Postovi
ODUMIRANJE POLITIKE
Milorad Vukašinović
Politika kao žrtva "obuzdavanja demokratije"
Brojni analitičari ukazuju na moralnu hipokriziju kao najveći problem današnje politike. Istina je da u istorijskom kontekstu politika nikada preterano, nije bila disciplina koju je karakterisao moral. Istorija pak beleži i veoma moralne političara. To su oni ljudi koje opisujemo kao državnike, poput generala De Gola ili ruskog Cara Nikolaja II Romanova.
U epohi globalizacije, ta vrsta političara jednostavno je nestala. Uzroci ove pojave su brojni i veoma složeni. Osnovni leži u procesu "dehristijanizacije" , koji je zahvatio gotovo sve segmente ljudskog stvaralaštva, od umetnosti i kulture do nauke i konačno politike. Francuski teretičar Marsel Goše s pravom uočava kako je "sekularizacija" neizbežan proces u savremenom društvu. Zanimljivo je da čak i pojavu "religioznog fundamentalizma", ovaj katolički teoretičar, opisuje kao posledicu "sekularizacije društva".
Globalizacija je osim "drame ljudskog duha", kao temu nametnula i "bekstvo države" sa istorijske scene. Dogodio se težak istorijski paradoks. Proces "odumiranja države", kao ideal marksizma, dogodio se u epohi globalizacije.
U isto vreme ideja autentičnog liberalizma, nastala na intelektualnom i duhovnom ustanku protiv države, preobratila se u procese sa čudovišnim razmerama. Pod izgovorom borbe protiv države, u ime "slobode i demokratije" nastali su mnogi akteri na društvenoj sceni, koji su počeli postepeno, da preuzimaju nadležnosti države, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Reč je o transnacionalnim kompanijama , nevladinim organizacijama i drugim tajnim i polutajnim akterima, na ekonomskoj i političkoj sceni, čiji je zajednički zadatak bio "da ubrzaju povlačenje države sa istorijske scene".
Ovim tendencijama, "globalizacija" je predstavljala dodatni stimulans. Od tada do danas ideje liberalizma se sve manje pominju na "Zapadu", dok se tamošnjim intelektualnim i "think - thank" organizacijama razvijaju različiti scenariji odgovora na fenomen koji je u politikološkoj literaturi opisan kao "kriza demokratije".
Teoretičar Hantington je kao odgovor na ovaj izazov preporučio "obuzdavanje demokratije", što je u društvenom praksisu iz osnova izmenilo zapadna društva. Završetkom hladnog rata i trijumfom preostale supersile, model "obuzdavanja demokratije" poprima planetarne razmere. Teoretičar Panarin s razlogom govori o globalnoj "socijalnoj kontrarevoluciji" kao najznačajnijoj posledici razaranja Sovjetskog Saveza.
Model "neoliberalizma", zasnovan na tzv. "Vašingtonskom konsenzusu", postaje paradigma epohe. Novi akteri na međunarodnoj sceni, kandidovani su od strane transnacionalnog kapitala i nemaju nikakve veze sa nacionalnom državom, u kojoj je jedino moguća tradicionalna demokratija kao i politika koja donekle uvažava mišljenje gradjana. Sve to prouzrokovalo je apatiju i nezadovoljstvo širokih razmera, čak i u najrazvijenijim zapadnim državama. Globalizacija je pokazala svoju najmračniju stranu. Pod sloganima integracije, nastale se nezapamćene socijalne podele unutar svakog društva. Danas je sasvim izvesno, da je ideologija globalizma elitistički projekat, koji je razorio "tradicionalu demokratiju". Samim tim onemogućena je pojava autentičnih političara. Odgovor na ovaj izazov mora takođe biti globalan. Altrenativa "Vašingtinskom konsenzusu" već se naslućuje. Pojava "nove levice i desnice" u Evropi, nastanak koncepta "participativne demokratije" u Latinskoj Americi, "suverena demokratija" u Rusiji i kineski koncept "nacionalnog socijalzma", simptomi su otpora "vašingtonskom konsenzusu" koji je poprimio planetarne razmere. Jedino u takvim uslovima moguć je povratak politike na istorijsku pozornicu.
<> 29. jun 2008 15:08:56 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
EVROPSKA UNIJA I SRBIJA
Srbija ima jedinstvenu poziciju. Posle nasilja i ponižavanja usporio se proces pregrupisanja nacije iz mnogostrukih i veoma kompleksnih razloga. Falk W. Beindorff (FWB) smatra da Srbija ne može da očekuje od EU da zastupa i podržava interese Srbije, bilo političke ili ekonomske prirode.
Pitanje članstva Srbije u Evropskoj Uniji (EU) i potpisivanje Sporazuma o pridruživanju EU je potpuno paralisalo Srbiju. Umesto da svoje preostale snage usresredi na ekonomski razvoj, otvaranje novih radnih mesta, suzbijanje nezaposlenosti i siromaštva srpski političari predvođeni Borisom Tadićem i njegovom partijom Demokratskom strankom (DS) zaluđuje i razluđuje Srbiju pričom o svetloj budućnosti samo kada jednog dana Srbija postane članica EU. I pored svega toga, trebalo bi se zamisliti oko nesposobnosti srpskog kolektivnog bića da se trgne iz zamađijanosti i shvati:
1) da oni koji su nemilosrdno bombardovali Srbiju 78 dana ne mogu da budu donosioci prosperiteta Srbiji;
2) da je obećano članstvo Srbije u EU još duže vreme samo pusto obećanje;
3) da oni koji danas o Srbiji i Srpskom narodu govore kao o najvećem neprijatelju demokratskog sveta ne mogu u isto vreme da budu i njegovi prijatelji i
4) da Tadićevo insistiranje da se bezuslovno i hitno potpiše Sporazum o pridruživanju sa EU znaci - gubitak Kosova i Metohije, kršenje Ustava Srbije i ponižavanje Srbije.
Uzaludan je bio i pokušaj premijera Vojislava Koštunice da objasni ono što je nepobitna činjenica da je: "Srbija evropska zemlja već vekovima i ekonomski i politički i kulturno i da Srbija treba da bude član EU samo kao njen ravnopravni partner."
Ivo Andrić je u svojim Znakovima pored puta zapisao i ovo - "Dugotrajno robovanje i rđava politika mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere". I zaista, veliki deo srpskog izbornog tela veruje u Tadićevu šarenu lažu tako da "ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete".
"Evropska Unija je problem a ne rešenje za Srbiju", kaže za Glas kanadskih Srba Falk W. Beindorff (FWB) iz savetodavne firme ALEXIS International Ltd sa sedištem u Torontu. "Sadašnja EU je Moloh specijalnih interesa, korumpirana do srži i sa skrivenim namerama. Da će se EU pretvoriti u tako nešto nisu mogli ni da sanjaju njeni osnivači," kaže FWB.
"Evropska Unija je zamišljena kao zajednica nezavisnih regiona koji vode svoju sopstvenu politiku i zastupaju interes svoga naroda u Evropskoj kući. Umesto toga u današnjoj EU imenovani komesari i njihove armije birokrata koji vode različite komitete, nisu odgovorni nikome. Evropski Parlament je lutkarska predstava bez ikakvog uticaja i vlasti. Mnogi ne znaju kako je EU organizovana, kako radi i ko njome rukovodi.
Preporučujem dokumentarni film – “EU Takeover & The Lisbon Treaty” - svakom ko želi da zna koja je struktura EU i kako ona funkcioniše. Posle toga će vam se zaista otvoriti oči," kaže FWB.
Srbija ima jedinstvenu poziciju. Posle nasilja i ponižavanja usporio se proces pregrupisanja nacije iz mnogostrukih i veoma kompleksnih razloga. FWB smatra da Srbija ne može da očekuje od EU da zastupa i podržava interese Srbije, bilo političke ili ekonomske prirode.
"EU je propao koncept a Evro je propala valuta. Nemačka, Finska, Austrija i zemlje Beneluksa (Holandija, Belgija, Luksemburg) su jedine članice EU koje imaju višak evra. Tim zemljama Evropska centralna banka uzima taj višak i prebacuje ga u deficitarne zemlje kao sto je Francuska, Irska, Španija, Portugal, Italija, Grčka itd. Dakle, zemlje koje pozitivno posluju ne raspolažu svojim viškom preko potrebnim za investicije u svoju infrastrukturu i druge potrebe. Njih iscrpljuju i osiromašuju, jer deficitarne zemlje žive na njihov račun. Nemačka danas ima istu kupovnu moć koju je imala 1983. godine (strašan pad koji je neprihvatljiv bez obzira sa koje strane se posmatra) zato što Evropska centralna banka iz nemačkog budžeta svake godine zvanično "ukrade" 120 milijardi evra i prebaci ih deficitarnim zemljama koje kupuju nemačku imovinu (banke, građevinske i industrijske kompanije itd.). To čine jer znaju da će pre ili kasnije biti izbačene iz centralne Evro zone. Kad se to desi njihov novac će biti bezvredan dok će se njihova imovina nalaziti u zemljama koje pozitivno posluju, tj. u centralnoj Evro zoni i zadržaće svoju vrednost. Koliko dugo takvo stanje može da se održi? Mislim da neće dugo," kaže FWB.
"Dakle, čak i ako bi Srbija nastavila sa radom na učlanjenju u EU, kada i ako bi se to desilo, svaka prednost tog članstva o kojoj srpski političari danas pričaju bi isparila sa jutarnjom sumaglicom u trenutku kada sunce EU prestane da sija. Da li Srbija treba da bude član tog kartela? Ja joj ne bih preporučio. Može biti saradnik ali nikako njen član", insistira FWB.
Šta je najbolje za Srbiju?
Vrednost Srbije je njen narod i duboko usađena i kompleksna istorija, kreativnost i upornost. Srbija treba da razvije privlačnu i održivu nacionalnu ideologiju, politički i ekonomski koncept koji bi jednako bio privlačan i Srbima i stranim partnerima. Srbija bi pre morala da se strateški poveže sa zemljama BRIC-a (Brazilom, Rusijom, Indijom i Kinom) a ne da se oslanja na Zapadnu Evropu i Ameriku. Da se podsetimo zemlje Zapadne Evrope i Amerika su doprinele razbijanju Jugoslavije i srpskog naroda. To su iste one zemlje koje odvajaju srce srpskog kulturnog bića - Kosovo i Metohiju od Srbije. Srpska strateška politika treba da bude regionalno, nacionalno i međunarodno sinhronizovana koristeći najsavršenije, visoko mobilne i fleksibilne strukture zasnovane i utemeljene u čvrsti zakonski okvir kojeg bi i narod u Srbiji a i stranci lako razumeli," kaže FWB.
Srbija bi mogla da se ugleda na San Marino, Luksemburg, Hong Kong, Singapur i Dubai. S obzirom na svoj geografski položaj Srbija bi lako mogla da se razvije u evropsku bescarinsku lučku zonu (“Off Shore" teritoriju) koja bi bila veoma privlačna za one koji žele da žive u Evropi sa poreskim olakšicama, kao i za one koji se bave međunarodnom proizvodnjom, trgovinom i bankarstvom," kaže FWB. "Kaljiningrad će biti pretvoren u takvu vrstu lučke bescarinske zone uz sve fanfare i pompom. Srbi žive svugde u svetu. Kada vide da se stvari povoljno razvijaju u Srbiji, zemlji njihovog porekla, oni će kanalisati svoje poslove kroz srpske strukture i podići ekonomiju Srbije i njen međunarodni ugled do neviđenih visina. Potrebno je samo nekoliko dobrih ljudi i žena da to pokrenu. Onih koji imaju viziju i koji čvrsto stoje na zemlji, koji znaju da upravljaju novcem a ne koji samo razmišljaju o novcu.
Iznenadili biste se kad bi znali koliko ima ne-Srba koji su spremni da pomognu da se takav koncept primeni. Kada se pokrene takva dinamika pokrenuće se lavina pozitivnog razvoja koji će uzdići Srbe i Srbiju na nove visine. Ono što mora da se zaustavi su razdor i rasparčavanje različitih političkih grupa. Da bi se izdefinisao i postigao zajednički cilj nije neophodno da sve partije isto misle. Različite opcije i kontroverzne debate su čak potrebne i konstruktivne. Međutim, radi se o Srbiji i Srbima. Pozitivni rezultati će se brzo pokazati samo ako se odgovorne strukture različitog mišljenja dogovore oko zajedničke politike koja bi služila Srbiji i srpskom narodu bez stranog diktata i uticaja. Tamo gde vlada negativna energija i tama ima isto toliko pozitivne energije i svetla. Pozitivna energija mora da se oslobodi. Srbima niko, sem njih samih to ne može da omogući. Mala pomoć njihovih prijatelja im može skratiti vreme za koje će uspešno ostvariti zacrtane cilje”, zaključio je FWB.
Partneri Falk W. Beindorff (FWB) u firmi ALEXIS International Ltd. su mišljenja da je situacija Srbije jedinstvena i ako odgovorne državne strukture iskreno žele da im se pomogne oni su spremni da sa njima razgovaraju.
Piše: Boba Borojević
Juni 2008.
(izvor – SRPSKA POLITIKA)
<> 27. jun 2008 2:00:41 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
ECI PECI PEC, TI SI MALI PREMIJER!
(fotografija - "ALO" novine)
<> 25. jun 2008 10:57:54 | 10 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Ko izdaje Kosovo, taj izdaje Srbiju!
Tribina „Opelo za demokratiju“ - iz izlaganja akademika Koste Čavoškog
Danas se oni koji su na vlasti trude da namaknu toliki novac sa kojim će moći da žive do kraja života.Kako socijalisti - čiji je šef stranke bio uhapšen i poslat u Hag,gde je nad njim izvršeno sudsko ubistvo - mogu uopšte da razmišljaju o saradnji sa onima koji su Miloševića poslali u Hag?!Svi koji odbacuju moguću koaliciju SRS,DSS-NS i socijalista - pristaju,zapravo,na odvajanje KiM od Srbije,na nezavisnost Kosmeta i na ulazak u EU bez tog stožernog dela naše države i našeg nacionalnog opstanka
U ovom vremenu kada se na našoj političkoj sceni nalazi toliko poltrona i podrepaša koji saleću strane gospodare - vrlo je teško bilo šta reći o našoj demokratiji. Jer, kod nas prave demokratije zapravo i nema, a ovo što danas imamo je - partokratija. Vladavina oligarhijskih stranačkih vođstava koja ne mare ni za izborne rezultate, ni za volju naroda, ni za državu, a kamoli za sudbinu nacije kojoj pripadaju. Ovakva partokratija je, pored ostalog, rezultat i našeg izbornog sistema.
Verovatno se sećate da je u Dejtonu potpisan Dejtonski ugovor i da su stranci posebno insistirali da se u Republici Srpskoj, kao i u celoj BiH, uvede proporcionalni izborni sistem. Zbog toga što proporcionalni izborni sistem usitnjava partije i omogućava da veliki broj stranaka izađe na izbore. Za strance je tada ključni cilj bio smanjivanje uticaja Karadžićeve Srpske demokratske stranke, njeno onemogućavanje da dobija apsolutnu većinu. To su već na drugim izborima i uspeli. Kod nas proporcionalni sistem koji daje pogubne rezultate praktikuje zbog njegove navodne veće pravednosti jer omogućava i strankama koje zastupaju manjinske interese da se pojave u parlamentu. Većinski sistem, gde po pravilu samo dve, najviše tri, a ponekad, izuzetno i četvrta stranka uspevaju da uđu u parlament - giljotina je za male stranke.
Većinski sistem je dobar jer omogućava da jedna jedina stranka formira vladu i da zemlja ima odgovornu vladu. Pri takvom izbornom sistemu na jednoj strani postoji vlada, a na drugoj strani - opozicija, i kao što kaže jedna engleska izreka: „Opozicija ne treba ništa drugo da radi, nego neprestano samo da se suprotstavlja, a ništa da ne predlaže.“ Dakle da hvata vladu u grešci, da je kudi pred javnošću i da, naravno, na sledećim izborima eventualno i pobedi.
Proporcionalni sistem koji se kod nas praktikuje ima ogromne mane. Nijedna stranka, čak ni radikali, koji su imali pristojnu relativnu većinu, prelazila je i 30 odsto, nisu bili u stanju da obrazuju vladu. Stoga su vlade morale da budu koalicione. Imali smo koalicije koje nisu bile principijelne, nego iz interesa, „brak iz računa“. Otuda vlada nije ni mogla da vodi homogenu politiku.
Kad je došla druga vlada Vojislava Koštunice uz spoljnu podršku socijalista, uslov socijalista bio je da se haški optuženici ne hapse. Zbog toga je ta vlada, ako se sećate, uspela da neke nagovori da se kao predaju, a kada je general Lukić uhapšen u bolnici i protiv svoje volje poslat u Hag, socijalisti su jednostavno – ćutali.
Sad je uhapšen Župljanin. Socijalisti zbog Slobodana Miloševića ne priznaju Haški tribunal. Zato su se morali oglasiti i saopštiti da sa onima koji hapse i šalju optuženike u Hag nikakvu koaliciju i vladu neće praviti. A vidite: oni su spremni da uđu u koaliciju i sa Demokratskom strankom koja nije ništa drugo nego produžena ruka stranih okupatora u ovoj zemlji. Postavlja se pitanje: kako socijalisti - koji su pretrpeli takav gubitak da im šef stranke bude uhapšen, poslat u Hag i nad njim bude izvršeno sudsko ubistvo - mogu da uopšte razmišljaju o saradnji sa onima koji su Miloševića poslali u Hag?!
Korupcija je druga strana ovakvih koalicija. Korupcija se nikada neće do kraja iskoreniti. Sve dok se bude više cenio onaj koji ima od onoga koji zna, ljudi će težiti da imaju. Pogotovo oni koji su blizu vlasti ili su na vlasti. No, kad je sistem dvopartijski, onda opozicija neprestano hvata vladu u grešci. A kad je koalicija na vlasti, onda postoji prećutna saglasnost koalicionih ortaka da jedni drugima gledaju kroz prste kada je posredi korupcija. Otuda svi kradu, niko nikoga ne optužuje, preko toga se prelazi.
Danas se oni koji su na vlasti trude da namaknu toliki novac sa kojim će moći da žive do kraja života. Nekadašnji socijalisti su, za razliku od ovih današnjih, verovali da će sistem da traje, da im on obezbeđuje sigurnost. Zato nisu previše uzimali, računajući da će do starosti biti obezbeđeni. Sada se to radikalno promenilo i upravo koalicije omogućavaju korupciju.
Tokom izborne kampanje slušali smo od stranaka kako kod nas postoje dva fronta - kako su jedni za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu države Srbije, a protiv pristupanja EU ukoliko bi to značilo Srbiju bez KiM, a drugi su tvrdili da treba ući u Evropsku uniju po svaku cenu jer jedino tako možemo obezbediti nove pare i nova radna mesta. Kao da se za ovih osam godina to nije moglo obezbediti, nego treba tokom sledećih osam.
Frontovi su, dakle, bili oštro podeljeni. Sada imamo malu tročlanu koaliciju, sa Palmom od samo tri poslanička mesta, koja takođe tvrdi da se može i ući u Evropu i sačuvati Kosovo i Metohija. Pa, kako sve to može?! Kako kad je - od 27 članica EU - već njih 20 priznalo Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu?! Jer, one će to imati na umu prilikom ratifikacije. Drugim rečima, može se očekivati, kada se bude formirala, ne daj bože, nova vlada sa socijalistima i „žutima“, da nam iz Brisela kažu: „Dokle god ne uspostavite dobre odnose sa susedima“a to znači diplomatske odnose Beograda sa Prištinom „nećemo moći da nastavimo razgovore o ulasku u EU“.
Oni o tome zasada ćute da bi napravili koaliciju, a kada se ona bude formirala, to će javno reći. A naš narod, takav kakav je, reći će: pa šta se tu može, ne može šut sa rogatim. Međutim, mi koji to sve dobro znamo i sve vidimo - dužni smo da upozorimo da je na delu velika obmana - prevara našeg naroda. Što je najgore, na delu je nacionalna izdaja.
Svi koji odbacuju moguću koaliciju Srpske radikalne stranke, Demokratske stranke Srbije, Nove Srbije i socijalista pristaju, zapravo, na odvajanje Kosova i Metohije od Srbije, na nezavisnost Kosmeta i na ulazak u EU bez tog stožernog dela naše države i našeg nacionalnog opstanka. Oni su, dragi prijatelji, izdajnici i mi to ne smemo dozvoliti. To ne sme proći!
NEPRINCIPIJELNE KOALICIJE
U toku vanrednog stanja napisao sam članak pod naslovom „Zoranova zvezda“ koji, nažalost, nije odmah objavljen u Glasu javnosti. U tom članku stajalo je i ovo: „Ako po ičemu Zoran Đinđić bude zapamćen, biće po tome što je Slobodana Miloševića izručio na Vidovdan“. Vidite do čega dovode neprincipijelne koalicije.
(izvor - Glas javnosti)
<> 24. jun 2008 20:21:05 | 11 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
ZAŠTO JE SRBIJA ISKLJUČENA IZ EVROPSKOG RAZVOJA?
Analiza pisma Vilija Vimera
pismo Vilija Vimera
<> 20. jun 2008 18:04:56 | 20 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
NEKA SE PRIPREMI - VOJVODINA!
Slađan Nikolić
NED podriva Vojvodinu
Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) pokrenulo je 7. aprila 2008. godine informativni sajt o autonomiji Vojvodine na adresi www.autonomija.info, saopšteno je iz tog novinarskog udruženja. Na sajtu se mogu pratiti vesti u vezi sa ustavnopravnim i političkim položajem Vojvodine. Takođe, mogu se naći i transkripti sa tribina i seminara u organizaciji NDNV-a, koje poziva sve zainteresovane da se uključe u saradnju.
Sajt se realizuje u okviru projekta "Javna rasprava o Vojvodini", koji je podržala američka fondacija Nacionalna zadužbina za demokratiju - NED (National Endowment for Democracy), što je naročito zanimljivo. Da li ova fondacija to čini zbog razvoja demokratije ili se tu kriju neki drugi interesi?
Nevladina a vladina
Nacionalna zadužbina za demokratiju je neprofitna organizacija koju finansira američka vlada s osnovnim godišnjim proračunom od 30 miliona dolara. Ovaj proračun odobrava Kongres na osnovu izveštaja NED-a o aktivnostima koje treba finansirati. NED je, inače, krovna organizacija koja aktivnosti sprovodi putem takođe neprofitnih organizacija (podružnica) kao što su NDI (Nacionalni demokratski institut), IRI (Međunarodni republikanski institut), CIPE (Centar za privatno poduzetništvo) i ACILS (Američki centar za međunarodnu radničku solidarnost). NED blisko sarađuje i s Informativnom agencijom SAD (USIA), kao i sa Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID). USIA se deklari še kao "nezavisna" agencija za spoljne poslove unutar američke vlade, dok se USAID predstavlja kao samostalna vladina agencija za ekonomsku, humanitarnu i demokratsku pomoć, koja pri tome štiti američke ekonomske i političke interese.
Na sajtovima ovih organizacija ističe se da su neprofitne i nevladine, ali budući da njihov rad finansira vlada i Kongres odobrava budžet, odrednica "nevladina" otpada, i one mogu biti samo neprofitne, ali vladine. Takođe, ako se pogleda istorijat NED-a, može se uočiti da je pojam "nevladina" samo maska za aktivnosti koje preko ovih neprofitnih organizacija sprovodi vlada SAD.
Oruđe spoljnopolitičkih interesa SAD
NED je osnovan nakon vrlo žestokih rasprava u Senatu sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, u vezi s nezakonitim aktivnostima američke CIA. Prvi skandal dogodio se 1967. godine, kada su neke tajne operacije ove organizacije razotkrivene u magazinu Ramparts. U tom tekstu pominje se akcija kojom je CIA kontrolisala i finansirala tridesetak inostranih sindikata, omladinskih i fakultetskih organizacija, kao i političkih institucija. U tekstu se još navodi da su putevi novca išli od CIA, preko američkih privatnih udruženja ili lažnih organizacija, do krajnjih korisnika, što je sve potreslo Kongres i iniciralo senatsko saslušanje.
Nakon brojnih lobističkih nadmudrivanja, započela je senatska istraga, ali tek krajem sedamdesetih godina. Reč je o poznatim istragama „Čerčovog" odbora koji je ime dobio po senatoru Frenku Čerču. Ovaj odbor je objavio šest izveštaja koji su bili vrlo nepovoljni po CIA, pa su doveli do preispitivanja metoda i ciljeva njenog delovanja. Zanimljivo je da se u pomenutim izveštajima razotkrila raširena saradnja ove organizacije i novinara. U tom kontekstu pominju se medijske manipulacije i kampanje u pojedinim zemljama koje su imale za cilj demonizaciju one političke opcije koja je, prema mišljenju CIA, bila protivna američkim interesima. Tom istragom otkrivena su i ubistva nekooperativnih stranih političkih vođa, državnih funkcionera, pokušaj puča protiv Kastra, čileanskog predsednika Aljendea, itd.
Da bi se u budućnosti izbegle takve blamaže i skandali koji su CIA stavljali u negativan kontekst, početkom osamdesetih šef ove organizacije (Kejsi) predložio je američkom predsedniku Reganu da dotične aktivnosti ubuduće radi drugačije. Tako je došlo do osnivanja NED-a kao navodno nevladine organizacije. Procene su govorile da će jedna takva organizacija sa prefiksom "nevladina" moći elegantnije da deluje u stranim državama.
Obezbeđivanje izbornog uspeha odabranim političarima
O "elegantnom" delovanju NED-a piše i Džerald Sasman, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Portlandu. Sasman u svojim radovima detaljno opisuje kako su američki eksperti, zajedno sa bivšim agentom KGB-a, koji je prešao u jednu američku marketinšku kompaniju, pomogli Borisu Jeljcinu da medijski uništi suparnike sa levice. Savetnici koje je plaćao NED su od Jeljcina čak tražili i da "uspostavi autoritarnu kontrolu" i da državnu televiziju "potčini svojoj volji". Mađarski socijalisti su pred izbore 2004. godine dobili američku pomoć tek pošto su svoj program pomoću savetnika iz dve vašingtonske firme očistili od svega socijalističkog. Sasman navodi da je NED, organizacija koja obezbeđuje novac za "programe" u više od 80 zemalja sveta, devedesetih "organizovao i finansirao" obaranje vlade Bugarske socijalističke partije.
Tvorac zakona o NED-u Alen Vajnštajn svojevremeno je rekao da bi "dosta toga što NED danas radi javno, pre 25 godina CIA obavljala tajno". Osnovna ideja takvoga projekta bila je da se stranim političkim strankama, sindikatima, studentskim udruženjima i drugim udrugama dostavi novac, a da se pri tome reši problem prikrivanja "novca CIA".
O tome piše i profesor Sasman: "NED je trebalo da obezbedi alternativu CIA" i da, za razliku od agenata CIA, NED-ovi "politički operativci... ne moraju da žive podzemne živote i uzimaju lažne identitete". On ističe i da su se NED i "instituti" preko kojih je delovao pokazali kao "mnogo efikasniji instrument državne politike nego što je CIA ikada bila", i da su transparentnijim radom bolje "kamuflirali svoj imperijalni cilj". Sasman takođe navodi da su SAD zaključile da su vojne intervencije i podrška diktatorskim režimima - iako i dalje korisni - često manje efikasni nego kada se "ostvarivanje neoliberalnih ciljeva", odnosno obezbeđivanje izbornog uspeha "slobodnotržišnih političara", obezbeđuje i legitimiše putem "demokratske pomoći".
"Demokratska pomoć" odabranim srpskim političarima
I u Srbiji se pokazalo da je "demokratska pomoć" odabranim partijama i organizacijama kroz obezbeđivanje izbornog uspeha u svrhu "ostvarivanja neoliberalnih ciljeva" efikasnija od vojne intervencije. NED je imao presudan uticaj na stvaranje brojnih nevladinih organizacija kod nas, od kojih su neke prerasle u političke stranke. Tako je G17 plus, prema pisanju švedskog lista Aftonbladet, stvorila podru žnica NED-a, CIPE (Centar za privatno poduzetništvo), za šta se potvrda mo že naći u izveštaju NED-a od 10. decembra 1998. godine, koji je pisao Pol Makkarti . G17 plus je odmah i pokazao zahvalnost svojim osnivačima, uništavajući srpske banke pod dirigentskom palicom činovnika Svetske banke i sprovodeći svih ovih godina neoliberalni ekonomski koncept. Takođe, ni CESID-a ne bi bilo da nije bilo NED-a, koji i danas finansira rad ovde organizacije, što se mo že videti na njihovom sajtu.
Jedan od možda najboljih javnih izvora koji gotovo do tančina opisuje "demokratsku pomoć" SAD odabranim partijama i organizacijama u Srbiji za vreme izbora 2000. godine jeste tekst koji se pojavio u Washington Post-u 11. decembra 2000. pod naslovom " Američki saveti vodili Miloševićevu opoziciju". U tekstu se opisuje ova, kako list navodi, otvorena operacija, čudna mešavina tajnosti i otvorenosti, koju su finansirale kongresna izdvajanja od približno 10 miliona dolara za fiskalnu 1999. i 31 milion dolara za 2000. godinu.
"Glavnu ulogu su igrali Stejt dipartment i američka Agencija za međunarodni razvoj, vladina agencija za pomoć stranim zemljama, koja je dostavljala novac preko komercijalnih ugovarača i neprofitnih grupa kao što su NDI i njegov republikanski pandan, Međunarodni republikanski institut (IRI). Dok je NDI radio blisko sa srpskim opozicionim strankama, IRI je fokusirao svoju pažnju na Otpor , koji je služio kao ideološka i organizaciona kičma revolucije. U martu je IRI platio da dvadesetak lidera Otpora pohađa seminar o nenasilnom otporu u hotelu ‘Hilton' u Budimpešti, nekoliko stotina jardi duž Dunava od hotela ‘Mariot' kojeg favorizuje NDI."
U istom tekstu Washington Post-a navodi se da su i reči izgovorene u izbornom scenariju kampanje smišljene u Vašingtonu: "Prema Stevanoviću, (DOS) stručnjaku za marketing, svaku reč političkih poruka opozicije u trajanju od jednog i od pet minuta koju su koristili portparoli širom zemlje razmotrili su američki konsultanti i testirali u anketama. Kandidati koalicije koji su se kandidovali za jugoslovenski parlament i na desetine hiljada mesta u lokalnim vlastima dobili su obimnu obuku o tome kako da se drže ‘poruke', odgovaraju na pitanja novinara i pobiju argumente Miloševićevih simpatizera."
Takođe, navodi list, i Vojislav Koštunica izabran je za predsedničkog kandidata na osnovu američke ankete. "Dvadeset (srpskih) opozicionih lidera je prihvatilo poziv Nacionalnog demokratskog instituta (NDI) sa bazom u Vašingtonu u oktobru 1999. za seminar u hotelu ‘Mariot' u Budimpešti, sa pogledom na Dunav. Ključna stavka na dnevnom redu: anketa koju je sprovela američka firma ‘Penn, Schoen & Berland Associates."
Anketa je izvestila da Milošević ima 70 odsto nepovoljan rejting među srpskim glasačima. Ali je takođe pokazala da su velika imena u opoziciji - kao što su Zoran Đinđić i Vuk Drašković - opterećena negativnim rejtingom skoro isto koliko i Milošević. Među kandidatima koji su se najbolje plasirali da pariraju Miloševiću bio je umereni srpski nacionalista po imenu Vojislav Koštunica, koji je imao povoljan rejting od 49 odsto i nepovoljan od samo 29 odsto.
Izbor Koštunice za predsedničkog kandidata opozicije u avgustu je oblikovan u velikoj meri anketama. "Ankete su pokazale da bi Koštunica mogao da porazi Miloševića na najlakši mogući način", seća se Dušan Mihajlović, lider stranke Nova demokratija, jedne od 18 političkih stranaka koje čine koaliciju. Deo Kostuničine privlačnosti, pokazale su ankete, jeste to što ga ljudi smatraju antiamerički nastrojenim. Pošto je bio otvoreni kritičar NATO bombardovanja Srbije, bilo je teško Miloševićevoj vladi da ga etiketira kao zapadnu marionetu ili izdajicu srpskih interesa.
Destabilizacija progresivnih pokreta i pomoć na izborima
Nakon 2000. godine kroz program "pomoći demokratiji" NED i njene podru žnice deluju na prostoru Srbije kroz infrastrukturu koja obuhvata pojedine nevladine organizacije, agencije za istraživanje javnog mnjenja i medije skoncentrisane na destabilizovanje progresivnih pokreta, naročito onih sa nacionalnim, socijalističkim i socijaldemokratskim profilom. "Program" je gotovo potpuno uspeo, sindikati su izuzetno slabi, sindikalnog organizovanja gotovo i da nema, ne postoji ni levičarska politička snaga koja bi artikulisala i sugerisala korektivne mehanizme, nacionalne organizacije su stalno na udaru medija koje finansira NED, podmeću im se afere i slično. Sve ozbiljne javne debate o posledicama često pogrešnog, nespretnog ili ishitrenog nametanja neoliberalnih recepata tokom prethodnih osam godina medijski su "minirane", pri čemu se ljudi koji ukazuju na greške javno etiketiraju, omalovažavaju i uskraćen im je pristup medijima. Pored toga, kako navodi profesor Džerald Sasman, NED i organizacije koje ona finansira intervenisale su na prošlim parlamentarnim izborima, kao i na izborima za predsednika Srbije radi "slamanja nacionalističkog i socijalističkog otpora" neoliberalizmu. Intervencija se ogledala kroz istraživanja javnog mnjenja preko agencija iza kojih stoji NED, kreiranje izborne kampanje, tekstove u medijima koji su pod kontrolom NED-a, kroz obuku političkih aktivista "odabranih" političkih partija...
Nova meta - Vojvodina
Na sajtu Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV ) u rubrici „O nama" http://www.ndnv.org/o-nama.htm navodi se: „Osnovni ciljevi udruživanja, kako tada, tako i danas, bili su zalaganje za slobodu štampe, za otklanjanje političkih uticaja, čiji je cilj političko-propagandna instrumentalizacija medija, dakle - zalaganje za profesionalno, objektivno i kvalitetno informisanje." Dakle, udruženje se zalaže otklanjanje političkih uticaja, čiji je cilj političko-propagandna instrumentalizacija medija, a čitav projekat podržava NED, o čemu postoje dokazi. I sami Amerikanci tvrde da je ovo udruženje jedno od oruđa vlade SAD u sprovođenju spoljne politike. Prema tome, Nezavisno društvo novinara Vojvodine je svesno ili nesvesno odstupilo od svog osnovnog načela - zalaganja protiv političko-propagandne instrumentalizacije medija.
Na sajtu se dalje ističe da je od glasnogovornika Miloševićevog režima Nezavisno društvo novinara Vojvodine proglašavano "produženom rukom stranih sila". Da bi se odgovorilo da li je ovo tačno, trebalo bi sprovesti dublju analizu delovanja ove organizacije, ali je sasvim evidentno da prima novac od zvanične institucije jedne strane sile, čiji je cilj realizacija spoljnopolitičkih interesa njene vlade.
Ovo društvo je u proteklom periodu organizovalo brojne tribine na kojima je primetna njihova veza sa Fondom za otvoreno društvo, koji finansira Soroš, Centrom za kulturnu dekontaminaciju, Helsinškim odborom za ljudska prava, za koji se već zna da ga sponzorišu strane sile, i Centrom za nove medije Kuda.org, koji finansira nemačka fondacija " Schuler helfen leben". Seriju javnih tribina u produkciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine, pod zajedničkim naslovom "Intervju In Vivo", održanu od 29. oktobra 2005. do 9. februara 2006. godine, podržala je LSV Nenada Čanka, koji je i sam učestvovao na ovim skupovima, i kabinet predsednika Skupštine AP Vojvodine Bojana Kostreša.
Teme ovih tribina bile su recimo „Život i priključenija Radovana Karadžića", a govorilo se o navodnoj mitskoj i mitomanskoj svesti srpskog naroda, njegovoj ksenofobičnoj kulturi i posledicama, srpskom nacionalizmu kao jednoj od opozicija komunizmu i strahu od srednje Evrope, ili "nemogućoj misiji" koja se bavila navodnim govorima mržnje prema Albancima i Kosovu. Govor mržnje prema Kosovu? Da li je ovo novinarsko udruženje Kosovo smatra samostalnim državnim entitetom? Tema tribine "Klerikalizacija društva", održane 30. novembra 2005, bila je navodna ugroženost sekularnosti i politički ciljevi SPC-a. I postavilo se, piše na sajtu NDNV-a, veoma važno pitanje: Može li se Srbija, jednog jutra, probuditi sa nekim od vladika na vlasti? Sad je 2008. godina i još uvek se nismo probudili sa nekim od vladika SPC-a na vlasti. Navodni strah NDNV-a je - kao što se vidi - bio i ostao potpuno neopravdan.
Nezavisno društvo novinara Vojvodine čine novinari odlično raspoređeni po medijima (Novosadski dnevnik, agencija Beta, Vreme, B92...), što im daje mogućnost za manipulaciju informacijama, uspostavljanje veza sa Fondom za otvoreno društvo, Helsinškim odborom za ljudska prava, Centrom za kulturnu dekontaminaciju i Centrom za nove medije Kuda.org, političkim strankama i političarima kao što su Nenad Čanak i Bojan Kostreš. Takva mreža nije uspostavljena slučajno. Uspostavila ju je Nacionalna zadužbina za demokratiju i ona može biti upotrebljena za destabilizaciju stanja u Vojvodini radi realizacije interesa SAD.
Otvaranje B92 info kanala i sajta www.autonomija.info istog dana nikako ne treba smatrati slučajnošću. Ako se uzme u obzir i peticija Nacionalne zadužbine za demokratiju od 21. februara 2008. godine, kojom se od predsednika Tadića i premijera Koštunice zahteva veće poštovanje ljudskih prava i zaštita novinara, što je u stvari priprema za zaštitu uspostavljene mreže u Vojvodini, sasvim je jasno da uskoro kreće medijska ofanziva na sve nacionalno srpski opredeljeno u Vojvodini i na SPC. Biće to medijska priprema za dalju desuverenizaciju Srbije, ovog puta kroz Vojvodinu. Država Srbija i njen obaveštajno-bezbednosni sistem nisu našli modalitete za suprotstavljanje delovanju tzv. nevladinih organizacija kakva je Nacionalna zadužbina za demokratiju, kao jedno od oruđa američke spoljne politike. Valjda je vreme da te modalitete pronađu jer je nova "vojvođanska" ofanziva u početnoj fazi.
<> 20. jun 2008 0:56:41 | 8 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
DAČIĆU "PUN KOFER" VELJE?
Susret „poslednje šanse“ između Vojislava Koštunice i Ivice Dačića, koji je trebalo da stavi tačku na pokušaj DSS-NS-SRS-SPS-PUPS-JS da formiraju vladu, bio je planiran za juče po podne, ali je ceo dan bilo potpuno neizvesno hoće li do njega doći makar u večernjim satima. Glavni „krivac“ za neizvesnost, koja se može pretvoriti i u fijasko napora da se dođe do zajedničkog ključa za novu vladu, bio je Velimir Ilić.
On je, verovatno u nameri da „pomogne“ Dačiću da se odluči za koaliciju sa narodnjacima i radikalima, u jednom jučerašnjem intervjuu lideru SPS-a pripretio.
- Biću poslanik, a u Skupštini ću prvo tražiti da se formira anketni odbor koji bi ispitao aferu „Dačićev kofer“ - rekao je on i dodao da su šanse da DSS-NS formira vladu sa SRS-om i koalicijom oko SPS-a minorne, te da je jasno da Dačić folira i da se iza njihovih leđa dogovorio sa Tadićem. Uvređen i povređen Ilićevim istupom, Dačić je zatražio tajm-aut za viđenje s Koštunicom. LJudima iz najbližeg okruženja „tehničkog premijera“ saopštio je da preko „Veljinih reči“ ne može lako preći, a istovremeno se požalio i na kritike koje su na njegov račun izgovorili Dragan Šormaz i Miloš Aligrudić.
(izvor-Glas javnosti)
<> 19. jun 2008 7:39:22 | 5 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
RADOVANE, JEL SI TO TI?
Preko vikenda kontaktirao sam svog prijatelja Radovana Karadžića i on me je obavestio da je 9. novembra 1993. bio u Beogradu.
Ovim rečima je optuženi Vojislav Šešelj u utorak opovrgavao iskaz svedoka
optužbe Safeta Sejdića koji je svedočio da je 1993. godine, tokom napada VRS na Crnorečnu visoravan kod Olova, video Šešelja sa Radovanom Karadžićem, Ratkom Mladićem i drugim zapovednicima.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Šešelj je negirao Sejdićevo svedočenje, tvrdeći da je napad VRS na nikšićku visoravan kod sela Crna Rijeka trajao od 9. do 11. novembra 1993.godine, kada je on bio angažovan u predizbornoj kampanji u Srbiji.
Pošto je predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti pozvao Šešelja da o kontaktu s Karadžićem pruži više detalja, Šešelj je uzvratio da je "svoje saradnike uputio da kontaktiraju neke ljude koji su u kontaktu sa Radovanom Karadžićem i da pitaju gde je
Karadžić bio 9. novembra 1993. godine".
- Dobio sam od njih informaciju da je bio u Beogradu tog dana i ja sam zahvalan na tome mom prijatelju Radovanu Karadžiću, kazao je Šešelj, i dodao:
- Pokušao sam da iste informacije dobijem i od svog prijatelja Ratka Mladića, ali će mi one dan-dva zakasniti za ovo unakrsno ispitivanje.
Šešelj je, tokom ispitivanja, izjavio i da bi "pre svoj život položio nego što bi pomogao da budu uhapšeni Karadžić i Mladić".
(izvor-Večernje novosti)
<> 18. jun 2008 9:12:51 | 8 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Perspektive "žuto - crvene" Vlade
Dragan Vučićević
BORISOVA VELIKA POLITIČKA MATURA
Okej, nema iznenađenja. Sleduje nam „žuto-crvena" vlada. Vlada nacionalnog pomirenja, tvrde jedni. Vlada trulog kompromisa, optužuju drugi
Kako god bilo, ko god bio premijer, koliko god ministarstava da se napravi, koliko god fotelja da se podeli, sve dobro i sve loše što ta vlada uradi, sve će, dakle, ići na račun jednog jedinog čoveka. Na račun Borisa Tadića. On je taj koji na ovoj vladi polaže finalni ispit zrelosti, veliku političku maturu. On je taj koji ili jeste ili nije. Ili je političar velikog kalibra, državnik koji će znati gde i kako da povede Srbiju, ili je tek „igrač za još jednu sezonu".
Od njega, dakle, zavisi. Od njegove odlučnosti da se obračuna sa korumpiranim skotovima u svojim redovima. Od njega zavisi. Od njegovog umeća da obuzda bolesne ambicije i ludačke sujete unutar nove vladajuće većine. Od njega zavisi. Od njegove sposobnosti da uveže krupne interese, s jedne, i strah od novih izbora, s druge strane. Od njega zavisi. Od njegovog talenta da srpski nacionalni interes uklopi u interes silnog zapadnog sveta.
Nema sumnje, pred ovom „tadićevsko-dačićevskom" koalicijom stoji velika šansa, ali, istovremeno, toj koaliciji prete i neke velike opasnosti. Ova vlada će, naime, biti u prilici da napravi najveći postpetooktobarski korak ka Evropi, ova vlada će imati šansu da učini nešto konkretno, da Srbima dopuni novčanike više nego bilo koja prethodna vlada. Međutim, ista ova vlada imaće pred sobom velika i prevelika iskušenja. Oko nje će se, naime, vrteti dosad neviđene pare. Milijarde evra biće u opticaju. A to će biti prilika kojoj neće odoleti oni koji su u visoku politiku ušli samo da bi se na brzinu obogatili. Mnogi će tu pokušati da kradu, da se tale, da se ugrađuju, da se naplaćuju.
I tu, pre svega tu, videćemo koliki je kalibar Borisa Tadića. Ako Boris ne bude imao snage da se obračuna sa politikantskim nitkovima, ako Boris krene da prećutkuje afere kojih će neminovno biti, ako Boris ne „skine glavu" svakome za koga se dokaže da je krao državne, narodne pare, onda Boris i ne zaslužuje više od još jedne političke sezone. A nama? Pa, nama neće preostati ništa drugo nego da menjamo kalibar.
(izvor - “Press”)
<> 14. jun 2008 18:47:42 | 14 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
MRKONJIĆ: ЕVROPO, JEDI GOVNA!
Ovo nije put u Evropu, i tu Evropa greši. I naši koji to rade nek idu u kurac zajedno s njima! Napiši da im Mrkonjić to poručuje
Ovo je sramota! To rade takozvani evropejci i vlast DOS! Oni to rade, pička im materina! Hapse naše ljudi da bi se opravdalo NATO bombardovanje! Ovim rečima Milutin Mrkonjić, potpredsednik SPS, prokomentarisao je za Kurir vest o hapšenju Stojana Župljanina. Mrkonjića šokiranog ovom informacijom zatekli smo na gradilištu.
I Holandija, ono govno od zemlje, oni će da nas ucenjuju! Pa holandski lekari se ubili Slobodana Miloševića u Hagu!
Znate li ko je naredio hapšenje Župljanina?
Ne znam ko hapsi, to nije bitno. Za mene je sve to vlast DOS, od Petog oktobra naovamo. Ko god ga je uhapsio, budala je! Ne mogu da hapse ljude kad god se digne kurac Holandiji! Ej, bre, mi hapsimo naše ljude! To ne može! To nije put u Evropu, i tu Evropa greši. I naši koji to rade nek idu u kurac zajedno s njima! Napiši to lepo, Mrkonjić im to poručuje.
DSS drži policiju, a DS Ministarstvo pravde. Ko onda stoji iza Župljaninovog hapšenja?
Ma, hapsiti čoveka kada sastavljamo vladu i kada Evropa insistira... Pa, Evropa jede govna, i to napiši! To je pogrešan potez danas. Ostavite, bre, ljude na miru! Oni treba da odgovaraju što su bombardovali našu zemlju!
Hoće li odgovarati?
Odgovaraće kad-tad. I Holandija što je ubila Slobodana Miloševića! Ubice! Dragoljub Milanović u zatvoru čami nevin, jer je bio politički pritisak sa Zapada da se donese takva presuda.
Kako će ovo uticati na pregovore o formiranju vlade?
To ne ide u prilog naporima da se napravi vlada!
Jesu li izručenja Hagu problem?
Naravno da je ovo problem i da ruši sve napore i bitke koje vodimo da dođemo do ove usrane vlade! Kad god se pravi Vlada, ovako se nešto dešava! Prošli put su jurili Ratka Mladića da pokažu kako sarađuju s Hagom.
Da li će posle ovoga biti pregovora sa DS ili ćete nastaviti razgovore sa DSS i radikalima?
Ne mogu sada to da kažem, otkud znam! Daj da se saberemo pa da vidimo. Posle ovoga niko više nema prava da bilo šta spočitava socijalistima.
Razmišljate li i dalje da budete premijer?
Da sam ja predsednik vlade, hapšenje ne bih dozvolio! Ovako kako oni rade tako ne može.
Partneri bi morali da prihvate drugačiji pristup?
Pa, naravno.
Pa hoće li se nastaviti postojeći pregovori sa DSS i SRS?
Mi pregovore nastavljamo. Moramo te pregovore da završimo. Sve će se znati u narednih nedelju dana.
Čekajte, pre par dana ste rekli da niste zadovoljni pravnom analizom DSS o SSP i načinom na koji su usklađene penzije?
Znate šta, nema potrebe da Koštunica unosi nervozu u razgovore. To je sve što mogu da kažem.
(Kurir)
<> 12. jun 2008 19:44:37 | 14 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
NA IVICI GRAĐANSKOG RATA?
Đorđe Vukadinović
NACIONALNO POMIRENJE
Da se ne lažemo, da je nekome stalo do istinskog pomirenja, onda bi ruku pružio radikalima
Jeste li se zapitali zašto su Čedomir Jovanović i veći deo srpske građanističke scene tako uzdržani u trenucima kada Boris Tadić u ime DS-a objavljuje raskid sa svim onim što je prethodnih godina važilo za sveto pismo tzv. druge Srbije? Čak i po pravilu beskompromisni Nenad Čanak, poznat po sklonosti da zabranjuje, lomi i lustrira – a pomalo i veša – sve ono što ima veze sa starim režimom i stoji na putu Evrope i autonomije, danas pokazuje zavidnu dozu tolerancije i suzdržanosti prema blasfemičnim izjavama lidera demokrata i njegovim „ekumenskim” porukama partijskim drugovima da se vole, druže i množe sa socijalistima sa kojima, gle čuda, dele zajednički bol za izgubljenim liderima. „Nacionalno pomirenje” je ta nova magična reč koja se do juče nije smela ni zamisliti, a kamoli izgovoriti u pristojnim građanističkim krugovima, i zbog koje je, na primer, pisac ovih redova godinama razvlačen konj’ma na repove po reformskim forumima i blogovima.
Gotovo dve decenije razmišljam o opasnosti od građanskog rata u Srbiji. Onog pravog, „vrućeg” sukoba na ivici kojeg smo već u nekoliko navrata bili, dok sa ovim „hladnim”, medijskim i kulturnim ratom živimo, takoreći, neprestano. Dosta tekstova i mnoge sate razgovora sa istomišljenicima i neistomišljenicima posvetio sam raspravama na tu temu, pri čemu su se stavovi kretali od stava da samo što se nismo pohvatali za guše do konstatacije da ovde nema političke energije čak ni za tako nešto. Nema ovo društvo snage čak ni da se čestito pobijemo, a kamoli oko nečega istinski složimo i mobilišemo – glasi ova optimističko-pesimistička teza. Dakle, dok jedni misle da je mogućnost srpsko-srpskog sukoba sasvim realna i pribojavaju se takvog ishoda, drugi u suštini priželjkuju taj konačni obračun, ali sumnjaju da će do njega doći. A onda, preko noći, svim tim istorijskim kontroverzama, strahovima i nadanjima dođe kraj, samo zato što se kuglica srpskog izbornog ruleta zaustavila tako da je, nakon što je Koštunica rekao svoje (zakasnelo!?) istorijsko „ne”, bez socijalista postalo nemoguće formirati antiradikalsku vladu.
Kako je više nego očigledno da DS i SPS u političkom smislu nemaju ništa zajedničko (pokušaj sa privrženošću „ideji levice” i Socijalističkom internacionalom kao zajedničkim imeniteljem bio je ipak suviše jadan i neubedljiv), ideja nacionalnog pomirenja pojavila se kao spasonosni džoker, takoreći, kec iz Tadićevog čarobnog marketinškog šešira. Da je, recimo, LDP osvojio samo nekoliko poslanika više o „nacionalnom pomirenju” niko ne bi govorio, a oni koji bi se odvažili da zucnu nešto u tom pravcu bili bi ponovo žigosani kao najveći protivnici progresa i svetle evrobudućnosti.
No, uprkos svemu, kada bi ovo aktuelno političko prenemaganje, bez obzira na to što svi znamo šta su njegovi pravi motivi, zaista bio uvod u nacionalno pomirenje, vredelo bi ga podržati, pa makar Vojislav Koštunica i Toma Nikolić više nikad ne videli političkog sunca. Baš kao što put u pakao može biti popločan dobrim namerama, tako nas životno iskustvo, pa i, pored ostalog, Hegelova filozofija istorije, uče da niski i sebični motivi nekad umeju biti poluge istorijskog progresa pre i više nego sama dobra volja i prazni moralistički apeli. (Kod Hegela se to zove ,„lukavstvo uma”, a i kod Kanta ima nešto slično.)
Tako bi se, teorijski gledano, kao epilog grozničavog napora demokrata da ostanu na vlasti po svaku cenu, kao i želje socijalista da se na vlast konačno vrate, na kraju zbilja moglo izroditi nešto nalik nacionalnom jedinstvu i društvenom konsenzusu. Moglo bi – ali neće. Jer da se zaista radi o tome ne bi Čedomir Jovanović bio tako konstruktivan, niti bi američki ambasador ovaj aranžman tako zdušno podržavao. Zapravo, rekao bih da je čitav ovaj izborni ringišpil, u kojem se kao država i narod vrtimo već više od šest meseci, i pokrenut sa ciljem da se u korenu zatru izvesni nagoveštaji nacionalnog konsenzusa koji su se pojavili kao posledica opšte frustracije zbog načina na koji su SAD podržavale i realizovale projekt nezavisnog Kosova.
Da se ne lažemo, da je nekome stalo do istinskog pomirenja onda bi ruku pružio radikalima i onda ne bi čitavu svoju kampanju bazirao na sveopštoj društvenoj polarizaciji i strahu od „povratka u devedesete”. Sve je to, dakle, samo manevar da se koliko-toliko spase politički obraz i na obe strane sačuva bar privid neke političke principijelnosti. Socijalisti su ovde potrebni zato što je tamo gde treba zaključeno da su dovoljno bezopasni, mali, slabi i koruptivni. SPS je toj eliti potreban za jednokratnu upotrebu, to jest, za prvo glasanje i preuzimanje preostalih poluga vlasti, a posle će ključne reformske odluke već moći da se donose i bez njih, jer će, zlu ne trebalo, pored penzionera i Palme u rezervi spreman čekati i LDP.
Razume se, ukoliko budu ćutali i ne mešali se mnogo u strateške stvari i važne poslove, moći će tako da vegetiraju godinama. Ali ukoliko bi slučajno pomislili da se igraju politike i pokušali da nešto stvarno odlučuju i utiču brzo će im se staviti do znanja ko je gospodar i kako stoje stvari. Uostalom, ko ne veruje, neka se samo seti kako je Koštunica neslavno okončao svoj drugi premijerski mandat.
(izvor - “Politika”)
<> 10. jun 2008 18:06:59 | 20 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Prostitucija srpske politike
Oliver Vulović
Dam ti, dam,ti dam, vladu
Najavljujući i predstavljajući knjigu 'Krv Male Azije' Diogenisa D.Valavanidisa, u kojoj se kroz prikaz života autorove porodice govori o jednom strašnom progonu Grka sa prostora Male Azije, progona koji je u sebi imao mnogo elemenata genocida akoji su nad Grcima učinili sa Zapada napujdani Ataturkovi Turci početkom 20og veka, srpski pisac Milovan Vitezović je u nameri da upali pravi i najjači reflektor nad ovim istinskim remek delom helenske književnosti izrekao i nekoliko činjenica koje suštinom apsolutno koegzistiraju i sa višedecenijskom srpskom tragedijom, koja je evo, nastavila da se odigrava i u 21-om veku. Izdvojio bih sledeće ' knjiga predstavlja veoma potresno i dobro argumentovano svedočenje o progonu Grka iz Male Azije i njihovom progonu sa svojih antičkih teritorija i to ne tako davno,već na početku dvadesetog veka, neposredno po kraju šestovekovne Otomanske imperije. Ovaj progon najvećih brutalnosti i progon prevelikih razmera ostao je, s izuzetkom savremene istorije Grčke, skoro nepoznat svetskoj i evropskoj istoriji, na njenu sramotu, skrajnut bez posebne pažnje i osvetljenja. I to je jedan od razloga da ova knjiga bude posebno zapažena. A glavni razlog je njena katarzičnost i prilika za iskupljenje istorijske savesti zbog sklonosti površnosti i zaboravu. Nad ovim stranicama shvatićemo koliko je savremeno čovečanstsvo razistoričeno i sklono kratkom pamćenju da nam izmiču iz njega i događaji kojima smo, takoreći, biliskoro savremenici.'
Gotov sam da zaključim da jeVitezović govoreći o Valvanidisovoj knjizi u stvari bio inhibisan savremenom srpskom situacijom. Razistoričenje o kojem je on govorio nije ostalo kao relikt 20-og veka putem političkog zatvranja očiju nad jadima jednog naroda, ono je i sada,a mi kao narod tome zasigurno svedočimo, neodvojivi deo politike globalizma koja juriša na svaki etos koji se grčevito držeći tradicije, kulture i sopstvenog prostora besomučno kažnjava i u 21-om veku, sa predistorijom započetom na izmaku 20-og veka, ukoliko ne pristane na sopstveno mirno razistoričenje. Razistoričenje je sintagma za moderne političke packe Srbiji koja ne prihvata danas na vaseljenskom nivou dogmatizovane evroatlantske vrednosti i koja 'na žalost neprestano gleda unazad umesto unapred -Havijer Solana. Vitezović možda nije političan ali je istinski nacionalno svestan i kao takav je perfektno srpskim čitaocima približio sadržaj knjige o kojoj je govorio da se srpskom čitaocu, inače savremenom produktu dvadesetogodišnje uporne politke razistoričenja neprijatelja njegovih država i kompletnog naroda, jednostavno Valavanidisova knjiga čini kao obavezno štivo u narednim mesecima.
Na kratko pamćenje se Srbima od strane Amerikanaca i njihovih evropskih slugeranja pledira još od začetaka sukoba na teritoriji bivše SFRJ ali tako da ono, kao takav način razmišljanja o sopstvenoj istoriji i poreklu, bude u što većoj meri invalidno, ne bi li se tako naš državotvorni, kulturni i uopšte hrišćansko-pravoslavni kod pretvorio u smesu mondijalističkih 10 zapovesti koje sa svojom sajentološkom podlogom i masonsko-fašističkom nadgradnjom ima za cilj da jednu Gračanicu pretvori u 'ilirski spomenik' a Crnu Goru, Republiku Srpsku, Kosmet u celini i Zapadnu Slavoniju i recimo Kordun u teritorije na kojima je nekada možda i živeo neki narod sličan nama ali sa kojim mi nemamo nikakve istorijske, duhovne a kamoli političke veze ili onolike kolike ih danas imamo sa Lužičkim Srbima.
Evroatlantsko razistoričenje Srba koje su neki ovdašnji pojedinci, paktirajući sa našim neprijateljima ovde progurali kroz izraze kao što su lustracija, denacifikacija ,postšestooktobarizacija i slično, kao svoj neodvojivi deo ima i opštu razsrbizaciju Srbalja / u Evropu Srbija ima da ide sa Srbima ili bez njih / u toj meri da se obnavljanje tradicionalnih vrednosti posmatra sa gađenjem enormnih razmera, tako da se i sama demokratičnost izraza u kulturi svela na Srbljanovićku, Basaru i još nekoliko gurua potkovanih nagradama sa sajentološkim monetarnim pokrićem, u stilu i formi nekadašnjih odabranih pisaca i reditelja pod pokroviteljstvom Centralnog komiteta.
Desrbizacija je dovela i do opštenacionalne odvojenosti od sopstvene autohone kulture tako da su i najniži porivi dignuti i na akademski i na nacionalni politički pijedastal, poput prostitucije. Ona je u Srbiji dobila svoje toliko stabilno mesto tako da njenu infiltriranost i u politiku, sluđen, razistoričen i anacionalizovan narod već počinje da posmatra kao normalan deo demokratske političke utakmice i sa prethodnom nasilno dvodecenijskom nabaždarenošću na kratko pamćenje sada na primer savršeno mirno posmatra Markovićev pažljivi višegodišnji / na štiklama / hod od Arkanovog pridržavaoca biča za kroćenje tigrova u najnormalnijeg za videti i čuti budućeg Tadićevog koalicionog partnera. U tom smislu treba posmatrati i hladnokrvno pretrčavanje čuvara Slobinog lika i dela i s vremena na vreme I groba u redove njegovih satamničara i saučesnika u ubistvu.
Ulične prostitutke, bez obzira bile one amsterdamski doterane ili ofucane poput onih iz jednog čuvenog beogradskog parka, spadaju u anima candida i suštu aristokratiju ako ih uzmemo za parametar preko kojeg ćemo posmtrati delovanje njihovih političkih koleginica i kolega. Socijalistička partija Srbije, Jedinstvena Srbija i grupa građana nekadašnje novosadske prve građanke su eklatantan primer zahuktalosti projekta razistoričenja I ubacivanje u kanal kratkopamtljivosti kompletnog biračkog tela u sadašnjoj Srbiji. Oni, čija su usta bila puna barjaktarstva su postali prosti promenioci krpa i krpica na sebi i na svojim strankama za koje još uvek imaju drskosti daih nazivaju zastavama. Njihova namiguška politika nije nešto čemu se dive oni u čije se koaliciono krilo zaleću . Ona je samo pragmatično precizno nakanalisana tako da će se i imena njihovih ministara i članova upravnih odbora narod sećati koliko i nekog odavnelog vašarskog očijukanja. Oni zbog svojih postupaka koje kane uskoro učiniti i ne zaslužuju bolje kada bismo zanemarili koliko je to sve za nas na duge staze mnogo gore. A ne možemo i ne smemo i to im treba sada odmah staviti otvoreno na znanje. Valjda će nas ostati toliko da i mi iznedrimo nekog srpskog Valvanidisa koji će nas spasti usuda kratkog pamćenja.
Beograd, 7.jun 2008.
<> 8. jun 2008 16:21:59 | 12 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
"Dobro Ivice, sagradićemo Slobi mauzolej na Terazijama...i šta još želiš?
<> 5. jun 2008 11:34:30 | 13 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
CIA vedri i oblači a Rusi i Kinezi spavaju
Pre 25 godina u SAD je osnovana „Nacionalna fondacija za demokratiju” da bi otvoreno radile ono što je CIA decenijama činila krišom. Da bi pomagala određene političke stranke, radničke sindikate, disidentske pokrete i medije u više desetina država, uključujući i Kinu koja im je danas najvažnija.
„Američke okupacione snage” natpis je na ulazu baze na na japanskom ostrvu Okinavi. Japan je priznao nezavisno Kosovo. I Avganisatan je takođe država koja je među prvima priznala Kosovo. Treba li da „prevedem“ ko je u stvari priznao tu samoproglašenu NATO državu Kosovo, ili će te to ipak zaključiti sami.
Trebalo je da prođe mnogo godina pa da američki Stejt department skine embargo sa dokumentacije koja sadrži razgovore, telegrame i specijalne depeše američkih diplomata, vojnih i obaveštajnih funkcionera o tome kako da se na najefikasniji način obezbedi pobeda prijateljskih političara na izborima daleke 1965. godine na japanskom arhipelagu Rjukju, uključujući i ostrvo Okinavu, najvažniju američku vojnu bazu u tom delu Pacifika. Iz te dokumentacije vidljivo je da su američki funkcioneri bez ikakvog ustručavanja govorili o mehanizmima pružanja tajne finansijske pomoći kandidatima japanske Liberalno-demokratske partije, raspravljajući jedino o načinu na koji to može da se izvede, a ne i da li treba da se izvede.
Dokumentacija pokazuje da svi učesnici razgovora i prepiske kao i „pravo“ Amerike da se meša u izbore u Japanu uzimaju kao sasvim normalno ponašanje. Vašington je tokom pedesetih i šezdesetih godina tajno pomagao japansku Liberalno-demokratsku partiju i podržavao uspon političkih ličnosti iz njenih redova. Edvin Rajšauer, tadašnji američki ambasador u Japanu, tvrdio je da bi bilo „mnogo sigurnije” dozvoliti da funkcioneri japanske Liberalno-demokratske partije preuzmu novac i zatim ga direktno prebace lokalnim partijskim kandidatima kako bi na izborima postigli što bolji rezultat.
„Okinava je malo mesto, malo kao neki gradić u SAD” , rekao je Rajšauer u memorandumu od 16. jula 1965. godine, s kojeg je skinut embargo. „Okinava takođe liči na policijsku stanicu u nekoj maloj zemlji u kojoj su politička manevrisanja, posebno kada je u pitanju novac, dobro poznata. Zato mi treba da pronađemo drugačiji, savršen paravan za prebacivanje novca našim prijateljima u okviru drugih novčanih transakcija”, izjavio je tadašnji ambasador SAD u Japanu. Naha je najveća američka vojna baza na Okinavi i iz te baze svakodnevno poleću američki „avaksi” koji prate događanja u vazdušnom prostoru Kine. I danas na ulazu u američku bazu stoji natpis: „Američke okupacione snage”. Pa moda nije za čuđenje što je i Japan pre neki dan priznao nezavisno Kosovo...
Demokratija ili instaliranje marioneta
Pre 25 godina u SAD je osnovana „Nacionalna fondacija za demokratiju” da bi otvoreno radila ono što je CIA decenijama činila krišom. Da bi pomagala određene političke stranke, radničke sindikate, disidentske pokrete i medije u više desetina država, uključujući i Kinu. Fondacija je finansirala sindikate, stranke i pokrete u Francuskoj, Paragvaju, na Filipinima, Panami, Ali i Portugalu, Kostariki, Boliviji, Severnoj Irskoj, Italiji, Japanu…Sredinom osamdesetih godina dala je milione dolara poljskoj Solidarnosti, pomagala je političke stranke u Portugalu, Kostariki, Boliviji i Severnoj Irskoj. Dala je nekoliko miliona dolara političkim grupama u Čehoslovačkoj, koje su podržavale izbor Vaclava Havela za predsednika 1990. godine. Dala je i tri miliona dolara na ime „tehničke pomoći” za izbore u Nikaragvi 1990. godine i još neki milion pomoći predsedničkom kandidatu Violeti Barios de Čamoro, kojeg su podržavale SAD. Samo tokom 1996. godine Fondacija je potrošila oko 1,6 miliona dolara za program „stvaranja političkih institucija” u Kini što je bio samo mali „dodatak” na milione dolara koji su izdvojeni za emisije „Glasa Amerike” na kineskom jeziku i drugu tehničku pomoć proameričkim snagama u Kini.
Ukupno gledajući, to su neki od bezazlenijih pokušaja Vašingtona da interveniše u unutrašnjoj politici država širom sveta. Jer, CIA je godinama izvodila mnogo drastičnije operacije: od uklanjanja lidera na svim kontinentima, tajnog pomaganja raznih političkih partija, pripremanja državnih udara do širenja lažnih glasina, podmićivanja političara i modelisanja javnog mnjenja. Prosto rečeno nema to što CIA nije bila spremna da uradi da bi u nekoj zemlji instalirala na vlast proameričke kandidate, samo je bilo pitanje cene.
Prve političke aktivnosti CIA, koje veterani ove agencije i danas smatraju njenim najvećim uspesima, odvijale su se u Francuskoj i Italiji 1947. i 1948. godine, kada su komunističke partije i komunistički radnički sindikati bili nadomak pobede. Amerika je prebacila milione dolara u obe zemlje da bi pomogla strankama desnog centra i konzervativnim sindikalistima zaustavljajući tako napredovanje komunista. Operaciju u Italiji vodio je Džejms Englton, kasnije šef kontraobaveštajne službe CIA. Pedesetih godina, CIA je pomogla da se zbace levo orijentisani lideri u Iranu i Gvatemali, i na njihova mesta dovela diktatore, ali prijatelje Amerike. U to vreme CIA je lažirala i izbore na Filipinima, u Libanu i Nepalu. Edvard Landsdejl, legendarni operativac CIA vodio je i predsedničku kampanju ministra odbrane Ramosa Mogseseja na Filipinima 1953. godine. Tadašnji direktor Agencije iz Lenglija (CIA) Alen Dales ponudio je Landsdejlu pet miliona dolara za operaciju „predsednički izbori na Filipinima“, ali je Landsdejl telegramom odgovorio da se posao može obaviti za milion dolara.
U Libanu 1957. godine Vilbur Krejn Ivlend, oficir CIA, za vreme izbora redovno je odlazio u palatu predsednika Kamija Šamuna i isplaćivao mu novac u libanskim funtama. Sve je to Ivlend opisao 1980. u svojoj knjizi „Peščani konopac”.
Amerika je, dakle, navikla da utiče na politiku drugih država, čak i iz „najplemenitijih pobuda“, i to je jednostavno navika koje se Vašington teško oslobađa. Pri čemu postoji samo borba između ciljeva i veličine sredstava. Neki Srbi bi to formulisali kao CIA, „darežljiva CIA”!
Mislim da mi gospodin Lazanski neće zameriti što sa mnoge podatke koristio iz nekih njegovih tekstova, kao i ovu rečenicu koja mi se posebno dopala: „Srpski izbori sa ovim tekstom nemaju nikakve veze, i sve ovo napisao sam zbog Japana i Japanaca. Razočarali su me!“
Ruska uspavanka
Embargo još nije skinut šta je KGB bivšeg SSSR-a na ovom planu radio, pa stoga o tome se još ne može pisati. No ipak se zna da i KGB nije baš sedeo skrštenih ruku, ali sa značajno drugačijom taktikom. KGB je uglavnom igrao odbrambenu, znatno ređe ofanzivnu ulogu. Najčešće se to svodilo na poslove, kako zaštiti novih mladih socijalističkih režima od ovako agresivnog delovanja SAD. Pomagani su uglavnom pokreti za oslobađanje od kolonijalnog ropstva ili pokrete koji su već pokrenuli socijalističke revolucije. Pomoć se ogledala više u obliku vojno-tehničke pomoći, a znatno manje novčano, jer socijalističke snage na vlast nisu mogle doći izborima već isključivo kroz revoluciju. Stoga je KGB radio na principu ideološkog koncepta, a ideologija se nije oslanjala i gradila novcem.
Posle raspada socijalističkog bloka i samog SSSR-a Rusija se u ovoj igri nametanja i instaliranja „demokratije“ načisto pogubila. Kao da SFB i ostale ruske službe ni posle dvadeset godina nisu shvatile kako se to radi, i kako se na „demokratskim“ izborima „pobeđuje“. Rezultat tog neznanja je vrlo vidljiv. Izgubljen je uticaj na sve bivše socijalističke zemlje, ali ono što je još gore Amerikanci nonšalantno prodiru i u zelje bivšeg SSSR-a pretvarajući ih tako u NATO baze za napad i na samu Rusiju. Drugi još važniji aspekt tog prodiranja je privredni. Gubljenjem uticaja na neku zemlju Rusija gubi i svoje privredno prisustvo u toj zemlji, ne odmah ali postepeno svakako.
Zato je na nedavnom samitu NATO-Rusija predsednik Putin ostao prilično neubedljiv kritikujući NATO za širenje na granice Rusije. Neubedljiv iz razloga što Rusija te pretnje ponavlja već nekoliko godina a Gruzija i Ukrajina se nesmetano spremaju za ulazak u NATO. Nije jasno kome su Putinove pretnje upućene - NATO-u ili rukovodstvima Gruzije i Ukrajine. NATO je savez i njegovo širenje više zavisi od Saakašvilija i Vіktora Juščenka koji svoje zemlje guraju u taj vojni savez, nego od želje Buša i ostalih NATO članica. Isto kao što i naš Tadić gura Srbiju u NATO koji nas je čak pre samo osam godina bombardovao. Stoga ako lociramo problem on je kod Ruskih službi, koje mora da obezbede da na izborima u Gruziji, Ukrajini, Azerbejdžanu, Srbiji…pobeđuju neki drugi kandidati a ne američke marionete, jer to isto rade Američke i zapadne službe. Može li i Rusija da formira neki svoju „Nacionalnu fondaciju za demokratiju“, neki svoj („Freedom House“) koji će pomoću raznih pokreta poput, „Otpor“, „Kmara“, „Pora“… da na vlast u Srbiji, Gruziji, Ukrajini, dođu neki drugi ljudi koji će na Rusiju gledati kao prijateljsku zemlju i sa njom sarađivati i u odbrambenom a još više u privrednom smislu.
U današnjem svetu vode se mnogo značajniji „ratovi“ između službi jer su one dobile znatno širi i značajniji prostor delovanja od kako je razoren socijalistički blok. Amerikanci su posle sumnjivog „terorističkog napada“ na kule STC (svetskog trgovinsko centra) u Njujorku i Pentagona u Vašintonu sve strpali u jedan koš pod nazivom „Borba protivu terorizma“. Pa su raketni i radarski sistemi u Poljskoj i Češkoj navodno potrebni za tu borbu, Ali je nejasno da li je insistiranje Buš-a da Ukrajina i Gruzija uđu u NATO isto neka borba protivu terorizma ili se iza tog antiterorizma kriju sasvim druge vrlo ofanzivne namere prema Rusiji.
Možda sam u ovoj analizi nepravedan prema ruskim službama kritikujući ih da su u sudaru sa zapadnim izgubili sve bitke u bivšim socijalističkim državama, ali čak i u državama bivšeg SSSR-a gde su imale ogromnu prednost. Možda one te bitke nisu ni vodili jer takav nalog nisu ni dobile. Potpuno se slažem sa predsednikom Putinom da se u unutrašnja pitanja zemalja ne treba mešati ali ne možete se samo Rusija držati tog pravila ako CIA sa svojim već pomenutim polugama ruši jednu po jednu zemlju instalirajući „demokratiju“ i predsednike koji su bezuslovno okrenuti Vašintonu. Ako Amerikanci pod vidom „demokratije“ i „terorizma“ igraju vrlo prljavu igru, a igraju je i Rusija je obavezna da na tu igru odgovori istim sredstvima ili će biti pregažena.
Pogrešna kineska računica
Ovih dana pokreće se medijska kampanja protivu Kine zbog Tibeta i separatističkih namera dela Tibetanaca. Sve je to zaogrnuto plaštom i „velikom brigom zapada“ zbog navodnog ugrožavanja ljudskih prava u Kini. Kada mi Srbi koji sve to na svojoj koži doživeli prevedemo na praktični jezik to izgleda ovako. Počeo je medijski rat protivu Kine kao priprema terena za destabilizaciju Kina i eventualno njeno urušavanje. Iza svega ne stoji nikakva briga za ljudska prav već jasna namera zapada da razori ili bar uspori kinesku privredu kao konkurentsku. Kineska privreda je već postala najsnažnija privreda sveta koja iz temelja drma i tržišnom konkurencijom gasi zapadne kompanije, pa zapad ovakvim metodama unutrašnje destabilizacije pokušava da svoje kompanije odbrani. Ta kampanja neće prestati sve dok Kina odlučno ne uzvrati. Ali ne medijskom kampanjom jer danas na svetu ne postoji ni jedna zemlja koja bi mogla da dobije medijski rat protivi globalnih zapadnih medija u na tom polju ne treba trošiti energiju. To oružje poseduje samo zapad i od njega trenutno odbrane nema ali srećom direktno ne ubija već samo dezavujiše sopstvenu javnost.
Kina na taj medijski rat koji je ipak samo pripremni, treba da odgovori mnogo težom artiljerijom a to je udar na finansijsko-privrednom polju koji neuporedivo razorniji i mnogo više boli. Samo tada će Francuska kao američka prethodnica ućutkati svoje medije a Amerikanci biti prinuđeni da se okrenu svojoj do temelja uzdrmanoj ekonomiji.
Bankari su bili pokretači svih svetskih ratova jer je to za njih samo biznis. Napadnute države se zadužuju da bi kupile oružje i ostalo… kako bi se od napadača odbranile a napadač se takođe zadužuje da bi se za napade pripremio. Mnogi na zapadu u kontekstu tih posmatranja danas smatraju da je novi rat neizbežan jer je recesija zapadnih privreda toliko duboka da se iz nje drugačije neće moći izaći. Ja se takvim konstatacijama ne bih složio da je rat neizbežan. Vrlo ga je lako izbeći ako se zmija udari u glavu, a ta glava je bez sumnje bankarski sektor.
On je zbog svoje gramzivosti i destabilizovao zapadne privrede, prezadužio građane koji sad te hipotekarne ili potrošačke kredite ne mogu da vrate. Prezaduženi su i budžeti pojedinih upravo zapadnih država kod „svojih“ centralnih banaka. A ovo svojih je pod navodnicima jer su „FED - Federal Reserve System“ (američke federalne rezerve) u privatnom vlasništvu i nemaju nikakve veze osim imena sa Amerikom, kao što ni Centralna banka „Banc of England“ nije državna banka Engleske. Ne zovu bez razloga EU i „Bankarska Unija“ čija je jedina privlačnost obilje novca i raznih kreditnih povoljnosti. S obzirom da je i Dolar i Evro bez zlatne podloge i realne garancije, cela ta finansijska piramida se može dosta lako srušiti, pa će nam se u džepovima naći bezvredni papiri. Bezvredni jer iza njih nema zlatne podloge, ali nema ni nafte, gasa, sirovina, hrane, a ni roba široke potrošnje koje dolaze iz Kine. Kada taj papirnati, elektronski kartični…novac bez pokrića svedemo na realnu vrednost neće se više moći da finansiraju aktivnosti CIA koje sam gore navodio kao ni ostale fondacije za uterivanje kvazi demokratije i instaliranje Vlada. Bez para nema ni ratnih pohoda jer američki plaćenici rasuti po svetu neće ratovati ako ih dobro ne platite. Razni ratovi su se vodili ali se još nije vodio rat protivu bankarsko-finansijskih parazita. Neka Kina a i Rusija o takvom „ratu“ bez pucanja razmisle jer samo on može umiriti ekspanzionistički zapad koji je naučio da svoj visoki standard gradi na pljačkanju drugih.
Kina je dugo bila u zavetrini čak i pomagana od strane zapada kako bi zapadnim kompanijama otvorila svoje ogromno tržište. Kinezi su sve od Drugog svetskog rata smatrali da je SSSR odnosno Rusija na prvoj liniji fronta. Misle da je to i danas, ali ne bih rekao da su u pravu, računica je danas malo drugačija. Rusija zapadu daje energente i sirovine koje zapad nema a Kina mu ugurava robu koju i oni mogu da proizvedu. Prema tome u Kini moraju da shvate dve suštinske stvari. Da su sada oni na prvoj liniji fronta i da rat protivu njih neće prestati sve dok oni zapadu ne uzvrate punom snagom. Tamo gde zapad izgleda najjači a u stvari je tu i najslabiji. Zmiju treba gađati pravo u glavu.
Zvonimir Trajković
(SRPSKA POLITIKA)
<> 4. jun 2008 18:28:37 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE