naši iskreni prijatelji. Ruska istoričarka Filimonova je nedavno komentarišući stav Beograda o nezavisnosti Kosova rekla da: „Vlasti države deklarativno govore o tome da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, ni pod kakvim uslovima, ali su u odnosu prema državama koje su priznale nezavisnost Kosova nastupali veoma meko. Srpski ambasadori su bili pozvani na konsultacije, a već posle mesec dana su vraćeni nazad”.
Prema tome, u skladu sa ovakvom strategijom je i naš nastup pred sudom pravde. Ali ja sam siguran da će o Kosovu ipak odlučivati sud Božije pravde. Tamo su nam zastupnici daleko bolji.
Novi Sad, 07.12.2009.
(autor je stalni saradnik internet magazina Srpska Analitika, urednik i voditelj emisije "O svemu po malo sa", koja se emituje na novosadskoj TV MOST)
Izbor belgijskog "kandidata" na mesto prvog "predsednika Evropske Unije" evropske zemlje članice pozdravile su s olakšanjem. Posle višemesečnih, bolje reći višegodišnjih, natezanja Lisabonski sporazum je uspostavio zajednicu za koju manje upućeni misle da je vrhunac političkog jedinstva Evrope. Neki drugi misle da je to početak kraja Evrope, jer ovo nije nikakav "vrhunac", ovo je postavljanje poslednjeg staklića u mozaik koji su zamislili iluminatski magovi. Pošto je i mene zaintrigirao ovaj završni događaj, koji najavljuje da je to "početak kraja", izložiću vam ukratko ezoterijsku skrivenu agendu izbora "predsednika Evrope."
Nije sporno da će Brisel biti centar Novog rimskog carstva, počev od toga da je tu "Zver," superkompjuter NATO pakta, da je zgrada EU građena kao verna kopija Vavilonske kule (kako je prikazana na Brojgelovom platnu), i da je mandat prvoizabranog predsednika Hermana Van Rompuja 2,5 godina (?), i da se završava juna meseca 2012. godine. Da li ste do sada sreli mandat tako neobičan, sem ako vam nije palo na pamet da on ima ritualno značenje? Šta će da se desi kad istekne mandat ovog bezličnog "potrčka" Bilderberga koji je investituru dobio nekoliko dana pre zvanično objavljene odluke?
Prvi ključ za razumevanje je u Otkrovenju, 17:12-13 : "I deset rogova, koje si vidio, to su deset careva, koji carstva još ne primiše, nego će oblast kao carevi na jedno vrijeme primiti sa zvijeri.
Ovi jednu volju imaju, i silu i oblast svoju daće zvijeri."
Evropska Unija ima trenutno 27 članica, što govori da će u naredne 2,5 godina doći do njenog raspada i da će jedan deo imati 10 članica (prvobitnih osnivača i najvažnijih zemalja), dok će sudbina ostatka biti nevažna.
Interesantno je da ovih "deset rogova" (država) koje će se prepustiti "zvijeri" (caru) spominje i starozavetni prorok Danilo, 2:41:
"I što prsti u nogu bijahu koje od gvožđa koje od kala, carstvo će biti nešto jako, a nešto trošno."
Ovo je peto carstvo (EU), kako Danilo objašnjava Nabukodonosoru, koje će biti napravljeno od gvožđa i gline, i da će prsti (deset!) biti od gvožđa, što će reći jako, a ostatak od gline, što će reći slabo.
Kod Danila se nalaze i ove proročke reči, 7:7-8:
"... i razlikovaše se od svijeh zvjeri pređašnjih, i imaše deset rogova.
Gledah rogove i gle, drugi mali rog izraste među onijema... i gle, oči kao oči čovječije bjehu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari."
Sasvim je jasno, deset rogova su deset država EU, mali rog je kralj Rima. Kralj Rima je naslednik prestola Rima, Svetog rimskog carstva, kome će Rimska crkva "dati presto", kao što je to činila tokom istorije. To će učiniti papa koji će doći posle Benedikta XVI, koji po kabalističkim računima umire 2010. godine, a njegov naslednik, veliki mag, koji će iskoristiti svoja magijska znanja ("usta koja govorahu velike stvari") da uzvisi "zver" (imperatora). Da nije sporno da je reč o papi kaže Otkrovenje 17:9 : "Ovdje je um, koji ima mudrost. Sedam glava, to su sedam gora na kojima žena sjedi" (Crkva u Rimu).I ponovo se u Otkrovenju, 17:12-13, potvrđuje šta je cilj - osnivanje Svetog rimskog carstva, izbor kralja davidijanske loze ("kralja Jerusalima"), kome će vlast potvrditi papa.
Ovaj scenario potvrđuje i Sibilinsko proročanstvo, 3:36, koje kaže: "Onda će Belial doći od Sebastijanaca." "Sebastijanci" su iz krvne loze avgustovaca, koji su krvna loza iz koje su birani rimski carevi.
U apokrifnoj knjizi "Apokalipsa po Danilu", 3:10, piše: "I Gospod će uzdići Kralja Rimljana za koga ljudi kažu da je istrebljen i ne služi ničemu, jer ljudi misle da je istrebljen pre mnogo godina... ovo je njegovo ime, koje počinje slovom K alfabeta."
Ko će biti taj novi Sveti rimski car, čije ime počinje slovom K grčkog alfabeta? Da li je to Karlo fon Habsburg, sin Ota fon Habsburga? Hapsburzi su "sveti rimski carevi", nose i titulu "kraljeva Jerusalima."
U "Jerusalim postu" od 1. decembra, pojavio se tekst "Ministarstvo inostranih poslova traži od Evropske Unije: Nemojte proglašavati Jerusalim glavnim gradom Palestine" (!) U tekstu se kaže da će na "predlog švedske diplomatije Evropska Unija doneti rezoluciju koja će istočni Jerusalim proglasiti glavnim gradom buduće nezavisne Palestine. Ova inicijativa, kako piše "Jerusalim post", biće razmatrana na nekom od redovnih mesečnih sastanaka ministara EU u Briselu i biće uvod u zvanični poziv na podelu Jerusalima."
Kako ova izjava potvrđuje tezu mog teksta, da će "titularni kralj Jerusalima", Karl fon Hapsburg, dobiti ponovo Jerusalim kao posed!
Da ovo nije moja fantazija, potvrđuje i izjava generalnog sekretara UN Ban Ki-muna, da je "uspostavljanje palestinske države vitalna komponenta neophodna za regionalni mir."
Palestinski predstavnici "će tražiti od Saveta bezbednosti da proglasi palestinsku državu u okvirima granica iz 1967. godine, sa istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom države."
Šta bih još trebalo da kažem na kraju? Možda da kritikujem šegrte koji bezglavo jure u propast zvanu EU? Nema tu pomoći, sem što će se događaji odvijati pod dirigentskom palicom majstora, a politički šegrti, ili pripravnici ako tako više volite, neće imati vremena ni snage da dodatno otežaju već tešku situaciju. Tu možda leži spas, jer "deset rogova" idu u svoju propast i to je suština "Majanskog proročanstva" za 2012.godinu. Prava Apokalipsa počeće 2016.godine, ali za razumevanje tih događaja potrebna su dodatna iščitavanja, a opisao ih je Nostradamus. Živi bili, pa doživeli!
Politički centri moći žele kontrolu nad medijima jer tako mogu da kontrolišu društvo u celini, da određuju da su nacionalni ili kolektivni interesi iznad individualnih čime produžavaju sopstvenu vladavinu.
Mediji mogu da budu moćno oružje u rukama političara i često su sredstva kojima politički centri moći kontrolišu konzumente informacija. Po mnogo čemu sličan način kontrole prikazan je u filmu „Matriks“ iz 1999. godine u kojem su mašine stvorile matricu (Matrix), odnosno kompjuterski svet snova kako bi ljude držale u neznanju pretvarajući ih u neophodne izvore energije.
Diplomirana psihološkinja Selma Sinanović veruje da aktuelna medijska slika u Bosni i Hercegovini i reagovanja građana na ponuđene informacije u znatnoj meri podsećaju na kontrolu kakva je prikazana u Matriksu:
„Mediji koriste lakovernost i nesigurnost građana u ovim teškim vremenima. Često, kao produžena ruka političkih centara moći, prezentiraju informacije koje su interesu tih istih centara. Najčešće se manipuliše tako što se atakuje na emocionalnu komponentu. Podstiču se bolne teme, diraju se rane koje još uvek nisu zarasle, prednost se daje nacionalnom, kolektivnom dok individualno ostaje po strani.“
Selma Sinanović ističe da mediji, u sprezi s političkim centrima moći, stalnim plasiranjem loših vesti i negativnih događaja imaju sasvim jasan cilj:
„Senzacionalističke vesti usmeravaju našu pažnju toliko da nemamo vremena da mislimo o tome kako je nama kao individuama, pa mislimo samo o tome koliko nam je loše kao kolektivu. Sprega političkih centara i medija dovodi do toga da ne razmišljamo o sebi kao individui, nego o društvu i nacionalnom, a prihvatanjem takvih postavki, tako prezentovane spoznaje, postajemo slepi poslušnici političkih vođa.“
Intervju sa Živadinom Jovanovićem : POŠTOVANJE PRAVA ILI GLOBALNA KOSOVIZACIJA
O svim mogućim posledicama savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova govori Živadin Jovanović, nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ, danas predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih
Da li je moguće da sud u Hagu donese takvo mišljenje koje će svaka strana moći da tumači na svoj način?
Takva mogućnost nije isključena, ali ne mora biti jedina. U mnogim međunarodnim institucijama, uključujući sistem UN, s početkom 90-tih godina odomaćilo se “rešavanje” problema primenom metoda “konstruktivnih nejasnoća” (constructive ambiguities). Kada se dve strane sučele sa nepremostivim razlikama onda oni koji odlučuju formalno prihvate stavove i očekivanja jedne i druge strane. Tako se u kritičnom momentu, prevaziđe sukob različitih stavova, s tim što prava odluka dolazi tek u fazi tumačenja prihvaćenog dokumenta. SAD su inaugurisale ovaj stil po okončanju hladnog rata jer su kao jedina super sila bile sigurne da će njihovo tumačenje biti odlučujuće.
Unipolarni svet je na zalasku, ali je multipolarnost process. U kojoj meri je Međunarodni sud pravde nezavistan i otporan na uticaje karakteristične za protekle dve decenije, videće se u mišljenju povodom inicijative Srbije.
Može li se očekivati da će sudije glasati u skladu sa političkim stavovima zemalja iz koje dolaze?
Taj uticaj postoji ali neće u svakom slučaju biti prisutan, niti je jednosmeran. Načelno, može biti u prilog, ili protiv očekivanja jedne od strana. Vlade zemalja vodećih članica NATO pakta imaju veliki interes da mišljenje Suda bude u prilog opravdavanja jednostrane secesije Kosmeta jer je to njihovo “čedo”. To bi ujedno bilo u prilog odbrane njihovih stečenih pozicija (stacioniranje vojnih snaga na Balkanu, kontrola naftnih i gasnih tokova, okruživanje Rusije) i opravdanje agresije na Srbiju (SRJ) 1999. Međutim, ni sve vlade NATO zemalja nisu za opravdavanje jednostrne secesije, jer se boje bauka “kosovizacije” Evrope i drugih kontinenata. Rusija, Kina, Indija, Indonezija, Brazil, JAR, Egipat, ogromna većina zemalja Azije, Afrike i Južne Amerike podržavaju stavove Srbije i poštovanje međunarodnog prava. One su protiv svake secesije ne samo zbog principa, već zbog interesa zaštite sopstvenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Uticaj tih zemalja u međunarodnim odnosima, uključujući institucije UN, nije beznačajan i ubrzano raste.
Da li se posle mišljenja Međunarodnog suda pravde može očekivati reverzibilni proces vezan za priznavanje Kosova i Metohije, tj. da zemlje koje su već priznale pokrajnu tu odluku povuku?
Za početak biće dovoljno da mišljenje Suda oslabi pritiske i ucene, da doprinese zamrzavanju daljeg priznavanja, konsolidovanju i učvršćivanju pozicija Srbije.
Kakve sve mogu biti pravne posledice presude iz Haga?
Teško je očekivati direktne pravne posledice, jer Sud ne donosi pravno obavezujuću odluku, već daje savetodavno mišljenje. To mišljenje imaće svoju težinu i uticaj, pre svega, na buduće stavove organa UN, a zatim i na stavove članica UN kako prema problemu Kosova i Metohije, tako i prema sličnim problemima drugde u svetu. Ukoliko Sud svojim mišljenjem bude uvažio principe međunarodnog prava sadržane u Povelji UN i Završnom dokumentu OEBS, dakle ako ispoštuje princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije kao osnivača i članice tih međunarodnih organizacija i potpisnika dokumenata koji čine temelj međunarodnih odnosa, onda Priština ne može imati nikakve šanse za prijem u te organizacije, ne može se nadati novim priznavanjima pa bi joj ostalo jedino da prihvati prave pregovore o statusu Pokrajine.
Da li je prihvatljivo da predsednik Međunarodnog suda pravde unapred iznosi stav da mišljenje tog suda vezano za Kosovo i Metohiju neće biti "jednosmerno"?
Predsednik Suda nije inokosni organ. I da jeste morao bi da sprovede i ispoštuje proceduru utvrđenu Statutom, a ne da u javnosti komentariše bilo koji aspekt odluke koja tek treba da se donese. Izjava gospodina Hisashi Owade je još jedan simptomatičan presedan uzurpacije prava važne institucije Ujedinjenih nacija. Prejudicirajući, makar i delom, ishod sudskog postupka, Predsednik Suda je prekršio Statut i naneo štetu ugledu Suda. Ostaje za analizu pitanje – zašto je Predsednik Međunarodnog suda pravde bio prinuđen da “istrčava pred rudu”? Pogotovu, ako su “kola” bila na ravnom terenu.
Bilo je ovih dana i drugih “spinovanja” javnosti. Tako je, pored ostalog, lansirana teza da jednostrano otcepljenje, iako u principu nije dopušteno, može biti, prihvaćeno, ukoliko je neka manjina bila izložena masovnom nasilju aparata centralne vlasti. Sa sličnim “obrazloženjem” pre 10 godina NATO je izvršio agresiju na Srbiju čije se tragične posledice i dalje osećaju. Sada se, gotovo, ista “argumentacija” potura javnosti uoči početka rasprave pred Sudom pravde. O čemu to govori ako ne o kontinuitetu jedne destruktivne politike. A vredi, baš sada, podsetiti da postoji više pravnosnažnih odluka nemačkih sudova kojima se nedvosmisleno potvrđuje da 90-tih godina nije bilo organizovanog, masovnog nasilja Srbije (SRJ) nad albanskom nacionalnom manjinom na Kosovu i Metohiji. I na pismo gospodina Dietmara Hartviga, šefa misije EU (ECMM) na Kosovu i Metohiji nemačkom kancelaru Angeli Merkel od 26. oktobra 2007. u kome, pored ostalog, navodi:
“U periodu od kraja novembra 1998. pa do evakuacije neposredno pre izbijanja rata ni u jednom izveštaju nije prijavljen veći ili planirani zločin od strane Srba nad Albancima, niti se pominje genocid ili zločin sličan genocidu… Naprotiv, u svojim izveštajima sam stalno isticao da srpski organi bezbednosti i reda pokazuju zadivljujuću suzdržanost i disciplinu uprkos sve brojnijim napadima UCK/KLA na izvršne organe vlasti Srbije. To je bio jasan i stalno istican cilj Srpske administracije, tj. da se što je moguće preciznije ispoštuju odredbe sporazuma Milošević – Holbruk. Kako se međunarodnoj zajednici ne bi pružio povod za intervenciju… U tom periodu postojala su značajna iskrivljenja između onoga što su misije sa Kosova (KDOM) a delimično i ambasade javljale svojim vladama i onoga što su one dalje saopštavale svojim medijima, javnosti. Ova diskrepanca se mogla shvatiti samo kao DEO JEDNE DUGOROČNE PRIPREME RATA PROTIV JUGOSLAVIJE. Jer, sve do mog napuštanja Kosova nije bilo ničega od onog što su tvrdili mediji, a ne manje intenzivno i političari. Isto tako sve DO 20. MARTA 1999. NIJE POSTOJAO NIKAKAV POVOD DA SE VOJNO INTERVENIŠE, pa su mere međunarodne zajednice koje su nakon toga usledile nepravedne”. I dalje:
“Kolektivno ponašanje članica EU pre i posle izbijanja rata izaziva po prirodi stvari veliku zabrinutost, jer je UBIJENA ISTINA A EU JE IZGUBILA POVERENJE”. Sve ovo je poznato Vladi Srbije i pravnom timu. Nadajmo se da će dobro iskoristiti.
Ukoliko je odluka Međunarodnog suda pravde samo savetodavna i neobavezujuća kakav će benefit imati Srbija od takve odluke?
Zavisi od sadržine odluke, odnosno, mišljenja. Ukoliko Sud ostane privržen pravu i Povelji UN kao svom osnivačkom aktu, što je očekivanje i životni interes Srbije i preko dve trećine čovečanstva, biće to od ogromne koristi za sve, a pre svega za mir, stabilnost i napredak. Nije preterano reći da se na odnosu Suda prema pitanju ilegalne nezavisnosti Kosova i Metohije prelama budućnost svetskog pravnog poretka i globalnih odnosa. Da će Kosovo i Metohija biti presedan to najbolje znaju oni koji najglasnije tvrde suprotno. Od mišljenja Suda zavisi kakav – presedan za pravdu, mir i napredak, ili za nestabilnost i konflikte.
Hasashi Owada, predsednik Međunarodnog suda pravde - čovek od koga će umnogome zavisiti “sadržaj” mišljenja
Njegova ekselencija Hasashi Owada rođen je 18. septembra 1932. godine u Šibati u Japanu. Diplomirao je u okviru Pravne škole na Univerzitetu Kembridž u Ujedinjenom Kraljevstvu 1956. godine. Sudija Međunarodnog suda pravde je od 2003. godine, a predsednik istog od februara 2009. godine.
Owada je, u toku svoje bogate karijere, bio i ambasador Japana u OEBS-u tokom 1988.i 1989. godine, a kasnije i potpredsednikjapanske vlade, i to u periodu od 1991 do 1993.
Predavao je dugo godina i kao profesor prava na Univerzitetuu Tokiju, na Harvardu, na Univerzitetu Kolumbija, na Haškoj akademiji za međunarodno pravo, kao i na Univerzitetu Kembridž.
