Srpska Analitika
Branko Dragaš: PUTIN U SUPERMARKETU
Super premijer Rusije je posetio supermarket. Gledao je kobasice i utvrdio, superpremijerskom brzinom zaključivanja, da su neke kobasice preskupe i da mora da im padne cena.To što je poslovođa supermarketa tvrdio da postoje kobasice koje su mnogo jeftinije, nije pomoglo. Superpremijer je doneo odluku da se obračuna sa inflacijom. Kobasice nije ni pomirisao.
Prosto je neverovatno da Putin nastavlja da srlja iz gluposti u glupost i da se ne bavi stvarima koje treba da radi premijer tako velike i važne države, koja je uzdrmana krizom, a da kobasice prepusti potrošačima da odluče koje će kupovati. Već sam rekao da je premijer Putin pokazao da ne razume ekonomske zakone i da ne poznaje privredu. Obaveštajac je uspeo da, zajedno sa svojim pajtosima iz Službe, spasi Rusiju propasti, ali su se uljuljkali u carskim počastima Kremlja i zaboravili su da moraju da uče ekonomiju.Za mene je neshvatljivo da jedan tako prepreden i pronicljiv državnik sebi dozvoli da na mestu premijera pokaže takvo neznanje da je to zabrinjavajuće. Od oktobra meseca 2008. Rusija je izgubila na bekstvu kapitala preko 300 milijardi dolara i to bekstvo se nastavlja, umesto da je mudri premijer iskoristio svetsku ekonomsku krizu za dalje jačanje Rusije i privlačenja stranog kapitala u sigurne investicije.
Gde je pogrešio Putin?
Nastankom svetske ekonomske krize premijer Putin je mogao, da je imao državničku mudrost i preduzetničku okretnost, da objavi svetskoj javnosti poziv da svi vlasnici kapitala prebace svoj biznis i kapital u Rusiju, da su prvih pet godina oslobodjeni poreza i da garancija za njihova ulaganja bude nafta, gas, zlato, ugalj, sirovine i sve bogatstvo kojima raspolaže Rusija.
To bi bio pravi potez premijera vizionara.
Šta bi se dogodilo?
Verujem da bi iz čitavog sveta pohrlio kapital da dodje u Rusiju, kako bi na taj način pobegao iz hartije bez zlatnog pokrića u realno i sigutno ulaganje.
Ali, to se, nažalost, nije dogodilo.
Zašto?
Ostavljam istoričarima da izučavaju nastali – putizam.
Za mene je samo važno to da se Rusija ekonomski urušava i da je došla na sam rub socijalnog sloma, dok njen super premijer određuje cene kobasica po supermarketima.
Izvinite, šta premijera briga koliko košta kobasica u supermarketu? On treba da vodi takvu ekonomsku politiku koja će omogućiti da nema monopola, da ima obilje kobasica u ponudi, da radnici na tržištu zarađuju svoje plate i da svako može da kupi kobasicu koja mu se sviđa i za koju ima realan, zarađen novac. To je zadatak premijera. Putin to nije uradio i sada, kada je shvatio kakvu je grešku napravio, počinje da pravi još luđe i veće greške.
Ne može se KGB pritiskom, isleđivanjem, ispitivanjem, pretnjama, ucenama i praćenjem, naterati da cena dobre kobasice pojeftini i da se približi i izjednači sa cenom loše kobasice, jer, ako se to uradi, onda je to isti onaj staljinistički manir upravljanja državom koji je Rusiju doveo do ekonomske propasti. Ekonomija se ne zasniva na naredbama obaveštajaca, nego se ekonomija zasniva na interesima i slobodi preduzetništva.
Ako neko pravi najskuplju kobasicu na svetu i ako za takvu kobasicu pronađe kupca, onda se on trzišno ponaša, tržišno posluje i nikakav super premijer sa kobasicama u ruci i hordom telohranitelja, uvlakača i dvorskih luda, sa ili bez kobasice u rukama, ne mogu osporiti kupcu da kupi i plati tu skupu kobasicu. Ako je kobasica toliko skupa i niko je ne bude kupovao, prirodno će doći do pada tražnje za tom kobasicom, jer niko neće da kupuje skupu kobasicu, što znači da će proizvodjač da bankrotira ako ne pronađe kupca za kobasicu.
Kupca će pronaći samo onda kada smanji cenu kobasice.
To su ekonomski zakoni.
Neka se kupac kobasice i njegov mesar sučele na organizovanom tržištu i neka svako donese odluku prema sopstvenim interesima. Super premijer smatra da će širenjem straha primorati mesare da pojeftine svoje proizvode. Ali to je – glupo i štetno. Ne može se upravljati tržištem šireći neprestalno strah. Tržišni igrači moraju biti slobodni i moraju svoje odluke donositi na osnovu ličnih interesa.
Dakle, super premijer nije savladao osnovnu lekciju iz ekonomije. Ako za nekoliko meseci ne bude nešto značajno preduzeo u oživljavanju i ozdravljenju privrede, bojim se da će upasti u velike socijalne probleme. Bojim da će se Rusija naći u vrtlogu opasnih socijalnih dešavanja.
Ovu istinu neko mora da saopšti carskom premijeru.
Što pre bude shvatio svoj problem, biće bolje za Rusiju.
Nema prinude i sile. Nema straha Nema praćenja i ucena.
Samo slobodno nadmetanje i utakmica.
I to je tržište.
26.06.2009.
26.06.2009.
30. jun 2009 10:51:51 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
VIDOVDAN PRE 620 GODINA
Jovan Deretić - Kosovski boj u svetlu turskih izvora
28. jun 2009 0:17:12 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Milan Vidojević: TESLA - (IPAK) NESHVAĆENI ČOVEK
'S vremena na vreme u retkim intervalima, veliki duh otkrića pohodi zemlju da bi saopštio tajnu koja će unaprediti čovečanstvo. On odabira najsposobnijeg, najzaslužnijeg i šapuće mu tajnu na uvo. Kao blesak svetlosti dragoceno znanje dolazi. Kad uhvati skriveno značenje srećnik vidi magičnu promenu... Čuda koja on vidi, mada udaljena u vremenu, desiće se. On to zna, nema ni trunke sumlje u njegovu umu, u svakom vlaknu tela on oseća – to je Velika ideja.'
Nikola Tesla
Nikola Tesla
U ovom tekstu pišem o još jednoj ikoni srpskog nacionalnog ponosa, Nikoli Tesli, genijalnom naučniku, sa željom da osmotrimo manje poznate delove njegovog života i aktivnosti, kako bi se ostvarila jedna od bitnih svrha mojih tekstova - buđenje.
Neopevana je zabluda iz školskih čitanki, koja se kasnije proširila na opšte mesto, da je Tesla bio izumitelj koji je, eto, "vezivao žice i pravio struju." Onda je, kao pravi Srbin, teatralno pocepao ugovor sa Vestinghausom jer ovaj "nije mogao da plati" dolar po konjskoj snazi instalisane snage! (jadan Vestinghaus, propadala mu je firma i pored stotina milijardi koje su zaradili u proteklih 70 godina, počevši sa Teslom).Tesla je zadnjih dvadeset godina svog života proveo radeći na projektima, tačnije rečeno teorijama, koje nisu bile za "naše vreme". Naravno da se i američka armija zainteresovala za ove teorije i bila je jedina koja je mogla da finansira eksperimentalni rad. Jedan od tih eksperimenata bio je i rad na onome što znamo danas kao "Projekat Reinbou" ili popularno rečeno, "Filadelfijski eksperiment."
Prva polovina XX veka bila je vreme postavljanja mnogih revolucionarnih naučnih teorija. Jedna je bila i "Levinsonova vremenska jednačina", koja je trebala teorijski da postavi principe za postizanje nevidljivosti kod velikih, čvrstih objekata. Eksperimenti nevidljivosti otpočeli su tridesetih godina prošlog veka na univerzitetu u Čikagu.
Na Prinston univerzitetu je 1933. godine formiran Institut za napredne studije, u kome su vodeći naučnici bili Albert Ajnštajn i Džon fon Nojman. Uskoro su i projekti nevidljivosti prebačeni na Prinston. U toku 1936. godine projekat je proširen i Nikola Tesla je postavljen za direktora grupe. S Teslom, slažu se svi autoriteti, projekat je krenuo krupnim koracima napred. Radovi su nastavljeni do 1940. godine, kada je izvršen test u vojnom brodogradilištu Bruklin. Bio je to test na malom plovilu, na kome nije bilo ljudske posade. Brod je dobijao energiju od generatora sa drugih brodova, s kojima je bio povezan kablovima.
Do kraja 1941. Tesla je pripremio eksperiment s razaračem "Eldrič" koji se u to vreme gradio u brodogradilištu. Na brodu su izvršeni dopunski radovi, tako što su navoji žice obmotavali ceo brod, a kalemovi su bili postavljeni na samoj palubi broda. Međutim, kako se projekt razvijao, kako se bližio svom finalu, tako su nesporazumi Tesle i fon Nojmana prerasli u ozbiljno razmimoilaženje oko načina kako eksperiment izvesti. Tesla je bio protiv prisustva posade na brodu u trenutku eksperimenta, fon Nojman je, pod pritiskom američke armije kojoj je trebala protivradarska zaštita za brodove, bio za to da se odmah proba sa ljudima na brodu.
Amerikanci su tada bili opčinjeni magijskim konceptom nacističke nauke, čijim su se dometima divili i plašili je se, a čija je bitna dimenzija podrazumevala potpuno zanemarivanje ljudskog faktora koji se u nacističkoj Nemačkoj lako žrtvovao u raznoraznim, često monstruoznim, istraživanjima. Tesla se iz Filadelfijskog eksperimenta povlači posle svađe s fon Nojmanom, u martu 1942. Kako tvrdi Al Bielek, koji je kao mladi saradnik učestvovao u radu na ovom projektu, Tesla je ubijen 7. januara 1943. godine, jer je previše znao. Čak i opskurni Oto Skorceni u svojim memoarima piše da je lično ubio Nikolu Teslu, ugušivši ga jastukom. Ovo je sumnjiva tvrdnja, sem ako se ne poveruje u drugi deo Skorcenijevih tvrdnji, da su on i Gelen dolazili podmornicom u Montok više puta, i tu iskrcavali zlatne poluge, za ono što će uslediti kasnije, za potrebe iluminata IV Rajha.
Fon Nojman je, ipak, izveo prvi eksperiment 20. jula 1943. godine, kada su kalemovi uključeni. Brod je prvo bio obavijen izmaglicom a onda je fizički nestao. Dvanaestog avgusta 1943. godine eksperiment je izveden s punom snagom. Preživeli u ovom eksperimentu, braća Kameron, su u naučnofantastičnom maniru opisali šta se desilo. Elektromagnetno polje je bilo tako jako da su ljudi na brodu pretrpeli teške fizičke i psihičke povrede, a mnogi su poginuli. Sve dalje liči na naučnu fantastiku i neću o tome (to sam obradio detaljnije u knjizi IV Rajh). Izabrani datum za eksperiment, 12. avgust, nije slučajan. Tog dana je moguće izvesti tzv. "kolaps talasne dužine," jer Zemlja tog dana prolazi kroz svoju najosetljiviju fazu bioritma planete, koji se ponavlja u dvadesetogodišnjim intervalima, i 12. avgusta je moguće otvoriti prostorno-vremenske portale ka hiper svemiru i drugim dimenzijama.
Sve ovo je Tesla znao, a posebno šta znači otvaranje Pandorine kutije nekontrolisane zloupotrebe nauke, bez osvrtanja na posledice. Da je bio živ na kraju Drugog svetskog rata suočio bi se s još jednim mračnim projektom Iluminata, "Operacijom Spajalica", spašavanjem važnih nacističkih naučnika, njih preko 3000, koji su prebačeni u SAD, gde im je dat nov identitet i mogućnost da nastave s eksperimentima započetim u nacističkoj Nemačkoj, što ima kontinuitet do danas.
Čemu ova priča, zapitaćete se.
Već sam rekao, moramo mnogo ozbiljnije da iščitavamo sopstvenu istoriju, filosofiju, nauku, moramo da prevaziđemo poimanje naše istorije koja nam je servirana na nivou bukvara. Nećemo valjda celog života čitati bukvar?! Nećemo se valjda diviti našim istorijskim veličinama kroz ono što nam drugi nametnu kao debilni diskurs "pronalazača s belim rukavicama"? Nismo valjda toliko nemarni i nekritični prema "budućnosti", zato što nam je "prošlost" tako romantično blesava? Da li ste se zapitali kako to da Tesla nije imao testament? Kako mu "nije palo na pamet" da svoje patente zavešta svom narodu, nego je milijarde dolara oprostio Morganu i Vestinghausu? Na stranu što ne znamo šta se nalazilo u 80 limenih sanduka(!) koje je zaplenio FBI. Usrećili su nas posle Drugog svetskog rata kad su nam poslali Tesline bele rukavice, štap za šetnju i frak! Šta je Tesla - mađioničar Mandrak? Patente i nacrte su zadržali za sebe, a nama polucilindar, fali još samo beli zec.
Već sam rekao, moramo mnogo ozbiljnije da iščitavamo sopstvenu istoriju, filosofiju, nauku, moramo da prevaziđemo poimanje naše istorije koja nam je servirana na nivou bukvara. Nećemo valjda celog života čitati bukvar?! Nećemo se valjda diviti našim istorijskim veličinama kroz ono što nam drugi nametnu kao debilni diskurs "pronalazača s belim rukavicama"? Nismo valjda toliko nemarni i nekritični prema "budućnosti", zato što nam je "prošlost" tako romantično blesava? Da li ste se zapitali kako to da Tesla nije imao testament? Kako mu "nije palo na pamet" da svoje patente zavešta svom narodu, nego je milijarde dolara oprostio Morganu i Vestinghausu? Na stranu što ne znamo šta se nalazilo u 80 limenih sanduka(!) koje je zaplenio FBI. Usrećili su nas posle Drugog svetskog rata kad su nam poslali Tesline bele rukavice, štap za šetnju i frak! Šta je Tesla - mađioničar Mandrak? Patente i nacrte su zadržali za sebe, a nama polucilindar, fali još samo beli zec.
Daleko ćemo dogurati ako dozvolimo da nam i dalje kradu pamet, kroz decenije i vekove. Ionako je nemamo dovoljno, a i to malo, neke belosvetske (političko-naučne) bitange nam odnesu. Mi smo ravnodušni kao da nismo svesni da se krade budućnost naše dece. Ko nema svoje "pameti", koristiće tuđu, ma kako bizarna bila. Još će nas ubediti da nam čine uslugu, dajući nam "znanje", da su naši dobrotvori, a naša blejačka politička elita će podupirati tu kampanju, verujući da su protokolarni susreti u Evropi plodotvorni, samim tim što se dešavaju. Nisu, samo su obična birokratska mrsidba koja nas zamlaćuje dok druga strana "radi radnju." Tesla mora da „spinuje“ u grobu, milion obrtaja u sekundi.
Beograd, 26.06.2009.
26. jun 2009 0:42:02 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Milan Vidojević: SRBI NAROD NAJSTARIJI
Prva asocijacija na ovu rečenicu, bila ozbiljna ili posprdna, je na knjigu istog naslova dr Olge Luković-Pjanović. Reč je o značajnoj knjizi jer, kao što će se videti iz ovog teksta, anticipira dokaze o počecima civilizacije u Evroaziji, na prostoru Podunavlja i Balkana. Uostalom, "podunavska" škola o nastanku Indoevropske civilizacije na ovom prostoru nije bila sporna za mnoge autore, počev od nestora Kijevskog do Siprijana Robera. Podsetiću vas da je čitav niz srpskih autora XIX i XX veka dokazao ovu tezu, spomenuću samo neke, Miloš S. Milojević, Ilija M.Živančević, Nenad Lj. Đorđević, a ostalima, nespomenutim se izvinjavam.Naravno da danas ozbiljni naučnici nemaju dileme. Posle otkrivanja civilizacija Lepenskog Vira, Vinče, Starčeva i kasnijih, jasan je kontinuitet Indoevropske civilizacije, pa bi čak i laik mogao da citira nestora Kijevskog da se iz Podunavlja "razide sja slavjanski jazik," ili da citira grčkog hroničara Laonika Halkokondila: "Rod Tribala, Srba, na celoj zemlji je najstariji i najveći, pouzdano znam..."
Pošto živimo u svojevrsnom istorijskom hologramu, lažnoj istoriji koja je ovladala ljudskim umovima jer se već vekovima uporno nameće, uvek se obradujem kad naučni instituti Evropske Unije preduzmu naučni projekat koji treba da dokaže neku unapred pripremljenu tezu, koja će glasiti kako je baš na teritoriji jedne neverovatne hologramske projekcije koja se zove "Evropska Unija" skoncetrisana sva pamet ovog sveta. Tako je tema opsežnog istraživanja haplogrupe R1 i R1a Y-hromozoma (muškog) obavljena na širokom prostoru centralne i zapadne Azije, Indije, Pakistana, Afganistana, Sibira, a na zapadu Iberijskog poluostrva, britanskih ostrva i Skandinavije, i naravno Balkana.
Poznati genetičar sa Univerziteta Oksford, Stiven Openhajmer, zaključio je da je R1a genetska linija nastala u Severnoj Indiji, da je "Južna Azija logično mesto konačnog porekla M17 (genetski marker R1a), da je procena da je ova genetska linija stara 36.000 godina"(?). I drugi genetičari, Peričić (2005.), Pasarino (2002.), Semino (2000.), Spenser Vels, traže početke ove rasne grupe u Ukrajini, južnoj Rusiji, severnoj Indiji, Persiji, pustinjama centralne Azije, odakle su, tobože, krenula neka plemena, Indo-iranskog porekla i rasula se po Aziji i Evropi, što nas dovodi u već odavno prežvakanu "istoriju" germansko-bečke istorijske škole.
No, onda slede statistički obrađena istraživanja, vrlo sveža, da ne kažem od pre dve godine, koja uspostavljaju vrlo prostu činjenicu, da je najstariji zajednički predak sa R1a1 grupom, starom 11.600 godina nađen na Balkanu (Srbija, Kosovo, Makedonija, Bosna)! Najstariji zajednički predak nađen u Indiji je star 3.675 godina, a DNA izvađen iz skeleta na nalazištu Andronovo, koje je pravi "darling" naučnika s tezom, star je između 1.800 i 5.500 godina.
Da ne bi ispalo da ja "teoretišem s tezom", daću vam statistički pregled istraživanja složen po procentualnoj zastupljenosti gena R1a1:
Srbi 63,39%;Mađari 20,4; Poljaci 56,4; Ukrajinci 54; Belorusi 39; Kazanjski Tatari 24; Litvanci 41; Makedonci 35; Hrvati 29,3; Gagauzi 26,8; Česi i Slovaci 26,7; Šveđani 17,3; Danci 16,7; Nemci 12,50; Grci 11,8; Albanci 9,8.
Svi ostali evropski narodi između 0,5 - 8%.
U centralnoj Aziji "rođaci" su nam Iškašimi (68%), Tadžici iz Kojanta (64%), i Kirgizi (63%). Haplogrupa R1a je vrlo česta među plemenima severozapadne Kine (Bonan, Dongksiang, Sabar i Ujgur).
U Indiji je Namita Mukerdži obavio široka istraživanja 2001. godine i utvrdio da se zastupljenost R1a nalazi u severnoj Indiji ravnomernom rasponu 35 - 45% stanovništva svih kasta, od Braminske do "nedodirljivih." Naravno, S.Šarma, koji je istraživao užu grupu, Braminsku kastu, utvrdio izuzetno visok procenat R1a1 od 72,22%, ustvrdivši odmah da je to "dokaz" o mestu porekla haplogrupe! Ne, dragi moj Šarma, to je dokaz samo da su se Bramini strogo pridržavali kastinskog običaja da se ne mešaju sa nižim kastama. Da li ovom tekstu treba zaključak u obliku "prsta u oko?" Mislim da ne. Ne treba se upinjati da se dokaže ono što je očigledno. Princip je vrlo prost. "Nečega" ima najviše u centru, a ka periferiji tog "nečeg" ima sve (procentualno) manje. Moglo bi se već sada reći da koreni naše civilizacije nisu "Indo-evropski". Ovo je floskula XIX veka. Sada je jasno da je svetska civilizacija "Evro-indijska", i da se mora "napisati" iz početka. Zapravo, pročitati iz početka jer je odavno napisana.
Jedna od bitnih odrednica novog svetskog poretka je potiskivanje "obrazovanja kao nepotrebnog" i afirmisanje "veština" koje će nas uspešno voditi kroz "moderan, materijalistički svet". Takav moderni "veštak" bez mozga (znanja), idealan je za manipulacije svake vrste. Tako će i estradno prezentirana svetska istorija, da je "civilizacija" sada tamo gde je situiraju bogate zemlje (jer siromašnima treba malo toga, a istorije ponajmanje), imati idealnog protagonistu u neobrazovanom moronu čiji su horizonti "patike, šoping centar, estradne karakondžule." Nema bojazni da će to narušiti božanski poredak stvari, a istina jeste božanska kategorija. Što bi rekli antički Grci (kojima dugujemo manje nego što se misli), Sapienti sat.
Beograd, 19.06.2009.
Beograd, 19.06.2009.
19. jun 2009 6:57:27 | 11 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Živadin Jovanović: ŠTA SRBIJA (NE)ČINI ZA SEBE
Konferenciji povodom 10 godina od početka agresije NATO održanoj na inicijativu Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, 23. i 24. marta 2009. u Centru Sava u Beogradu, pored domaćih naučnika i analitičara, prisustvovalo je i oko 230 gostiju iz preko 45 zemalja sa svih kontinenata. Kao i u najtežim danima 1998. i 1999. godine, oni su i ovom prilikom izrazili solidarnost sa Srbijom i podsetili da je agresija NATO bila i ostala zločin protiv mira i čovečnosti. Došli su da podsete da se ne zaborave žrtve, patnje i razaranja, da se to nigde ne ponovi i da iz Beograda upute poruku mira. U dvodnevnoj raspravi učestvovalo je preko 60 naučnika i analitičara čiji će referati biti objavljeni u zbornicima na srpskom i engleskom jeziku u oktobru 2009.
Sledi deo teksta izlaganja Živadina Jovanovića, predsednika Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, pripremljenog za Konferenciju održanu 23. i 24. marta 2009.
Iz iskustava i saznanja stečenih tokom protekle dve decenije, iz stanja i problema sa kojima se Srbija suočava danas, nameće se, pored ostalog, i ocena o efektima politike SAD prema Srbiji tokom protekle dve decenije. Teško je prenebreći ocenu da je ta politika vodila razbijanju i slabljenju Srbije, na jednoj, i jačanju srpskih suparnika i protivnika, na drugoj strani. Evo nekih podsećanja: SAD su optuživale Srbiju za navodno velikodržavlje; podržale su secesiju Hrvatske i ofanzivu «Oluja» čiji je osnovni cilj bio proterivanje Srba; SAD su izvršile pritisak na Izetbegovića da odustane od potpisanog Kutiljerovog plana 1992. što je onemogućilo postizanje mirnog rešenja pre izbijanja građanskog rata; u tom ratu SAD su pomagale naoružavanje Izetbegovića kršenjem embarga UN i prebacivanje mudžahedina i terorista sa Istoka u BiH koji su kasnije prešli i na Kosmet; SAD su prihvatile terorističku OVK za partnera i pružale joj podršku i pomoć; Vašington je inicijator lažnih pregovora u Rambujeu 1999. i Beču 2007., oružane agresije na Srbiju, odnosno, jednostrane secesije Kosova i Metohije; SAD su bitan činilac politike beskonačnog uslovljavanja koju sprovodi EU; Vašington je sponzor međunarodnog priznavanja jednostrane secesije Kosova i Metohije, na jednoj, i revizije Dejtonskog sporazuma, odnosno, ukidanja Republike Srpske, na drugoj strani. SAD su kolevka antisrpske propagande i satanizacije srpskog naroda. «Baciti Srbe na kolena», «ne dopustiti da Srbi ponovo postanu politički faktor na Balkanu», «isterati đavola iz srpskih očiju» - samo su neke od javno izricanih pretnji i teza visokih predstavnika SAD. Voljno ili nevoljno, politiku slabljenja Srbije su sledile, ili se, zarad sopstvenih interesa, u tome aktivno angažovale, ključne evropske zemlje, a pre svih, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, kao i Vatikan. Koliko u politici slabljenja Srbije ima aspekata kažnjavanja i revanšizma, a koliko racionalno odmerenih interesa odnosnih zemalja, koliko Srbiju koriste kao monetu u međuzapadnim nagodbama, kao i u odnosima Zapada i islamskog sveta, svakako su pitanja za analizu, ali teško da bi se moglo zaključiti da su najvažnija. Za Srbiju je ključno da shvati – prvo, da politika SAD i Zapada nije posledica «pogrešne politike prethodnog režima», na koji god se režim ciljalo; drugo, da je takva politika dovela do ozbiljnog društvenog i ekonomskog zaostajanja Srbije; i treće, da Srbija treba da nađe način kako da ubrza svoj razvoj, smanji zaostajanje i ponovo postane vodeća, prosperitetna zemlja. Ostajanje na dosadašnjim stavovima jednostranog vezivanja za SAD i NATO, variranje poznate zakletve «da sa tvoga (pro-američkog) puta ne skrenemo» vodilo bi daljem fatalnom gubljenju vremena, zaostajanju, a možda i agoniji.
Već niz godina oseća se potreba za preispitivanjem politike, posebno spoljne, kako bi se uskladila sa nacionalnim i državnim interesima i promenama u Evropi i svetu tokom poslednjih 10-ak godina. Osnovno pitanje jeste – šta Srbija treba i može da preduzima da bi podigla moral naroda i pokrenula ekonomski, tehnološki, kulturni i politički razvoj.
U unutrašnjoj politici, mišljenja smo, da Srbija treba više da se okrene sebi, manje da očekuje od drugih. Ogromni su neiskorišćeni potencijali. Zato je potrebno da Srbija presabere svoje unutrašnje resurse – ekonomske, prirodne, ljudske, naučne, geo-političke – i da ih aktivira. Umesto što sistem u svom centru ima interese kapitala, kapitalista i partokratije, treba ga dubinski reformisati tako da u njegovom centru budu interesi građana. Građanima je potreban sistem odnosa, a ne tzv. socijalni programi i sijaset tzv. strategija koje malo znače. Uz to, neophodno je da odbaciti psihologiju nemoći, kompleksa krivice ili zavisnika prema Zapadu. Srbija nije ni politički, ni moralno, ni civilizacijski dužna Zapadu. Ako se uzmu u obzir razaranja Srbije koja su tokom 20. veka iѕvršile zemlje Zapada, Srbija nije ni ekonomsko-finansijski dužnik. Obratno.
U spoljnoj politici bilo bi potrebno:
1. Graditi uravnotežene ekonomske, političke i vojne odnose sa svim važnim međunarodnim činiocima; unaprediti saradnju sa svim zemljama koje to žele na osnovama suverene ravnopravnosti, nezavisnosti i uzajamnosti interesa. Sa posebnom pažnjom razvijati svestrane odnose sa onim zemljama i organizacijama koje podržavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Odnosi sa Rusijom, Kinom Indijom i drugim tradicionalno prijateljskim zemljama, bez obzira na retoriku pa i određeni realni napredak, i dalje su dozirani i selektivni, u suštini, drugorazredni. Te zemlje, ne samo što ne postavljaju političke uslove za saradnju, već daju značajne olakšice i podržavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. U srpskom je interesu da se prema tim zemljama postavi otvorenije i daleko aktivnije, i da na taj način obezbeđuje daleko brži ekonomski razvoj zemlje.
2. Politiku aktivne neutralnosti koju je utvrdila Narodna skupština podići na nivo jednog od osnovnih principa Ustava. Imajući u vidu ekonomske, energetske i tržišne potencijale članica Pokreta nesvrstanih zemalja, njihovo učešće u Grupi 20 za rešavanje svetske krize, a posebno principijelnu podršku ogromne većine Pokreta suverenitetu i teritorijaljlnom integritetu Srbije, rezmotriti inicijative da se Srbija vrati u punopravno članstvo Pokreta.
3. Odnosima sa EU treba prići sa više dostojanstva, a to znači kao obostranom, a ne jednostranom interesu Srbije, pogotovu ne kao privilegiji ili nagradi za lepo ponašanje. Članstvo u EU je legitimni cilj, ali ne jedini, niti po svaku cenu. Za Srbiju je pravi cilj dostizanje evropskih standarda u produktivnosti, tehnologiju, zaštiti prirodne okoline i drugim oblastima. To je suština. Da li će i kada postati punopravna članica EU ne sme biti opsesija. Idealizovanje EU, vezivanje sudbine zemlje i nacije za EU je kratkovida politika. Javna licitiranja godinama i datumima za pojedine etape približavanja EU su neozbiljna i štetna za Srbiju jer ne vode računa o dostojanstvu, već idu na ruku ucenjivanju i ponižavanju nacije i države.
4. U odnosima sa susedima odbaciti tezu «asimetrične odgovornosti» za građanske ratove, osloboditi se defanzive i kompleksa a praksu jednostranih koncesija zameniti striktnom primenom principa reciprociteta. Utvrditi jasanu strategiju angažovanja države u zaštiti ljudskih prava Srba u svim bivšim jugoslovenskim republikama u skladu sa evropskim standardima.
5. (Do)sadašnji odnosi Srbije sa SAD i sa NATO nisu zasnovani na principima ravnopravnosti i uvažavanja vitalnih interesa Srbije, već na ponižavanju, nametanju i grubom mešanju u unutrašnje poslove Srbije. (Do)sadašnji srpsko-američki odnosi, posebno vojni, su preforsirani i neprirodni. Odnose sa SAD i NATO nužno je postaviti na osnove poštovanja principa suverene ravnopravnosti, nezavisnosti i uzajamnosti interesa vodeći računa da ni jedan vid saradnje ne bude u sukobu sa vitalnim nacionalnim i državnim interesima Srbije i konceptom uravnotežene spoljne politike.
6. Shodno izloženom, vojnu saradnju sa NATO-om i SAD treba zamrznuti do daljega. Vojna saradnja treba da dođe kao kruna prijateljstva i međusobnog poverenja što u odnosima sa SAD i NATO nije slučaj zbog njihove podrške ilegalnoj nezavisnosti Prištine, odnosno, zbog jasnog pritiska da se izvrši revizija Dejtonskog sporazuma i ukine Republika Srpska.
7. Podržati pojedinačne inicijative za naknadu štete (kao što je, na primer, inicijativa Opštine Varvarin). Na vladinom nivou pokrenuti pregovore o naknadi ratne štete izazvane agresijom 1999, posebno upotrebom zabranjenih oružja kao što su projektili sa osiromašenim uranijumom, kasetne i grafitne bombe.
8. S obzirom da rezolucija SB UN 1244 (1999) ima trajni značaj i da njenu važnost niko ne dovodi u pitanje, potrebno je Savetu bezbednosti UN podneti Memorandum o obavezama UNMIK-a i KFOR-a koje još uvek nisu izvršene i zatražiti njihovo izvršavanje. Evo važnijih neizvršenih obaveza:
- bezbedno okruženje i sloboda kretanja za sve na Kosmetu
- demilitarizacija i razoružanje
- slobodan i bezbedan povratak oko 220.000 proteranih Srba
- rasvetljavanje sudbine ubijenih, otetih i nestalih
- vraćanje dogovorenih kontigenata vojske i policije Srbije
9. Jedan od najozbiljnijih zadataka spoljne politike treba da bude odgovorniji odnos prema prema pripadnicima srpskog naroda u svetu, posebno, u neposrednom okruženju. Na svaki vid diskriminacije i zastrašivanja Srba izvan Srbije mora se reagovati principijelno, ali odlučno, uključujući i u međunarodnim forumima, ukoliko bilateralne intervencije ostanu bez rezultata. Srbija je zemlja sa najvećim brojem izbeglica i raseljenih lica u Evropi. Šta Srbija praktično preduzima da oni 10, ili 15 godina nakon proterivanja ostvare svoja prava na slobodan i bezbedan povratak?
10. Da Vlada pripremi i podnese Izveštaj naciji o posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom tokom agresije NATO-a 1999. i Plan za sprečavanje daljih posledica po zdravlje nacije u budućnosti. Potrebno je da se prekine «uranijumska tišina» koja je štetna po Srbiju a odgovara interesima NATO i SAD.
16. jun 2009 8:49:26 | 3 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
U RUSIJI "POSTROJAVAJU" TAJKUNE, A U SRBIJI?
Neočekivana poseta premijera Vladimira Putina gradiću Pikaljovo u kojoj je najgore prošao „biznismen“ Oleg Deripaska
Stanovnicima Pikaljova je stigla plata, i to kompletan dug, za tri meseca; Fabrike „Bazel-cement-Pikaljovo”, „Pikaljovski cement” i „Metahim” čija je proizvodnja nedavno prestala, pripremaju se da nastave rad; Topla voda koja je bila isključena gotovo celom gradu zbog neplaćenih računa, počinje da stiže...
A da bi se to sve dogodilo, nije bilo dovoljno što su radnici tri fabrike, gotovo sve radno sposobno stanovništvo grada, u više navrata tražili pomoć od rukovodstva, najpre fabrika, pa grada a onda i Lenjingradske oblasti, ni što su štrajkovali, zauzimali zgradu administracije...
Bilo je neophodno da se za njihov slučaj zainteresuje predsednik vlade. A on je to učinio, pošto su 3. juna, kada je u Peterburgu otvarana nova Nisanova fabrika,radnici blokirali magistralni put kojim su verovali da će proći premijer. Tražili su da im se isplate liči dohoci, da fabrike, koje su zbog krize zaustavljene, ponovo počnu da rade. Razišli su se kad su dobili obećanja da će situacija biti popravljena a neki novac uplaćen, a onda je u Pikaljovo juče stigao premijer i s njim vlasnici fabrika koje radnici, kako kažu, prvi put vide.
– Ne možete me ubediti – obratio se Vladimir Putin gubernatoru Valeriju Serđukovu, što su pedantno zabeležile TV kamere – da ste uradili sve što je moguće da olakšate život stanovnicima Pikaljova.
Pre toga je Putin, iako su rukovodioci oblasti pokušali da ga odvrate, nudeći mu da poseti neku novu fabriku, obišao Bazelove fabrike uz komentar – „kakvo ste đubrište ovde napravili”.
Premijer je u Pikaljovu održao sastanak sa rukovodiocima oblasti, grada i fabrika, iako je u tom trenutku Dumi već bio dat predlog da se preduzeća nacionalizuju.
– Ovaj sastanak je, po svom sastavu, mogao biti održan u Moskvi ili Peterburgu. Ali ja sam namerno došao ovde da bih naterao autore svega ovoga, da dođu i svojim očima vide posledice svojih ambicija, neprofesionalizma ili prostačke alavosti – objasnio je Putin.
„Autore” od kojih je glavni Oleg Deripaska, Putin je optužio da su „skidali šlag sa torte” a sve ostalo puštali da propadne – iz tri fabrike koje su bile povezane jedinstvenim tehnološkim procesom izvučena je najrentabilnija, ona koja je proizvodila cement i sodu, prekinut je proizvodni lanac, narušena zajednička infrastruktura, ostavili su jedni druge bez sirovina...
On je dodao da problemi u Pikaljovu nisu vezani za svetsku ekonomsku krizu, već su počeli kad je fabrika podeljena, a proizvodnja je potpuno stala kad je „Bazel-cement” prekinuo proizvodnju.
Kad je Deripaska počeo da objašnjava uzroke takvog ponašanja, Putin mu je pružio ugovor kojim se garantuje obnavljanje rada preduzeća i bukvalno ga naterao da potpiše:
– Ne vidim ovde vaš potpis, dođite i potpišite! Deripaska je prišao pognute glave, smrknuto prelistao ugovor i potpisao.
– A sad mi vratite penkalo – rekao je Putin.
Premijer se potom obratio prisutnima:„Radnicima se moraju isplatiti lični dohoci, rok – danas. Mora se ponovo uspostaviti jedinstven proizvodni kompleks. Ako vi ne uspete da se dogovorite za tri meseca, to će biti urađeno bez vas. Srećno!”
(izvor - Politika)
(izvor - Politika)
13. jun 2009 21:48:50 | 16 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Milan Vidojević: ČEMU OVAKAV VIDOVDAN - ŠTA SRBI SLAVE 28. JUNA?
Ovaj jeretički naslov je uvod u nešto što sam retko govorio i još ređe pisao, a tiče se kulta predaka Srba, srpske duhovnosti (koju danas samozvanci raznih fela razvlače kao pitu koju će da smažu u ime srpstva) i svega onoga čega smo se odrekli, a usvojili falsifikate kojima se busamo u prsa, pa se čudimo što srpski narod već vekovima ide opasnom strminom opšte zatupljenosti koja vodi u nestajanje. Ima li većeg istorijskog praznika od Vidovdana, kad svako srpsko srce zadrhti i ispuni se ponosom na svaki pomen velike Kosovske bitke, kosovskih junaka koji su se veličanstveno žrtvovali za odbranu ne samo srpske države, već i za odbranu "carstva nebeskog", što je jedinstven primer u svetskoj istoriji. Mene, sem osećanja divljenja koje me prožme, zahvati i tuga, jer su nam usta puna hvale a srca prazna, što od formalnog busanja u grudi, u kome učestvuju i država i crkva, zatvaramo oči pred važnim činiocima ovog istorijskog i duhovnog kulta. Razmotriću ih za vas i prepustiću vas razmišljanju.
Svako dete će vam reći da se Kosovska bitka odigrala na Vidovdan, 28. juna (po "starom kalendaru" 15. juna) 1389. godine. U jednoj rečenici more podataka i svi pogrešni. "Vidovdan" je dan posvećen svecu "Vidu" (ne mešati ga sa katoličkim svecem Sv. Vitom), koji je magloviti svetac, možda vidovit, možda vidar-lekar, leči bolesni vid... Tumačenje Srpske pravoslavne crkve je razumljivo, ne bi oni ni na paklenim mukama priznali da je reč o srpskom vrhovnom bogu Svetovidu, iz "paganskog perioda". Za one kojima je ovo manje poznato, daću nekoliko kratkih objašnjenja. Svetovid je bio četvoroglavi bog rata naroda Venda, Srba koji su živeli u baltičkoj Evropi. Reč je o solarnom (vrhovnom) božanstvu koje je imao veliki hram na ostrvu Rujan (sada se zove Rigen) u Baltičkom moru. Koliko je ova religija starih Srba bila ukorenjena vidi se iz hronike koja opisuje vojni pohod danskog kralja Valdemara koji je u XIII veku osvojio ostrvo i spalio veličanstveni drveni hram! Jasno je da je knez Lazar, ili neko iz njegovog bliskog okruženja, jako dobro znao istoriju Srba i nije slučajno da je za bitku izabran dan srpskog boga rata! Svetovidov dan je uvek bio 15. jun (!) i tu nema nikakve dileme, znalo se da je na taj dan srpska vojska nepobediva, kao što se i pokazalo. Pitanje očuvanja energije ovog datuma, energije pobede na ovaj dan, je jedino važno. Nikakve "promene kalendara" ne opravdavaju prebacivanje "Vidovdana" u 28. jun, jer to više nije dan pobede. Koliko se olako poigravamo datumima, godinama, brojevima koji imaju svoje značenje, pokazuje i godina koje se odigrala bitka. Despot Stefan Lazarević je na spomeniku koji je podigao na Kosovu, u spomen kosovskim junacima, lepo napisao da se bitka odigrala 15. juna 6897. godine od "postanka sveta". Ovaj kalendar je bio u upotrebi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi do dvadesetog veka, do proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kada je na molbu kralja Petra I izbačen iz upotrebe "srpski kalendar", a usvojen "julijanski kalendar", da nam se "braća ne naljute".
Naravno, mene ne interesuje "jugoslovenski kontekst" više me interesuju mehanizmi negiranja srpske državnosti i nacionalne istorije koji se dešavaju posle raspada Jugoslavije. Oslobođeni titoističke verzije istorije, posle ukidanja ove iluminatske tvorevine sa ograničenim rokom trajanja, imali smo šansu da sopstvenu istoriju sagledamo u pravom svetlu, oslobađajući je dogmatskih, konzervativnih i romantičarskih tumačenja. Očekivao sam da će neko ko se bavi ezoterijom obraditi upravo ovaj pristup istoriji, kako sam to nagovestio u ovom tekstu, jer "istorija" nije nizanje realističnih fakata, ona ima svoju paralelnu dimenziju, paralelni tok, koji je često značajniji od onog pozitivističkog koji se nudi kao "slika i tumačenje." Među našim savremenim istoričarima i dalje je najviše onih koji dogmatski tretiraju istoriju na postavkama tzv. nemačko-bečke istorijske škole, koja je falsifikovala i namerno iskrivila značajne istorijske događaje i činjenice, stavljajući ih u okvire sopstvenih potreba. Na drugom kraju imate "istoričare-pesnike", koji u svojoj nacionalnoj euforiji preteruju nekontrolisano u želji da istaknu određene nacionalne vrednosti ili obeležja. Tako se stvara novi kult Vidovdana koji ne osvetljava pravo značenje ovih događaja pa samim tim i ova i buduće generacije ponavljaju hologram koji je neko drugi postavio.
Bio bih više nego srećan kad bih pročitao tekst o Kosovskom boju iz turskih izvora. Turski hroničari priznaju da se turska vojska dala u bekstvo posle pogibije sultana Murata, koga je "s konja oborio srpski pešak kopljem." Naravno, turski sultan je morao biti na konju, da ga vojska vidi, jer je reč o ratničkom narodu, stepskim pljačkašima, i vođa je morao biti na čelu svake bitke. Otpada romantičarska verzija narodnog pesnika da je "Murat ležao na jastucima u svom šatoru." Bajazit se vratio na bojno polje popodne, saznavši da je sultanovo telo ostalo na bojnom polju, i sasvim slučajno zarobio kneza Lazara i njegovu malobrojnu pratnju, jer je knez krenuo ka crkvi da se zahvali bogu na pobedi. Po jednoj verziji Bajazit nije pogubio brata Jakuba već ga je samo oslepeo. Zaista, bilo bi važno istražiti sve relevantne podatke, ne samo vezane za Kosovsku bitku već za svaki značajan događaj iz naše prošlosti.
Bio bih više nego srećan kad bih pročitao tekst o Kosovskom boju iz turskih izvora. Turski hroničari priznaju da se turska vojska dala u bekstvo posle pogibije sultana Murata, koga je "s konja oborio srpski pešak kopljem." Naravno, turski sultan je morao biti na konju, da ga vojska vidi, jer je reč o ratničkom narodu, stepskim pljačkašima, i vođa je morao biti na čelu svake bitke. Otpada romantičarska verzija narodnog pesnika da je "Murat ležao na jastucima u svom šatoru." Bajazit se vratio na bojno polje popodne, saznavši da je sultanovo telo ostalo na bojnom polju, i sasvim slučajno zarobio kneza Lazara i njegovu malobrojnu pratnju, jer je knez krenuo ka crkvi da se zahvali bogu na pobedi. Po jednoj verziji Bajazit nije pogubio brata Jakuba već ga je samo oslepeo. Zaista, bilo bi važno istražiti sve relevantne podatke, ne samo vezane za Kosovsku bitku već za svaki značajan događaj iz naše prošlosti.
Nisam preveliki optimista da će neko od "teoretičara" ili "istoričara" obraditi postojanje "loze zmajeva" u srpskom narodu, tačnije rečeno, Miloš Obilić (ili Kobilić), ili Miloš Dragilović, je "zmaj", sin Zmaja od Jastrebca i čobanice Janje. Ali "zmajevi" spadaju u "epsku poeziju", u "mit", i njima se, jel'te, ne bave ozbiljni istoričari. To što postoje "zmajevi" u srpskoj epskoj poeziji kroz pet generacija, što je despot Stefan Lazarević osnovao Viteški red Zmaja (a ne Žigmund Luksemburški), jer vitez zmaja mogli su biti samo oni koji su bili poreklom Nemanjići, ili u srodstvu s Nemanjićima, nije dovoljno provokativno za "istoričare". Nije istražen ni odnos kneza Lazara prema zetovima, Vuku Brankoviću i Milošu Obiliću (interesantno,narodni pesnik obojicu zetova tretira kao "izdajnike"), da istraži razloge zašto se veliki deo srpskog plemstva oglušio o poziv kneza Lazara da dođu na Kosovo, o borbama koje je despot Stefan Lazarević morao da vodi protiv pobunjenog plemstva zbog potpisanog vazalnog ugovora s Turcima, itd.
Tek ne očekujem da se neko pozabavi stvarnim izučavanjem istorije porodice Nemanjić (Nemanja - srpska verzija hebrejskog imena Nehemija, Nemija), koja je smatrala da potiče od rimskog cara Licinija, suvladara Konstantinovog, i da se tek posle njegove smrti u ratu oko rimskog prestola, odselila iz severoistočne Srbije (današnja Timočka Krajina) na jugozapad Balkana (današnje Kosovo i Crna Gora).Ne očekujem da će neko da se pozabavi tumačenjem titule "despot" koju su nosili srpski vladari, koja nije nikakva "vizantijska titula" već je koren reči "Desposyn" ("sluga Gospodnji") i nosili su je krvni srodnici Isusa.. Jeretički, zar ne? Skočiće Crkva da vas klepa dogmom da se Isus nije ženio i proglasiti vas bogohulnikom i jeretikom. Iako ima više (rasturenih po raznim izvorima) podataka da jeste bio oženjen, iskočiće istoričari pozitivisti iz dobre, stare, boljševičke istorijske škole "uzroka i posledica" da vam objasne da "nema podataka" za ono što kažete, a ako "nema podataka" to se nije ni desilo.
Jadni su duhovni dometi savremene civilizacije koja i dalje vešto manipuliše ljudskom svešću stvarajući posebno duhovno stanje koje karakteriše odsustvo kritičkog načina mišljenja. Preovlađujući oblik mišljenja danas je papagajsko ponavljanje "verifikovanih istina", i nema ponosnije ličnosti na kugli zemaljskoj od one koja je prepuna ovako nagomilanih "znanja." Što je ispraznije "znanje" kojim ljudi pune svoj um to je veća njihova sujeta i želja da to "znanje" prenose drugima. U kombinaciji sa pragmatičnim, lenjim duhovnim odnosom prema svakodnevnoj potrebi (i mogućnosti) da se od "znanja" živi, imate ono s čim se susrećete svakog dana - između ostalog, da će se srpstvo uzvisiti na "Vidovdan 28.juna". Naravno, ni jednom od tih prvoboraca vidovdanskog srpstva nije palo na pamet da pokrene inicijativu ponovnog zidanja spomenika kosovskim junacima koji je podigao despot Stefan, i na kome je bio uklesan veličanstven tekst koji je sve govorio o viteštvu jednog naroda i njegovom duhu. Naravno, važno je biti "vitez" baš na "Vidovdan 28. juna", sve ostalo su fantazmagorije kojima "racionalni" ljudi nemaju vremena da se bave. Posle se čude i pitaju šta znači "nebeski narod", i ne shvatajući zašto se sudbina balegara razlikuje od sudbine orla.
Beograd, 12.06.2009.
11. jun 2009 23:29:34 | 19 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Branko Dragaš: NAROD
Zašto nam se sve ovo dešava? Zašto nema istinskih promena? Zašto smo doživeli tragediju? Ko je kriv? To su pitanja koja nas, gledano kroz istoriju, neprekidno muče. Odgovor je uvek isti - narod! Narod je za sve kriv. Narod nam ne valja. Narod je zatucan i primitivan. Narod je glup. Narod je pokvaren i podmukao. Narod je prevrtljiv i lenj. Narod je zaslužio da mu sve sve to dešava. Narod je, bre, stoka. Narod je marva bez repa. Naš narod je najgori narod na svetu. I treba to da nam se to dešava. To su, otprilike, uvek ista tumačenja. Uvek ista obrazloženja i rešenja. Zapravo, kada se pokrene ova tema, onda se upravo ovako kuka i nariče nad našom nesrećom i našim narodom, ali se ne daju ni strateška ni operativna rešenja. Uvek se priča o problemu, dok se rešenja ne navode. Ne navode se jer se i ne znaju. Mnogo je lakše okriviti narod i pljuvati po tom istom unesrećenom narodu.Da li je naš narod najgori narod na svetu? Da li su Srbi stoka? Da li su Srbi marva bez repa? Rajetina? Da li se samo kandžijom mogu uterati u torove? Da li smo divljaci koji ništa ne poštuju i koji i Boga psuju i vređaju? Da li smo spremni da prodamo veru za večeru? Da li je baš sve to tako?
Pre nego što odgovorim na sva ova pitanja, hteo bih da napravim jednu kratku istorijsku analogiju. Podsetiću na ono što se često zaboravlja. Izneću samo ono što je već napisano u drevnim knjigama.
Dakle, pogledajmo kako se ponašao jedan drugi narod u trenucima svog iskušavanja. Reč je o jevrejskom narodu. O Jevrejima i njihovoj sudbini. O Jevrejima koji su najorganizovaniji narod kroz istoriju, koji su opstali i traju, uprkos svim stradanjima, i koji su svetu podarili čak dve religije. Reč je o Jevrejima od kojih moramo da učimo kako se brani vera i tradicija i kako se organizuje narod da istorijski traje. Izučavajući istoriju Jevreja, shvatio sam da je to narod kome treba da se divimo, koga treba da visoko poštujemo i od koga moramo neprekidno da učimo. Današnji pokušaji srpske malograđanske inteligencije, onih koji decenijama presipaju šuplje reči u prazne govore o trošku poreskih obveznika, da optuže za sve Jevreje i da traže njihovo odstranjivanje, samo je opasan salonski egzibicionizam ljudi koji parazitiraju u svakoj vlasti i koji, zbog odsustva morala i znanja, ubijajući dosadu, pokušavaju da budu interesantni na slavama i večerinkama.
Uzmite Bibliju. Tamo je već sve zapisano. Samo nema ko da ponovo čita napisane drevne knjige. Nema ko da uči iz tih mudrih knjiga. Pronađite - Drugu knjigu Mojsijevu. Koja se zove - Izlazak. I koja počinje imenima sinova Izrailjevih. Kojih beše od bedara Jakovljevih sedamdeset duša, uzimajući u obzir i Josifa koji je već bio u Egiptu. Jakov je shvatio da je jedini način da njegovo jevrejsko pleme opstane - ulazak u moćni i bogati Egipat. Njegovo pleme nije moglo da opstane u hananskoj ravnici, jer su brojnija i moćnija stočarska plemena pretila da ih unište. Jakov je smislio strategiju spasa svoga plemena. Jakov je napravio plan ulaska. Jakov je svu svoju mudrost preneo na Josifa. Jakov mu je dao softver koji će da pomogne spasu njegove porodice.
Ulazak u Egipat je genijalna ideja genijalnog čoveka. Ulazak u Egipat je vizionarski plan jednoga čoveka koji je preuzeo svu odgovornost opstanka porodice na sebe. Josif je samo sjajan glumac u odlično napisanom i izrežiranom filmu. Ulazak u Egipat je spasao Jevreje. Kako piše u predanju - i sinovi Izrailjevi narodiše se i umnožiše se, i napredovaše i osiliše se veoma, da ih se zemlja napuni. A videvši to, egipatski faraoni, uplašeni da sinovi Izrailja ne postanu brojniji i moćniji od egipatskog naroda, počeše da grade velike građevine i staviše Jevreje u ropstvo i narediše da se istrebljuju muška jevrejska deca.
I onda sledi povest o Mojsiju. Priča o onome koji je iz vode izvađen. I koji je hteo nešto da promeni i da pomogne braći svojoj. Jer je Mojsije video da su oni živeli u velikoj nevolji. I hteo je da ih izbavi... Nije mogao da trpi zlo. I prvi se odupreo zlu. Prvi je ustao u zaštitu naroda. Prvi je odbranio jednoga Jevrejina, koga je gospodar krvnički tukao, pa ga je Mojsije ubio. I zakopao ga u pesak. I greh načinio. Uveren da ga niko nije video. Ali, sutradan, vide on da se dva Jevrejina svađaju i reče onome što je bio u krivu: zašto biješ bližnjeg svojeg? A ovaj ga srdito prekori: ko si ti da nama sudiš? I reče: hoćeš li da me ubiješ kao što si ubio Egipćanina?
Šta nam ovo govori? Onaj koji se žrtvovao za nekoga, postao je ucenjen. Ucenjuju ga oni kojima je pomogao. Istina se ne može sakriti. Ni tračevi, niti zavist. Mojsije se nije mogao uzdići na ubistvu. Narod to nije prihvatao. Jer onaj koji jednom ubije, vraća se na mesto zločina.
Kada je faraon doznao šta je počinjeno, Mojsije je morao da beži iz zemlje. Njegov narod ga je izdao i prijavio. Mojsije je postao prvi politički begunac u istoriji ljudskog roda. Nakon njegovog odlaska, jevrejski narod je pao u još veće ropstvo i bedu. I roptao je narod i vikali su iz sve glasa ne bi li ih Bog čuo. I Bog ču njihove molbe i odredi Mojsija da ih izvede iz ropstva.
I tako Mojsije dobi Božije proviđenje. I vrlo praktične savete šta treba da uradi. I savet kako da uradi prvu špekulaciju. Naime, Bog reče Mojsiju da će učiniti da narod jevrejski pronađe ljubav u srcima Misiraca. A kada pođu, neće poći praznih ruku. Podučio ih je da žene zaiskaju od suseda i domaćica svojih srebrnog i zlatnog nakita na zajam, pa će tako opleniti Egipat. Bila je to vrhunska prevara. Koja je prošla. Posle svih čuda koje je Mojsije učinio da bi primorao faraona da pusti njegov narod iz ropstva, čuda koja su se ponavljala i uveličavala ne zbog toga što faraon nije hteo to da učini, jer bi mu Bog stalno, mimo njegove volje, očvrsnuo srce, već zbog toga da bi očvrsnula vera u izabranom narodu, posle, dakle, svih tih čudesa jevrejski narod je, ipak, pošao za Mojsijem u svoj konačni izlazak iz ropstva. Čuda su presudila. Mojsije se tako nametnuo za lidera. Da nije pravio čuda smatrali bi ga političkim prevarantom.
I Jevreji su krenuli u slobodu. Naravno, zajmili su zlato i srebro. Istorijska kalkulacija je bila fantastična. Jevreji su u Egiptu ostali 430 godina. Ušlo ih je samo 70, dok je izašlo šeststotina hiljada pešaka, samih ljudi, osim dece. I drugih ljudi mnogo krenu. Znači, ako saberemo muškarce, žene i decu sigurno je izašlo iz Egipta dva miliona ljudi. Bila je to velika Jakovljeva strateška pobeda. Ne samo da je spasio svoju porodicu i pleme, nego je u egipatskom ropstvu narastao do naroda.
I pođoše Jevreji u zemlju gde teče med i mleko. Narodu je tako obećano. To im je Mojsije nudio. Motiv izlaska je bio obezbeđen. Veštim političkim parolama o svetloj budućnosti narod je zaveden. Na put su krenuli sa presnim pogačama, jer testo ne beše ukislo, pošto ih je Mojsije zbrzao, šireći paniku da sledi odmazada faraona. Nije smeo ništa da rizikuje i da okleva, da se narod ne bi predomislio. I tako nastade običaj da se za pashu peku presne pogače. I još nešto važno, kada je faraon pustio narod, Mojsije ga ne povede putem ka zemlji Filistejskoj, mada je put bio znatno kraći, nego putem preko pustinje ka crvenom moru. Razlog beše vrlo jednostavan, mudri Mojsije se plašio da se narod ne pokaje kada vidi rat i ne vrati nazad u ropstvo. Ta opasnost je stalno postojala. Zbog toga on ponese svete kosti Josifove da bi duhovno ojačao volju naroda.
Uprkos svemu, narod se brzo razočara. Kada im se kod crvenog mora približi faraon sa svojom vojskom, narod se uplaši i stadoše proklinjati Mojsija: zar ne beše grobova u Misiru, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini te nas izvede iz Misira? Nismo li ti u Misiru govorili, prođi nas se, čoveče, neka služimo Misircima? Bolje bi nam bilo da služimo Misircima, nego da izginemo u pustinji. I Mojsije podiže more i provede narod. Narod se poboja Boga i poverova Gospodu i Mojsiju, sluzi njegovu. I pođoše u pustinju. I tri dana išavši ne nađoše vode. Tada stade narod vikati na Mojsija: šta ćemo piti? I Mojsije ih napoji. I nastaviše dalje. Petnaestog dana drugog meseca pošto iziđoše stade narod ponovo da grdi Mojsija. U sav glas su vikali: Kamo sreće da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji Misirskoj, kada sjeđasmo kod lonca sa mesom i jeđasmo hljeba izobila, nego što nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj narod glađu. Mojsije beše sluđen. A Gospod reče Mojsiju: evo učiniću da vam daždi iz neba hljeba, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko mu treba na dan, da ga okušam hoće li hodati po mome zakonu ili neće.
I pustinja ujutru bi puna hlebnih pogača. Svaki dan je narod kupio hleb koliko mu treba. Neko više, neko manje. A Mojsije je reče da niko ne ostavlja ništa za sutra. Ali narod ne posluša. Nego neki ostaviše hleb za sutra, te se on ucrva i usmrdi. Mojsije se rasrdi na narod. I naredi da se šest dana kupi, a da sedmog dana ne smeju da kupe. Narod ne posluša i neki izađoše i sedmog dana da kupe, ali ništa ne nađoše. Tada Gospod reče Mojsiju: dokle ćete se protiviti zapovjestima mojim i zakonima mojim ?
I pođoše dalje. I ponovo ožedniše. A narod stade da se svađa sa Mojsijom. Daj nam vode da pijemo! A Mojsije im reče: što se svađate sa mnom? Što kušate Gospoda? Ali narod beše žedan te vikaše na Mojsija i govoraše: zašto si nas izveo iz Misira da nas i sinove naše i stoku našu pomoriš žeđu? A Mojsije zavapi Gospodu. Šta ću činiti sa ovijem narodom? Još malo pa će me zasuti kamenjem. I udari štapom o stenu i poteče voda. I narod se napi.
Tako dođoše u pustinju Sinajsku. A Mojsije ode na goru Bogu. Kad se vrati saopšti im zavet da su oni Božije blago mimo sve narode. Biće carstvo svešteničko i narod svet. I Bog ima na gori ispisa zakone na kamenim pločama. Ali Mojsije osta na gori četrdeset dana. A narod, videvši da Mojsija nema, okrenu leđa Gospodu i rekoše Aronu da mu načini bogove koji će ići pred narodom, jer tome Mojsiju koji nas izvede iz zemlje Misirske ne znamo šta bi. I sakupiše zlato. I sališe kalupe. I načiniše zlatno tele. I počeše da mu se klanjaju. A gospod reče Mojsiju: idi siđi, jer se pokvari tvoj narod. I Mojsije siđe i razbije pisane ploče pod gorom. Pa uze zlatno tele i spali ga ognjem i satra ga u prah. I reče Mojsije Aronu: šta ti je učinio ovaj narod, te ga uvali u toliki grijeh? A Aron mu reče: nemoj se gnjeviti, gospodaru, ti znaš ovaj narod je brz na zlo. Mojsije ustade i reče: k meni ko je Gospodnji! I reče im da uzmu mač i pobiju sve one neverne. I učiniše sinovi Levijevi i pobiše u jednom danu tri hiljade braće i prijatelja. Jer Mojsije reče: posvetite danas ruke svoje Gospodu. I dobiše oprost grijeha. I nove ploče zakona.
Tako dođoše u pustinju Sinajsku. A Mojsije ode na goru Bogu. Kad se vrati saopšti im zavet da su oni Božije blago mimo sve narode. Biće carstvo svešteničko i narod svet. I Bog ima na gori ispisa zakone na kamenim pločama. Ali Mojsije osta na gori četrdeset dana. A narod, videvši da Mojsija nema, okrenu leđa Gospodu i rekoše Aronu da mu načini bogove koji će ići pred narodom, jer tome Mojsiju koji nas izvede iz zemlje Misirske ne znamo šta bi. I sakupiše zlato. I sališe kalupe. I načiniše zlatno tele. I počeše da mu se klanjaju. A gospod reče Mojsiju: idi siđi, jer se pokvari tvoj narod. I Mojsije siđe i razbije pisane ploče pod gorom. Pa uze zlatno tele i spali ga ognjem i satra ga u prah. I reče Mojsije Aronu: šta ti je učinio ovaj narod, te ga uvali u toliki grijeh? A Aron mu reče: nemoj se gnjeviti, gospodaru, ti znaš ovaj narod je brz na zlo. Mojsije ustade i reče: k meni ko je Gospodnji! I reče im da uzmu mač i pobiju sve one neverne. I učiniše sinovi Levijevi i pobiše u jednom danu tri hiljade braće i prijatelja. Jer Mojsije reče: posvetite danas ruke svoje Gospodu. I dobiše oprost grijeha. I nove ploče zakona.
A Gospod reče Mojsiju: idi sada vodi svoj narod. Ja neću ići zato što je narod tvrdovrat pa bih ga mogao satrati putem.
Tako kaže predanje.
Zašto nam je potrebno ovo podsećanje na predanje? Zaboravljamo brzo i ne želimo da učimo. Naveo sam primer Jevreja da bih pokazao da se narod svuda isto ponaša. Narod rađe ostaje u sigurnom ropstvu, nego u nesigurnoj slobodi. Narod je sklon zavođenju. Narodu morate ponuditi zemlju u kojoj teče med i mleko da bi ih motivisali i pokrenuli. Narod voli lažna obećanja. Narod nije spreman da se žrtvuje. Narod interesuje šta će jesti i šta će piti. Narod se brzo kvari. Narod je tvrdovrat. Narod se teško disciplinuje i ne poštuje pravila igre. Uvek ima neko koji preko hleba traži pogače. Ali, takav je narod. Bilo da se radi o jevrejskom ili srpskom narodu. Narod je svuda isti i ne treba kriviti narode. Srpski narod je najmanje od svih naroda počinio greh prema drugim narodima. Najviše smo počinili greh sami prema sebi. I nismo mi najgori narod na svetu. Najgore na svetu imamo vođe naroda. Danas se kaže političare koji predvode narod.
Suština podsećanja na predanje je bila upravo u tome da pokažemo kakav je jevrejski narod. I da se podsetimo da je on isti kao bilo koji drugi narod na svetu. Ali ono što razlikuje narode su njihove elite. Jevreji su imali mudre vođe koji su promišljali nekoliko stotina godina unapred i zato su uspeli da opstanu. Jevreji su pokazali da je važno, za opstanak jednog naroda, strateško planiranje i mudrost onih koji predvode narod. Kada neko ima Jokovljevu pamet, Josifovu mudrost i Mojsijevu pragmatičnost i kada su svi oni posvećeni da služe interesima svoga naroda, onda taj narod traje. I ne samo to, nego postaje sveštenički i izabrani narod koji civilizaciji donosi dve religije. I danas ih zovu upravljačima sveta. Nažalost, srpski narod nema takve misaone vođe. Ako isključimo Stefana Nemanju, koji je naš Jakov, onda možemo da kažemo da naša nesreća upravo počiva na činjenici da nemamo neophodno potrebnu mudrost da bi večno trajali. Državna mudrost je ono što nam nedostaje kao narodu. Miloš Obrenović je ima trgovačku lukavost i smisao za špekulaciju. Današnji političari nemaju ni to. Današnji političari nemaju ništa valjano što ih predodređuje da vode narod. Srbi nemaju državnike. Na vlasti su gomila ološa koji prodaju nacionalne interese zbog svojih lične sujete. Nema državne vizije i strategije. Nema posvećenja i žrtvovanja. Na vlasti su kokošari, jajare, secikese, poltroni, psihopate, đilkoši, foliranti, japijevci, šibicari, narcisoidni manijaci, seksualni perverznjaci, mekušci, paraziti i gomila neznalica i lenjivaca. Srpski narod je upao u nesreću zbog takvih ljudi na vlasti. I ne može se izbaviti iz propadanja dok takvi upravljaju narodom.
Mora, dakle, da se formira nova srpska elita. Moramo da dobijemo mudre, hrabre, promišljene, poštene, vredne i skromne ljude na vlasti. Moramo da dobijemo srpsku elitu koja će služiti svome narodu. Srpsku elitu koja ima nacionalnu viziju i misiju. Srpsku elitu koja će biti kosmopolitska. Moderna i napredna. Koja će uspeti da spoji tradiciju, veru, nacionalnu osobenost u strategiju nacionalnog preporoda.
Kako se stvara srpska elita? Kako da dobijemo naše Avrame, Isake, Jakove, Josife i Mojsije? Dekretom se ne mogu stvoriti. Niti političkom naredbom. Niti političkom nagodbom. Srpska elita, gospodo drugovi, se stvara odozdo. U korenu našega naroda. Na tržištu. U konkurenciji znanja, rada, pameti i mudrosti. Srpska elita stvara vitezove promena. Samuraje reformi. Mudrace koji za sebe mogu da kažu: ja sam onaj što jest.
Ekskluzivno za Srpsku Analitiku govori Milan Vidojević: SVETSKA EKONOMSKA KRIZA KAO IZGOVOR ZA USPOSTAVLJANJE GLOBALNE KONTROLE
Pokušaj mimikrije i licemernog izmišljanja „svetske ekonomske krize“ je pokušaj da se krivci, kreatori "teorija" neoliberalnog kapitalizma, sačuvaju i sklone sa javne scene. Cilj nije u konačnosti, već u procesu konstantnog pljačkanja. Treba opravdati postojanje hiljada milijardi dolara bez pokrića, i „kriza“ je samo poklopac na ekspres loncu. „Treba malo opustiti ventil da lonac ne eksplodira“, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Srpsku Analitiku Milan Vidojević, novinar i publicista i vodeći srpski ekspert za tajna društva i ezoteriju.
Intervju pripremilo uredništvo SRPSKE ANALITIKE
Gospodine Vidojeviću, kako komentarišete „novu geopolitičku orijentaciju“ Srbije posmatranu u svetlu gasnog sporazuma sa Ruskom federacijom. Da li je u tom pogledu moguće, kako nam toplo preporučuju pojedinci iz vlasti - sedenje na dve stolice - od kojih je jedna EU i SAD a druga Rusija, i da ili smo pak svedoci očigledne „geopolitičke šizofrenije“ aktuelne srpske vlasti?
Naravno da „sedenje na dve stolice“ nije moguće, pogotovo kad su velike sile u pitanju. Ispalo bi da smo mi pametni a oni glupi jer, zaboga, kako se oni nisu setili da bi smo mi mogli sedeti tamo gde nam odgovara, kad nam odgovara. Mislim da naša vlada nema nikakvu koncepciju a pogotovo ne „novu geopolitičku orijentaciju.“ Reč je jednostavno o političkoj neminovnosti. Nekoliko godina unazad, setite se, bezrezervno smo se okrenuli „zapadu“, a otkazali sve prijateljske veze sa „istokom“ i arapskim zemljama i drugim zemljama Azije i Afrike s kojima smo imali dobre ekonomske odnose. Tvorac tog ideološkog čistunštva bio je Zoran Đinđić. Politički i ekonomski prostor koji smo napustili zauzele su one zemlje koje nisu bile toliko politički rigidne, gle čuda, uglavnom otcepljene bivše republike SFRJ – Hrvatska i Slovenija. Tu su ih ubacili njihovi zapadni mentori, Nemačka i SAD, isti oni koji su nama savetovali „totalno okretanje zapadu“, što naravno ima svoju cenu. Taj lilihip nam se toliko učinio privlačnim da nismo bili u stanju da vidimo ono što je bilo jasno skoro svima u svetu. Neoliberalni kapitalizam, čedo Zapada, bio je na staklenim nogama a težište ekonomskog uticaja polako je prelazilo na zemlje koje poseduju prirodne resurse, u prvom redu zemni gas i sirovu naftu. Naši geostratezi su zaboravili kako se kreće klatno. Sad je opet ovde, zaljuljano od strane Rusije, koja, hteli mi to ili ne, gradi svoj strateški položaj prema Evropi i svetu. Mi ćemo ponovo pretrpeti kolateralnu štetu, ovaj put korisnu.
Koliko je izvesno ostvarenje nedavno obelodanjenog viđenja CIA-e za 2020. godinu, prema kome Srbija nikada neće ući u EU, već je za nas rezervisana tzv. Pravoslavna unija (kao unija drugog ili trećeg reda) koju bi predvodila Rusija a u koju bi pored Srbije ušle i Ukrajina, Belorusija, Gruzija, Moldavija, Rumunija, Bugarska, Grčka, Makedonija, Crna Gora, Albanija i BiH?
Navodno viđenje CIA za 2020. godinu je najobičnija budalaština. To je proizvod obaveštajnih službi nižeg ranga čiji je zadatak upravo specijalni rat namenjen medijima zemalja kao što je naša, da nas teši, da budemo strpljivi, da nije sve izgubljeno, po pretpostavci da je nama mila neka „pravoslavna unija.“ Ta „utopija“ je takva bljuvotina da mi je od nje muka.
S obzirom da naše političko rukovodstvo sve karte za budućnost stavlja na ulazak u EU, da li postoji, i ako postoji koji bi bio plan B za Srbiju u slučaju da se EU raspadne ili nas uopšte ne prime? Da li smatrate da srpski vlastodršci poseduju taj plan B?
Mi nikada nismo imali nikakav dugoročni plan koji bi bio baziran na nacionalnom interesu. Još je manje verovatno da imamo „plan B“. Ova politička opcija već deceniju obećava ostvarenje svog političkog sna – ulazak u Evropsku uniju. Pitanje opstanka Evropske unije sa sadašnjim konceptom u narednih desetak godina vrlo je upitno. Verovatno će morati da pretrpi ozbiljnu koncepcijsku revitalizaciju. Pitanje je da li će biti prostora i vremena za „prijem novih članova.“
Da li će povećano rusko ekonomsko i političko prisustvo u Vojvodini sačuvati pokrajinu u sastavu Srbije. Da li su gasnim aranžmanom bar privremeno osujećeni neki „pakleni planovi“ i separatistički procesi vezani za status severne srpske pokrajine. Koji su centri moći, tajne ili polutajne organizacije prema vašim saznanjima, najzainteresovanije i najaktivnije u eksperimentu stvaranja tzv. novog vojvođanskog identiteta a koji otvoreno propagira Januš Bugajski iz američkog Centra za strateške i međunarodne studije?
Da sam marksistički edukovan analitičar, koji svoje procene bazira na „uzrocima i posledicama“, složio bih se s vama. Pošto nisam iz tog prizemnog kalupa mišljenja, mogu da kažem da samostalnost Vojvodine zagovara, kod nas i u Evropi, grupica političkih diletanata i luzera. Naravno, da ruski gasovod, bilo gde da prolazi, je zaštićen međudržavnim ugovorom, koji podrazumeva i određenu političku stabilnost i državne garancije. Na stranu to što se ovakvi strateški objekti štite od terorista i sličnih opasnosti na poseban način i pod posebnim, dogovorenim, političkim uslovima. Što se tiče Janoša Bugajskog, pratim njegovo nesuvislo pisanje još od vremena dok je bio na platnom spisku službe u čije ime je sejao mržnju i svojim netalentovanim pisanjem i beskrupuloznim političkim stavovima preporučio sebe za posao kojim se sada bavi. Molim vas, nemojte spominjati ovakve marginalce ako želite ozbiljan razgovor.
Kako ocenjujete dešavanja u SAD i kako gledate na svetsku ekonomsku krizu. Postoje mišljenja da je kriza namerno izazvana upravo od strane najuticajnijih „zakulisnih organizacija“, tj. grupa koje kroje ekonomsku i političku sliku sveta kako bi se stvorio još veći jaz između bogatih i siromašnih, kako bi bogati postali još bogatiji a siromašniji još siromašniji. Ili pak smatrate da je kriza neoliberalnog ekonomskog koncepta samo logična posledica svih negativnih tendencija unutar savremenog neobuzdanog kapitalizma. Vidite li uopšte izlaz iz globalne krize?
SAD nisu globalna vojna i ekonomska sila, oni su postali globalni pljačkaš. Već 200 godina ostvaruju ono što je potajna želja američke oligarhije, da nekažnjeno i neograničeno pljačkaju druge narode, zemlje i kontinente. Taj koncept je sada u krizi osnovne ideje. Zato je sada počela faza koja ih vodi u propast – počeli su da pljačkaju sopstveni narod. „Teorija“ neoliberalnog kapitalizma tanka je i providna. Pokušaj mimikrije i licemernog izmišljanja „svetske ekonomske krize“ je pokušaj da se krivci, kreatori ovih teorija, sačuvaju i sklone sa javne scene. Kriza je planirana, ona je neminovni deo koncepcije piramidalnog svetskog bankarstva baziranog na štampanju novca, „svetske valute“ dolara, koji nema pokriće. Nije suština u tome da „bogati budu još bogatiji a siromašni još siromašniji“, jer bi to značilo da će jednog dana siromašni biti totalno opljačkani, i da više neće imati šta da im se uzme. Cilj nije u konačnosti, već u procesu konstantnog pljačkanja, što samo pokazuje da su neokon teoretičari pažljivo čitali Marksov „Kapital“. Znaju za konstantni pad profitne stope, ali pitanje je kako te postulate primenjuju na konkretan slučaj. Treba opravdati postojanje hiljada milijardi dolara bez pokrića, i „kriza“ je poklopac na ekspres loncu. Treba malo opustiti ventil da lonac ne eksplodira.
U pojedinim američkim glasilima sve više na težini dobijaju priče o različitim mogućim scenarijima kao što su uvođenje vanrednog stanja u SAD i o logorima FEMA, o izbijanju građanskog rata u SAD, o svetskoj nestašici hrane, o simulaciji napada vanzemaljaca, o veštački izazvanim kataklizmama (cunami, zemljotresi, udar asteroida...), 2012. godini. Kome i čemu služe takvi i slični scenariji?
Treš civilizacija ima svoje teme sa apokaliptičnim sadržajem. Ove teme su preplavile Internet, glavno sredstvo za širenje ovog duhovnog „garbidža.“ Scenarija pišu odelenja za specijalni rat, razni instituti i nevladine organizacije, sekte i fanatični pojedinci, naizgled sve haotično ali zapravo koordinirano. Treba plašiti građane, pretiti propašću koja samo što nije došla. Pred opštom propašću, pred krahom civilizacije, čovek, navodno, ima samo jedan izlaz. Da poveruje da će „svetska vlada“, neoliberalno jednoumlje, biti spas za čovečanstvo. Kako jadno i providno.
Smatrate li da je predsednik SAD Barak Obama novi „američki mesija“ koji će doneti istinske promene američkom društvu, ili je on samo još jedan od „lutaka“ tajnih uticajnih centara moći. Mnogi i u Americi govore o Obami kao o marketinškom triku za koji važi ona poznata – „sve se promenilo da se ništa ne bi menjalo“. O kakvim se promenama tu uopšte može govoriti ako je poznato da je ideološki otac Baraka Obame „najmračniji geopolitički mag“ Zbignjev Bžežinski?
Nijedan američki predsednik ne može da bude „mesija“ niti da donese „istinske promene američkom društvu“, ma šta to značilo. Ko kaže da američkom društvu trebaju promene? Zvuči cinično, ali američki predsednici su samo službenici koji održavaju status kvo. Šta su sve interesi američkog društva, kako se oni prepliću, deluju, ispoljavaju u zemlji i inostranstvu, isuviše je komplikovano pitanje da bi jedan čovek imao snage da na procese utiče, a taman da ih „menja“. Niti ta pozicija nosi tu snagu, niti je to ideja sistema, bez obzira šta ko mislio. Što se tiče kvaziteoretičara Zbignjeva Bžežinskog, njegovo vreme je prošlo. Njegov koncept završio se u eri Ronalda Regana i pape Vojtile. To što njegovi protežei i danas dolaze na vrh samo pokazuje da je sistem istrošen. Stare ideje se samo šminkaju, bez sagledavanja realnosti vremena koje dolazi. Sa belom, fundamentalističkom, protestantskom (i ekstremnom katoličkom) dominacijom, oslonjenom na cionističku političku i ekonomsku doktrinu, američki iluminati idu opasnom linijom, koja sve više udaljava njihov politički fanatizam od stvarnih želja i potreba ne samo njihove zemlje nego i sveta. U najvećoj zabludi su upravo „geopolitički magovi“, samo im to treba reći.
Gostujući nedavno na novosadskoj televiziji Most u emisiji „O svemu pomalo sa...“, izneli ste stav da je svinjski grip bio u stvari samo probni balon za potencijalni planirani globalni holokaust u budućnosti a koji se uklapa u „teoriju o zlatnoj milijardi“.
Naravno da su svi kombinovani virusi nastali u laboratorijama, jer nema prirodne mogućnosti da se spoje životinjski i ljudski genetski materijal. Utoliko je jasnije da „đavolovi šegrti“ po nalogu globalističkih fanatika spremaju sve strašnija biološka oružja koja će biti primenjivana u budućnosti, kako bi se smanjio broj „nepoželjnih“ naroda ili rasa. Jedan od ciljeva je naveden i u šizoidnoj „teoriji“ o zlatnoj milijardi. Nadam se da će ludi rasisti i „arijevci“ iz raznih „Vril“ društava završiti tamo gde im je i mesto, u ludari.
Ne želeći da osporavam činjenicu da svetskom politikom upravlja „nevidljiva ruka“, oličena u brojnim tajnim ili polutajnim grupama, ipak se stiče utisak da su sve prisutnije i proizvoljnije priče o tajnim društvima i njihovim planovima (posebno na Zapadu) u stvari dobro osmišljen PR nastup istih kojima se narod zabavlja i drži na „bezbednoj udaljenosti“ od bitnih tema kojima se takve organizacije zapravo bave. Ne gubi li se tim pričama u stvari dragoceno vreme u našim životima koje bi moglo bolje da se iskoristi sticanjem novih znanja i veština koje bi nam unapredile kvalitet života i produžile isti?
U prvom delu pitanja ste sami dali odgovor. Drugi deo pitanja je metafizička zapitanost, na koju je teško dati odgovor. Šta je „dragoceno vreme u našim životima“? Koja nam to „znanja i veštine“ trebaju da unapredimo „kvalitet (?) života? Zašto mislite da je važno „produžiti“ isti? Da bi smo uživali u „kvalitetu“? Vaše pitanje je ideologizovano do te mere da ga svrstava u način razmišljanja onih koji bi želeli da se nađu u zlatnoj milijardi. Odnos prema važnim pitanjima života i postojanja ne sme biti pristrasan, elitistički, jer na taj način pokazuje određenu dozu samodopadnosti i licemerja. Tu se gubi iskrenost koja je neophodna ako želimo da se bavimo pitanjima „kvaliteta življenja“ ali za sve, a ne samo za one koji misle da znaju šta je „kvalitet.“
Da li je običan narod pomalo sklon senzacionalizmu kada su tajna društva i konspirativne teme u pitanju, a tajna društva opet sve to prepoznaju i uspešno manipulišu senzacionalizmom dodatno hraneći radoznalost običnog sveta?
Ne samo običan narod, radoznalost je svojstvena ljudskom umu generalno, pa to prepoznaju ne samo tajna društva nego svi oni koji se bave prodajom nečega. Kompletan konzumerski aspekt civilizacije baziran je na buđenju interesa konzumenata, a senzacionalizam je ekstremni deo tog probuđenog interesovanja. Oni koji znaju da upotrebe tehnike manipulacije su uspešniji u svom poslu od onih koji to ne znaju da upotrebe na pravi način. Tu, bez razlike, spadaju i javna i tajna udruženja.
Postoji li način da se “obični ljudi“ odupru nametanju negativnih trendova od strane tajnih društava i elita. Da li ste za aktivni otpor ili tihi bojkot takvih trendova?
Ne znam šta to tajna društva nameću običnim ljudima, pošto ne znam šta mislite kad kažete „obični ljudi.“ Snaga tajnih društava je upravo u tome što se bave sobom, što svoju energiju usmeravaju na ostvarivanje svojih ciljeva. Naravno da su „obični ljudi“, ako pod tim mislite na one koji nisu dovoljno obavešteni, žrtve određenih projekata koji podrazumevaju nametanje rešenja koja odgovaraju onima koji ih nameću. Tihi bojkot bilo čega je pristajanje na poraz. Naravno da je aktivni otpor svemu što ugrožava interese ljudi, na materijalnom i duhovnom planu, potreban, kako se ne bismo pretvorili u poslušnu ropsku masu.
U vašoj knjizi „Četvrti rajh“ , koja je ovih dana doživela novo dopunjeno izdanje, zastupate tezu da nacistička ideologija zapravo nije poražena u Drugom svetskom ratu, da je nastavila da živi, te da je u procesu globalizacije dobila samo novo ruho i nove obrise. S druge strane, šta čitaocima nudite u dopunjenom izdanju ove izuzetno čitane knjige?
Da, kad je knjiga „Četvrti Rajh“ izašla 2006. godine činilo se da je teza izneta u njoj, koju vi navodite, svima jasna – ideologija nacizma je preživela krah države Nemačke, Trećeg Rajha. Ona je preživela zato što je reč o ideološkom konceptu iluminata koji traje dva veka, a Treći Rajh je bio ekstremni pokušaj nametanja koncepta korporativne države, svemoćnog i totalitarnog kontrolora ljudi, tako dragog iluminatima, Evropi i svetu. Prema tome, današnji „globalizam“ je na istoj ideološkoj matrici, samo „mekoj“, ne koristi ratnu opciju već pokušava da ekonomskim sredstvima dovede neku zemlju u podređeni položaj, kako bi usledile i određene političke ucene. Rat ograničenog obima upotrebljava se samo za disciplinovanje neposlušnih zemalja, kao što je bio slučaj sa Srbijom. Naravno, nije lako današnjim globalistima, koji misle da su demokrate, da prihvate kad im neko kaže da su zapravo neonacisti. Ali ne smemo zatvarati oči pred opasnom suštinom koja je danas „promenila dres“, i novom taktikom želi da ostvari stari cilj – globalnu dominaciju koja nosi sve karakteristike modernog ropstva. U dopunjenom izdanju pokušavam da budem još eksplicitniji u dokazivanju ove osnovne teze.
U svojim nastupima zastupate tezu da živimo u „istorijskom hologramu“. Smatrate li da je istorija koju smo učili i koja će se pisati obično bacanje prašine u oči kako bi istina o stvarnim istorijskim tokovima i nadalje ostala nedostupna širokim narodnim masama. Da li je i srpski narod taoc tih falsifikovanih istorija. Možda i taoc unapred projektovanih budućnosti?
Naravno da je istorija civilizacije hologram, iz prostog razloga što je ideološka i verska manipulacija osnov totalitarne vlasti. Istorija Evrope detaljno je pretresana i menjana više puta u proteklih nekoliko vekova, naročito od strane Vatikana i takozvane nemačko-bečke istorijske škole. Ideja je bila da se istorija izmesti u zapadnu Evropu, da se falsifikuje na način koji malim narodima oduzima njihovu autohtonu istoriju i da to bude ideološki koncept preko koga će se pokazati da je neko „važniji“ i „vredniji“ te da prema tome ima „veća prava“ na postojanje i oblikovanje civilizacijskih tokova. Ubijanje istorijskog sećanja pa samim tim i prava na postojanje tipično je za Srbiju i srpski narod. Ono što je tužno, naš narod je u jednoj meri spreman na samozaborav zarad privida materijalne egzistencije koja je više u naznakama nego je stvarna. To je tužna parabola Tila Ojlenšpigela koji nedostatak novca nadoknađuje mirisom pečenja. Ono što je zbilja tužno jeste stav jednog dela naše političke elite koja svoju globalističku probitačnost vidi u negiranju sopstvenog identiteta.
Kako vidite 21.vek, ima li mesta optimizmu?
Ne bih se zapitao „ima li mesta optimizmu“ već bih pitao čemu toliki pesimizam? Početak novog veka je važan upravo na planu postavljanja novih paradigmi za ceo vek, pa možda i za ceo milenijum. Ova dekada treba da naznači umiranje starih ideologija, preživelih, vekovnih zabluda, koje i dalje tretiramo kao istine. Ljudski duh je nemoguće okovati, sve nametnute laži su privremenog karaktera. Kako civilizacija odmiče, to je teže laži prikazivati kao istinu i sve je kraći rok u kome se laž razobličuje. Naš duh će u ovom veku i ovom milenijumu sve lakše dolaziti do istine. Zato duboko verujem da će stare ideologije, političke i verske, pasti pred novim spoznajama. Možda lično neću doživeti te trenutke istine, ali ona je nadohvat ruke. Na tome gradim svoj nepokolebljivi optimizam.
U Novom Sadu, 04. jun 2009.
4. jun 2009 20:37:06 | 9 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Kršljanin: ZA DRŽAVNI SAVEZ SA RUSIJOM, PROTIV EVROATLANTSKE OKUPACIJE
Kakva je situacija u Srbiji? Kakav je položaj države Srbije na međunarodnom planu i gde joj je mesto, kako građani Srbije danas žive, kakav je položaj radnika u Srbiji? Kakva je Srbija nakon tektonskih promena od majskih parlamentarih izbora prošle godine? Da li Srbija danas ima opoziciju, i koliko je ona sposobna da utiče na promene. Odgovore na sve to dobićemo od Vladimira Kršljanina predsednika Narodnog pokreta Srbije, nekada bliskog saradnika predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića i nekadašnjeg člana najužeg rukovodstva Socijalističke partije Srbije.
Razgovarao: Dušan Opačić
Gospodine Kršljanin, skoro dve pune godine postoji Narodni pokret Srbije koji Vi predvodite. Kakva je to organizacija, za šta se ona zalaže i kakav joj je ideološki profil? Na kojoj poziciji se nalazi i ko čini tu organizaciju?
To je politička organizacija novog tipa – onakvog kakav je potreban Srbiji danas. To nije stranka pojedinaca koji se bore za vlast i privilegije, kojoj program služi samo kao marketinški trik. To je široki pokret okupljanja pojedinaca i grupa spremnih da se angažuju na oslobođenju Srbije od angloameričke okupacije, obnovi srpske državnosti i državnog i teritorijalnog jedinstva. Naše temeljne vrednosti i ideološke odrednice su sabornost i humanizam. Dalje, mi smo za obnovu realne ekonomije, dakle proizvodnje i njenu socijalnu orijentisanost. U situaciji kad zemlju treba osloboditi i ponovo uspostaviti ozbiljne državne institucije, sve vrste ideoloških i drugih podela smatramo suprotstavljenim tom cilju. Oslobođena Srbija treba da uđe u državni savez sa Rusijom i intenzivnu saradnju sa drugim slobodnim zemljama. Takvom prirodnom okviru našeg življenja već 200 godina se suprotstavlja angloamerički faktor. Došlo je vreme da se to promeni. Danas se možemo bez rizika sami opredeliti o tome ko su nam neprijatelji, a ko prijatelji.
Narodni pokret Srbije je bio organizator obeležavanja desetogodišnjice od NATO agresije, međutim skoro svi mediji u Srbiji su prećutali i pokušali da marginalizuju taj događaj. O čemu se zapravo radi i koja je namera medijske “sabotaže” tog događaja?
Namera je jasna – očuvati angloameričku okupaciju, koju plaćamo sa 100 ljudskih života dnevno i očuvati medijski spin o “Srbiji kojoj je slomljena kičma, koja je demoralisana i iznemogla” i kao takva spremna da bez otpora prihvati sve vrste poniženja. A narod bi kao utehu trebalo da prihvati da nas je “najmoćnija sila” (ona koja danas grca u finansijskoj i moralnoj krizi) konačno ostavila na miru. Ali to što nas ne bombarduju (što više nikad neće moći), ne znači da su nas ostavili na miru. Oni sede u svim bezbednosnim strukturama ove zemlje, ministarstvima, Narodnoj banci i o svemu odlučuju na našu štetu. Cena koju za to plaćamo mnogo je veća, čak i u ljudskim životima, nego onda kada smo pružali otpor. Svako ko je zaboravio pravo lice Srbije, treba da pogleda snimke sa mitinga 24. marta, da čuje najviđenije Srbe, najviđenije Ruse i druge naše prijatelje iz celog sveta, jer miting je bio međunarodni.
Jasno se vidi iz delovanja Vaše organizacije, zapravo otvoreno zalaganje maksimalnom približavanju Srbije Ruskoj Federaciji. Da li ste protivnik ulaska Srbije u Evropsku Uniju i zašto?
A zašto bismo bili za ulazak u Evropsku Uniju? Niko nije objasnio šta dobro to donosi Srbiji, samo se priča da je to nešto mnogo lepo i da je mnogo evropskih zemalja tamo ušlo. Pa mnoge su bile i u Trećem rajhu. Evropska Unija sprovodi angloameričku politiku koja je neprijateljska prema Srbiji. Ulazak u EU u ovom času značio bi naše zakivanje na ovom nivou razvoja, jer EU nema ni interes ni sredstva da nam u razvoju pomogne. Dakle, to je i u političkom i u ekonomskom smislu suprotno našim interesima. Evropa je inače, geografski do Urala. EU dakle nije Evropa, već jedan od preživelih oblika “evroatlantskih” integracija. Ne razumem kakve veze ima Srbija sa Atlantikom!?
Kakav je danas položaj radničke klase u Srbiji, kakva je uloga sindikata, i da li vodeći sindikati imaju dovoljno snage da se izbore za osnovna prava radnika?
Radnici su danas u Srbiji obespravljena ljudska roba. To je posledica okupacionog sistema koji je antiljudski i genocidan. On je takav i u metropolama, a pogotovu u okupiranim zemljama. Većina radnosposobnog stanovništva u Srbiji je nazaposlena. Deo, uključujući najmlađe, koji pohađaju škole ili studiraju, radi “na crno”, bez ikakvih prava. Radno zakonodavstvo i praksa su ispod i zapadnoevropskog nivoa i elementarne humanosti. Sindikati imaju potrebnu infrastrukturu da adekvatno ostvare svoju ulogu i nadam se da će u narednim mesecima uspeti da polože najteži ispit otkad postoje – da socijalnu katastrofu koja će se ove godine desiti, kanališu u smeru neophodnih promena u zemlji. Jer samo odlazak okupacione vlasti može otvoriti perspektivu najpre preživljavanja, a zatim i razvoja. Sindikati bi morali da zasnuju najšire socijalno partnerstvo, ali ne sa postojećim korumpiranim političkim strankama, već upravo sa svim patriotskim organizacijama i pojedincima koji imaju isti cilj.
Opozicija se očigedno nije snašla u svojoj ulozi. Prvenstveno mislim na DSS i NS. Očigledno je da aktuelna vlast ima svog isturenog “igrača” u opoziciji, tako da vlada veliko nepoverenje izeđu najvećih opzicionih partija. Kako Vi na to gledate danas kao opozicionar?
Svi učesnici političke igre u kojoj pravila određuju okupatori, a igrače snabdevaju informacijama i usmeravaju tajne službe koje su pod kontrolom okupatora, samo su saučesnici u okupaciji i obmanjivanju naroda. Samo one političke snage koje govore istinu i zalažu se akcijom, a ne samo rečima, za oslobođenje zemlje i proterivanje angloameričkih i NATO okupatora moći će da donesu dobro Srbiji i njenim građanima.
Poseta američkog podpredsednika Bajdena izazvala je velike i različite reakcije u srpskoj javnosti. Kako Vi gledate na njegovu posetu? Da li se tu zaista radi o promeni kursa politike SAD prema Srbiji? Poznata je činjenica da je on lično medijski satanizovao srpski narod u NATO kapmanji, neposredno pre početka i za vreme NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. U protoku su i razne informacije vezane za njega, jedna od najinteresantnijih je da je na platnom spisku albanskog lobija u SAD, kako komentarišete tu informaciju?
U otvorenom pismu predsednicima Obami i Tadiću, koje su uoči Bajdenove posete uputili Narodni pokret Srbije i još 8 patriotskih organizacija, između ostalog se kaže: “Dva najstrašnija simbola te užasne politike jesu činjenice da su isti mudžahedini uz podršku SAD sejali teror po Bosni i Hercegovini, a zatim 11. septembra udarili na Ameriku, kao i da ista albanska narko-mafija koja heroinom iz Avganistana i kokainom iz Kolumbije ubija američku, evropsku i rusku decu, predstavlja i danas političkog favorita SAD u srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija.” Dakle, na delu je najčistiji i najstrašniji zločin, a Bajdenova poseta je samo pokušaj da se on nesmetano nastavi i “retušira” propagandom, pa da mi zločin prihvatimo sa osmehom. Način na koji su se svi najviši predstavnici vlasti koja se neopravdano naziva “srpskom”, uključujući šefove tajnih službi, “izuli” pred Bajdenom, zaslužuje da se datum njegove posete jednom počne da obeležava kao “Dan nacionalnog poniženja”.
Rekli smo takođe i ovo: “Srpski narod, nepravedno podeljen nametnutim ratovima 1990-ih ima pravo da obnovi svoje državno jedinstvo, a podrška Vašingtona, Londona i NATO-a pravno ništavnoj “nezavisnosti Kosova” mora biti prekinuta. Dok se to ne ostvari, ne može biti normalnih odnosa SAD i Srbije. Pošto nismo čuli za nameru američke administracije da na ovaj način promeni svoj odnos prema Srbiji, posetu potpredsednika SAD Džozefa Bajdena smatramo neprihvatljivom i uvredljivom, imajući posebno u vidu da je kao član Kongresa SAD u prošlosti bio jedan od najagilnijih promotera antisrpske politike.” Uostalom, u svakoj demokratskoj zemlji čovek koji bi javno, u parlamentu, pozvao da se ceo jedan narod strpa u koncentracione logore, bio bi zauvek diskvalifikovan za bavljenje politikom. A u Americi, eto, on može postati potpredsednik.
Toliko o stavu slobodne Srbije. A to što CIA i MI6 stvaraju narkomafije koje onda potkupljuju njihove političare, problem je samih angloamerikanaca, koji će sami morati da reše, ako žele da izbegnu katastrofu.
Narodni pokret Srbije je sa nekolicinom drugih patriotskih organizacija organizovao protest protiv njegovog dolaska u Srbiju. Protest je uredno prijavljen kod državnih organa. Odgovor od policije je stigao neposredno pre održavanja protesta, uz naglašenu zabranu održavanja ispred Predsedništva Srbije? Kako gledate na taj potez MUP-a? Pod kojim uslovima ste na kraju organizovali protest?
Nismo nameravali da se sukobljavamo sa srpskim policajcima, pa smo protest i prijavili za dan uoči Bajdenove posete, jer je aktuelni ministar već bio najavio da će na dan posete biti zabranjena sva okupljanja. Teško je shvatiti odluku policije da prekrši zakon i sopstvena pravila i da mirni protest zabrani uoči samog održavanja, drugačije nego kao izraz panike ili kao direktni nalog stranih službi. Nekoliko desetina najagilnijih aktivista su se ipak okupili ispred predsedništva, mahali zastavama i parolama, a delegaciji protesta je dozvoljeno da uruči otvoreno pismo. Svaka vlast koja ne shvata da je lekovito imati opoziciju i guši demokratska prava građana, zapravo poziva narod da joj pokaže da je on vrhovni nosilac suvereniteta. Danas je u Srbiji pitanje suverene demokratije pitanje opstanka i zato verujem da će suverena demokratija uskoro biti uspostavljena.
Radnici su danas u Srbiji obespravljena ljudska roba. To je posledica okupacionog sistema koji je antiljudski i genocidan. On je takav i u metropolama, a pogotovu u okupiranim zemljama. Većina radnosposobnog stanovništva u Srbiji je nazaposlena. Deo, uključujući najmlađe, koji pohađaju škole ili studiraju, radi “na crno”, bez ikakvih prava. Radno zakonodavstvo i praksa su ispod i zapadnoevropskog nivoa i elementarne humanosti. Sindikati imaju potrebnu infrastrukturu da adekvatno ostvare svoju ulogu i nadam se da će u narednim mesecima uspeti da polože najteži ispit otkad postoje – da socijalnu katastrofu koja će se ove godine desiti, kanališu u smeru neophodnih promena u zemlji. Jer samo odlazak okupacione vlasti može otvoriti perspektivu najpre preživljavanja, a zatim i razvoja. Sindikati bi morali da zasnuju najšire socijalno partnerstvo, ali ne sa postojećim korumpiranim političkim strankama, već upravo sa svim patriotskim organizacijama i pojedincima koji imaju isti cilj.
Opozicija se očigedno nije snašla u svojoj ulozi. Prvenstveno mislim na DSS i NS. Očigledno je da aktuelna vlast ima svog isturenog “igrača” u opoziciji, tako da vlada veliko nepoverenje izeđu najvećih opzicionih partija. Kako Vi na to gledate danas kao opozicionar?
Svi učesnici političke igre u kojoj pravila određuju okupatori, a igrače snabdevaju informacijama i usmeravaju tajne službe koje su pod kontrolom okupatora, samo su saučesnici u okupaciji i obmanjivanju naroda. Samo one političke snage koje govore istinu i zalažu se akcijom, a ne samo rečima, za oslobođenje zemlje i proterivanje angloameričkih i NATO okupatora moći će da donesu dobro Srbiji i njenim građanima.
Poseta američkog podpredsednika Bajdena izazvala je velike i različite reakcije u srpskoj javnosti. Kako Vi gledate na njegovu posetu? Da li se tu zaista radi o promeni kursa politike SAD prema Srbiji? Poznata je činjenica da je on lično medijski satanizovao srpski narod u NATO kapmanji, neposredno pre početka i za vreme NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. U protoku su i razne informacije vezane za njega, jedna od najinteresantnijih je da je na platnom spisku albanskog lobija u SAD, kako komentarišete tu informaciju?
U otvorenom pismu predsednicima Obami i Tadiću, koje su uoči Bajdenove posete uputili Narodni pokret Srbije i još 8 patriotskih organizacija, između ostalog se kaže: “Dva najstrašnija simbola te užasne politike jesu činjenice da su isti mudžahedini uz podršku SAD sejali teror po Bosni i Hercegovini, a zatim 11. septembra udarili na Ameriku, kao i da ista albanska narko-mafija koja heroinom iz Avganistana i kokainom iz Kolumbije ubija američku, evropsku i rusku decu, predstavlja i danas političkog favorita SAD u srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija.” Dakle, na delu je najčistiji i najstrašniji zločin, a Bajdenova poseta je samo pokušaj da se on nesmetano nastavi i “retušira” propagandom, pa da mi zločin prihvatimo sa osmehom. Način na koji su se svi najviši predstavnici vlasti koja se neopravdano naziva “srpskom”, uključujući šefove tajnih službi, “izuli” pred Bajdenom, zaslužuje da se datum njegove posete jednom počne da obeležava kao “Dan nacionalnog poniženja”.
Rekli smo takođe i ovo: “Srpski narod, nepravedno podeljen nametnutim ratovima 1990-ih ima pravo da obnovi svoje državno jedinstvo, a podrška Vašingtona, Londona i NATO-a pravno ništavnoj “nezavisnosti Kosova” mora biti prekinuta. Dok se to ne ostvari, ne može biti normalnih odnosa SAD i Srbije. Pošto nismo čuli za nameru američke administracije da na ovaj način promeni svoj odnos prema Srbiji, posetu potpredsednika SAD Džozefa Bajdena smatramo neprihvatljivom i uvredljivom, imajući posebno u vidu da je kao član Kongresa SAD u prošlosti bio jedan od najagilnijih promotera antisrpske politike.” Uostalom, u svakoj demokratskoj zemlji čovek koji bi javno, u parlamentu, pozvao da se ceo jedan narod strpa u koncentracione logore, bio bi zauvek diskvalifikovan za bavljenje politikom. A u Americi, eto, on može postati potpredsednik.
Toliko o stavu slobodne Srbije. A to što CIA i MI6 stvaraju narkomafije koje onda potkupljuju njihove političare, problem je samih angloamerikanaca, koji će sami morati da reše, ako žele da izbegnu katastrofu.
Narodni pokret Srbije je sa nekolicinom drugih patriotskih organizacija organizovao protest protiv njegovog dolaska u Srbiju. Protest je uredno prijavljen kod državnih organa. Odgovor od policije je stigao neposredno pre održavanja protesta, uz naglašenu zabranu održavanja ispred Predsedništva Srbije? Kako gledate na taj potez MUP-a? Pod kojim uslovima ste na kraju organizovali protest?
Nismo nameravali da se sukobljavamo sa srpskim policajcima, pa smo protest i prijavili za dan uoči Bajdenove posete, jer je aktuelni ministar već bio najavio da će na dan posete biti zabranjena sva okupljanja. Teško je shvatiti odluku policije da prekrši zakon i sopstvena pravila i da mirni protest zabrani uoči samog održavanja, drugačije nego kao izraz panike ili kao direktni nalog stranih službi. Nekoliko desetina najagilnijih aktivista su se ipak okupili ispred predsedništva, mahali zastavama i parolama, a delegaciji protesta je dozvoljeno da uruči otvoreno pismo. Svaka vlast koja ne shvata da je lekovito imati opoziciju i guši demokratska prava građana, zapravo poziva narod da joj pokaže da je on vrhovni nosilac suvereniteta. Danas je u Srbiji pitanje suverene demokratije pitanje opstanka i zato verujem da će suverena demokratija uskoro biti uspostavljena.
