Postovi
Iz uredničkog pera
Vanja J. Vučenović PERSPEKTIVE PONOĆNE VLADE Posle tromesečnog previranja, političko-medijskih sukoba niskog i visokog intenziteta između DS-a i DSS-a oko formiranja nove vlade, zbog, čini se, ne samo različitih interesa već i različitog viđenja političke sadašnjosti i budućnosti zemlje, a kasnije njihovog sumnjivo ekspresnog usaglašavanja, Srbija je posle maratonskog i iscrpljujućeg ponoćnog skupštinskog rijalitija dobila i isforsiranu ponoćnu vladu. Nakon svih napada i uvreda koje su onako „proevropski“ i „civilizovano“ razmenili predstavnici dve vodeće partije, tzv. demokratske provinijencije, pričanija o izdajnicima i nalozima iz inostranstva, hulahopkama i drugim neukusima i bizarnostima, teško da je iko mogao poverovati u mogućnost koalicije ili, popularnije i preciznije rečeno, kohabitacije ove dve prilično udaljene demokratske stranke. Čini se da su ovakvim ishodom bili svi iznenađeni, iako se takav utisak nije mogao steći u javnosti. KO JE „VELIKI BRAT“ U SRBIJI? Indikativno je i to da je SRS, i pored „Tominog pada zbog Koštuničinog neverstva“, kao i spektakularnog „lova na Mladića“ u kanalizacionim odvodima Deligradske baš u „danu D“ za vladu, ipak aminovala formiranje „demokratske, a izdajničke“ vlade, i to bukvalno u pet do dvanaest, poslednjeg dana roka. Tim više što su radikali u tim trenucima posedovali sve političko-tehničke mehanizme da tzv. demokratskom bloku u potpunosti zagorčaju život, a da Srbija dobije vladu tek posle ponovljenih izbora. Samo, u tom slučaju, vladu koja bi verovatno dobrim delom bila krojena po radikalskim merama. To samo govori da je SRS, poučena iskustvom „dosovskih“ vlada, jedva čekala sklapanje ovog neuverljivog „demokratskog“ saveza, pretpostavljajući da bi dobro poznata politička „harmonija“ u odnosima DS-a i DSS-a mogla samo dodatno politički ojačati poziciju „radikalske Srbije“ za neke potencijalno nove izbore. I pored svega, čudi što su svojim delovanjem olakšali ulazak na vlast DS-a, koji u njihovim očima figurira kao najgore rešenje za Srbiju (po radikalskoj retorici, čini se gore od Čede Jovanovića). Neki uticajni pojedinci „nasušni kompromis“ tzv. demokratskih snaga u sklapanju ove ponoćne vlade pravdaju predstojećim, očigledno, sve pesimističnijim kosmetskim finalom i potrebom za zaokru ž ivanjem i jedinstvom svih institucija za taj, složićemo se, istorijski trenutak. Drugi to čine vađenjem iz naftalina sada već otrcanih floskula o dve Srbije i neminovnoj odbrani od navodno narastajuće i preteće najezde radikala. Kakva je to pretnja kada je upravo SRS, svojom konstruktivnošću, bez problema omogućila da se „kontrolni paket akcija“ u novoj vladi ipak nađe u rukama za radikale omraženog „Solaninog kaplara“ Borisa Tadića? Opet, postoje i oni manje „politički korektni“ posmatrači koji primirje na relaciji Koštunica–Tadić, materijalizovano „vladom u sitnim satima“, ne vide nikako drugačije nego kao manifestaciju odsustva i minimuma moralnosti u političkom životu Srbije. Možemo se složiti da moral za aktuelnu srpsku (pre svega tzv. demokratsku) političku elitu, s obzirom na tromesečnu međusobnu paljbu između prvaka DSS-a i DS-a i sve prikazano, urađeno i izrečeno u srpskom parlamentu (a što su, nažalost, slušali i trpeli građani Srbije, osim onih koji u tome uživaju), ne predstavlja ništa više do „poslednju rupu na svirali“. Međutim, za procenu toga šta je moralno a šta ne gotovo da nikada nije relevantan stav samih građana, već isključivo “preporuke“ onih inostranih centara moći i njihovih namrgođenih ambasadora, koji baš nekako uvek u odsutnim trenucima pokazuju “zabrinutost“ za demokratske i bezbednosne procese u zemlji. Bilo kako bilo, dobro osmišljeni pozorišni komad u srpskoj skupštini, prošaran momentima komedije i tragedije (u svemu dostojan „Big bradr“ rijalitija) u ko zna čijoj režiji i produkciji (stranci, tajkuni, DS, DSS...), uz kasniju solidarnost „nedemokratskih“ radikala, završio se kakvom-takvom, u poslednjem trenutku sklepanom i isiljenom, „demokratskom“ vladom. Potpuno drugo pitanje je ko je izgubio, a ko politički dobio ulaskom u, kako bi to mnogi rekli, „ipak očekivanu vladu“. Ukoliko se setimo svih natezanja oko budućih ingerencija nad bezbednosnim službama, prvobitnog čvrstog insistiranja DSS-a na kontroli dela tog sektora i uveravanja o političkim nalozima koje DS prima iz inostranstva, a kasnijeg naprasnog odustanka od takve ideje i prepuštanja gotovo svih službi bezbednosti u ruke demokrata – čemu je, priznaćemo, dobrim delom kumovala i Solanina „preporuka“ – odgovor na pitanje o gubitnicima i pobednicima postaje potpuno očigledan. Kao i odgovor na pitanje ko to sve prima, odnosno uvažava strane naloge ili, politički korektnije rečeno, „preporuke“. Međutim, nema sumnje da će DSS razloge za taj „logičan“ politički saltomortale i ustupak DS-u pokušati da objasni i opravda svojim sve zbunjenijim i nezadovoljnijim pristalicama. Medijsko ćutanje političara DSS-a o svemu ovom bi neko dobronameran protumačio kao taktiku „talk off“ u kojoj se neke stvari prepuštaju medijskom zaboravu, dok bi oni kritičniji rekli da je u pitanju pasivnost i konfuzija u vrhu stranke. RADIKALSKI BLAGOSLOV „NOVOM DOS-u“ S druge strane, iako možda na prvu loptu za širu javnost nelogičan i nedosledan, radikalski blagoslov tzv. ponoćnoj vladi nikako ne bi trebalo okarakterisati tek kao naivan i nepromišljen politički potez, sada sasvim sigurno, pojedinačno najsnažnije stranke. Pre svega, oni su ispali „žrtve političkih manipulacija“, a kako Srbi vole žrtve, oni dobijaju i poene u javnosti jačajući rejting kao stranka „poštenih patriota“. Zatim bi se neprotivljenje formiranju ove i ovakve vlade moglo pokazati dugoročno vrlo politički isplativim za SRS ukoliko se imaju u vidu svi politički izazovi sa kojima će se vladajuća, u prethodnom periodu pokazano, ipak sumnjivo kompaktna osovina DS–DSS sasvim izvesno uskoro suočiti kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Radikali su potpuno svesni činjenice da bi pitanje Haga, a posebno nepovoljno rešenje kosmetskog pitanja, odnosno pitanje načina i dinamike rešavanja istih, moglo ponovo produbiti politički jaz koji se u ovim trenucima vešto prikriva, a koji dokazano već duže postoji u međusobnim odnosima Tadić–Koštunica, što bi potencijalno otvorilo vrata nekim novim izborima. Međutim, ne bi trebalo potceniti ni uticaj ličnih sujeta, netrpeljivosti i licemerstva kojima je bila prožeta pređašnja „saradnja“ DS–DSS na skraćeni rok trajanja ove, nespretno i pod čudnim i nerazjašnjenim okolnostima, sklepane ponoćne vlade. Ali ne kaže naš narod za džabe „Svako čudo za tri dana“. Naravno, ova i ovakva radikalska računica ima smisla samo ako se na „kosovskom kamenu“ spotakne vlada i počne unutrašnji rascep u njoj. U suprotnom, ako ova vlada potraje, ispašće da je blagoslov za novu vladu DOS-posle-DOS-a stigao ne samo iz Vašingtona i njemu sklonog Brisela, već i iz Ševeningena.
(tekst objavljen u časopisu "NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO")
Objavio analitika u 30. maj 2007 7:26:00 | 5 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Ratovi privatnih armija?
Američke firme za rat preokrenule ratnu situaciju na Balkanu
Da se ne zaboravi ko je plaćao, a ko ratovao
Kada je hrvatska vojska u decembru 1994. praktično bila poražena, MPRI je reorganizovao i naoružavao hrvatske vojne snage i rukovodio operacijama Bljesak i Oluja u zapadnoj Slavoniji i Krajini.
Kad god čovek malo zagrebe po površini sukoba u bivšoj SFRJ, otkrije nešto novo. "Otisci prstiju" stranih organizacija i firmi preko kojih se vode međunarodni ratovi vidljivi su svuda. Sada je samo letimičan pogled na situaciju na Balkanu dovoljan da se uoči kako su te "vojske" i dalje veoma aktivne i u regionu i na našoj teritoriji. Pogotovo na Kosovu.
Upoznavanje sa terenom na Balkanu započeli su u Hrvatskoj i Bosni tokom 90-ih, obučavajući njihove vojnike, davali podršku u naoružanju i posmatrali sa strane kako se rat odvija.
Privatne firme kao što su MPRI, Blackwater, and ArmorGroup, koji su prisutni u području svakog većeg sukoba na planeti, sačinjavaju jezgro grupe za "mirovne" misije, operacije ili kako god da se danas nazivaju.
MPRI je - kako piše u njenoj reklamnoj brošuri - "najveća korporacija vojnih stručnjaka na svetu." U njoj je zaposleno oko 160 ljudi, a oko 2.000 penzionisanih generala, admirala i drugih oficira je na raspolaganju.
Kada je hrvatska vojska u decembru 1994. Godine praktično bila poražena, MPRI je reorganizovao i naoružavao hrvatske vojne snage i rukovodio operacijama Bljesak i Oluja u zapadnoj Slavoniji i u Krajini.
Demobilisani američki general Ričard Grifit, zaposlen u MPRI, je organizovao i upravljao brigadama hrvatske vojske tokom operacije čišcenja Krajine od Srba 1995. i zbog uspešnog ishoda ga je odlikovao (pokojni predsednik Hrvatske) Franjo Tuđman.
Grifit je tokom operacije Oluja sarađivao sa dvojicom bivših oficira JNA, kosovskim Albancima Agimom Čekuom i Gzimom Ostrenijem, u to vreme "plaćenicima hrvatske vojske".
"U leto 1995. Godine navijao sam za Hrvate. Embargo na isporuku oružja nismo oštro sprovodili. Dopustili smo jednoj privatnoj (američkoj) firmi da poboljša kvalitet hrvatskih oružanih snaga" bile su reči Bila Klintona.
Jula 1996. godine predsednik Klinton je objavio početak programa "Opremi i uvežbaj", kojim će se trenirati i opremiti vojnici Vojske Federacije BiH, stvorene krajem 1995. godine u Dejtonu.
"Cilj ovog programa je pomoći BiH da se može sama odbraniti, čime bi se doprinelo stabilnosti i sigurnosti u tom delu Evrope. Uverio sam se da je bošnjačka strana ispunila naša traženja kada su strane (islamske, op. a.) snage u pitanju, kao i odnosi s Iranom. Međunarodni program obuke i opremanja Vojske Federacije BiH odmah će početi kada predstavnici Federacije BiH i američke firme MPRI potpišu ugovor. Sjedinjene Države će osigurati opremu i vojne potrebe u vrednosti od 100 miliona dolara. Mi ćemo Vojsci Federacije BiH dati osobno naoružanje, municiju, tenkove, oklopna vozila, helikoptere..., a stručnjaci iz MPRI-a će trenirati oficire i vojnike Armije BiH i HVO-a, koji sada čine Vojsku Federacije BiH."
MPRI nije jedina privatna vojna firma koja je bila ili još jeste aktivna na području bivše Jugoslavije. Prema nekim saznanjima, DynCorps je obezbedio američki kontingent Kosovske verifikacione misije OEBS-a u jesen 1998. godine. Navodno su od 200 posmatrača 150 bili saradnici ove firme.
Postoji još dodirnih tačaka. Agim Čeku (bivši general Hrvatske vojske) je u dugoročnom odnosu sa MPRI, a počeo je da saradjuje sa njom tokom 1995. Godine u planiranju operacije Oluja, tako da njihovo pojavljivanje na Kosovu i veza sa Čakuom nimalo ne čudi.
"Kada možete unajmiti ljude da idu u rat za vas, tada se nitko ne buni i nema političkih napetosti" rakao je jedan američki pukovnik.
Istina se kupuje po katalogu, naručuje se rat potrebnog obima, instalira se vlast po želji, i svega ima samo treba da se plati. Svako zna da onaj ko želi da iznajmi generala treba da se obrati korporaciji MPRI (čiji se glavni štab nalazi u Aleksandriji, u državi Virdžinija). Ali, ko je na Balkanu kupovao i prodavao, trgovao tuđim životima i našom nesrećom? Zna se, ništa nema džabe, sve će se to već nekako naplatiti.
Objavio analitika u 14. maj 2007 22:35:00 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Intervju sa Semjuelom Hantingtonom
SUKOB CIVILIZACIJA, JOŠ JEDNOM
Vaša teza glasi da je današnja globalna politika rezultat dubinskog sukoba između različitih kultura i vera. Ta teza je postala naročito aktuelna posle napada od 11. septembra, a sada se rat protiv terorizma često definiše kao temeljni sukob Zapada sa islamom. Da li vam se čini da je posle 11. septembra ta vaša teza samo upotrebljavana, ili bi se možda pre moglo reći da je zloupotrebljavana? Da li biste je na bilo koji način danas ublažili?
Samjuel Hantington (Samuel Huntington): Moje stanovište je da će narednih decenija odnosi među državama najverovatnije biti pre odraz kulture koje u njima vladaju, i međudržavnih kulturnih veza i antagonizama, nego nekih drugih faktora.
Potpuno je očigledno da moć i dalje igra glavnu ulogu u globalnoj politici, kao što je uvek i igrala. Ali obično se iza svakog sukoba krije još nešto. U Evropi 18. veka, politiku su u velikoj meri oblikovali sukobi između monarhija i republikanskih pokreta koji su se pojavili najpre u Americi, a onda i u Francuskoj. U 19. veku je važno bilo pitanje država koje su se definisale posredstvom nacije. U 20. veku na scenu stupa ideologija, što je velikim delom, ali ne i isključivo, rezultat ruske Revolucije. Postojalo je međusobno takmičenje između fašizma, komunizma i liberalne demokratije.
I to se onda završilo. Svuda u svetu je prihvaćena liberalna demokratija – ako ne i u praksi, onda barem u teoriji. Dakle, pravo pitanje glasi: šta će biti u središtu globalne politike u decenijama koje dolaze?
Ja i dalje tvrdim da će kulturni identiteti, sukobi i veze igrati ne samo tek jednu od uloga, već upravo glavnu ulogu u odnosu među državama.
Napisali ste: "Četrdesetpet godina je gvozdena zavesa bila glavna linija podele u Evropi. Nakon toga se pomerila nekoliko stotina milja ka istoku. Danas ona odvaja zapadno hrišćanstvo od muslimana i pravoslavnih naroda." Ako napravite takvu podelu, zar time ne sugerišete kako su obe te polovine u sebi uniformne? Ne ignorišete li ti time činjenicu da islamske zajednice postoje i u okrilju zapadnog sveta?
Hantington: To je potpuno pogrešno izvođenje. Uopšte ne sugerišem da je Zapad uniforman. Naravno da su i Zapad i islam puni unutrašnjih podela. Postoje različite sekte, različite zajednice, različite zemlje. Dakle, ni Zapad ni islam nisu homogeni. Uopšte ne treba razmišljati o dva čvrsta bloka. Ipak, na obe strane postoje neke zajedničke crte. Svuda čujemo kako se govori o odnosu islama i Zapada. Pretpostavljam da takav govor stoji u nekom odnosu sa realnošću i da ima neko značenje. Naravno, u jezgru se nalazi razlika u veri.
Ima li pomirenja ili neke dodirne tačke između dve strane odvojene tom "gvozdenom zavesom"?
Hantington: Kao što sam rekao, obe strane su podeljene i unutar sebe. Zapadne zemlje sarađuju sa muslimanskim i obrnuto. Pogrešno je, dozvolite mi da ponovim, verovati da postoje dve homogene strane koje su u oštrom sukobu. Globalna politika je i dalje krajnje složena, države imaju različite interese i oni će ih voditi sklapanju savezništava i prijateljstava koji mogu delovati vrlo bizarno. Amerika je sarađivala, i još uvek sarađuje sa različitim vojnim diktaturama širom sveta. Naravno da bismo više voleli da se takve zemlje demokratizuju, ali radimo to što radimo zato što imamo svoj državni interes i ako nam on nalaže da sarađujemo sa Pakistanom, Avganistanom ili sa bilo kime drugim, mi ćemo to učiniti.
Tvrdili ste da se u Americi odvija jedna civilizacijska promena, da se ona kreće u pravcu fokusiranja na demokratski liberalizam kao ideologiju.
Hantington: To je, u stvari, oduvek bila američka ideologija. Još od revolucije u 18. veku, Amerika se u osnovi držala ideologije liberalne demokratije i konstitucionalizma, ali ja se obično trudim da izbegnem reč ideologija kada o tome govorim. Radi se zapravo o američkim verovanjima i vrednostima.
Kada pomenete reč ideologija svi se uvek sete komunizma koji je bio zaokružena, precizno formulisana ideologija sa svojim postulatima u koje morate bezupitno verovati. Pročitajte Komunistički manifest i videćete šta je njegova suština. Liberalizam, međutim, čini mnogo labavije povezan niz vrednosti i uverenja, koja se uglavnom nisu menjala u poslednjih dva ipo veka. A to jeste impresivno.
Naravno, bilo je promena i prilogođavanja s obzirom na privredni razvoj, industrijalizaciju, ogroman priliv doseljenika u ovu zemlju, zatim ekonomske krize, depresije i svetske ratove. Ali jezgro američkog sklopa verovanja je ostalo prilično stabilno.
Kada bi neki od pisaca Deklaracije nezavisnosti mogao da se pojavi danas, ne bi ga iznenadilo ono šta Amerikanci govore, u šta veruju i na koji način ta svoja uverenja formulišu u javnosti. Sve bi mu to zvučalo vrlo poznato.
Kako se muslimanski svet snalazi u svetu koji je uglavnom prihvatio – makar u teoriji, ako ne i u praksi – liberalnu demokratiju?
Hantington: Vidimo da su i u muslimanskom svetu započele prilično značajne socijalne i ekonomske promene, i verujem da će one vremenom dovesti i do većih političkih promena. Nema sumnje da muslimanska društva, kao i sva ostala, postaju sve urbanija, a mnoga od njih razvijaju i industriju. Ali budući da je među njima veliki broj država bogatih naftom i gasom, podsticaj za promene nije veliki.
S druge strane, upravo ta zarada od prirodnih resursa pruža mogućnost da se menjaju. Zemlje poput Irana sada počinju da rade na industrijalizaciji.
Mislite li da će "islamska civilizacija" postati sve koherentnija u budućnosti?
Hantington: Videli smo, naravno, da postoji kretanje i u tom smeru. Mnogi trans-islamski politički pokreti se trude da privuku muslimane iz različitih društava. Međutim, sumnjam da će ikada muslimanska društva činiti neku koherentnu političku celinu sa jedinstvenim političkim sistemom na čijem bi čelu bile izabrane, ili neizabrane grupe ili vođe.
Ali mislim da treba očekivati da muslimanska društva sarađuju po mnogim pitanjima, kao što sarađuju i zapadna. Ne bih isključio mogućnost da muslimanske, ili barem arapske zemlje stvore organizaciju koja bi se mogla uporediti sa Evropskom unijom. Ne mislim da je to mnogo verovatno, ali je ipak moguće zamisliti.
Napisali ste: "U islamskoj kulturi se krije najveći deo objašnjenja zašto demokratija nije zavladala u velikom delu muslimanskog sveta". Ipak, veliki delovi muslimanskog sveta imaju demokratiju – Indonezija, Mali, Senegal, zatim Indija sa svojim brojnim muslimanskim stanovništvom.Kakva veza postoji između islamske kulture i demokratije, odnosno šta tu nedostaje?
Hantington: Ne znam šta da odgovorim na to pitanje zato što nisam stručnjak za islam, ali upadljivo je koliko se sporo muslimanske zemlje, a naročito arapske, kreću u pravcu demokratije. Za to delom mogu biti odgovorni njihovo kulturno nasleđe i njihova ideologija. Kolonijalno iskustvo kroz koje su svi oni prošli možda jeste faktor u borbi protiv zapadne dominacije, bilo ona britanska, francuska ili neka druga. Mnoge od ovih zemalja su do nedavno bile pretežno seoske, sa upravljačkom elitom koju su činili zemljoposednici.
Mislim da nema sumnje da se svi oni kreću u pravcu urbanizacije i političkih sistema u kojima vlada mnogo više pluralizma. Taj proces se odvija u gotovo svakoj muslimanskoj zemlji. Sve više se povezuju i sa nemuslimanskim društvima. U procesu demokratizacije ključni aspekt predstavlja, naravno, migracija muslimana u Evropu.
Šta mislite o tvrdnji koju su nedavno izneli Stiven Volt (Stephen Walt), vaš kolega sa Harvarda, i Džon Mirshajmer (John Mearsheimer) sa Univerziteta Čikago, tezi da je američka spoljna politika disproporcionalno pod uticajem proizraelskih grupa koje ne deluju u njenom najboljem interesu. Da li mislite da takve tvrdnje imaju nekakvu težinu?
Hantington: Mislim da je to tvrdnja koju bi trebalo ozbiljno shvatiti. Njima dvojici svakako nije stalo samo do toga da otvore polemiku. Meni, doduše, njihovi argumenti nisu bili dovoljno uverljivi, ali mi je pažnju privukla reč "disproporcionalno". Ne znam kako bi tako nešto moglo da se proceni. U svakom svom apsektu, američka spoljna politika je pod uticajem ove ili one etničke grupe, ili neke ekonomske i regionalne grupacije. Irski lobi je, na primer, vek ipo imao velikog uticaja na američku spoljnu politiku i u nekim trenucima značajno otežao naše odnose sa Velikom Britanijom. Postoje i drugi lobiji koji bi se s njim mogli uporediti.
Izraelski lobi nije jedinstven. Od drugih se možda razlikuje samo u pogledu toga što je usmeren na samo jedan cilj – opstanak Izraela i rad na pružanju veće pomoći Izraelu.
ostatak intervjua na http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_hantington1.htm
Objavio analitika u 1. maj 2007 16:01:00 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
