Srpska Analitika
VELIKI SRPSKI "PRIЈАТELJ" DŽOZEF BAJDEN U POSETI SRBIJI
Potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država Džozef Bajden dolazi u jednodnevnu posetu Srbiji u drugoj polovini maja, a jedan od razloga njegove posete je nastavak "narušenog" dijaloga između Beograda i Vašingtona i saradnja u otežanim okolnostima zbog neslaganja o statusu Kosova.
Radi se, prema nekim ocenama, o najznačajnijoj diplomatskoj poseti iz SAD još od juna 1980. godine, kada je SFRJ posetio tadašnji američki predsednik Džimi Karter.
Još se, međutim, ne zna da li će Bajden, kada se već nađe na Balkanu, razgovarati sa još nekim zvaničnicima iz regiona, pošto plan njegove posete Evropi još nije poznat.
Bajdenova poseta sledi poseti ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića Vašingtonu, gde je o odnosima Srbije i SAD razgovarao sa zamenikom američkog državnog sekretara Džejmsom Stajnbergom u Stejt departmentu i Bajdenovim savetnikom za nacionalnu bezbednost Entonijem Blinkenom u Beloj kući. Analitičarima tada nije promaklo da Jeremić u Vašingotonu nije razgovarao direktno sa državnom sekretarkom Hilari Klinton, već sa njenim zamenikom.
Upravo je ministar Jeremić, posle susreta u Vašingtonu, i najavio posetu jedne visoke delegacije iz SAD, navodeći da to potvrđuje da će se u narednom periodu dijalog dve zemlje intenzivirati, kao i to da postoji obostrana želja za poboljšanje odnosa dve zemlje.
Kako je rekao, jasno je da nema pomaka po pitanju trenutno najvećeg problema u odnosima dve zemlje, pitanju statusa Kosova, ali da i pored toga postoji puno stvari oko kojih dve zemlje imaju identične poglede.
Poslednji susret zvaničnika dve države na visokom nivou bio je još u septembru 2006. godine, kada je SAD posetio predsednik Srbije Boris Tadić. On se tom prilikom sreo sa tadašnjim potpredsednikom Dikom Čejnijem i državnom sekretarkom Kondolizom Rajs, s kojom je potpisao SOFA sporazum, dokument o statusu američkih vojnika na teritoriji drugih država. Tadić je tada razgovarao i sa ministrom odbrane SAD Donaldom Ramsfeldom.
U međuvremenu, odnosi između Srbije i SAD naglo su zahladneli posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i paljenja Ambasade SAD u Beogradu u protestima koji su usledili. Ti odnosi pali su još niže u junu 2008, kada je srpski student Miladin Kovačević posle prebijanja kolege sa koledža sa lažnim dokumentima koje je izdao konzulat Srbije u Vašingtonu pobegao iz SAD kako bi izbegao suđenje.
Portret Džozefa Bajdena
Potpredsednik SAD Džozef Bajden dobro je poznat u Srbiji, pošto je u dve administracije Bila Klintona bio jedan od glavnih zagovornika američke vojne intervencije tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Bio je jedan od prvih koji je zatražio da SAD podrže nezavisnost Kosova i sa senatorom Džonom Mekejnom početkom januara 1999. podneo je rezoluciju kojom se predsednik Klinton ovlašćuje da koristi svu neophodnu silu protiv Srbije. Tokom poslednje predizborne kampanje u SAD, iz Bajdenovog okruženja srpskoj zajednici u SAD upućivana je poruka da on nije bio protiv Srba, nego protiv Miloševića, a kao jedan od argumenata navođen je i podatak da je od Hašima Tačija tražio da zaštiti srpski manastir Dečani na Kosovu. Analitičari navode i da Bajden čvrsto veruje da su oktobarske promene 2000. godine u Srbiji, rezultat pritiska Vašingtona.
29. april 2009 9:09:28 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Branko Dragaš: USTANAK
Međutim, uprkos predvidljivosti izbijanja sukoba, ne može se nikada pouzdano reći kada će se to zaista i dogoditi. Recimo, Ferguson ukazuje da je samo nekoliko ljudi pre 1914. predvidelo tragediju koja je nailazila.
Dodaću, takvih primera ima dosta u savremenoj istoriji. Tako je istraživanje sociologa u Bukureštu mesec dana pre revolucije pokazivalo da će bračni par Čaušesku vladati još dosta dugo.
Ni ovu veliku ekonomsku krizu mnogi naši savremenici nisu predvideli. Mali broj svetskih stručnjaka je uspeo, uprkos naučno-tehničkim metodama i kompjuterskoj opremljenosti, da predvide dolazak jedne ovakve globalne krize. O našim kvazistručnjacima i ekspertima ne vredi trošiti reči. Na svojoj koži sam osetio svu njihovu zavist,primitivizam i isključivost.
Nakon petooktobarskog preokreta, kada su mladi, plaćeni opozicionari direktno sa ulica, sve uz pratnju naoružanih kriminalaca, upadali u institucije sistema i osvajali lično vlast samo za sebe, kada su pravili staljinističke krizne štabove i reketirali preplašene tajkune i visoke političke predstavnike bivšeg režima, ustao sam javno protiv takvog divljačkog otimanja vlasti. Time sam se opasno zamerio neoliberalnim skojevcima. A kada sam u februaru 2001. napustio taj nametnuti i štetan koncept reformi, došao sam pod medijski udar tržišnih talibana. Tada sam tvrdio, dobro poznavajući tu bratiju plaćenih opozicionih eksperata, jer je većina njih bila na mom platnom spisku, da su apsolutne neznalice, da nemaju radnog iskustva u privredi, da nisu sposobni da vode trafiku, a ne privredne sisteme jedne urušene države i da će se sve to završiti tragično po Srbiju,njene građane i našu privredu.
Nažalost, sva moja predviđanja su se ostvarila. Kao što su se ostvarila i predviđanja iz 1991. da će prevaranti sa Vol Strita da unište finansije sveta i da će SAD postati imperija u rastrojstvu. Danas je svakom građaninu jasno da smo upali u veliku nevolju. Danas je i ugledni profesor Mlađan Kovačević, jedan od retkih ekonomskih autoriteta u ovoj zemlji, zajedno sa profesorom Jovanom Rankovićem, javno izneo ono što ja već devetu godinu tvrdim da je ekipa eksperata Labus, Dinkić, Vlahović, Pitić, Đelić i Milosavljević opasna po privredu Srbije, jer donose važne ekonomske odluke o budućnosti privrede, ali oni o privredi ništa ne znaju, pošto nikada u privredi nisu ni radili. Ovoj bratiji malograđanskih neznalica i ostrašćenih tržišnih talibana treba dodati i sadašnjeg guvernera Jelašića, koji je eksponent finansijske oligarhije stranih banaka u Srbiji.
Nismo mogli od ovakvih eksperata, koji su kao poslušni činovnici MMF i SB ispunjavali preuzete zadatke, da očekujemo da će oni predvideti nastanak ekonomske krize. Kolika je njihova ograničenost i neznanje najbolje govori činjenica da su više od godinu dana tvrdili, od kada je u SAD došlo do sloma hipotekarnog tržišta,tako da se taj slom proširio na čitav svet, da nikakvog sloma nema, da je Srbija van tih dešavanja i da građani Srbije mogu - mirno da spavaju. A kada se kriza počela da zahuktava u svetu i kada je zahvatila i finansijski sistem sveta, komesari neoliberalizma su tvrdili da je kriza velika šansa za Srbiju.
I sada smo tu gde jesmo.
Srbija je bankrotirala, ali niko to ne sme da otvoreno kaže. Otvoreno sam prvi zatražio da se proglasi bankrot i da se uvedu vanredne ekonomske mere u privredu.Izneo sam i plan bankrota. Vidim da mnogi građani to podržavaju. Bankrot je neizbežan. Trebamo što pre da podvučemo crtu i napravimo istorijski popis stanja. Nakon toga, mora se napraviti strategija izlaska iz bankrotstva. Predložio sam kako to treba da izgleda. Imamo rešenja. Nije tačno da je sve bezizlazno i da nema rešenja. Nije tačno da nemamo domaće pameti koja zna šta treba da se radi. Ne trebaju nam kvazieksperti iz MMF da kažu šta treba da radimo, jer su nas oni uveli u ovu agoniju.
Pa, gde je onda problem?
Glavni problem je ponovo u - politici. Glavni problem su današnji političari koji su,kao na Koraksovoj karikaturi, nojevski zabili glave u ladice svojih fioka. Oni nemaju nikakve istorijske odgovornosti prema svojoj državi i svome narodu. Oni danas guše Srbiju i vraćaju je vekovima unazad. Zašto? Samo zbog toga što se plaše bilo kakvih političkih promena, jer su toliko zla naneli ovom narodu i toliko su se nakrali za ovih osam godina, da bi oni sada najrađe sve napustili samo da nekako sačuvaju opljačkani kapital. Napustili bi oni sve državne funkcije odmah samo da im neko garantuje da neće biti zatvarani i da im se neće konfiskovati opljačkana imovina. Ali, ko će im to garantovati? Narod je očajan i besan. Ovo je Srbija i bavljenje politikom u Srbiji je opasan posao. Ako pogledamo sve sudbine političara od početka višepartijskog sistema, onda je jasno da i ovi današnji mekušci na vlasti neće dobro proći. I zbog toga su opasni. Sebe su doveli u bezizlaznu poziciju. Upali su u Miloševićevu političku zamku. Očajni su jer nemaju izbora i na sve će biti spremni. Oni dobro znaju da ne mogu da opstanu van politike i zbog toga se panično i grozničavo drže zajedno.
Šta da se radi?
Ako sve ovo znamo, onda je jako opasno ovo što se sada dešava u jednom delu javnosti. Naime, oni koji su sve do nedavno podržavali tržišne talibane, koji su ih dizali u nebesa, učestvovali u njihovim ekspertskim pljačkama, koji su uzimali novac od tajkuna, koji su profitirali u tranziciji i koji su izbačeni iz finansijskih kombinacija, ti danas, naslađujući se što su na vreme izbačeni sa broda koji tone, pozivaju narod na ustanak. Pozivaju narod da govnjavim motkama reše sve nagomilane probleme u društvu.
To je opasna i podla igra. Istorijski je neodgovorno sada prizivati obračune motkama jer to može da dovede do haosa u zemlji. Koga napadate govnjavim motkama? Režim. Šta će oni da urade? Izvešće interventne policijske jedinice na ulice. Neće metiljavi i nesposobni pripadnici režima da dobiju govnjive motke po leđima, jer se zato motke i nose, nego će one pasti po leđima naših momaka u interventnoj brigadi koji imaju platu od 31.000 dinara, koji su podstanari, koji školuju decu ili treba da se ožene i koji ništa nemaju sa tim političkim skotovima na vlasti, jer i oni o njima misle isto ono što misle i oni koji nose usrane motke.
Taj sukob usranim motkama na ulici bi, zapravo, bio opasan sukob dve iste sirotinje koje su namerno gurnute jedna na drugu, kako bi se režim zaštitio da ne plati cenu svojih istorijskih promašaja.
Usrane motke - ne!
Isto sam ovako pisao u junu 2000. godine na protesnom mitingu na Trgu kada je Đinđić, očajan što se skupilo nas jedva tri hiljade, dok je on očekivao stotine hiljada demonstranata, zanet svojim zapaljivim govorom pozvao na obračun sa policijom. To je bila velika greška izgovorena iz političke nemoći i ostrašćenosti, ali to se, na svu sreću, nije ponovilo u petooktobarskoj kontrarevoluciji i zato je sve prošlo kako je prošlo.
Govnjive motke - ne!
Moramo izbeći svaki oblik sukoba, jer to je poslednje što nedobronamerni žele da se desi u Srbiji. Oni sanjaju da izbiju građanski nemiri u Srbiji i da se tako ova krvava balkanska tragedija završi. To se nikako ne sme desiti. Zato, građani Srbije, pamet u glavu. Teško istorijsko breme nas pritiska i mi ne smemo dozvoliti da napravimo istorijsku grešku koja će dovesti do prolivanja krvi. Usrane motke vode u krvave obračune sa nesagledivim krajem i sa dugoročnim posledicama po Srbiju.
Govnjive motke - nikako!
Šta onda treba da radimo?
Sve je, gospodo građani, kristalno jasno.
Neoliberalni režim je sam sebe urušio. On više ne može da opstane ne samo u Srbiji, nego u čitavom svetu. Treba razumeti istorijske tokove. Kapitalizam ne propada, on samo menja košuljicu. Kapitalizam traži neku novu formu. I to je novi istorijski proces koji nastaje. Neoliberalni režim u Srbiji je poslednji tržišno talibanski režim u svetu i on prirodno, sam od sebe, nestaje.Taj neoliberalni režim i svi njegove talibani nemaju istorijsku perspektivu. Oni su istorijska prošlost. Potrebno im je samo malo pomoći da sami shvate da moraju da siđu sa istorijske pozornice i da ih građani više neće.
Kako to izvesti ?
Ne usranim i govnjivim motkama. To je opasno izazivanje sukoba. A opasni sukobi nam više nisu potrebni.
Šta nam treba?
Pozivam na mirne, Gandijevske demonstracije. Pozivam građane Srbije, opljačkane, siromašne, prevarene, izmanipulisane, nezaposlene, bolesne i sve one koji loše žive u Srbiji da mirno izađu na ulice svojih gradova i da dostojanstveno jedan propali režim ispratimo u istoriju. To treba da urade građani Srbije. Bez obzira koje ste nacije, vere, pola, obrazovanja i struke, potrebno je na jedan dan da svi prekinemo svoje dnevne obaveze i da izađemo na ulice i prekinemo ovu agoniju. Nije potrebno da građani dođu u Beograd, jer će Beograđani izaći na ulice svoga grada jer i njima je, uprkos beogradizaciji, teško da prežive krizu. Svako će izaći u svom gradu i tražiće smenu režima.
Nema sukoba, nema usranih motki. Neka jedan usrani režim padne mirnim masovnim demonstracijama građana. Ne treba niko ništa da govori. Ne trebaju nam političari koji nas obmanjuju dve decenije. Ne treba nam Kurta da napada Murtu. Ne trebaju nam oni koji su već bili na vlasti. Oni koji su sve ostvarili kroz politiku. Oni koji sanjaju da preotmu vlast da bi isto radili.
Ne treba nam nova prevara.
Ne trebaju nam isti političari.
Treba nam nova politička ideja i novi ljudi. Treba nam nova nacionalna strategija. Treba nam moralni i ekonomski preporod nacije i države. Ponudio sam Program za spas Srbije, neka moje kolege iz zemlje i rasejanja ponude svoje programe. Neka se održi javna utakmica svih novih programa, novih ideja i novih ljudi. Neka građani Srbije slušaju sukobe mišljenja pametnih i iskusnih stručnjaka. Umesto sukoba na ulicama sirotinje između sebe, treba nam na RTS sukob ideja novih ljudi.
Imamo li te nove ljude?
Ima ljudi. Ima novih ideja. Ima pametnog sveta i u Srbiji i rasejanju. Nije sve propalo i umrlo u Srbiji. Ima čestitih i poštenih ljudi, samo im treba otvoriti medije da građani Srbije čuju i vide te nove ljude. Ima pametnog sveta u rasejanju.Oni hoće da se vrate i da učestvuju u preporodu Srbije. Ima čestitih ljudi i u Crkvi, Univerzitetu, SANU, političkim strankama, nevladinim organizacijama, udruženjima i pokretima. Ima čestitog i radnog sveta koji hoće nešto da uradi samo se još uvek nečega plaši.
Ne plašite se, gospodo građani! Uzmite sudbinu u svoje ruke!
Mirno i dostojanstveno izađite na ulice. Tražimo smenu režima i vladu nacionalnog spasa.Tražimo otvaranje medija za nove ideje i nove ljude. Tražimo slobodnu utakmicu, umesto govnjivih motki. Tražimo operativne programe izlaska iz krize,umesto praznih političkih govora.Tražimo nacionalnu strategiju, umesto vatrenih obećanja političara.Tražimo poštenje,rad,znaje,odgovornost i otvorenost,umesto partijskih kalkulacija i koalicija. Tražimo da se elita žrtvuje za svoje ideale, umesto da otimaju od sve siromašnijih građana. Tražimo da elita založi svoju imovinu, kao garanciju za uspeh programa, umesto da se političari kockaju našim sudbinama.
Znanje i poštenje nam treba, a ne usrane motke!
Rad i disciplina, a ne govnjive motke!
Stvaraoci nove vrednosti, a ne paraziti koji sve rasprodaše.
Treba nam elita koja će nas povući napred, a ne politički kalkulanti koji nas vraćaju u feudalizam.
Izlaz postoji. Rešenja postoje. Ljudi postoje.
Kapacitete Srbija ima.
Pa, gde je problem?
Samo u političkom sistemu. Pa, promenimo politički sistem napravimo novi politički sistem.
Pozivam građane Srbije na - ustanak! Miran, Gandijevski ustanak protiv sadašnjeg političkog sistema.
Takav ustanak nam treba. Svi uslovi su se stvorili za taj ustanak. Nemojte da se plašite. Nema razloga. Potrebno je samo nekoliko miliona siromašnih građana Srbije u isto vreme da izađu na ulicu i da oduvaju prevaziđeni neoliberalni režim. Dovoljno je samo da se u isto vreme svi okupimo i da jedan sat prošetamo ulicama naših gradova i tog režima neće biti. On je već ionako pukao, potrebno je samo da ga građani oduvaju sa političke scene.
Izađite na ulice i mirno protestujte. Ustanite na ustanak! Uranite! Povedite svoju decu jer njihovu budućnost rešavamo. Ako smo mi sve ovo ponižavanje preživeli, ne moraju naša pokolenja da prolazi kroz iste nevolje.
Ustanak! Bez buke, bez galame, bez prazne priče.Ustanak u tišini. Mimohod kraj umrlog režima. Poslednji pozdrav promašenom političkom sistemu.
Ustanite i odšetajte na ustanak.
A onda počinjemo.
Duhovni i ekonomski preporod.
Živeli!
26. april 2009 9:39:40 | 5 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Ahmedinedžad: IZRAEL IMA RASISTIČKU VLADU, HOLOKAUSTA NIJE BILO
"Izrael ubija nevin narod, pravi atomske bombe i zloupotrebljava ljudska prava kao opravdanje za svoje nečovečne postupke", istakao je iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad, naglasivši po ko zna koji put da se holokaust nikada nije desio, što je izazvalo oštre reakcije SAD, Izraela i većeg dela zapadnoevropskih zemalja.
Iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad je u sredu Konferenciju UN protiv rasizma u Ženevi ocenio poražavajućom za Izrael, javila je novinska agencija Fars.
"Oni su (Izraelci) nastojali dati novo tumačenje rasizma, ali je prvi put slobodni duh zemalja i vlada neutralizirao zle cionističke planove i pobedio ", izjavio je Ahmedinedžad.
Govoreći na sastanku državnih tužilaca u Teheranu, iranski predsednik je ponovo optužio Izrael da ima rasističku vladu i da je počinio u Gazi "neke od najtežih zločina u ljudskoj istoriji", prenosi DPA.
"Oni (Izraelci) ubijaju nevin narod, prave atomske bombe i onda zloupotrebljavaju ljudska prava kao opravdanje za svoje nečovečne postupke, baš kao što rade s holokaustom", izjavio je Ahmedinedžad.
Tokom njegovog govora u Ženevi u ponedeljak četrdesetak diplomata koji predstavljaju zapadne zemlje napustilo je dvoranu u kojoj se održavala konferencija u trenutku kada je Ahmedinedžad počeo napadati Izrael.
Veliki deo islamskih medija, ipak, je pozdravio Ahmedinedžada kao junaka iz Ženeve i pohvalili ga što je ustao protiv Izraela i njegovih zapadnih saveznika na konferenciji pod okriljem UN.
Ahmedinedžad je još izjavio na teheranskom sastanku kako je Zapad nameravao održati ženevsku konferenciju na način da njegovi ciljevi budu ostvareni.
"Oni su, međutim, tada uvideli kako je iranska spremnost da prisustvuje konferenciji pokvarila sve njihove planove i cionisti nisu mogli pobeći od međunarodne osude", naglasio je iranski predsednik.
On je takođe rekao da je generalni sekretar UN-a Ban Ki-mun zatražio od njega da održi "blag" govor, što je on, ipak, na kraju odbio.
"Upitali smo ga znači li to da ne govorimo o zločinu u Gazi, napadima na naše susedne zemlje (Irak i Avganistan) i teroru nad palestinskim narodom", izjavio je Ahmedinedžad.
"Ako o tome ne pričamo otvoreno na konferenciji UN-a, gde bismo onda trebali postaviti ta pitanja?" – pita Ahmedinedžad.
22. april 2009 20:48:25 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
NATO NAŠ NASUŠNI!
Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković ocenio da je ulazak u NATO prva stepenica koju Srbija treba da pređe da bi postala članica Evropske unije. “Floskula o neutralnosti zapravo je paravan za anti-NATO i antievropsku politiku u Srbiji, naglasio je Drašković.
Ulaskom u NATO obezbeđuje se bezbednosna, a samim tim i politička sigurnost”, poručio je Drašković na panelu u organizaciji Foruma za demokratiju i bezbednost “Evropa i Balkan posle NATO samita, vojno-bezbednosne, političke i ekonomske dimenzije”. Bivši šef srpske diplomatije je upozorio na to da je NATO “opkolio” Srbiju i da će ta vojna organizacija, po učlanjenju Crne Gore, praktično biti na svim spoljnim granicama Srbije. Drašković je upitao i kako Srbija zamišlja da postane deo EU kada su sve nove članice Unije pristupile NATO-u, koji je u Srbiji predstavljen kao neprijateljski i zločinački. „Naravno da je NATO-bombardovanje Srbije bilo nepravedno, ali se neprijateljstvo ne može lečiti neprijateljstvom”, poručio je lider SPO-a.
15. april 2009 7:40:05 | 3 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
SRBI RUŠE VLAST U MOLDAVIJI?
Predsednik Moldavije Vladimir Voronjin optužio je rumunske bezbednosne službe i devet osoba iz Srbije da su predvodile „nasilne proteste za rušenje vlasti u Kišinjevu“, prenela je rumunska televizija „Realitatea“.- Isti scenario kao u Beogradu, Tbilisiju, Biškeku i Kijevu - rekao je Voronjin uz napomenu da ima i sliku jednog Jugoslovena sa dokumentima jedne američke institucije.
On tvrdi da je ceo događaj snimljen i da će svi identifikovani biti uhapšeni.
Neredi u Moldaviji su izbili posle objavljivanja izbornih rezultata, prema kojima je Voronjinova Komunistička partija dobila većinu u parlamentu, a demonstranti su tvrdili da su izbori pokradeni.
Pošto se zna da je deo organizacije „Otpor“ posle rušenja Miloševića osnovao Centar za nenasilni otpor, koji je u zemljama bivšeg SSSR-a obučavao građane da se suprotstave režimu na nenasilan način, pretpostavljalo se da su oni umešani i u ovu postizbornu priču.
Međutim, Siniša Šikman, saradnik Centra kaže da, koliko je on upoznat, njihovih operativaca sada nema u Moldaviji.
- Radili smo u Ukrajini i na drugim mestima, ali koliko sam ja upoznat, a mislim da bih morao biti, naših sada nema u Moldaviji - rekao je Šikman za „Alo!“ dodajući da je moguće da se u Moldaviji nalaze predstavnici Cesida, koji kontrolišu izbore. Ali, Marko Blagojević, programski direktor Cesida, tvrdi da ta organizacija nikoga nije poslala u Moldaviju.
Nekadašnji srpski otporaši su imali značajnu ulogu u Ukrajini, Belorusiji i Gruziji, odakle su im i uskraćivana gostoprimstva. Tako su nekadašnjeg otporaša Aleksandra Marića ukrajinske vlasti, pred izbore 2004. godine, proglasile za nepoželjnog gosta. Zanimljivo je da je u svim ovim zemljama, baš kao i u Srbiji, simbol nenasilnog otpora bila - stisnuta pesnica.
(ALO)
(ALO)
14. april 2009 8:27:44 | 3 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
MOŽETE, ALI MI VAM KASNIJE NEĆEMO BITI KRIVI!
10. april 2009 15:21:22 | 6 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
PADA 40 VLADA, RASPAD EVROPSKE UNIJE 2020.?
Američki stručnjaci ocenjuju da bi čak 40 sadašnjih vlada u svetu moglo da završi mandat pre vremena zbog posledica svetske ekonomske krize, a među njima je i Srbija, koja sa ostalim državama u regionu spada u grupu zemalja sa visokim rizikom za smenu vladajuće garniture.
To bi, prema pisanju “Indipendenta”, značilo gubitak svih geopolitičkih dobitaka za EU od pada takozvane gvozdene zavjese.
Prema ocenama nekih analitičara, evrozona je pred podelom, a integritetu EU preti propast, jer bogatiji Zapad svim silama želi da se odvoji od krhkih istočnih ekonomija.
“Kriza dovodi u pitanje i opstanak EU”, tvrdi američki analitičar Džerald Salente, koji je predvideo pad berze 1987. godine, raspad Sovjetskog Saveza 1990, azijsku krizu 1997, kao i pad ruske privrede 1998. godine.
U nedavno objavljenoj projekciji Američke obaveštajne službe CIA-e navodi se da će se EU raspasti do 2020. godine, a države Starog kontinenta biće podeljene u tri regionalne unije.
CIA deli Evropu na tri dela, a to su zapadni blok, nova Evropa i istočna Evropa koja je već dobila ime „Pravoslavna unija“.
Zapadni blok bi činile Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Irska, Austrija, Italija, Španija, zemlje Beneluksa i Skandinavije, a u “novu Evropu” spadaju Estonija, Letonija, Češka, Slovačka, Hrvatska i Slovenija. Ovaj srednji deo Evrope praktično bi predstavljao “katoličku istočnu Evropu”, koja bi preko Hrvatske i Slovenije imala i izlaz na Mediteran.
Istočnom Evropom, odnosno “Pravoslavnom unijom” gospodarila bi Rusija, a osim nje, uniju bi činile Ukrajina, Belorusija, Gruzija, Moldavija, Rumunija, Bugarska, Grčka, Makedonija, Srbija, Crna Gora, Albanija i BiH. Kada je u pitanju BiH, prema projekciji CIA-e, postojanje Republike Srpske odneće prevagu za pripajanje “Pravoslavnoj uniji”.
(izvor - "Novosti")
(izvor - "Novosti")
7. april 2009 22:10:16 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Dragan J. Vučićević: KAD SE DIGNU KUKA I MOTIKA
Ne znam da li će u Srbiji s jeseni ove 2009. biti neke nove revolucije, ali sigurno znam da dobro biti neće.
Ne treba biti mnogo pametan, pa videti da je Srbija danas puna očajnih i besnih ljudi. Ljudi koji su preko noći ostali bez posla, ljudi kojima se život urušio pod udarom ekonomske krize, ljudi koji na svojoj koži već osećaju strašne posledice katastrofalnih odluka domaćih politikantskih „eksperata". Ne treba biti prorok, pa predvideti kako će opljačkani, ojađeni i polugladni ljudi reagovati na svakodnevne vesti o luksuziranju i bahaćenju samozvane srpske političke elite.
Pitanje je, dakle, šta će se to na jesen dogoditi u Srbiji? Hoće li to biti socijalni bunt? Ama, jok! Dići će se, bre, u Srbiji kuka i motika. I motka. Govnjiva. Nastaće buna na dahije, počeće ustanak protiv zulumćara. Ustaće žedni pravde protiv onih koji su pravo skrojili po svojoj meri. Dići će se iznevereni, oni koji su doskora verovali ovima što su sada na vlasti. Pobuniće se oni koji su se nadali boljem životu, oni koji su želeli budućnost za svoju decu, a dočekali samo bedu i beznađe.
Ta jesenja buna, da se razumemo, neće biti novi Peti oktobar. Ne! Neće to biti stranačka, politička priča. Biće to mnogo malih, spontanih ustanaka protiv lokalnih haračlija. A da li će se te male, lokalne pobune izroditi u veliki, nacionalni ustanak, to zavisi samo od vlasti. Od poteza koji oni ovih dana povlače.
Tadić i „tadićevci" moraju, naime, da shvate da Srbima danas više od hleba treba pravde. Tadić i „tadićevci", koji u svojim rukama drže sve poluge vlasti, moraju da krenu od sebe. Pre nego što oglobe polugladan narod, pre nego što zavuku ruku u džep osiromašenog puka, oni moraju da se odreknu sopstvenog luksuza i povlastica. Pre nego što krenu da narodu uteruju nove poreze, moraju da uteraju porez Čedomiru Jovanoviću i njemu sličnim bahatim politikantima.
Jer vladar koji sam sebe i svoje saradnike stavlja iznad zakona daje pravo narodu da se i on stavi iznad zakona. Ne razumete baš najbolje? Nema veze. Važno je da razumeju oni. Tadić i „tadićevci".
A ako i oni ne razumeju, e, onda će morati da rade kuka i motika. I motka. Govnjiva!
(Press)
(Press)
5. april 2009 7:00:55 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
OVAKO SE POČINJE - AHTISARIJEV PLAN I ZA VOJVOĐANSKE MAĐARE?
Grupa mađarskih poslanika u Evropskom parlamentu, sa socijalistom Čabom Tabajdijem na čelu, inicirala je da se u tom telu održi rasprava o položaju manjina u Srbiji, uz zahtev da se plan Martija Ahtisarija primeni i na vojvođanske Mađare, preneo je juče Tanjug.
Tabajdi je još februara prošle godine, tri dana posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, izjavio da je taj čin bio "neizbežan" i da je glavni zadatak međunarodne zajednice da se u toj pokrajini osigura stabilnost i počne s primenom plana finskog diplomate. Tabajdi je izrazio razumevanje što su Kipar i Španija, iz unutrašnjih razloga, odbili da priznaju nezavisnost Kosova, ali su za njega "neshvatljiva" odbijanja Rumunije i Slovačke (s brojnom mađarskom manjinom na svom području) da to učine.
Ahtisarijev plan nije usvojen u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i odbacuju ga Beograd i kosovski Srbi. Predstavnici političkih partija u Srbiji uz to ističu da je poređenje Vojvodine s Kosovom potpuno neprihvatljivo.
Ahtisarijev plan nije usvojen u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i odbacuju ga Beograd i kosovski Srbi. Predstavnici političkih partija u Srbiji uz to ističu da je poređenje Vojvodine s Kosovom potpuno neprihvatljivo.
– Što se LSV-a tiče, nepotrebno je da se Ahtisarijev plan primeni na Mađare u Vojvodini. I ranije je bilo takvih predloga, koji su se uvek pokazali kao nepovoljni zato što Mađari u Vojvodini nisu, niti treba da budu, u situaciji kao što su Srbi na Kosovu. Poređenje Vojvodine s Kosovom potpuno je neprihvatljivo s obzirom na to da su ta dva pitanja uvek bila odvojena. Naime, pitanje Vojvodine uvek je bilo demokratsko, dok je pitanje Kosova je oduvek etničko – izjavila je juče za GL poslanica Lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini Srbije Aleksandra Jekov.
I predstavnici mađarske nacionalne manjine smatraju da se Kosovo i Vojvodina ne mogu porediti, kao i da položaj kosovskih Srba i vojvođanskih Mađara nije sličan.
– Ahtisarijev plan odnosi se na rešavanje statusa Kosova i u tom smislu ne može se primenjivati na Vojvodinu. Srećom, ni položaj Mađara u Vojvodini nema nikakve sličnosti s položajem Srba na Kosovu. Međutim, mogu zamisliti da se pojedine norme iz tog plana koje se odnose na zaštitu manjinskih prava primenjuju u Srbiji, prilagođene, naravno, određenim uslovima – izjavio je juče za GL poslanik Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) u Narodnoj skupštini Laslo Varga.
(izvor - "Građanski list")
(izvor - "Građanski list")
2. april 2009 15:43:03 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Branko Radun : NATO KAMPANJA NA GODIŠNJICU BOMBARDOVANJA
Sve smo mogli očekivati kad je u domaćim medijima obeležavana desetogodišnjica bombardovanja: i ignorisanje i minimiziranje značaja ove bolne teme, i romantične individualne priče (o pilotima) i priče o „Miloševićevoj krivici“ i nemušto-kukavne izjave o „avio-kampanji“ i o „intervenciji koja se mogla izbeći“ i štošta drugo, ali ne i otvoreno zagovaranje ulaska u NATO od strane domaćih NATO lobista. Očekivali smo i kampanju NVO sektora o zločinima srpskih formacija nad „nevinim pripadnicima OVK“ kao i različite vrste spinovanja s ciljem da se skrene pažnja sa prave teme: ko je odgovoran za bombardovanje, koji su bili povodi i uzroci tog rata i šta se zapravo dešavalo iza medijskih kulisa „humanitarne intervencije“? Ali, ipak, promocija NATO pakta i njegovih „vrednosti“ na desetogodišnjicu NATO bombardovanja Srbije prevazilazi sve ove zamene teza i manipulacije. To nije samo bezobrazluk, već i prst u oko našem narodu, to je otvoreno potcenjivanje inteligencije i povreda traumatizovanih (o)sećanja. NATO linija podele
NATO lobisti su bez imalo osećaja za vreme i mesto propagirali svoju „firmu“ u momentu kad smo se svi prisećali užasa i poniženja koji nam je NATO priredio 1999. (ali i ranije, bombama na Republiku Srpsku i logistikom proterivanja Srba iz Hrvatske). Njihovi argumenti su bili u stilu: svi idu u NATO, pa moramo i mi, a ubrzo ćemo biti okruženi zemljama koje pripadaju ovom vojnom paktu. Sličan argument se mogao čuti i 1941, oko ulaska u Trojni pakt: „svi oko nas su u paktu“, „velika je to sila zapadna“, „ne treba ih ljutiti“ i tome slično. To što su druge zemlje u okruženju ušle u NATO ne znači da i mi moramo, naročito stoga što se to od nas i ne traži zvanično, niti je to uslov za status „večitog kandidata za ulazak u EU“, čemu naša vlast toliko revnosno teži. Postoje zemlje koje su u EU, a nisu u NATO-u, kao i one koje su, poput Švajcarske, neutralne i okružene NATO zemljama, pa im to nimalo ne smeta da budu bogate i napredne. Danas, voditi neutralnu politiku je znak mudrosti.
Drugi argument je još slabiji: ulaskom u NATO, bićemo bezbedniji i manje ćemo morati da ulažemo u vojsku. Bezbednost unutar ovog vojnog saveza je prilično diskutabilna u turbulentnom svetu u kome NATO redefiniše svoju ulogu, to jest od defanzivnog saveza ide u pravcu intervencionizma. Ući sada u NATO znači ući baš u fazu kad ovaj vojni savez može ući u različite konflikte na Istoku, a to znači i obaveza učestvovanja u njima. Da li iko pametan danas na samom pragu velike ekonomske krize (koje po pravilu rađaju konflikte) može da garantuje da naši momci neće učestvovati u vojnim operacijama po imperijalnim ratištima zapadne vojne alijanse. O nekom ovakvom „aranžmanu“ bi se eventualno moglo razmišljati ako bi se došlo u poziciju da se „trguje“ oko statusa Kosova i Republike Srpske. No, kako o tome nema ni reči, mi i nemamo nikakav politički ili strateški interes da razmišljamo o ulasku u NATO.
Naprotiv, imamo mnogo razloga da budemo protiv ulaska u vojni savez koji nas je žestoko bombardovao. Pre svega, reč je o očuvanju minimuma nacionalnog dostojanstva koje bi pred sobom, precima i potomcima, izgubili takvim servilnim ponašanjem. Da mi molimo njih koji su nas zasipali bombama da nas prime i da i time potvrdimo prihvatanje svoje krivice za bombardovanje i gubitak Kosova je dno dna i moralno i ljudsko. Takav akt vlasti bi u većem delu javnosti bio, s pravom, dočekan kao akt kolaboracije sa okupatorima Kosova i doveo bi do velike podele. Tako bi se produbili stari i generisali novi srpski raskoli, što nam sigurno nije potrebno. Čak i da su zagovornici Nato-integracija u pravu: da bi ulazak u ovaj vojni savez popravio naše šanse za ulazak u EU i da bi nam nešto značio u smislu bezbednosti, u šta ne verujemo, on bi doneo veliki osećaj stida i ogorčenje javnosti. Rane nisu još zaceljene. A svaka politika koja potiskuje istinu i generiše raskole, naročito one nepotrebne, jeste loša i neproduktivna. Ona Srbiju blokira i ne može nikako voditi napretku i dobru.
Povodi i uzroci rata
Da bismo bili svesni svoje pozicije u odnosu prema NATO-u i prema Americi koja ga kontroliše, moramo razumeti uzroke rata 1999. Uzroke treba odvojiti od povoda, uči nas prva lekcija istorijskog znanja. Kao povod, više ne figurira onaj inscenirani Račak. Ostalo je u zapadnim medijima prilično široko postavljena teza o represiji srpskih organa vlasti nad „nedužnim Albancima“. Da bi se ta teza ojačala i Haški sud presuđuje drakonski srpskim oficirima i vojnicima, a amnestira albanske teroriste. U tu kampanju dokazivanja srpske krivice, preko denunciranja srpskih policajaca, ovih meseci se uključilo i nekoliko pronatovski orijentisanih NVO organizacija i medija.
No, bez obzira na sve, to nikako ne predstavlja uzrok rata. Onaj ko misli da je „ugroženost Albanaca“ pokrenula imperijalnu mašineriju, nema šta da traži u politici i u promišljanju fenomena modernog rata. Uzroci ovog rata, kao i drugih ratova koje pokreće zapad predvođen Amerikom su ozbiljni: pre svega ekonomski, strateški i geopolitički. Amerika je ovim ratom disciplinovala NATO (tj. članice EU), napravila novi prodor na istok (posle Dejtona i Bosne), zaposela stratešku „kosovsku tvrđavu“ u centru Balkana i posredno podvrgla sebi Srbiju. Sekretar za energetiku SAD je u vreme bombardovanja rekao da je Srbija napadnuta, jer se ne može dopustiti da na strateškim putevima i energetskim komunikacijama bude neposlušna zemlja. Nigde nije spomenuo Kosovo i ugrožene Albance i nije lio „krokodilske suze“ za njima kao britanski premijer. Za ovaj rat su lobirali i vojnoindustrijski kompleks, zainteresovani finansijski krugovi i švercersko-mafijaški karteli, koji imaju jake veze sa korporativnim i bezbedonosnim strukturama. Kao i svaki rat koji vodi SAD, on je konvergenta interesa dominantnih insajderskih lobističkih grupa koje pripuštaju i ponekog autsajdera (recimo albanski narko-kartel) koji je pod njihovom kontrolom.
Zbog čega je danas bitno biti svestan pravih uzroka rata (o kojima se malo priča u domaćim medijima, jer to nije politički korektno)? Zbog toga što pravi uzroci i motivi i dalje postoje i oni su trasirali politiku SAD i posle 1999. Agresija na Srbiju se nastavila i posle 1999, ali neoružanim sredstvima. Pritisci, ucene, medijski rat i finalizacija procesa oduzimanja Kosova kroz simulaciju pregovora je nastavak agresije prema Srbiji koja i danas traje. Pritisci oko prihvatanja Euleksa, oko formiranja „podobne vlade“ i oko „vojvođanske autonomije“, kao i oko „dovršavanja saradnje sa Hagom“ jesu deo istog procesa slamanja otpora Srbije i legalizacije agresije iz devedesetih. Kada Srbija konačno prihvati krivicu za bombardovanje kroz medijsko ispiranje mozga, kad „haška istina“ postane neporeciva, kad vlast prihvati institucije „nezavisnog Kosova“ (i bez formalnog priznanja), kad počnemo moliti za ulazak u NATO, onda i nećemo imati prava kažemo da je to bio nepravedni rat i da je na snazi okupacija dela teritorije Srbije.
Svaki sukob, vojni i nevojni, jeste sukob dve volje u kome jedna pobeđuje kada druga bude slomljena, i kada s druge strane nema više značajnijeg otpora. Sukobi i ratovi, vidljivi i nevidljivi, jesu sukobi duhova, i započinju i završavaju u duhovnoj sferi. Stoga NATO pobednicima nije bilo dovoljno što su Srbiju naterali da se povuče sa Kosova i da toleriše okupaciju, već su želeli da se kroz pregovore, haško sudilište i medijske kampanje slomi otpor Srbije prema okupaciji Kosova i nametnutoj globalističkoj „istini o devedesetim“. Situaciju oko rata 1999. je najbolje opisao jedan tadašnji komentar u Vašington postu gde se, otprilike, reklo da Amerika nije pobedila Srbe i srpsku vojsku koja je bila spremna i dalje da se bori, ali je pobedila srpsku, pre svega beogradsku elitu, koja nije bila spremna ni da u skloništima boravi, niti da se odrekne lagodnosti putovanja i letovanja. Poslednjih desetak godina se pokušava i to „ispraviti“ kroz „reformu vojske“ i medijsko delovanje na svest građana Srbije s ciljem prihvatanja „stanja na terenu“ kao jedino mogućeg i nepromenjivog ili kroz nametanja osećaja „srpske krivice“ da bi se legalizovala otmica identitetski ključnog prostora – Kosova.
Džejmi Šej je rekao da NATO može spokojno bombardovati Srbe, jer će ovi to brzo zaboraviti. Nažalost, slušajući našu političku i intelektualnu elitu i gledajući neke medije ili naslovne stranice novina 24. marta (recimo Blic to nije imao na naslovnoj strani ni kao manju vest) vidimo da je Džejmi bio skoro u pravu. Mi smo u velikoj meri potisnuli sećanje na ovo bombardovanje ili pak pokušavamo da amnestiramo agresora nemuštim izjavama vodećih političara o „vazdušnim kampanjama“, valjda da bi nam „Đura oprostio što nas je tukao“.
Sećanje na bombardovanje i otmicu Kosova od strane NATO-a se pokazuje kao izuzetno važno, ne samo da bismo sačuvali ono malo nacionalnog dostojanstva, nego i da bismo, možda, nekada u budućnosti bili u prilici da osporimo „nezavisnost Kosova“. Ono je od vitalne važnosti, jer 1999. i Kosovo mogu biti identitetski kamen temeljac nacionalnog okupljanja i jedinstva u veku globalizacije koja ukida posebnosti (individualne, kulturne i nacionalne). Ulaskom u NATO bi se obavezali na pogubni zaborav i na prihvatanje secesije Kosova. Nasuprot tome, sećanje na 1999. i na Kosovo jeste ona nit koja povezuje naše ljude u zemlji i rasejanju i može imati ulogu dvomilenijumskog sećanja na „izgubljeni Jerusalim“ koje je integrisalo Jevreje širom sveta, te na kraju dovelo do obnove države Izrael. Narodi koji se ne sećaju svojih ključnih datuma i svojih svetinja prestaju da budu zajednice, te time sebe dobrovoljno isključuju iz istorije. Pamćenje onoga što nas određuje, a tu je ključno istorijsko iskustvo, jeste uslov opstanka, pa i napretka jedne zajednice.
1. april 2009 15:28:14 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
