Srpska Analitika
Milan Vidojević: BABAROGA PLAŠI NAROD
Džon Kolmen u svojoj knjizi "Rimski klub" piše o ovoj organizaciji, osnovanoj 1968.godine, da promoviše ciljeve Novog svetskog poretka. Osnivač je bio Aurelio Pečei, mason i član Komiteta 300, a ciljevi ovog uticajnog tela, koje su činili najuticajniji naučnici, političari i biznismeni tog doba, bili su: po Pečeijevim rečima, da se zaustavi "manija rasta", ili kako doslovno kaže, "nekontrolisan rast čovečanstva, energetska kriza, stvarni ili potencijalni gubitak resursa, degradacija životne sredine, širenje nuklearne energije i povezane posledice." Takođe je smatrao da su suvišne nacionalne države. lične slobode, religija, sloboda izražavanja.
Cilj ove konspirativne organizacije je da:
-zaustavi industrijski razvoj,
-zaustavi naučna istraživanja,
-izvrši depopulizaciju gradova, posebno industrijske centre Severne Amerike,
-premesti stanovništvo u ruralne oblasti,
-smanji svetsku populaciju za bar 2 milijarde ljudi,
-spreči reorganizaciju političkih snaga koje su protivnici Rimskog kluba
-destabilizuje SAD kroz masovna otpuštanja i gubitak radnih mesta,
-izazove klasne i rasne ratove,
-uništi važne investicije kroz visoke kamate i visoke poreze.
Da ovo što pričam nije fikcija, potvrđuju već preduzimane konkretne akcije, režim Pol Pota u Kambodži, preformulisanje NATO strategije i njegov prelazak sa lokalnog, evropskog, na globalni plan. Jedan od najuočljivijih projekata ove subverzivne organizacije bio je "Global 2000 Report", objavljen 5.decembra 1980.godine, koji su mnogi nazvali "matricom genocida", jer se bavio temom smanjenja broja stanovnika u svetu za 2 milijarde ljudi do 2010.godine. Na čelu projekta bili su Sajrus Vens, Klejborn K. Pel, a svoj značajni doprinos dao je i filosof Bertrand Rasel, član Tavistok Instituta, član okultnog društva Isis-Osiris, koji je bio glavni zagovornik genocida, pogotovo starijeg stanovništva koje cinično zove "beskorisne izjelice", i koji je otvoreno tražio eutanaziju.U Nemačkoj je u decembru 1993. godine održana jubilarna svečanost, 25-godišnjica osnivanja Rimskog kluba, a konferencija Ujedinjenih nacija o kontroli rasta stanovništva, održana u Kairu, avgusta 1994.godine, zapravo je produžetak plana Global 2000.
Rimski klub je kontrolor i usmerivač rada i aktivnosti međunarodne organizacije koja se zove Socijalistička Internacionala. To je posebno opasna, subverzivna globalna politička organizacija, koja za iluminatski koncept ostvaruje ideju socijalističke vlasti u svetu, kao privida humanog društva, a zapravo krajnji cilj je diktatura opisana u Komunističkom manifestu Karla Marksa iz 1848. godine, koja je programski dokument Iluminata za osvajanje sveta, u istoj idejnoj ravni kao što su Protokoli sionskih mudraca.
Izazivanje globalne ekonomske krize, kako bi se ostvario jedan od bitnih ciljeva Rimskog kluba, a to je "postindustrijski nulti stepen rasta" ( teorija nultog rasta, ako se sećate, jedna je od teorija Tomasa Maltusa), započeta je prošle godine. Ove godine je na redu globalni projekt bioterorizma, poznat kao "pandemija svinjskog gripa."
Otud i ovoliki uvod, da shvatite o čemu govore ministar zdravlja Srbije, Tomica Milosavljević, i šef Radne grupe Ministarstva zdravlja za pandemiju, Predrag Kon. Od 24.juna, kad je ministar lično potvrdio da imamo prvi slučaj "svinjskog gripa", do 24.jula kad je ministar dao optimističan intervju o tome kako će zdravstvo Srbije pobediti pandemiju i zbrinuti 2,5 miliona obolelih građana, razuman čovek mora da se zapita ko je tvorac ovog scenarija opšte katastrofe u Srbiji koja će imati više obolelih nego sav ostatak sveta ukupno.
Po izjavi ministra Milosavljevića, 2,5 miliona ( jedna trećina stanovništva u Srbiji) će imati simptome "svinjskog gripa", između 100.000 i 200.000 zahtevaće hospitalizaciju, a bolničko lečenje sa komplikacijama biće potrebno za 20-25.000 ljudi. Zato je već sada naručeno 3 miliona doza vakcine, a tom količinom biće vakcinisano 1,5 miliona građana, po dva puta svaki. Cena ovog paketa vakcina je oko 4 miliona evra(?) Epidemiolog Kon se u potpunosti slaže sa svojim ministrom, znači misli isto i zna sve što zna i ministar, pa tako pretpostavljam da je rečeno sve što je bitno da znamo o ovom predmetu od opšteg nacionalnog značaja.
Pošto meni mnoge stvari u ovom slučaju nisu jasne, moraću zbog sebe, i građana, ovoj dvojici jahača Apokalipse da postavim nekoliko pitanja. U vezi zvanične izjave ministra zdravlja postoje dve moguće teze:
1) Zna šta govori,
2) Ne zna šta govori.
Ako je tačna teza dva, "ne zna šta govori", onda predsednik vlade mora pod hitno da smeni ovog nekompetentnog Gargamela koji plaši narod, a sa njim i čitavu ulagivačku svitu klimoglavaca na čelu sa "epidemiologom", koji je davao istovetno uznemiravajuće izjave na televiziji, koji je tako dočekao svojih "pet minuta svetske slave", kao onaj nesrećni Avram Izrael koji je u toku rata sa NATO paktom od puštanja sirene napravio kosmički događaj. Svi "puštači sirena", makar to trajalo pet minuta ukupno, moraju da budu smenjeni.
Ako je tačna teza jedan, "zna šta govori", onda će morati da odgovori meni, vama, vladi, kako zna da će:
-oboleti ovoliki broj građana u roku od dva meseca? Kojom metodologijom je izračunato da će se u Srbiji razboleti 2,5 miliona ljudi? Ako do sada imamo 100 obolelih za mesec dana od "početka svetske pandemije", kako će se to u sledećih dva meseca uvećati 25.000 puta!?
-Da li će možda neko da zaprašuje Srbiju iz aviona kako bi se virus proširio u predviđenom roku?
-Da li će Srbija tako postati ogledni poligon za širenje pandemije, i da li će se na nama isprobati tehnike suzbijanja iste, uključujući sanitarni karantin, zatvaranje granica zemlje, izolaciju građana u mestima stanovanja, kako je to bilo 1972.godine kad je neko namerno, po istom scenariju, poslao u Srbiju variolu veru. Ako postoji ovakav globalni plan svetskih monstruma iz Rimskog kluba, Svetske zdravstvene organizacije i Ujedinjenih nacija, koja je uloga ministra zdravlja Srbije i njegovih saradnika u njegovom sprovođenju?
Ako je ovo "spontana pandemija" (u šta u svetu ne veruje ni najgluplji student medicine), onda molim ministra zdravlja da odgovori na sledeća pitanja:
-Ko će da odluči o redosledu vakcinisanja građana?
-Da li su najugroženije kategorije građana deca i trudnice, kako to tvrde "eksperti"?
-Kad će biti vakcinisani zdravstveni radnici, policija, vojska, kažnjenici u zatvorima, pripadnici javnih i komunalnih službi, na početku vakcinacije ili na kraju?
-Rečeno je da se vakcina mora primiti u dve doze. Šta ako se neko ne vakciniše drugi put, nego samo prvi put? Da li to znači da je prvo vakcinisanje bez efekta? Čemu onda uopšte vakcinisanje?
-Šta je sa onim građanima koji neće biti vakcinisani? Gde će oni biti smešteni kao posebna rizična grupa?
-Ko je razradio kriterijume za vakcinaciju? Radna grupa?
-Ko je izabrao proizvođača vakcina, od pet kompanija koje će je proizvoditi u svetu?
-Da li je izbor proizvođača išao putem tendera ili direktnom pogodbom? Koja firma je uvoznik vakcina za Ministarstvo zdravlja?
-Kolika je provizija za kupca vakcina a kolika za uvoznika?
-Na kojim to izolovanim, epidemiološkim odelenjima i bolnicama imate slobodnih 10.000 kreveta (da ne govorim o 25.000)?
-Kako će te početi vakcinaciju stanovništva u septembru kad će prve vakcine stići krajem godine?
Svoje skromno saznanje o "svinjskom gripu" našao sam u izveštaju dr Mae-Wan Ho i prof. Joe Cummins-a, koji je predat Sir Liam Donaldson-u, koji nosi titulu Chief Medical Officer of the UK, što verovatno odgovara zvanju ministra zdravlja. Izložiću vam teze ovog izveštaja u kratkim pasusima.
*Novi tip virusa H1N1 je čudna kombinacija sekvenci iz linija virusa ptica, čoveka i svinje, iz Severne Amerike i Evroazije.
*Viši virusolog iz Kanbere, Australija, smatra da je virus mogao biti napravljen u laboratoriji i oslobođen greškom.
*Neki smatraju da je to urađeno namerno i da je reč o biološkom oružju.
*Američka vlada namerava da vakciniše svu decu u septembru, sa početkom školske godine... To znači da će vakcina biti testirana samo nekoliko nedelja na nekoliko stotina dece i odraslih dobrovoljaca pre nego što bude data svoj deci.
*Američki sekretar zdravlja Ketlin Sivelijus (Kathleen Sebelius) oslobodila je sve proizvođače vakcine odgovornosti i dala im potpun pravni imunitet pred bilo kakvom tužbom koja bi proistekla iz primanja vakcine.
*Kritičari ističu da je stav "eksperata" da je pandemija neizbežna sumnjiv, jer ih uglavnom čine predstavnici proizvođača vakcine. Odlučujući argument protiv masovne vakcinacije bio bi da neće dati rezultate i da je opasna.
*Pod jedan, virus gripa brzo se menja, a vakcinacija protiv gripa ne pruža trajnu zaštitu i mora se ponavljati svake godine. Vakcine je teško proizvesti u velikim količinama, a neke linije neće se razviti ni u laboratorijskim uslovima.
*Pregled 51 nezavisne studije 2006.godine dao je zaključak da vakcina protiv gripa ne daje bolje rezultate od placeba u 260.000 dece, starosti od šest meseci do 23 meseca.
*Izveštaj objavljen 2009.godine pokazuje da se kod dece obolele od astme posle primanja vakcine protiv gripa broj hospitalizovane dece povećao tri puta.
*Mnoge vakcine protiv gripa sadrže opasan nivo žive u obliku Thimerosal-a, smrtonosnog prezervativa 50 puta otrovnijeg od same žive.
*U većim dozama izaziva dugoročne imunološke, senzorne, neurološke, motorne, bihevioralne disfunkcije.
*Takođe je sa trovanjem živom povezan autizam, poremećaj nedostatka pažnje, multipla skleroza i poremećaji govora.
*Drugi uobičajeni "pojačivač" u vakcinama je aluminijum hidroksid, koji izaziva alergije, anafilaksiju, i macrophage myofascitis, hronični zapaljivi sindrom.
*I ostali pojačivači, uključujući MF59, ISCOMS, QS21, AS02 i AS04, su visoko toksični poput aluminijuma.
*Pet proizvođača ove vakcine: Baxter International, GlaxoSmithKline, Novartis, Sanofi-Aventis, AstroZeneca, svi koriste žive viruse životinjskog porekla, iz bubrega afričkog zelenog majmuna i drugih životinja.
*Novartis kao pojačivač koristi Squalene, koji je laboratorijskim pacovima naneo teške oblike paralize, artritisa i teška oštećenja imunološkog sistema.
*Vakcinu su isprobali u Poljskoj 2008. godine, na 350 beskućnika bez njihovog znanja, a posledica je bila 21 mrtav. Policija je uhapsila lekare i medicinske sestre koji su učestvovali u ovom nacističkom eksperimentu, a Novartis je tvrdio da njihova vakcina H5N1 nije kriva za smrt ovih ljudi.
*Ova vakcina, H5N1, sadrži 5 mikrograma Thimerosal-a, kao i Polysorbate80, Octoxynol10, i razne neorganske soli.
Valjda je jasno iz svega iznetog da nemamo čega da se plašimo. Ipak, pošto ministar zdravlja mora da nas uveri da je sa ovim vakcinama sve u redu, i da vakcine nisu opasnije po život od gripa, tražim:
-da se Milosavljević, Kon, i njihova deca, javno vakcinišu pred tv kamerama.
-da se vlada i članovi vladajuće koalicije javno vakcinišu pred tv kamerama kako bi ličnim primerom pokazali da priče o biološkom ratu protiv ljudi nisu istinite.
Da nam se ne desi izreka Edvarda Pestela, "Svet ima rak a rak je čovek." Da nam deca budu srećna i zdrava kroz deset i dvadeset godina, da preživimo sve što medicina može da nam uradi sprovodeći nečiji satanski interes.
Beograd. 31.07.2009.
Beograd. 31.07.2009.
31. jul 2009 5:07:06 | 9 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
SVINJSKI GRIP U SLUŽBI NOVOG SVETSKOG PORETKA!?
Jedan od ciljeva skandalozne kampanje plašenja naroda pandemijom svinjskog gripa jeste profit farmaceutskih kompanija od vakcine protiv te bolesti, tvrdi dr Miroljub Petrović, direktor Instituta za prirodnu medicinu. Postavljamo osnovano pitanje , koliko opasne su vakcine koje će biti "isprobavane" na građanima Srbije? Epidemiolog Predrag Kon ostaje i dalje pri proceni da će od novog gripa tokom prvog velikog pandemijskog talasa, oboleti dva do dva i po miliona građana Srbije.
Svinjski grip je jedna od najvećih prevara u medicini u poslednjoj deceniji, a možda i u celom veku, tvrdi dr Miroljub Petrović, direktor Instituta za prirodnu medicinu, koji ima svoje predstavništvo u SAD.
Prema njegovim rečima, čelnici novog svetskog poretka pokrenuli su skandaloznu medijsku kampanju zastrašujući narod navodnom pandemijom radi što većeg profita farmaceutskih kompanija koje prodaju vakcinu protiv ove bolesti.
- Slična situacija dogodila se još 1976. Svinjski grip navodno je registrovan u slučaju preminulog vojnika u Nju Džerziju iako ne postoje laboratorijski dokazi da se u njegovoj krvi nalazio virus. Ubrzo potom proglašena je opasnost od epidemije, a farmaceutske kompanije uključene u ovu prevaru, kontrolisanu od Svetske zdravstvene organizacije, proizvele su vakcinu protiv svinjskog gripa. Kasnije se ispostavilo da je imala katastrofalne posledice, od pojave tumora do smrtnih ishoda kod najosetljivijih - starih i dece. Podaci o tome koliko ljudi je ubijeno ovom vakcinom danas se, naravno, strogo čuvaju , ističe dr Petrović.
Jedan od najpoznatijih svetskih lekara dr Lorin Dej iz Australije vođa je svetske kampanje protiv ove prevare. U svom tekstu „Svinjski grip je prevara“ ona navodi da se i ranijih godina vodila slična kampanja sa istim ciljem.
„U oktobru 1976. grupa medicinskih oportunista proglasila je pretnju od dalekosežne epidemije svinjskog gripa, koja je navodno slična epidemiji španskog gripa iz 1918, kada je umrlo 20 miliona ljudi. Ova izjava je trebalo da zaplaši ljude ne bi li se vakcinisali eksperimentalnim vakcinama punim otrova, dok promoteri zgrću profit. Isti trovači ponovo glasno pozivaju na vakcinaciju za svinjski grip sa istim ciljevima i motivima“, piše dr Dej.
Tada je samo u Kaliforniji 75 ljudi bilo paralizovano posle prvog talasa vakcinacije. Ubrzo je ustanovljeno da je vakcina bila štetna i nepotrebna, a veliki broj Amerikanaca pokrenuo je sudske tužbe tražeći astronomske odštete zbog teških oboljenja.
- Nova vakcina je isto tako beskorisna i opasna, ali se i dalje promoviše širom sveta. Bez obzira na to koliko će ljudi nastradati, koristiće se dokle god je to moguće nekažnjeno jer je profitabilna. To je jedina svrha vakcine - ističe dr Petrović.
Kako tvrdi dr Lorin Dej, nema epidemije svinjskog gripa ni u SAD niti bilo gde u svetu. Pre će se dogoditi da dođe do velike „epidemije“ trovanja vakcinom.
Kon: Pandemijski talas trajaće do kraja 2011.godine
Kon: Pandemijski talas trajaće do kraja 2011.godine
S druge strane, epidemiolog Predrag Kon izjavio je da je procena da će od novog gripa, tokom prvog velikog pandemijskog talasa, oboleti dva do dva i po miliona stanovnika Srbije, zasnovana na poznatim činjenicama u vezi sa novim virusom i naučnim činjenicama povezanim sa epidemijskim procesom gripa. Naglasivši da "nema cenkanja oko te procene", Kon je saopštio da se nalazimo na početku pandemije koja će trajati do kraja zime 2011. godine.
28. jul 2009 16:07:08 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Milan Vidojević: GASOVOD OČAJA
Još pre 12 godina, prilikom državne posete Edvarda Ševarnadzea, predsednika Gruzije, Sjedinjenim Američkim Državama, iskovan je termin "novi put svile," kojim je istaknuta želja SAD da aktivira zemlje Centralne Azije i Kaspijskog regiona i otrgne ih iz tradicionalnog zagrljaja Rusije. Situacija se intenzivirala s energetskom krizom u svetu i Evropi i tu su politički i ekonomski koreni stvaranja projekta "Nabuko." Koliko je ovo postao važan predmet brige Evrope pokazuje studija pod naslovom: "Monopol Gasproma i potencijali Nabuka: strateške odluke Evrope" koju je uradio "Centralna Azija-Kavkaz Institut, Studije puta svile" iz Stokholma, 2007.godine.
Iz ove studije ću vam preneti najznačajnije procene i "spisak lepih želja" koje će samo u dve godine, do nedavnog potpisivanja ugovora između zemalja-transportera gasa pokazati prave domete ovog projekta.
Osnovna polazna konstatacija studije je procena zemalja Evropske Unije da previše zavise od ruskog gasa, skoro 40% ukupnog uvoza, dok 30% dolazi iz Severne Afrike, uglavnom Alžira, a potpuno je zanemaren pravac snabdevanja koji bi mogao da ide iz Kazahstana, Turkmenistana i Azerbejdžana, bivših sovjetskih republika a sada nezavisnih država.
Da bi se realizovao ovaj projekat, koji je prioritetan u EU i u 2006. i 2007.godini, mora se rešiti više strateških pitanja. Prvo je da se EU ozbiljno zapitala da li Rusija može biti siguran, pouzdan snabdevač u budućnosti, i došla do zaključka da to nije izvesno. Naravno, problemi sa transportom gasa kroz Ukrajinu nisu ruski, više su problem EU i Ukrajine. Problem sa Rusijom je mnogo veći, to je konkurencija gasovoda koje Rusija već ima, a gradi i nove, želeći da zadrži monopol snabdevanja Evrope. Naime, budući gasovod Nabuko ima samo prvu polovinu trase, gasovod Baku-Erzurum koji je pušten u rad 2006. godine i koji azerbejdžanski gas dovodi u Tursku. Rusija od ranije već ima sledeće gasovode, Transbalkan 1, Transbalkan 2, Jamal i Plavi potok.
Najava izgradnje Nabuka izazvala je munjevit odgovor Rusa, planira se izgradnja Plavog potoka 2, i Južnog potoka, koji će delom prolaziti i kroz Srbiju, sa kapacitetom od 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje.
Rusija je pre nekoliko godina izvela još jedan strateški potez. Potpisan je dugogodišnji ugovor sa Turkmenistanom o kupovini turkmenskog gasa za potrebe ruskog tržišta. Fiksna cena je ugovorena na 57 dolara za hiljadu kubnih metara gasa. U isto vreme, Rusija je izvozila svoj gas u Evropu po ceni od 250 dolara za hiljadu kubika gasa. Nije čudo da je Gasprom postao "monopolistički" snabdevač Evrope gasom.
Naravno, ovakva pozicija Gasproma ne bi bila moguća da Rusija nije preduzela određene korake kako bi formulisala svoju energetsku strategiju:
a) Povratila je državnu kontrolu nad sektorom energetike oslobodivši se privatnih kompanija;
b) Kontroliše produkciju gasa za domaću potrošnju i reeksport u Evropu;
c) Dominira evropskim tržištem jer je potisnula druge proizvođače, kontroliše mrežu gasovoda i radi na proširenju mreže.
Ova ekspanzija bila je moguća jer je iz vremena SSSR nasleđen magistralni gasovod, koji povezuje nekadašnje republike, proizvođače gasa, danas nezavisne centralno azijske države Kazahstan, Uzbekistan i Turkmenistan. Ove zemlje mogu da prodaju svoj gas jedino kroz ovaj gasovod. Danas Turkmenistan upumpava u mrežu 40 milijardi kubika gasa godišnje, Uzbekistan 9 milijardi i Kazahstan 7 milijardi kubika godišnje.
Želja da diversifikuje snabdevanje gasom podrazumevalo je da EU mora da politizuje ovo pitanje, jer je Gasprom već uzeo 25% evropskog tržišta gasa i prisutan je u 17 zemalja EU. Najveći ugovor ima sa Vinteršalom o izgradnji gasovoda kroz Severno more zaobilazeći politički nestabilnu Ukrajinu, a na čelu zajedničkog preduzeća Vingas nalazi se nemački kancelar Gerhard Šreder. Nije čudo da je Šreder prokomentarisao evropske želje za diversifikacijom i izgradnjom Nabuka kao "besmislicu."
Bilo je jasno da će se u problematiku energetike u Evropi umešati SAD i NATO, iz prostog razloga što energetika jeste od strateškog značaja, ali još važnije, zaštita mreže gasovoda od terorista ili nesreća koje mogu da se dese, mora da ima "centralizovanu bezbedonosnu koncepciju," a nju može da pruži NATO. Nije zato čudno što budući gasovod Nabuko sledi ovu natovsku liniju. Iz Turske prelazi u Bugarsku, pa ide kroz Rumuniju, Mađarsku, do Austrije. To nije najkraći put za gasovod ali ide kroz zemlje EU koje su i članice NATO pakta.
Politizacija gasovoda Nabuko vidi se i iz želje da se (jednog dana) mreža proširi na bogata gasna polja Irana i Iraka. Iako je situacija u Iraku bolja, i oblast Kirkuk nije tako opasna kao ostatak Iraka, teško da može biti bilo kakvih ozbiljnijih investicija u narednih desetak godina. O Iranu se takođe ne razmišlja ozbiljno zbog izrazito negativnog političkog stava SAD. Do daljnjeg, Iran je potpuno van igre. Ono što takođe može predstavljati problem za Evropu jeste američko igranje na džokera u regionu, na Gruziju. Upravo završena poseta potpredsednika SAD Bajdena Gruziji, i bezrezervna podrška uzdrmanom Sakašviliju, ima jasnu antirusku konotaciju. Globalna strategija SAD za sada je nastavak spoljne politike prethodne administracije, gde je politički monitoring Rusije jedna od bitnih tačaka. No, vratimo se gasovodu lepih želja.
Jedna od slabih karika je sastav akcionara, budućih vlasnika i operatera gasovoda.To su austrijski OMV, mađarski MOL, rumunski Transgas, bugarski Bulgargas i turski Botas. U vreme pisanja ove studije očekivao se i šesti partner, a kandidati su bili nemački RWE i francuski Gas de Frans.
Cena izgradnje Nabuka projektovana je na 6,2 milijarde dolara, od čega članovi konzorcijuma obezbeđuju 30% sredstava, a 70% sredstava će biti krediti banaka. Model finansiranja preuzet je iz gasovoda Baku-Čejhan, koji je koštao 3,6 milijardi dolara i bio finansiran na isti način, 70% troškova pokriveno je kreditima. No situacija je bila finansijski "stabilnija" pre nekoliko godina. Ima li sada zdravog novca u Evropskoj banci za razvoj i komercijalnim bankama pod prihvatljivim uslovima, ostaje da se vidi.
Finansiranje će možda i da se reši, ali gde će Nabuko naći gas? Ovde počinje ozbiljna rašomonijada, dostojna genijalnih birokrata Evropske Unije i njihovih "zanosača u krivini." Kako stvari sada stoje, Azerbejdžan je jedini potencijalni "sigurni" snabdevač Nabuka.. Polje Šah Deniz, kojim upravlja BP, već snabdeva gasovod "Interkonektor" koji iz Turske ide do Grčke (i jednog dana do Italije). Njegov kapacitet je 8-12 milijardi kubika u periodu 2011-2012 godine, pa izjava predsednika Azerbejdžana Ilhana Alijeva da će ovo polje isporučivati Evropi 50 milijardi kubika gasa godišnje treba da se shvati kao novogodišnja čestitka Evropi koja će se grejati zimi upravo na ovim obećanjima.
Ako znamo da gasovod Baku-Erzurum ima maksimalni kapacitet od 16 milijardi kubika godišnje, od čega Gruzija ima pravo da zadrži 50% godišnje za svoje potrebe, priča postaje još komičnija. Priče o Iranu ne samo što su politički nepodobne, nego Iran nema novca da razvija svoje potencijale u ovoj oblasti, Iran ne da ne može da izvozi gas, Iran trenutno uvozi gas za svoje potrebe. Tako da sporazum Turske i Irana, o protoku 10 milijardi kubika turkmenskog gasa za Tursku se ne zna kako će da se ispuni.
Novi predsednik Turkmenistana, Berdimuhamedov, daleko je normalniji od svog prethodnika. Ponovo su uspostavljeni diplomatski odnosi sa Azerbejdžanom, priča se o zajedničkom istraživanju gasa na poljima Kapaz-Serdar, a Nabuko računa i na turkmensko nalazište na platformama u moru, Blok 1, koji bi se produžio i zaobišao Rusiju, pa bi se izbeglo rusko ometanje ovog projekta...
Kao što se vidi, ova priča ima sve više naučno-fantastičnih elemenata. Jednog dana će možda nešto i biti od gasa za Nabuko, a na evropskim birokratama ostaje da ubede sve relevantne faktore, političke i poslovne, da podrže projekat i njegovu realizaciju koja će srušiti monopol Gasproma, uskratiti Rusiji konstantne velike godišnje prihode, a i omogućiti "zavrtanje ventila" ako to bude bilo potrebno u zemljama koje bi možda jednog dana htele da olabave zagrljaj NATO pakta. Jadna im nada. NATO će ih ugušiti, ovako ili onako, i bez Nabuka. Dobro je što Srbija nije u Nabuku već u Južnom potoku. Mada se nikad ne zna. Ako srpskoj vladi, recimo Solana objasni da je "genijalna" ponuda da se učipimo u Nabuko sa jedno milijardu dolara (koje nemamo, ali možemo da ih pozajmimo), i da će to biti uslov za prijem u Evropsku Uniju, eto i nas na ovoj vašarskoj vrtešci, gde je jedini sigurni rezultat dugotrajna vrtoglavica. S tom razlikom, da na vašaru u svom selu možete da siđete sa ringišpila, a sa bilo kog "evropskog" ringišpila nema silaska, vožnja je do pucanja kapilara u mozgu. Kad bi ta vlada koja nas uvodi u Evropu preko raznih ringišpila prva sela da se provoza... Bez nas.
Beograd, 24.jul 2009.
24. jul 2009 1:27:38 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Milan Vidojević: SOROŠ PIŠE PRAVILA
Vejn Medsen je nedavno napisao i objavio izveštaj o radu Džordža Soroša, međunarodnog mogula hedž fondova i finansijera "progresivnih" ciljeva u svetu. Ali u jednom delu izveštaja nalaze se interesantne informacije o tome kako Soroš, sa upornošću jednog jazavca, prokopava put u sve organizacije koje se bave istraživanjem (neprijatnih) događaja, kao što je "teroristički napad" na Njujork 11.9, zatim se živo interesuje za "nezavisno novinarstvo," a u Americi prodire u sve organizacije koje se bave društvenim pitanjima i bore za doslednu primenu ustavnih i zakonskih odredbi koje štite građane. Kad se infiltrira u ove organizacije onda ih urušava iznutra ili inkorporira u veće servilne korporacije koje služe Sorošu i njegovim ciljevima.
Akcije Soroša vrlo su slične sa nekadašnjim kontraobaveštajnim programom FBI-ja, poznatim kao „COINTELPRO“. Takođe je jasno da je Sorošev program povezan sa izraelskim obaveštajnim operacijama u SADi nekim predsedničkim kampanjama Demokratske stranke u kojima moćna Soroševa frakcija već sada eliminiše sve "nepodobne" članove, kongresmene i guvernere iz vrhova odlučivanja, a posebno su se bili okomili na "demokratsko krilo Demokratske stranke", Bila Ričardsona i Karolinu Kenedi, kako ne bi ušli u Obaminu administraciju.
Soroševe operacije se uglavnom obavljaju preko Instituta Otvoreno društvo, kao i preko Soroševog Fand Menidžmenta LLC, u kome njegov sin Džonatanvodi glavnu reč. Soroševi operativci rade vrlo prosto, ili su osnivači "progresivnih" operacija ili ulaze u već postojeće, finansirajući njihove aktivnosti. Ako su organizacije jake i dobro organizovane, onda se odabere jedna frakcija ili poslovni koncept kome se daje nesrazmerna podrška, kako bi ostali otpali. Ovaj koncept bio je uspešan i u Srbiji, i u Ukrajini, Moldaviji, Gruziji, a primenjuje se, naravno, i u SAD. Kad takve organizacije, a sada govorim o medijskim organizacijama, obave svoj zadatak prepuštaju se (tržišnoj) sudbini, ili se prodaju sa velikim profitom. Samo moćni i uspešni uključuju se u velike konglomerate i nastavljaju da rade svoj posao, da promovišu određeni „pogled na svet“, određenu političku orijentaciju i poslovnu politiku koja donosi profit. U očuvanju ovog koncepta i sopstvene pozicije koriste se svim sredstvima, koja često podrazumevaju medijske napade na protivnike, njihovo javno blaćenje, dovođenje u pitanje istinitosti njihovog pisanja, verodostojnosti njihovih izvora i istraživanja.
Soroševe operacije su prvenstveno usmerene na kontrolu levičarskih i istraživački usmerenih publikacija i televizija, sa ciljem gušenja slobodne reči, kritike globalizma i razotkrivanja novog svetskog poretka.
Čemu ovoliki uvod, kakve on veze ima s nama. Svedoci smo ovih dana soroševske taktike u radu srpske vlade. Preko noći, kad je poslanicima Skupštine mozak već na moru, pokušalo se da se izglasaju izmene i dopune Zakona o informisanju. Uvođenjem drakonskih kazni za "nepodobno pisanje" o koalicionim partnerima u vladi, izmišljanje uslova o tome ko će moći da se bavi izdavanjem novina na način da niko neće to moći, na stranu što ove "dopune" narušavaju Zakon o preduzećima u kome je precizirano šta je zakonski minimum za osnivanje preduzeća, gde spadaju i izdavačka, pretvaraju se u lični obračun jednog često prozivanog političara sa političkim protivnicima koji su ga uzeli na zub.
Ispada da se "istraživačko novinarstvo" trudi da razotkrije mutne poslove jednog visokog funkcionera vladajućih partija, koji inače nikada nije bio omiljen i popularan lik. Ali, zabluda je da se naši novinski mediji bave "istraživačkim novinarstvom" ili "informisanjem." Bave se specijalnim ratom protiv neistomišljenika iz drugih političkih opcija. O "dubini" i stilu tih "istraživanja" ne treba govoriti. Reč je o istraživanju nečijih seksualnih preokupacija i improvizovanim i nedokazanim tvrdnjama o kriminalu i zloupotrebama vlasti. Ta nedoraslost zadatku upravo omogućava "uvređenoj" strani da se sudski odbrani od "neosnovanih optužbi" i time stvar legne, bar privremeno. Novine misle da ih to prodaje, novčana kazna sa čijim se plaćanjem oteže godinama je "dokaz" da se oni bave "istraživanjem", "mangupi u našim redovima" se smejulje u potaji, a što i ne bi, od ovakvog "novinarstva" im ne preti nikakva opasnost.
Pravo je pitanje zašto se neko osetio ugroženim na nivou države od ovakvih šuntavih medija i zašto je potegao za providnim staljinističkim zastrašivanjem, koje nije u skladu sa evropskim standardima kojima teži naša omiljena vlada. Taman su se dopali Evropskoj Uniji koja nam udeljuje "beli šengen", a ovamo zakon koji guši medijske slobode kojih i onako ima premalo. Neko u vladi ima ozbiljan problem sa tajmingom. Umesto da pusti ovaj medijski kindergarten da se igra i dalje, neko je rešio da probudi medijske kuće, stručna udruženja novinara i javnost i okrene ih protiv sebe. Taj kamikaza politički stil može sebi da osmisli samo srpska vlada.
Zamislite da u ovoj zemlji postoji pravo istraživačko novinarstvo koje se bavi svetskim temama koje utiču i na naš život i budućnost. Zamislite da se neko ozbiljno bavi temama kao što su vakcine i lažne pandemije kao oblik bioterorizma, globalno zagrevanje kao globalna laž (Zemlja se hladi, zagreva se jonosfera koju bombarduje HAARP), pljačkanje građana kroz bankarski sistem, zagađenost vode, hrane i zemljišta, gde Srbija spada u sam vrh opšte zagađenosti, enormni porast malignih oboljenja u Srbiji kao posledica upotrebe uranijumske municije tokom agresije NATO pakta, i još par hiljada tema koje mediji u Srbiji neće nikad dotaći.
Zamislite da u ovoj zemlji postoji pravo istraživačko novinarstvo koje se bavi svetskim temama koje utiču i na naš život i budućnost. Zamislite da se neko ozbiljno bavi temama kao što su vakcine i lažne pandemije kao oblik bioterorizma, globalno zagrevanje kao globalna laž (Zemlja se hladi, zagreva se jonosfera koju bombarduje HAARP), pljačkanje građana kroz bankarski sistem, zagađenost vode, hrane i zemljišta, gde Srbija spada u sam vrh opšte zagađenosti, enormni porast malignih oboljenja u Srbiji kao posledica upotrebe uranijumske municije tokom agresije NATO pakta, i još par hiljada tema koje mediji u Srbiji neće nikad dotaći.
Sad se jedan uvređeni "mali Napoleon" napeo da sruši srpsku medijsku dembeliju. Taman je sve funkcionisalo, medijski javni servis je radio punom parom kao fabrika za proizvodnju ideološkog meda i mleka, zaglupljujući narod po šemama mind control-a, dajući mu igre (bez hleba), malu seosku priredbu tipa Univerzijade, kad se sad ovaj odlučio da poremeti tranzicijski raj. Taman su nas uveli u šemu da je direktan prenos tečenja vode iz slavine važan domet naše kulture, kad ministar kulture uzeo da talasa sa dopunama zakona. Sad je vlada morala da se konsultuje telefonom, da smanjuje kazne, a kad ih smanji svrha dopune zakona se gubi, da se mediji ukinu jedan po jedan. Ni poslanici Skupštine nisu shvatili da je cela stvar čista naučna fantastika, da je možda naručena farsa, pa su krenuli sa polemikom. Kad je tv prenos iz Skupštine bio najinteresantniji, posle vrlo jasnih izjašnjavanja Č.Jovanovića i V.Batića, "javni servis" je prekinuo prenos jer je počeo prenos Tur d'Fransa. To je za nas vrlo značajno, šta je Zakon o informisanju u odnosu na bicikl i ovaj kosmički spektakl okretanja pedala. Ni Soroš ni njegovi eksperti ne bi mogli da napišu ovakav scenario. Ovdašnja mašta prelazi sve poznate granice, jer proističe iz neverovatne moždane hemije grupe ljudi na vlasti. Da li je njima ovo zabavno? Možda, nama nije. Njihovo postojanje samo potvrđuje u šta je gurnut svet od strane Soroša i sličnih "inženjera duša."
Beograd, 17. jul 2009.
16. jul 2009 23:53:16 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Intervju Vanje J. Vučenovića, glavnog urednika Srpske Analitike za magazin Pečat: SRPSKI MEDIJI RADE PO DIKTATU "NEVIDLJIVE RUKE"
„Svaki medij u Srbiji, bilo štampani ili elektronski, koji nastoji da istraje u odbrani nacionalnih interesa, dolazi u opasno iskušenje da bude ili satanizovan spolja ili, različitim 'proverenim' metodama, razoren iznutra“, smatra Vanja Vučenović, glavni urednik e-magazina Srpska analitika
Razgovor vodila Ljiljana Bogdanović
Mediji, na mnogo načina, određuju život savremene Srbije, kao, uostalom, i čitave planete. Masovni mediji – televizija, štampa, radio, film, video ali i sve uticajniji internet – poput nekog svemogućeg božanstva, oblikuju našu stvarnost: društvenu, političku, ekonomsku, kulturnu. O moći pomenutih „mejnstrim igrača“ iz ustrojstva univerzuma komunikacija, posebno o onom nastalom u epohalnoj „eksploziji“ interneta, razgovaramo sa Vanjom Vučenovićem, glavnim urednikom e-magazina www.srpskaanalitika.com. Naš sagovornik pripada inače generaciji za koju se do skoro govorilo – njihovo vreme tek dolazi. Danas, međutim, neki komentatori ispravljaju ovo određenje, pa kažu: njihovo vreme je došlo!
Uređujete Srpsku analitiku, internet magazin koji je programski jasno profilisan, a nacionalnim prefiksom i sadržajno unekoliko određen. Sa kojom je namerom ova popularna veb prezentacija pokrenuta?
Pokretanje internet magazina Srpska analitika inicirano je sa namerom i željom uredništva sajta da zahtevniji internet korisnici, koji se zanimaju za unutrašnja politička i šira geopolitička dešavanja u savremenom svetu, dobiju što adekvatnije i „nefrizirane“ odgovore i analize pomenutih tema, a koje se, složićemo se, najčešće vrlo teško mogu pronaći u postojećoj, dosta „tankoj“ i sumnjivo kvalitetnoj ponudi na srpskom medijskom nebu. Pre svega, mislim na „naše“ mejnstrim medije, koji se navedenim pitanjima bave na strogo kontrolisan i, usudiću se da kažem, površan način.
Sa takvim konceptom, ipak niste usamljeni u e-prostoru.
Tačno, ali Srpska analitika jeste projekat čiji je cilj da svi oni koji inače „konzumiraju“ teme koje obrađujemo pokušaju da političke, geopolitičke i uopšte šire društvene fenomene, posmatraju kroz jednu novu dimenziju u kojoj su odbrana interesa naše države i naroda uvek glavni ideal i polazna tačka delovanja. Iskreno, žalim što mnoge srpske medije smatraju „srpskim“ zbog tog, često zloupotrebljenog, prefiksa.
Danas se upravo na internetu nalaze svojevrsne oaze slobodnog mišljenja, nesputane i necenzurisane komunikacije i horizontalnog povezivanja! Koliko su brojni portali, blogovi i e-magazini stvarno moćni i uticajni u životu savremene Srbije?
U uslovima gde „nevidljiva ruka“, kako u svetu tako i u Srbiji, usmerava informativne tokove, formirajući poželjnu oazu strogo kontrolisanog javnog mnjenja, nameće se potreba za nečim drugačijim, alternativnim, nenapadnim i na kraju krajeva, rekao bih, objektivnim. Između ostalog, umešnost u manipulaciji informacijama i istinom jeste i biće glavno oružje svih obračuna i novih „mrežnih ratova“ koje možemo da očekujemo u 21. veku. Najveći deo „naših“ medijskih servisa vrlo dobro je upoznat sa tom činjenicom, te stoga znaju kako, kada i gde treba da „udaraju“. Upravo se tu i otvara manevarski prostor za talentovane i samosvesne e-grupe i pojedince koji ne nasedaju na „svete istine“ pomenutih medijskih magova, za koje se ne zna tačno čije interese zastupaju i brane. Interese našeg naroda zasigurno ne. Potreba za pomenutim „horizontalnim povezivanjem“ svih onih koji ovoj zemlji misle dobro, veća je nego ikada. S obzirom na stanje u kome se Srbija nalazi, to je sada – obaveza.
Nije li preterano dramatično, pa i ispolitizovano, pominjanje povezivanja kao „obaveze”?
Dramatično utoliko što do povezivanja i udruživanja posebno dolazi u stanjima ugroženosti. A danas su ugroženi srpski narod, njegova tradicija i istorija. Zadatak „e-enklava“ jeste upravo to da prava istina preživi u uslovima permanentnog medijskog rata koji se vodi u Srbiji i protiv Srbije. Ne potcenjujte značaj ovakvog oblika e-organizovanja, jer se možda upravo u tim okvirima formira neka nova nacionalno osvešćena elita ove zemlje.
Kako „verni čitaoci“ ponekad gnevno komentarišu, pojedine popularne e-adrese doživljavaju promene i metamorfoze, neke svakako politički i ideološki „frizirane“.
Praktično svaki medij u Srbiji, bilo štampani ili elektronski, koji nastoji da istraje u odbrani nacionalnih interesa, dolazi u opasno iskušenje i situaciju da bude ili satanizovan spolja ili, različitim „proverenim“ metodama, razoren iznutra. Kada kažem razoren, onda mislim na takav način da se potpuno promeni njegova fizionomija, uređivački koncept i da se tako stvori jedno potpuno novo, „čistije“ lice. U pravu ste kada kažete da slični procesi počinju da se odvijaju u okviru mnogih, ranije, mnogo nacionalno „ubedljivijih“ magazina i časopisa. Ali, eto, svedoci smo i sličnih procesa i metamorfoza koje se dešavaju na srpkoj političkoj sceni. Te negativne procese ne bi trebalo posmatrati odvojeno, jer se radi o svojevrsnom sistemu „spojenih sudova“. Planski se razaraju stranke, stvaraju nove „našminkane“ ideologije, pa ko nasedne – nasedne. Samo jedno je sigurno – „nevidljiva ruka“ ne miruje.Šta je najčitanije u vašem magazinu, ima li pomeranja u interesovanju i komentarima publike?
Najviše interesovanja pobuđuju analize onih društvenih, političkih i geopolitičkih fenomena o kojima se u našem društvu, iz određenih razloga, neopravdano malo diskutuje. Možda zato što se o pomenutim fenomenima u Srbiji jako malo zna. Upravo je zbog toga, čini mi se, naš magazin jedinstven.
Kako je moguće da najuticajniji „državni“ mediji u Srbiji, sa retkom posvećenošću, čak isključivošću, zastupaju jedan pre svega političko-ideološki koncept i program, a ne prvenstveno nacionalne i državne interese? Svejedno kakva, ali obavezno - „evropska“ Srbija?
Potpuno je legitimno zastupati „evroideologiju“, i tu zaista niko ništa ne spori. Međutim, medijsko nametanje i „ubrizgavanje“ isključivo jednog evroatlantskog obrasca, kao jedino ispravnog i mogućeg – i to u trenutku kada se Srbiji svakodnevno, svih ovih godina neopravdano udaraju ćuške baš od strane onih prijatelja iz Brisela i Vašingtona, koji nam, eto, tobože, sve to uvek rade samo zbog našeg dobra, ali mi to ne razumemo – ne može se ni u kom slučaju tumačiti kao dobra namera. S druge strane, čini se da se samo u Srbiji sa tolikim, rekao bih, neobjašnjivim žarom i toliko slepo zastupa jedan koncept, koji je u poslednje vreme ozbiljno uzdrman, i čija je budućnost, prema nekim ozbiljnim procenama, koje dolaze spolja, u najmanju ruku neizvesna. Iskreno se nadam se da će neko napokon „obavestiti“ domaću političku elitu i vodeće medije da politička, geopolitička i geoekonomska karta sveta i Starog kontinenta nije više ista ona kao od pre deset, pa čak ni kao od pre pet godina.
Šta to, svesno ili ne, previđa domaća upravljačka klasa?
Pojavili su se, bez obzira na to koliko to nekome teško palo, i neki „novi igrači“, naklonjeniji interesima Srbije i zainteresovaniji za sudbinu srpskog naroda, i stoga bi nam bolje bilo da prihvatimo takvu realnost i probudimo se što pre iz tog beskonačnog ružičastog „evro-sna“. Jer bi se u suprotnom vrlo lako ponovo mogli naći izvan „dobitne kombinacije“. Na kraju krajeva, poznato je da se od snova ne živi. Na medijima je u, tom smislu, posebna odgovornost, jer je njihov prvenstveni zadatak da zastupaju i artikulišu interese ovog naroda i ove države, a ne da stvaraju „hologram“ u ovom trenutku potpuno neizvesnog „evro-blagostanja“.
Sajtovi E-novina i „Peščanika“ nazvani su u komentarima „ideološkim komitetima druge Srbije“. Jesu li u pravu oni koji tvrde da su prezentacija i uticaj veb adresa ubedljivijeg nacionalnog i patriotskog koncepta još uvek bleđi i manjeg dometa od pomenutih, „komitetskih”?
Nesumnjivo da je uticaj sajtova nacionalne i patriotske orijentacije još uvek na marginama na domaćem medijskom prostoru. Dobrim delom, razlog za takvu situaciju leži u nedostatku minimalnih finansijskih sredstava, preko potrebnih da bi se održao rad pomenutih internet glasila. Takve probleme, čini mi se, nemaju sajtovi koje ste pomenuli i koji se svesrdno „pomažu“ iz raznoraznih domaćih i inostranih fondova. Mišljenja sam da je upravo na samoj državi da omogući svima „ravnopravnu utakmicu“, i ne vidim nijedan valjani razlog zbog kojeg se ne bi podsticala i ona internet glasila koja rade na afirmaciji nacionalnog pitanja i interesa. Ako država ne vidi svoj prioritetni interes u tome, onda ne bih želeo ni da naslućujem o čemu je tu zapravo reč. Sapienti sat.
Prilikom tumačenja pojmova „nezavisnost“ i „sloboda medija“, u našem vremenu kao da se, možda objašnjivo, ali i pomalo volšebno, dogodio najširi konsenzus u rezonu tipa: odrasli smo ljudi, znamo kako se stvari u realnom svetu uređuju, pa stoga ne očekujmo neostvarivo i nemoguće – istinito i „bezinteresno“ informisanje. Da li je takva situacija normalna?
Naravno da to nije normalno. Ako jedan medij neprestano, kao navijen, stavlja sebi i drugima do znanja kako je nezavisan (pitam – od koga i od čega?!), i koji praktično sve svoje prljave rabote pravda i „pere“ argumentom nezavisnosti, onda se taj medij nalazi u ozbiljnom problemu. Ali i svi mi koji ga „konzumiramo“. Međutim, problem je u tome što su mnogi „nezavisni“ mediji u Srbiji, a tu prevashodno mislim na one koji se nazivaju „komitetskim“, u stvari i najviše zavisni od raznih uticaja, što sada postaje toliko očigledno i providno da čovek ne može a da se ne nasmeje na sam pomen bilo kakve „nezavisnosti“. Mislim da bi istima bilo bolje da budu manje zavisni od različitih inostranih fondova i uticaja, pa čak i po cenu da ideal „nezavisnog medija“ nikada i ne dosegnu. Više će pomoći na taj način. Jer, upravo zbog njihovog stremljenja ka dokazivanju „sopstvene svete nezavisnosti“, koja u stvari nije ništa drugo do dokazivanje podobnosti nekome „tamo daleko“, najviše trpe interesi ovog naroda i ove zemlje.
U Srbiji elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom, kao i najtiražnija i najuticajnija štampa, danas izgledaju kao da ih uređuje već pomenuta „ista nevidljiva ruka“! Kontrolisani i dirigovani mediji jesu svetski fenomen, ali u našoj zemlji je to poprimilo dimenzije apsurda.
Da, ta sveprisutna i sveprožimajuća „nevidljiva ruka“ pokreće i završava društvene, političke pa samim tim i medijske procese u Srbiji. I treba priznati da tako nešto nije od juče. Nesumnjivo da je većina „požara“ koji su pogađali ovu zemlju orkestrirana upravo dirigovanjem iz raznoraznih „kuhinja od uticaja“. Šibice je palio u najvećem broju slučajeva neko ko se nalazio izvan granica naše napaćene zemlje. U tom kontekstu, posmatram i ulogu mnogih, kako vole da se nazivaju, „reformskih“ medija, a koji danas pale i žare Srbijom. Nije problem čak i ako jedan medij kontroliše država, ukoliko je to u cilju odbrane nacionalnih interesa. Problem nastupa kada za jedan „nezavisni“ medij postane potpuno jasno da ga kontroliše strana „nevidljiva ruka“, a sama država ne vidi u toj činjenici ništa sporno. A to je danas, čini mi se, naš najveći problem.
Vidite li mogućnost da se to promeni?
Neminovno je da se srpski medijski front proširi u budućnosti i da svoje mesto na medijskom nebu dobiju napokon i svi oni mediji koji društvena i politička dešavanja prate, posmatraju i analiziraju van nametnutih „evro-utopističkih“ okvira. Nesumnjivo da će se takvi procesi odvijati i uporedo sa neminovnim krupnim društveno-političkim „dešavanjima“ koja bi se u nekoj bližoj budućnosti mogla odigrati u našoj zemlji.
Može li se najava gospodina Bruna Vekarića da će se, protiv navodno „ratnohuškačkog delovanja“ novinara, preduzeti „istražne radnje“, razumeti kao iskreno nastojanje da se razjasne tragična događanja na Balkanu?
Zaista, sa velikom radošću iščekujem realizaciju takve najave gospodina Vekarića, samo se čini da na taj način, po ko zna koji put, krivce tražimo na porešnom mestu. Dajem sebi slobodu da pitam gospodina Vekarića, da li on stvarno veruje u to da su se ratna dešavanja na našim prostorima i kasnija teritorijalna „prekompozicija“ nekadašnjeg jedinstvenog jugoslovenskog prostora mogla desiti bez namere „velikih“ da se jedna velika država razori, zbog ostvarenja dugoročnih strateških i geopolitičkih ciljeva vezanih za ove prostore? Ili ćemo stvar „zataškati“ tako da će se pokazati prstom na sve one igrače koji su igrali neku trećerazrednu ulogu u tragičnim dešavanjima na ovim prostorima? Apelujem da konačno budemo iskreni i prema sebi i prema drugima, i da stvari počnemo nazivati pravim imenom, ali i da ukažemo na prave krivce za sve ovo što nam se dešavalo, naravno. Ipak, za tako nešto potreban je minimum nacionalnog dostojanstva i ponosa. Mi tako nešto, nažalost, još uvek nismo izgradili.
Istragom nad „nepodobnim“ novinarima sada se preti u zemlji u kojoj se do nedavno mnogo govorilo o „izgubljenom medijskom ratu“, kao važnom činiocu opšteg sloma i stradanja. Hipokrizija u Srbiji kao da nema granica, kao da je „oročena“ za večnost?
Reč je tu o sposobnostima i dezorijentaciji nacionalne elite. Večiti problem naše elite jeste to što blagovremeno ne reaguje na sve promene koje im se, naprosto, pred očima odigravaju na globalnom planu. Razlog za to leži u činjenici što nikada nismo imali, a nažalost ni danas nemamo, bilo kakvu nacionalnu strategiju. Jer verovatno nikome ovde nije bilo u interesu da je imamo. Da je kojim slučajem imamo, ne bismo danas tapkali u beskonačnom hodniku čekajući „Godoa iz Brisela“, već bismo trezveno, realno procenjujući svoje interese i mogućnosti, preuzimali „alternativne“ aktivnosti i iznalazili i neke druge puteve, koji nam garantuju kakvu-takvu izvesnu budućnost. Ukoliko zaista plediramo da postanemo ozbiljna država i narod, morali bismo da pristupamo izučavanju i analizi globalnih fenomena i kretanja konačno uz jedan trezven i nesanjarski pristup, oslobođen ideologija, koliko god one, na prvi pogled, „milo“ i obećavajuće zvučale i izgledale.
U novinama danas „svi“ pišu autorske komentare „duha vremena“. Nižu se osvrti na javni diskurs Srbije, potpisani od autora koji nisu medijski profesionalci. Često su to daroviti i fascinantni tekstovi, ali ponekad i banalni do očaja. Iako posprdno stigmatizovana praksa „Odjeka i reagovanja“ devedesetih, savremenom „kolumnomanijom“, kao da – sofisticiranije – biva vaskrsnuta!
Ne vidim ništa sporno u „epidemiji“ kolumnomanije ukoliko pisana reč zadovoljava neke osnovne standarde kulture javnog diskursa i bar neki pristojni minimum profesionalizma. Međutim, dobro ste primetili da je danas u Srbiji „ulaznica“ za kolumne tipa „odjeci i reagovanja“ u većini štampanih medija ipak ta političko-ideološka podobnost, i tu zaista u većini slučajeva nastaje problem. Ipak, možda je najtužnije od svega da je zbog „ideologizovanih“ kolumni, u krajnjoj instanci, najviše trpi kvalitet. Ali, verovatno je sve to odgovorna logika „novog doba“ i „evro-tranzicionog mentaliteta“.
Zanimljivo je i to što se u pojedinim tekstovima pomenutog žanra izriču teški, oštri sudovi o pojedincima i događajima, da bi, ukoliko već ne reaguje tužilaštvo, u skladu sa nekim „staromodnim“ shvatanjima časti, u najmanju ruku morale da uslede ostavke. Ništa od toga. Tišina i ravnodušnost. Reč je, dakle, o papirno-životnom dokumentarcu moralne patologije društva, a istovremeno i o lukavo skockanom, „ventilu“ za kontrolu tenzija i naraslog besa javnosti?
Ponekad zaista zapadne za oko da za neke jasno obznanjene činjenice ili informacije u tekstovima sumnjivo izostane reakcija javnog tužilaštva ili, pak, drugih nadležnih državnih organa. Zagovornik sam teze da se srpsko društvo u globalu nalazi u jednom ozbiljnom moralnom posrnuću, a tendencije i slučajevi koje pominjete samo su logična posledica takvog nesrećnog stanja u kome kolektivno već dugo i beznadežno tavorimo. Živimo u društvu ozbiljno poljuljanih i sumnjivih merila vrednosti. Međutim, pitanje je pod kakvom moralnim nazorima i uslovima je izgrađivana ličnost prosečnog srpskog građanina poslednjih pedeset godina. S druge strane, uvek postoje „ljudi od poverenja“, bilo o kojoj profesiji da je reč. Međutim, sve dok se ne bude shvatilo da upravo najveću odgovornost, moralnu i političku, pa i onu širu društvenu, nose upravo oni koji se nazivaju političkom elitom u ovoj zemlji, ne možemo da očekujemo bilo kakav napredak, ni kao narod, ni kao država. Sklon sam samokritici, a bez obzira na svu ljubav prema svom, srpskom narodu, svestan sam i ogromnih mana koje posedujemo, i stoga mislim da ukoliko uistinu sami sebi želimo dobro, moramo neizostavno da izvršimo suštinske „rezove“ u sopstvenoj psihi i mentalitetu. Pripadate generaciji rođenih „posle Tita“! Kako doživljavate savremeno javno i, u niz prigoda (društvenih, medijskih i kulturnih manifestacija), pokazano oduševljenje, evociranje uspomena, uz svojevrstan žal, nostalgično prizivanje Titove epohe?
Činjenica da sam rođen „posle Tita“ verovatno mi olakšava da tu, u mnogo čemu za srpski narod tragičnu epizodu, sagledam na jedan objektivniji način. Ne želeći da vređam osećanja svih onih koji su naricali u „Kući cveća“ kada je „ najveći sin naših naroda i narodnosti“ okončao svoj, u mnogo čemu „zagonetan“ životni put, ne mogu a da ne primetim da danas plodove vladavine ovog čoveka sumnjivog porekla i „zadatka“ kusamo svi mi koji smo ostali iza njega. Srpsko nacionalno i teritorijalno pitanje, srpska tradicija, istorija i kultura, na najbrutalniji način sasečeni su upravo za Brozove vladavine. Međutim, i pored svega toga, najviše su ga uzdizali i veličali upravo Srbi, koji su u njemu videli ikonu nekog „eksperimentalnog“ jugoslovenstva. Zašto to nisu Hrvati, koji su i pod Titom ostali Hrvati? Ali to je već naš problem, nas kao naroda, što od drveta ne vidimo šumu, a posledice takvog odnosa prema sopstvenom nacionalnom pitanju i biću neminovno se reflektuju na našu današnju poziciju, kao države i kao naroda. Stoga svako oživljavanje starih „ikonografija“, ili pokušaj reanimacije titoizma, posmatram nikako drugačije nego kao glorifikaciju sopstvenih zabluda, promašaja i problematičnog duhovnog, moralnog i intelektualnog stanja.
Ukoliko se može govoriti u ime generacije, šta iz te perspektive uočavate kao najznačajniji problem srpskog društva?
Došli smo u situaciju kada je od gomile inače preteških problema, teško izdvojiti onaj problem čije bi rešavanje suštinski uticalo na popravljanje stanja u kome se nalazimo kao društvo. Svi problemi koje ste pobrojali jesu suštinski problemi srpske države i srpskog naroda. Smatram da se jedan od naših ključnih problema sastoji ipak u zanemarivanju i potiskivanju sopstvenih duhovnih, tradicionalnih i istorijskih vrednosti. A to je odlika samo malih naroda. Gotovo sve srpske institucije i organizacije koje rade na afirmaciji srpske kulture i tradicije, na udaru su raznih centara moći, u zemlji i van nje. Tu neizostavno mora da nastupi država, čiji je zadatak da uradi sve što je u njenoj moći kako bi sačuvala sve ono dobro i pozitivno što je od nas ostalo posle svih ovih turbulentnih događaja. Stiče se utisak da vlasti nedovoljno zainteresovano deluju na ovom polju, i da nadzor nad ovim bitnim elementima srpskog bića, svesno ili nesvesno, prepuštaju onima čije se namere, ni u kom slučaju ne mogu okarakterisati kao dobronamerne.
U toku su velika „preimenovanja“, veliko istorijsko preispitivanje i pojmova i događaja iz naše bliže i dalje istorije. U svojevrsnoj političko-ideološkoj dijalektici ideja o rehabilitaciji i lustraciji na našoj javnoj sceni, heroji i žrtve ponekad zamenjuju mesta. Kako ove, svakako dramatične promene, doživljava i procenjuje mlada generacija?
Svedoci smo, ali što je najgore, i žrtve „društvenog inženjeringa“ par excellence, koji se permanentno sprovodi nad srpskim narodom, a koji kao bitne elemente uključuje i pisanje nekih „novih istorija“, čime se nanosi nenadoknadiva šteta srpskom društvu i njegovoj budućnosti. Nažalost, danas postoji „maligna“ tendencija da se pojedini značajni detalji iz dalje ili bliže srpske istorije „spinuju“ i prikažu na način neophodan da bi se opravdalo sve ono što je srpski narod, ipak nepravedno, proživljavao u prethodnih dvadeset godina, a čemu je, u dobroj meri, možda i presudno kumovala ne baš pravdoljubiva međunarodna zajednica.
Šta je stvarna motivacija „inženjera“?
Reč je o procesu nametanja svojevrsne autoviktimizacije koja nas polako uzima pod svoje. U pitanju je vrlo opasna tendencija na putu gubljenja identiteta. Mislim da je pod hitno potrebno preduzeti mere kako bi se takve „operacije“ zaustavile, jer će kasnije biti kasno. Rat protiv naše države i naroda praktično nikada nije okončan, već je samo poprimio neke druge, ali ne manje opasne forme.
Sasvim neuobičajeno, nedavno je na celoj strani Politike osvanuo oglas „Apel demokratskoj javnosti“ sa potpisima niza istaknutih zagovornika evroatlantskih integracija. Kaže se da je „devet godina prošlo od poslednje slične situacije, kada su u Srbiji bili ugroženi ionako krhki potencijali za promene, reforme i modernizaciju, odnosno evropsku opciju“?
Neki bitni momenti vezani za čitavu „operaciju“ pod nazivom „Apel demokratskoj javnosti“, bar za mene, potpuno su nejasni. Ako je neko osvojio određeni broj glasova prema izbornim pravilima koja su, između ostalog, ustoličili i zagovornici ovakvog apela, šta je onda problematično u celoj priči. Da nisu možda ovakvi „vapaji“, u stvari, izraz nemoći upravo potpisnika apela da svoju ideologiju i politiku približe građanima i pridobiju poverenje koje, eto, oni misle da zaslužuju? Pitam se odakle crpe taj silni i svemoćni „ekskluzivitet“ za ovakvo reagovanje, i koja podrška u narodu im, na kraju krajeva, sve to omogućuje? Sve mi ovo deluje pomalo neozbiljno, slično ponašanju deteta kada mu neko oduzme dragu igračku.
Živite u Novom Sadu. Kako komentarišete složene prilike u Vojvodini, stavove, govor ili ćutanje, tamošnje društvene elite, intelektualaca posebno? Jesmo li često svedoci „neutralnosti“ i tišine u vremenu u kojem je ćutanje zapravo etički problem?
Problem ćutanja intelektualaca, povodom „ srpskog pitanja“, generalno gledano, jedan je od vodećih srpskih problema u današnje vreme. Naravno, ni Vojvodina nije pošteđena takve negativne tendencije „tišine“, mada su baš intelektualci odavde najmanje pozvani da „ćute“. Politička situacija u Vojvodini dosta je turbulentna, čemu je ponajviše kumovalo pitanje spornog Statuta, a čija se suština, sadržina i cilj u krugu nacionalno mislećih i osvešćenih intelektualca ovde tumače kao nastojanje da se Vojvodini daju prerogativi države. Ovakvi negativni procesi u Vojvodini, ukoliko se ubrzo ne stvori konsenzus koji će zaštiti interese Srbije na sopstvenoj teritoriji, mogli bi lako eskalirati u potencijalno šire i teško zaustavljive „procese“. Vlasti u Beogradu su, bar kako prenose mediji, izričiti u stavu da se nikome neće dozvoliti da pravi još jednu državu na teritoriji suverene Srbije. Naravno, jedno su želje, a drugo mogućnosti. Pravo je pitanje u stvari – koliko je ko spreman daleko da ide, i ko šta kontroliše danas u Srbiji?
Nedavno ste, u zapaženom intervjuu objavljenom u vašem magazinu, sagovorniku postavili sledeće pitanje: „Da li će povećano rusko ekonomsko i političko prisustvo u Vojvodini sačuvati pokrajinu u sastavu Srbije? Koji su centri moći, tajne ili polutajne organizacije, najzainteresovanije i najaktivnije u eksperimentu stvaranja tzv. 'novog vojvođanskog identiteta' koji otvoreno propagira Januš Bugajski iz američkog Centra za strateške i međunarodne studije?“ Šta biste vi odgovorili na ovaj niz značajnih upitanosti?
Da, pitanje je postavljeno u okviru ekskluzivnog intervjua koje je uredništvo Srpske analitike vodilo sa istaknutim srpskim intelektualcem, novinarom i publicistom, gospodinom Milanom Vidojevićem. Nesumnjivo da se aktuelna politička trvenja u Vojvodini moraju posmatrati i analizirati u kontekstu zanimljivih „pozadinskih“ aktivnosti koje se odvijaju na ovom terenu već duže vreme. Podsticanje ili veštačko fingiranje „međunacionalnih sukoba“, izranjanje sumnjivih karata samostalne Vojvodine, i to u sumnjivim trenucima, ili čak karte „restaurirane Austrougarske“ sa Vojvodinom kao njenim prirodnim delom, naposletku izjave poput one indikativne koju je dao nekadašnji nemački ambasador Andreas Cobel o pitanju Vojvodine – samo su dodatno podgrejale i danas podgrejavaju već ionako „zagrejanu“ situaciju u severnoj srpskoj pokrajini. Izazivaju i sve veću zabrinutost i upitanost pripadnika srpskog naroda na teritoriji pokrajine. S druge strane, pojavljuju se i „nadahnuti“ pojedinci, koji dolaze uglavnom spolja, i na mala vrata uvode tzv. 'vojvođanski identitet', kao kategoriju kojom se nastoji oslabiti i razvodniti svako prisustvo većinskog srpskog entiteta i identiteta na ovoj teritoriji, ali i marginalizovati mogućnost uticaja zvaničnih vlasti u Beogradu na „vojvođanske prilike“. U novije vreme povučen je i niz strateških geoekonomskih i geopolitičkih poteza na „vojvođanskoj šahovskoj tabli“.
Jesu li to i novi igrači oko „vojvođanske šahovske table“?
Ulazak ruskog kapitala, koji se tumači kao prvenstveno geostrateški čin zvanične Moskve, prema pojedinim mišljenima ovde je za sada „prikovao“ Vojvodinu za Srbiju i donekle osujetio negativne tendencije koji se pominju sve više i među „običnim“ stanovništvom severa Srbije. Sve u svemu, nekako se ponovo vraćamo na priču o „nevidljivoj ruci“ i procesima koje bi srpske vlasti morale prepoznati, te blagovremeno, preventivno i efikasno reagovati, kako se ni u naznakama ne bi počelo razmišljati o poistovećivanju kosovskog i vojvođanskog pitanja. Jer, kada se misao dovoljno raširi i odomaći među stanovništvom, tada je već kasno za svaku akciju, koliko god ona dobronamerna bila.
Nedavno su u štampi objavljeni „Novi epigrami iz tuđine“ Milovana Danojlića. Pod naslovom „Glas iz publike“, pisac kaže: „Dok u skupštini odjekuje besna vika/Opredeliti se nije šala/Između plaćenika-izdajnika/I patriota, ali budala“. Koliko je ovo sumorno viđenje koje nam stiže izdaleka verodostojna slika nas i naše stvarnosti?
Sjajan piščev osvrt na srpsko političko „pozorište“. Sve je rečeno i, čini se, više nego što treba, moj dodatni komentar u tom pravcu bio bi potpuno izlišan.
10.07.2009.
(magazin Pečat, broj 71.)
14. jul 2009 21:56:54 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Ekskluzivno na Srpskoj Analitici: PROMOCIJA NOVE KNJIGE BORISAVA JOVIĆA "OD GAZIMESTANA DO HAGA"
Prilog pripremilo uredništvo Srpske Analitike, Beograd, 24. jun 2009.
12. jul 2009 17:39:28 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Milan Vidojević: KRALJ JE MRTAV - ŽIVEO KRALJ!
Konačno se završila i "komemoracija" u čast preminulog Majkla Džeksona, i na stranu šta ko misli o ovom bljutavom, kičerskom, bezosećajnom spektaklu na kome je proliveno mnogo krokodilskih suza, prava slika nesreće, zloupotrebe, pakla u kome je živeo ovaj umetnik, ne može se izbrisati. Više nego ikad mi je jasno da je Majkl Džekson bio seksualni (i svaki drugi) rob iz programa MKUltra.
Ovaj neprilični šou program (sa sandukom kao dekorom na pozornici) i pevačima, koji su se oprostili od Majkla u dobroj tradiciji gospela, je gledalo milijardu ljudi u svetu, među kojima je bilo mnogo rasplakanih obožavatelja ali i 15 ambasadora stranih zemalja, kako je rečeno u toku prenosa na CNN-u. Osrednje ožalošćena porodica, estradno elegantno obučena, pripadnici Nacije Islama sa obaveznim tamnim naočarima u drugom redu, odmah iza porodice, što nije čudno jer je Majkl musliman od 2008. (a njegov brat Džermejn od 1988.godine), zaokružili su pravu sliku estrade pod kontrolom iluminatskih magova, i očekivao sam da će svakog sekunda transformisati u vukodlake i odigrati "zombi ples" kao u čuvenom video spotu Majkla Džeksona.
Pitanje je da li je njegovo telo uopšte bilo u sanduku. Da jeste, to bi protivurečilo celoj predstavi. Verovatno je sahranjen tog dana na nekom drugom mestu, samo se pitam po kom obredu: Jehovinih svedoka (jer su mu roditelji pripadnici te sekte), po islamskom, jer je postao musliman, ili iluminatsko-satanskom, sudeći po danu koji je izabran za sahranu. To je bio utorak, 7.jul, dan Mesečeve eklipse (pomračenja Meseca), dan Lilit, idealan za crnomagijske rituale. Baš kako doliči beznačajnim, potrošenim seksualnim robovima iz programa Monarh, najprezrenijim bićima, ako su ih njihovi gospodari uopšte smatrali ljudskim bićima. Sahranjen je bez mozga (!), jer porodica nije mogla "da čeka" završetak laboratorijskih analiza, ili je mozak bio potreban za neki drugi ritual?"Sahranjen" je u luksuznom kovčegu, model "Prometej." Otkud Prometej, Titan, pali anđeo, koji je ljudima doneo svetlost (vatru, znanje)pa ga zato hrišćanski kvazi teolozi smatraju Luciferom. Koju to "svetlost" treba da prenese jedan od brojnih lažnih mesija koji će se pojaviti u ovom vremenu apostasije?
Petar Pan treba da odigra za druge ulogu koju su njemu nametnuli - da bude "dete" koje nikada neće odrasti. Psihijatri znaju da programiranje dece počinje pre šeste godine života, kako bi se sprečilo stvaranje ličnog identiteta. Tokom svog života Majkl Džekson je pokazivao simptome tog poremećaja. Ova deca, žrtve "pedofilske obuke", koja su seksualno opsluživala svoje "instruktore" su i sama kasnije bili opsednuta decom, naročito se igrajući njima u krevetu. Ovaj lom u glavi pedofila koji je i sam bio žrtva u detinjstvu, nastaje i fiksira se u tom trenutku, i kasnije odbija "da odraste", vidi sebe kao dete u društvu druge dece, bez obzira na to što je u godinama odraslog čoveka. Tako postaje otelotvorenje Petra Pana koji ne želi da odraste i ostari i koji želi da uvede decu u "srećni svet Nedođije", novog pedofilskog kruga robova.
Jasno je da je Majkl Džekson bio umešan u pedofilski, crnomagijski kriminalni krug, i da je "karijeru" obavljao kao deo svog robovskog programa. Imao je "ličnog maga," čije je umetničko ime neprevedivo, Majestic Magnificent, zapravo je sinonimsko, kriptičko u najboljem maniru višestrukih značenja reči upotrebljenih za programiranje robova Monarha. Nije čudo da je "Alisa u zemlji čuda," i "Čarobnjak iz Oza" omiljena literatura i priručnik svih mind control programera. Ovaj Majestic je sedeo pored Majkla na konferencijama za štampu pre nekoliko godina i upadao mu u reč kad god je postojala opasnost da Majkl kaže "nešto neprilično," oda nešto, a čak je na neka pitanja odgovarao umesto njega. Klasična uloga kontrolora roba iz programa.
Nesporno je bilo i Majklovo interesovanje za okultizam, kao i strah od njega u kasnijoj fazi života. Opsednutost ogledalima, a često je boravio u sobi koja je bila sva u njima, čudne izjave koje je davao, da se budio ujutru u toj sobi sa gotovom pesmom u glavi i da sebi to nije mogao da objasni. Za sve one koji se bave magijom, ogledalo je pomoćno sredstvo za izlaz u astralni svet. "Čarobno" ogledalo imao je Nostradamus, pa Džon Di, koji je imao ozbiljne probleme sa demonima koje je prizvao sa astrala, sve do savremenih programera koji koriste i ogledalo i okean kao "veliko ogledalo" između dimenzija. Nemam mesta (a ni potrebe) da držim kratki kurs iz hermetike za sve današnje neokomuniste koji još nisu čuli da postoji onostrano, ali Majklov strah od ogledala, kad je "program počeo da mu puca," bio je više nego očigledan. To se vidi iz njegove pesme "Man in the Mirror," i strah je bio toliko jak da je svojoj deci zabranio da se "ogledaju", izbacio je sva ogledala iz kuća u kojima su deca boravila, naterao ih je da nose maske na licu, kako se ne bi "videla u ogledalu" (ili kako ne bi bila viđena iz ogledala?). "Neko drugi je pisao njegove pesme," priznao je Majkl, možda čovek iz ogledala? Možda Majkl kao "nosilac sindroma višestruke ličnosti" nije bio "zadužen" za pisanje muzike? Možda je to bila neka od ličnosti koje su živele u njegovoj psihi, a koje on nije mogao da kontroliše? Pročitajte tekst pesme "Scream", možda će vam ova priča biti jasnija.Ti stihovi su bili pokušaj da se otrgne programu i pisao ih je u trenucima svesnosti, lucidnosti, shvatajući u koji pakao su ga gurnuli. Jedna od najpotresnijih pesama, krik očaja, jeste "They Don't Care About Us," koja se odnosi na sve žrtve ovog programa. Interesantno je da mnoge navodne žrtve istog programa nisu prisustvovale komemoraciji, iako su kao deca, igrom slučaja, odlazila da se igraju u Neverland. To su Džastin Timberlejk, Kristina Agilera, Britni Spirs.
Nije bilo ni Madone, koja je, bar ja to mislim, iz "druge šeme", iz programa baziranog na kvazireligioznosti. Prvo je bila provokator hrišćanskog diskursa, a pre nekoliko godina je postala sledbenik "Kabale" koja je postala "religija", u holivudskoj verziji. Kabala nije "religija", to zna svaki pripravnik ezoterije, ali Madona ne spada u pripravnike. Ona je majstor prevare, koju je privukao Jehuda Berg, lažni rabin iz Holivuda, koji sjajno manipuliše estradnim ludačama, na čijem čelu je rečena Madona, a od nedavno "pridružila" joj se i Britni Spirs, primerak "prolupanog programa."
Iako nemam nameru da polemišem sa čitaocima ovog bloga, bez obzira na povod, neki koji su se javili postavili su pitanja koja zaslužuju objašnjenje. Ono je neminovno vezano za ezoteriju, a razjasniće, ukratko, šta anestetik učini ljudskom astralnom telu.
Kad se neko anestezira (za operaciju ili kao Majkl, da bi zaspao) gubi deo svog astralnog tela, "ulubi ga," ono počne da "curi" (zato svi operisani pacijenti posle buđenja od dejstva anestetika izgube tečnost, i masne naslage u telu, "oslabe" što bi se reklo). Ako to ponove više puta, postoji opasnost da "srebrna nit" koja vezuje fizičko i astralno telo pukne. To se možda desilo Majklu Džeksonu. Ovo je bila nevoljna smrt i sada njegova duša pluta između fizičkog sveta i nižeg astrala, u jednoj sivoj zoni gde je vezana za fizičku egzistenciju i teško se miri sa "smrću." To su duhovi koji uznemiravaju fizički svet (poltergajsti, "vampiri"), i tu priču, neko ko zna o čemu se radi, već protura u javnost. Tv ekipa CNN-a je "snimila nešto" u kući u Neverlandu, "duh Majkla Džeksona," a brat je izjavio da će na turneji, na koncertima "on biti prisutan."
Postoji ritual kojim se njegova duša može osloboditi i kojim joj se može pomoći da ode u više nivoe astrala kako bi se našla tamo gde pripada. Ovako, na najnižem astralu, biće nesrećna i uznemiravaće fizički svet. Možda to neko želi, da se "duh" Majkla Džeksona "pojavljuje" kao hologram i da to bude "znak" kako je mesija došao. Biće to samo lažni mesija iz Otkrovenja, ma šta želeli crni magovi iluminata. Ja želim njegovoj duši da nađe svoj mir, da nikad više ne doživi pakao materijalnog sveta. Kao da i ostale nesrećne žrtve pokušaju da se oslobode svog ropstva ali ne na način koji je izabrao Majkl Džekson.
Beograd, 10.07.2009.
Deo prvi : Petar Pan - junak kome je program obrisan
Beograd, 10.07.2009.
Deo prvi : Petar Pan - junak kome je program obrisan
10. jul 2009 1:18:04 | 13 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Vanja J. Vučenović: EXIT I HOLOGRAMIRANJE „VRLOG NOVOG SVETA“
Naći nekog ko želi da učini neku stvar, a zatim mu omogućiti da je i učini, i to sa uverenjem da postupa u svom najboljem interesu - to je suština svake specijalne operacije
(Alen Dals, direktor CIA 1953–1961)
(Alen Dals, direktor CIA 1953–1961)
Kako je sve počelo ili Exitov lov na „crveni oktobar“
Spolja posmatrano, zamisao osnivanja festivala ovog tipa činila se u prvi mah kao sasvim pozitivna, i ista bi se mogla pravdati i braniti, nesporno, brojnim argumentima. Muzika, zabava, dobra atmosfera itd... I u svemu tome usitinu nema ama baš ničeg lošeg. Međutim, ukoliko malo zagrebemo „ispod tog spolja posmatrano“, neminovno dolazimo i do određene upitanosti koja zahteva, ipak, jednu dublju analizu, a koja se opet ne zadovoljava pravdanjem uloge i značaja EXIT-a plitikim argumentima tipa – „to je u trendu“, “to je neminovnost“, „to je in“, to je ulaznica za „civilizovani svet“, „to mladi vole“, “to donosi ugled i novac“...
Upravo zato, da li realizaciju baš svake zamisli „koja šljašti“ treba a priori prihvatiti kao apsolutno dobru samo zato što to aktuelni globalni trendovi nameću i guraju kao „neminovnost“. Nije potrebno biti previše pametan da bi se zaključilo da se Srbija tokom svih ovih godina, pa verovatno i decenija nalazila na poligonu na kojem su „premijerno“ sprovođeni različiti eksperimenti i zahvati in vivo. Svojevrsni oblici eksperimenata sprovode se čak i dan danas iako smo navodno već duboko i dobrano zagazili u sve „blagodeti demokratije“, i svi ti tretmani se, što je najgore, pravdaju „dobrim“ koje nas, pršte čak i danas uveravanja sa različitih strana sveta i meridijana, čeka tamo negde daleko na kraju našeg puta. Samo nam još nisu pojasnili jednu bitnu stvar - koliko i šta to još treba da pređemo? Nevažno, takve su valjda integracije za nas Srbe. Po principu - ne pitaj ništa i duže ćeš živeti. I trpi do iznemoglosti. Za one neobaveštene koji ne vole da čitaju, treba reći da se ni Godo i pored silnog iščekivanja ipak nije pojavio na kraju. Analogno tome, pošto ni pričama na temu „srpskih integracija“ nema kraja, ostavimo sve to za trenutak po strani i vratimo se na sam festival i njegove „blistave i nevine“ početke.
Otvoreno ideološko-politička konotacija koju je festival ispoljavao od svojih najranijih dana, kao udarna pesnica nadolazeće i krhke srpske (čitaj zapadne) demokratije sa mirisom „nju ejdža“, dovodi u pitanje „svesrdno“ nastojanje organizatora festivala da čitav Exit spektakl predstave kao naivnu i potpuno depolitizovanu zabavu „otvorenu za sve“, dakle, oslobođenu bilo kog ideološkog predznaka i stremljenja.
Da EXIT nije „začet“ isključivo kao zabavnjačka tvorevina koja je sama sebi cilj, već i da je i „programiran“ da suptilno brani “izabrane“ ideološke modele, svedoče reči organizatora sa samih početaka:
“Sve je počelo uoči prvih demokratskih izbora kada smo 100 dana i noći, uz muziku i žurkanje, koncerte tada svih najvećih domaćih bendova, slikanje grafita, igranje pozorišnih predstava, performansa, tribina, gledanje filmova i sličnim normalnim aktivnostima odbrojavali dane režimu Slobodana Miloševića. Poslednji koncert 22. septembra 2000. godine, dva dana uoči glasanja za predsedničke izbore, sa porukom «Gotov je» pred oko 20.000 posetilaca, EXIT je simbolično predstavljao izlaz iz decenijskog bezumlja” (preuzeto sa sajta www.exitfest.org).
Iz gore navedenog zaključujemo da je EXIT od svog „ustoličenja“ predstavljao samo uvertiru svemu „onome“ što će kasnije uslediti tog „istorijskog“ oktobra 2000. godine ("Lov na crveni oktobar"). I naravno posle te dvehiljadite, i u današnjim „tranzicionim“ danima nastavio da igra i jednu drugu s njom usko povezanu, ali ne manje značajnu, rolu nezamenjivog „instrumenta za teleportaciju“ tj. izmeštanje teške i turobne srpske stvarnosti u neke ružičaste "teletabis svetove" uz istovremeno, (na nečiji „mig“), perfidno i ciklično „podvaljivanje“ različitih sublimiranih poruka političke i šire kulturološke prirode. I to gotovo uvek na štetu ove države i ovog naroda.
Prisetimo se u tom pogledu kako su razne „istine“ o Srebrenici i odgovornosti države Srbije slučajno „razotkrivane“ i „isprofilisanim“ posetiocima EXIT-a baš kroz filmske projekcije pod okriljem festivala i mnogo pre nego što su zvanične pravosudne institucije (bilo domaće ili međunarodne) dale svoju poslednju reč o ovom, svidelo se to nekom ili ne, i posle toliko godina, u mnogim svojim aspektima nedovoljno razjašnjenom i problematičnom događaju. Koje su to „iskrene“ pobude mogle da „nateraju“ organizatore jednog muzičkog festivala da skrenu sa inicijalno umetničkog puta i da se naprasno počnu „zanimati“ za pitanja koja se ni u kom pogledu ne uklapaju u koncepciju „bezazlene i neopterećene“ zabave koju (kako se to bar zvanično predstavlja) treba da pruža ova manifestacija, ili preciznije, koja „nevidljiva ruka“ je umešala svoje prste u programsku šemu EXIT-a, ostaje nama samima na razmišljanje. Sapienti sat.
Vratimo se ponovo na trenutak na dvehiljaditu godinu, na još jedno neizbežno pitanje i na neke logične zaključke i odgovore koji iz svega ovoga proizlaze. Kako to da se ovaj festival, tobože, čisto zabavnog karaktera, pokazao i kao značajno i u mnogo čemu kontrolisano političko oruđe, te i kao svojevrsna tačka okupljanja ljudi isključivo jednog ideološkog opredeljenja? Zatim sledi upitanost: Ko je okupljao, a ko „vukao konce“? Samo ovog puta, molim, bez onog poznatog „pojašnjenja“: Eto, „ekipa“ se spontano „sama od sebe“ okupila kako bi izrazila protest protivu „ decenijskog bezumlja“. Koliko su okupljanja tih dana bila zaista "nekoordinirana" i "spontana" ukazivao je, između ostalih, i kontroverzni Tim Maršal u svojoj poznatoj knjizi „Igra senki“. Stvarno ne bi bilo zgoreg iščitavati je s vremena na vreme. Jer, čak ni danas, praktično sedam godina nakon što je doživela prvo izdanje nije izgubila na svojoj aktuelnosti. Čitanje ove knjige ne može da (na)škodi, a daje nedvosmislene odgovore na sva ona pitanja na koja se u Srbiji gotovo uvek i po pravilu odgovara zagonetnim ćutanjem.
Nastavimo dalje. Kako to da „ideološkim ocima“ festivala, naprasno zabrinutim za mentalno zdravlje mlade generacije zbog „torture“ miloševićevskog državnog (političko-medijskog) aparata i zloglasnih „eskadrona smrti“ nije palo na pamet da je omladini „otpuštanje ventila“ bilo možda najpotrebnije u trenucima ničim opravdane međunarodne izolacije i (sve)opšteg rata koji je vođen protiv naše zemlje i srpskog naroda s početka pa sve do samog kraja tih "mračnih" devedesetih? I što je najgore od svega, taj rat je nastavljen i danas, samo sada zaodenut u neke „naprednije i plišanije“ oblike. A upravo su zemlje čije „vrednosne kalupe“ EXIT danas podražava i plasira svojoj „vojsci posetilaca“ prednjačile i prednjače u eksperimentalnim tretmanima kojima smo svi mi kolektivno podvrgavani. Ali dobro, ko nas bombama, mi njega bonbonama. Srpska posla. Ali, o svemu tome nešto više malo kasnije.
U najmanju ruku je indikativno to da je nekome baš te „enigmatične“ 2000-te „sinula lampica“ kako je neophodno upumpavanje i oslobađanje „sputavane“ pozitivne energije, a da se, opet, o neophodnosti takve energije nije previše brinulo mnogo ranije, kada je ona kud i kamo bila mnogo potrebnija. A da, stiže već spreman „kontraargument“ sa druge strane – „pa miloševićev režim je sputao svaku energiju“. Zaista, da tog čoveka kojim slučajem nije bilo, trebalo ga je izmisliti. Lep izgovor i zlatna vrata otvara, nema šta.
Kada već nevoljno pominjem „poslednjeg evropskog diktatora“ , ne mogu a da se ne osvrnem na činjenicu da je u krilu prvog festivala, prema priznanju organizatora iznedrena i ona pomalo morbidna krilatica „Gotov je“, očito „skuvana“ u nekoj od brojnih „kuhinja za spec. operacije i psihološki rat“, a posebno servirana i aranžirana za „srpske prilike“. S tim u vezi, važna je pomena i činjenica da je „licencu“ za korišćenje kovanice „Gotov je“ u Srbiji dobio „renomirani“ borac za „demokratizaciju” (ne)nasilnim putem, ili bolje rečeno multinacionalna „kompanija“ usko specijalizovana za šareno-plišane revolucije diljem „neposlušnih“ zemalja Evrope, a odnedavno i celog sveta – organizacija Otpor. Naime, svima poznato da su prsti Otpora bili duboko umešani u ranija revolucionarna dešavanja u Gruziji, Ukrajini, Belorusiji itd. Naravno, samo neko ko je ili naivan ili krajnje zlonameran može da pomisli da su u pitanju dve, slučajno i nasumično odabrane reči. Prvo, brzina kojom se odjek ove „poruke“ širio Srbijom, potom njen „dizajn“, a na kraju krajeva, sveopšta histerija i frustracija sa kojom je ista uzvikivana navodi na zaključak da se radilo o vešto „projektovanoj“ kovanici za potrebe „delovanja u specijalnim i specifičnim situacijama“. A u Srbiji tog vremena, prisetimo se, nesumnjivo da je postojala specifična, da ne kažem, vanredna situacija.
Važna je pomena činjenica da je „licencu“ za korišćenje kovanice «Gotov je» u Srbiji dobio „renomirani“ borac za „demokratizaciju”(ne)nasilnim putem, ili bolje rečeno multinacionalna „kompanija“ usko specijalizovana za šareno-plišane revolucije diljem „neposlušnih“ zemalja Starog kontinenta, a odnedavno, nakon „izborne krađe“ u Iranu i „performansa“ na ulicama Teherana, i celog sveta – organizacija Otpor. Naime, danas je opštepoznata činjenica da su prsti Otpora, posle Srbije, bili umešani i nešto kasnija revolucionarna dešavanja u Gruziji, Ukrajini, Belorusiji, Moldaviji itd. I već gorepomenute „magične reči“ su ništa drugo do samo deo bogate „ikonografije“ u kontekstu a kontrolisanih i nasilnih izmena političkih, ali i psiholoških i kulturnih matrica svih onih društava koja budu etiketirana kao „neposlušna“.
Exitova 'igra senki'
Kada govorimo o užem, čisto muzičkom sadržaju, mora se priznati da EXIT festival napreduje iz godine u godinu i da kao takav postaje sve sadržajniji, a i primetan je sve veći broj „zvučnijih“ izvođača i autora, kako domaćih i onih iz bivših jugoslovenskih zemalja, tako i naravno onih iz zapadnih zemalja. Pored toga, u porastu je i broj onih koji prelaze izuzetno veliku kilometražu, kako bi prisustvovali i „statirali“ u svemu onome što se događa unutar zidina ove svojevrsne “države u državi”.
Naravno da sve to iziskuje ogromna finansijska sredstva o čijim putevima se skoro nikada ne govori, a bilo kakvo pominjanje finansiranja predstavlja tabu temu u ovdašnjim krugovima. Kako to da pored donacija u visini miliona evra ovaj komercijalni festival nikada nije poslovao sa dobitkom. Osim EU i raznoraznih “filantropskih“ udruženja i organizacija, EXIT festival finansira i Vlada Republike Srbije, Pokrajina Vojvodina, ali i Grad Novi Sad. Javna je tajna da osim što je umešan u političke igre ovaj festival predstavlja finansijsku „rupu bez dna“ u koju građani, a da nisu bukvalno ni pitani, moraju da sipaju svoj teško stečen dinar. Nimalo slučajno što su organizatori festivala bili hapšeni zbog sumnje u milionske pronevere, ali je sve ubrzo zataškano političkim dogovorima danas vladajućih političkih garnitura čiji „ljudi od poverenja“ verovatno delom kontrolišu festival.
Nesporna ali zabrinjavajuća manifestacija političkog i svakog drugog uticaja EXIT-a ispoljena je i u iznuđenoj odluci da čak i neke „patriotske snage“ koje su ranije upravljale Novim Sadom finansiraju ovaj festival iz budžeta grada. Toliki razvojni projekti vezani za Grad Novi Sad, mnoga nerešena pitanja komunalnog, socijalnog i, jednom rečju, suštinski egzistencijalnog karaktera su nezapočeti, nedovršeni i neopravdano stavljeni u drugi plan, dok je EXIT bio i ostao navodno nezaobilazna egzistencijalna potreba po onoj rimskoj – „hleba i igara“?!
Postmoderna i multimedijalna agresija
Nakon svega prethodno iznesenog, sa pravom se počinjemo pitati čije je to EXIT „čedo“, i kome i zašto nekome ta manifestacija toliko znači? I za šta sve usitinu treba da (po)služi? Vraćamo se na već ranije postavljenu dilemu: da li je rat koji je Srbiji (in)direktno objavljen devedesetih uopšte jednom za svagda i okončan 1999-te godine nakon dobro nam poznatog "milosrdnog anđela", ili je, kako smo već konstatovali, samo poprimio neke druge sofisticiranije oblike i forme? Na sva ova pitanja nemoguće je jednoznačno odgovoriti, jer su ista međusobno prožeta i zahtevaju šire sagledavanje sveukupnih globalnih političkih, ekonomskih i kulturoloških procesa s jedne, kao i poslovično prisutnih „аspiracija“ na ovaj naš „životni prostor“, s druge strane.
Globalna dominacija Sjedinjenih američkih država zasnivala se a i danas se zasniva na nekoliko bitnih postavki. Američka globalna supremacija ne može se sagledati i objasniti isključivo sa vojnog aspekta, dakle, sa stanovišta tzv. tvrde moći. Treći, i sve izraženiji element američkog globalističkog vođstva zasniva se na „mekoj moći“. Ona se određuje kao sposobnost ili kapacitet za oblikovanje, kontrolu i vladavinu bez vođenja oružanog sukoba, ili uz njegovu dodatnu upotrebu ili pomoć kao krajnjeg sredstva. U tom smislu, možda i najvažniji mehanizam kontrole jednog društva u savremenim uslovima jeste onaj koji se uspostavlja putem muzike, filma, umetnosti, modnih trendova, novostvorenih “naprednih religija”, tj. religioznih pokreta itd. U tom pogledu i festival EXIT iza navodno prostodušne i „benigne“ namere da zabavi, opusti ili razonodi mladog čoveka krije u sebi nešto mnogo dublje i potencijalno mnogo opasnije, nego što to na prvi pogled izgleda.
Mlad čovek u Srbiji danas i u 2009. godini, nakon svega što se izdešavalo i odigralo na ovim decenijama turbulentnim prostorima, nalazi se u situaciji potpune egzistencijalne nesigurnosti, moralne i psihološke haotičnosti, tj. permanentne apatije. On teško da vidi bilo kakvu perspektivu, bilo kakav „izlaz“ iz svega. U takvom „podložnom“ stanju, postaje „laka meta“, olako pristajući na, ama baš sve vrste „kompromisa“ koji mu obećavaju iole lepši život i izvesniju budućnost. U uslovima potpuno poljuljanih, degradiranih i relativizovanih merila vrednosti u Srbiji, omladini se iz pojedinih centara, organizacija „nadahnutih“ filantropijom i „fatalističkom brigom“ za ljudska prava, nude "brza rešenja” ili "varijante“, koje mladi ljudi po pravilu oberučke prihvataju. Tako nešto je donekle i potpuno razumljivo, jer teško da im se nudi bilo kakva pozitivna i kvalitetna alternativa. Upravo se taj način postiže željeni, „krajnji“ efekat koji se ne bi mogao čak ni oružanim sredstvima ostvariti (već pominjanim instrumentima tzv. tvrde moći). Dakle, radi se o svojevrsnom kulturnom, intelektualno i duhovnom „programiranju“, kontrolisanju i usmeravanju (čitaj porobljavanju) mladog čoveka i manipulisanju njegovom potrebom za neograničenom slobodom i mladalačkim buntom pre svemu. Da li je, onda, EXIT-ov „svet Matrix-a“ zaista pravi izlaz ili još samo jedan mračni ćorsokak u postmodernom lavirintu besmisla? EXIT, kao donekle ekskluzivni dušebrižnik za sudbinu “neshvaćenog mladog sveta”, nastoji da ukaže na sve zablude i promašaje starih „tradicionalnih“ vremena i “prevaziđenih i retrogradnih vrednosti i navika”, nudeći kao alternativu neki svoj „ružičasti“ sistem vrednosti zasnovan na modernom nju ejdž sujeverju i shvatanju da je sve što je novo i savremeno automatski napredno i dobro, a staro i tradicionalno prevaziđeno i nazadno; da mlad čovek mora biti sam svoj gazda, nikome odgovoran i „od svega i svih“ slobodan; hedonizam se postavlja kao vrhovni smisao, a na svakom koraku podstiče se bolesni i obezduhovljeni individualizam koji negira osećaj zajedništva i solidarnosti. Pored svega navedenog, ispoljavanje tihe i latentne neposlušnosti prema državi i njenim institucijama postaje vrlina sama po sebi.
Prethodna priča ne bi bila upotpunjena do kraja, ukoliko ne bismo ukazali na činjenicu da su narkotici „raznih vrsta i fela“ (i pored tobože svih tih “rigoroznih” kontrola) neizostavni deo „ikonografije“ festivala ovog tipa. O njihovom pogubnom uticaju na psihofizičko zdravlje i ponašanje čoveka izlišno je trošiti reči. Nas, u kontekstu prethodne priče, droga interesuje isključivo u kontekstu njene uloge kao svojevrsnog „okidača“ za poželjan, kontroli i manipulaciji podložan oblik ponašanja.
Alkohol i droge su vekovima bile sredstvo sofisticirane versko-političke manipulacije nad masama. Orgijastički pokreti antičkog sveta (preteča rok kulture) su u masama, kroz dionizijevske igre, a putem alkohola i raznih droga projektovale osećaj „oslobođenosti“ pa i neobjašnjive mističke povezanosti. Tako je i u islamskom svetu u vreme Krstaša "Starac sa planine", pre skoro jednog milenijuma, svojim sledbenicima – borcima džihada – davao droge i stvarao im iluziju da su u raju. Posle toga su oni ispranih mozgova bili spremni da izvršavaju sve naloge svoga vođe. Na Zapadu u srednjem veku su tadašnji "karnevali" predstavljali dozvoljen, dakle legalan, ali i kontrolisani socijalno-psihološki „ventil“ u rigidnom poretku koji je gušio spontanost i slobodu.
Alkohol i droge su vekovima bile sredstvo sofisticirane versko-političke manipulacije nad masama. Orgijastički pokreti antičkog sveta (preteča rok kulture) su u masama, kroz dionizijevske igre, a putem alkohola i raznih droga projektovale osećaj „oslobođenosti“ pa i neobjašnjive mističke povezanosti. Tako je i u islamskom svetu u vreme Krstaša "Starac sa planine", pre skoro jednog milenijuma, svojim sledbenicima – borcima džihada – davao droge i stvarao im iluziju da su u raju. Posle toga su oni ispranih mozgova bili spremni da izvršavaju sve naloge svoga vođe. Na Zapadu u srednjem veku su tadašnji "karnevali" predstavljali dozvoljen, dakle legalan, ali i kontrolisani socijalno-psihološki „ventil“ u rigidnom poretku koji je gušio spontanost i slobodu. Tako je i rok potkultura, iako započela kao pobuna mladih protiv nepravednog poretka od tog istog Sistema bila "pacifikovana" pa iskorišćena za zaglupljivanje mladih generacija u sopstvenom društvu, a zatim i u "inostranstvu". Tako se "umetnost pobune" pretvorila kroz komercijalizaciju u svoju parodiju, u instrument kojim globalni centri moći kontrolišu mladu generaciju. Pored toga "kultura festivala" stvara obeskorenjene individue koje gube svaki osećaj kulturnog ili nacionalnog identiteta. Tako se ili otupljuje potencijalna energija bunta, ili se ona (pre)usmerava u pravcu jalove destrukcije ("huliganski pokret") koja nikad ne preti „pravom Sistemu“ gde god da se on nalazio. Sistem je, zapravo, taj koji „odabira“ mete. Na isti način se, kao što smo već ranije napomenuli, kroz zabavne sadržaje vešto vode "ideološke i kulturološke operacije niskog intenziteta" s ciljem preobraćanja "domorodačkog stanovništva" u masu pokornih konzumenata „neupitnog“ neoliberalnog poretka. Ove "sublimirane" poruke koje deluju i iznad i ispod praga svesti se kombinacijom navodno benigne „zabave i hemije" vešto ulivaju u svest mladih generacija od kojih se stvara armija "podložnih i bezimenih ljudi", praktično običnih brojki, novih "janičara neoliberalizma", programiranih da u pogodnom trenutku urade sve što neki daleki Veliki brat od njih zahteva. Tu onda ne može biti mesta poštovanju sopstvene vere, tradicije, istorije ili porodičnih vrednosti.
EXIT "tehnika državnog udara"
Mladima se, danas, sve više manipuliše u političke svrhe i koriste se kao "topovsko meso" ili "kontrolisana pešadija“ sve učestalijih obojenih revolucija na „geopolitički interesantnom“ tlu Istočne Evrope. Izvori finansiranja takvih revolucionarnih poduhvata u današnje vreme nisu nikakva tajna. Samo pogledajmo nedavna ulična dešavanja u Iranu, i setimo se ko se najviše zgražavao nad „prekomernom“ silom koje su iranske snage bezbednosti, tobože, upotrebljavale protiv „miroljubivih“ revolucionara. Kako bismo ovaj fenomen osvetlili iz pravog ugla, morali bismo da se, primera radi, pozabavimo ranijim slučajem narandžaste revolucije u Ukrajini. Udarna pesnica baš ove revolucije čiji se „epicentar“ nalazio u centru Kijeva, bila je baš ta dezinformisana, instruisana i korumpirana mladost koja je, prema priznanju samih učesnika, trenirana i finansirana od strane određenih vrlo uticajnih centara moći sa Zapada.Danas imamo situaciju, da se osnivaju prave transnacionalne nevladine organizacije i agencije sa svojim filijalama u gotovo svim većim gradovima sveta, čija je svrha da kroz „kulturne i zabavne sadržaje“ vrše političke operacije "niskog intenziteta", a sve sa krajnjim ciljem rušenja onih političkih režima koji nisu „po volji“ centrima globalne moći i uticaja.
Centar Kijeva je tih „revolucionarnih“ dana bio pretvoren u jedan veliki cirkus u kojem je dominantnu ulogu igrala narandžasta boja. Naravno da i na taj psihološki momenat vezan za „narandžasto“ potrebno obratiti posebnu pažnju. Mladi su u jeku protesta i demonstracija planski izvlačeni na ulice, iz škola i sa fakulteta, da bi navodno iskazali svoje nezadovoljstvo vladajućom političkom garniturom u Ukrajini. U tu prigodu, organizovani su mnogobrojni koncerti (sa tehno zvucima koji značajno deluju na psihu čoveka, izazivajući agresiju i bes), različiti performansi i postmoderni rituali, a bez droge se nije mogao zamisliti sav taj "narandžasti karneval". Glavni kijevski trg je bio preplavljen mnoštvom šatora u kojima su se, čak i u tim trenucima , dešavale „svakojake“ stvari i širio krajnji nemoral. "Seks droga i rokenrol" bili su dovoljno jak argument da bi se kupila, a potom i zloupotrebila „nezadovoljna“ mladost Ukrajine. I naravno „okidač je otpušten“. Na pitanje novinara ukrajinske državne televizije da objasni razloge zašto je tu i kako provodi vreme protestvujući protiv vladajućeg režima, jedan mladi revolucionar je odgovorio da je tu zbog zabave i mnogo “slobodne ljubavi”. U tom pogledu, čitava priča vezana za ukrajinsku revoluciju, ili bar za onaj “kontrolisani i usmereni deo tog “grand šoua”, može se u najznačajnijim, ranije objašnjenim, aspektima povezati sa festivalom kome je (ne)zaslužno posvećen ovaj tekst. Sadržinski, oba “spektakla” (iako možda na prvi pogled po konceptualnom kontekstu različiti) imaju praktično identičan globalni cilj. Da li je slučajno što su „svetski a naši“ EXIT-ovski orijentisani otporaši koje su ovde sa pravom proglasili za "janičare globalizma" odlazili u Kijev da kao iskusni revolucionari „sa stažom“ obučavaju tamošnje grupe za uličnu subverziju i (ne)nasilni otpor?
Zaključujemo da je „matrica“ koja pokreće i organizuje ovakve parade zabrinjavajuće ista, te da se obe manifestacije vode sličnim motivima, principima i mehanizmima. Dakle, političko manipulisanje i regrutacija mladih pod parolom zabave i provoda i njihova (zlo)upotreba „kad zatreba“, predstavlja ideju vodilju u borbi protiv “neposlušnih i nazadnih režima i naroda”. Eksperimentisanje sa mladima nije nimalo slučajno, niti novo (npr. komunizam ili "1968."). Stvaranjem kontrolisanog ambijenta, efekta “staklene bašte” (u kojoj se na psihu čoveka utiče različitim sredstvima i metodama, počev od agresivne muzike, sumnjivih sublimiranih parola, droge i alkohola) kreatori “vrlog novog sveta” „igraju na kartu“ ostvarenja dugoročnih ciljeva. Znaju oni da treba „ulagati u mladost“. Postavljajući poželjne holograme, oni određuju i okvire u kojima će se "posrednom strategijom" kroz kulturu i zabavu poturati nevidljiva (stealth) liberalna ideologija i time nepovratno izmeniti kulturna matrica jednog naroda. Radi se, u stvari, o „programiranju“ vojske mladih za neke mnoge ozbiljnije planove i zadatke koje će biti „potrebno“ ostvariti u bližoj ili daljoj budućnosti.
I na kraju, celu ovu priču „začinićemo“ jednom vrlo zanimljivom izjavom iz 2003. godine:
EXIT Festival je 2003. godine postao država. Kao prava država, dobio je svoju zastavu, sa četiri boje (koliko je i programskih dana), pasoše koje su posedovali svi jer su u pitanju bile programske knjižice, lične karte koje su zapravo bile ulaznice za Festival, ali i konzule i ambasadore (preuzeto sa sajta www.exitfest.org).
Na koji način shvatiti prethodno? Da li „EXIT država“ u suverenoj državi Srbiji predstavlja oblik kulturnog separatizma, i odakle crpi svoj „kulturni monopol“? Da li se time zlurado podsmeva neuspehu vladajuće srpske elite da napravi iole valjanu državu, i da li to neko priprema alternativu, tj. „izlaznu strategiju“, ako ovi na vlasti „podbace“? Ako je stvarno EXIT država, kako je predstavljaju, onda bi trebalo da ima i svoju regularnu vojsku. Za koga, koje i čije ciljeve i interese bi se ta „vojska“ borila i ko bi joj bio komadant? Naravno, glavni komadant će ostati večita nepoznanica. Ali za sve nas je bitno da bar znamo odgovor na pitanje: ko bi bio potencijalna meta „dece novog sveta“?
Razmislimo malo o svemu ovome dok budemo bezbrižno đuskali u „EXIT ritmu“, jer kad „svirka“ prestane, moglo bi da bude kasno za sve.
Novi Sad, 08.07.2009.
Novi Sad, 08.07.2009.
8. jul 2009 0:17:11 | 29 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Bajden: SAD NEĆE SPREČITI NAPAD NA IRAN
Obamina administracija neće pokušati da spreči Izrael ukoliko ta zemlja odluči da se upusti u vojnu intervenciju protiv Irana, naglasio potpredsednik SAD Džo Bajden.
Takva odluka mogla bi biti doneta u Tel Avivu kako bi se eliminisale nuklearne pretnje Teherana.
U televizijskom intervjuu medijskoj kući ABC, Bajden je rekao da SAD ne mogu drugoj suverenoj zemlji diktirati šta sme a šta ne sme da radi.
Nakon što ga je novinar ABC-ja više puta otvoreno upitao da li će SAD sprečiti Izrael u nameri da napadne Iran, Bajden je svaki put ponovio da Izrael, kao suverena zemlja, ima pravo da samostalno donosi odluke.
On je dodao da je Obamina ponuda za dijalog sa Iranom i dalje otvorena, ali da je na Teheranu sada da načini korak u tom pravcu.
Predsednik SAD je Iranu dao rok do kraja godine da sa Zapadom započne pregovore o svom nuklearnom programu.
(izvor - BBC)
(izvor - BBC)
Milan Vidojević: PETAR PAN - JUNAK KOME JE PROGRAM OBRISAN
Nije da se smrt Majkla Džeksona nije očekivala. Već godinama su je najavljivali tabloidi, razni "stručnjaci" su komentarisali njegov izgled, plastične operacije, izbeljivanje kože, bio je i Petar Pan i Frankenštajn u isto vreme. Naravno da je smrt konačna tačka na ovaj kontraverzni život i bez obzira na simpatije ili antipatije, jedan nesrećni umetnik je napustio svet, to izaziva i tugu i poštovanje za ono što je uradio na polju pop muzike.
No, dok su obožavatelji očajavali a samozvani predstavnici porodice, pokojnog Majkla, i ljudi iz zabavljačkog polusveta, drveni advokati i slični bagaž koji ide uz slavne ličnosti, utrpavali u medije da kažu šta znaju o njegovom životu i smrti, a zapravo želeli da se pojave u medijima makar to bilo i nekrofilski, detalji bizarne smrti i života Majkla Džeksona počeli su da formiraju sliku koja se neće dopasti onima koji bi sigurno zauvek želeli da ostanu u dubokoj senci i da ni na koji način ne budu povezani sa životom i smrću Majkla Džeksona.
Krenimo zato redom u ovoj analizi. Šta je zvanično poznato do sada. Nešto posle 12 časova 25. juna, neko je pozvao hitnu pomoć iz kuće u Holmbi Hilsu u Los Anđelosu, rekavši da je "jednom gospodinu" pozlilo, da mu neko daje reanimaciju, da pokušava da ga oživi, ali da "gospodin" ne reaguje. Hitna pomoć je stigla u 12,30 i tu zatekla "gospodina" u komi, tojest Majkla Džeksona, i lekara, kasnije se ispostavilo ličnog, dr Konrada Roberta Mareja, koji je masažom pokušavao da mu oživi rad srca. Lekari u bolnici su više od jednog sata pokušavali da ožive Majkla Džeksona, bez uspeha.. Policija u početku nije imala razloga da sasluša dr Mareja, sem da uzme izjavu, ali je doktor u međuvremenu nestao, nije se javljao u Hjuston, gde ima ordinaciju, nije odgovarao na pozive i poruke na mobilni telefon, ne zna se gde je trenutno, pa je policija raspisala poternicu za njim.
Navodno je misteriozni pozivač hitne pomoći bio čovek iz obezbeđenja na ulazu u zgradu, jer u apartmanu u kome je stanovao Džekson nije bilo telefona (?) Doktor, koji je dolazio svakodnevno u kuću da mu daje injekcije, nije znao adresu (?!), pa je morao da izađe kad je Majkl pao u komu i da nađe nekog da pozove hitnu pomoć! Na stranu, što izgleda da doktor nema mobilni telefon, pa mora da nađe nekog ko ga ima?
Šta je Majkl dobijao od "terapije"? Šerilin Li, medicinska sestra i nutricionista, koja je pripremala energetske napitke i hranu za Majkla u toku meseci priprema za seriju koncerata, izjavila je da je Džekson patio od teškog oblika nesanice, koja ga je mučila od 2005.godine, posle suđenja na kome se branio od optužbi da je pedofil i da je seksualno zloupotrebljavao decu koja su često dolazila na njegovo imanje "Nedođija", nazvano po "zemlji" Neverland, u kojoj je živeo Petar Pan.
Ona tvrdi da je Majkl tražio da mu nabavi i daje intravenozno Diprivan, poznat kao i Propofol, ali da je ona odbila. Reč je o anestetiku koji se koristi u operacionim salama. Za razliku od drugih anestetika, oni koji su primili Diprivan lako se bude kad prođe njegovo dejstvo i "bistre su glave." Nema ga u slobodnoj prodaji, mogu ga nabaviti samo bolnice i licencirani lekari i medicinske sestre. Lijeva kaže da ju je Džekson zvao 21.juna u panici jer je počeo bio "da se hladi" i da mu je ona preporučila hitan odlazak u bolnicu. Nije je poslušao jer je očigledno imao nekog ko mu je davao Diprivan. Jedini problem sa ovim anestetikom jeste da se mora davati u izuzetno precizno odmerenoj dozi, što iskusni anesteziolozi znaju, ali je pitanje ko je Džeksonu davao Diprivan. Svako "predoziranje" izaziva ubrzan rad srca što može dovesti do srčanog infarkta, što se Džeksonu i desilo.
Slike iz ambulantnih kola pokazuju čudnu stvar. Nos Majkla Džeksona je "smrskan", ima kosu, ali u izveštaju iz bolnice piše da je "ćelav" (?), da su konstatovana četiri slomljena rebra i četiri uboda od igle na grudima (što je verovatno posledica reanimacije), ali i da je imao podlive na leđima, potkolenici, itd. Noć pred smrt imao je probu sa igračkom grupom sa kojom se pripremao za koncerte, delovao im je potpuno normalno i koncentrisano. Rezultati toksikološke analize znaće se za tri nedelje, ali će to možda biti nesvrsishodno, pošto porodica želi sahranu (i kremaciju) već u nedelju, a "pepeo će biti rasut po Nedođiji."
Analiziraću sada Majkla Džeksona iz sasvim drugog ugla, "fantastičnog i bizarnog" koji bi mu i inače pristajao. Čuli ste za programe kontrole uma, MKUltra, i posebno program "Monarh", koji je pripremao decu za pedofilske zloupotrebe, satanske rituale, nanoseći im nepopravljivu psihičku i fizičku štetu, o čemu sam pisao u knjizi "Dosije Omega." Jedna od najomiljenijih tehnika bila je korišćenje kriptičkih stihova "Čarobnjaka iz Oza" i Diznijevih likova. Deca u obdaništu u vojnoj bazi Prezidio kod San Franciska su agentima FBI ispričala da su ih "Miki i Šilja" kupali u kadi, "igrali se sa njima" i radili druge stvari. Kao "Miki" kasnije je identifikovan Majkl Akvino, potpukovnik američke armije, satanista i osnivač okultne, nacističke lože "Hram Seta". Sad više nije u armiji, ali Hram Seta postoji i danas.
Još strašnija je priča Keti O'Brajen, programirane prostitutke koja je radila za CIA. Na "okidač" iz programa koji bi se došapnuo "korisniku", kako bi se ona "uključila", radila je sve ono što bi "korisnik" tražio. Sama je bila seksualno iskorišćavana kao dete od strane oca, ujaka, njihovih drugara, dok nije prebačena u "Školu šarma", kako je CIA zvala svoj centar za obuku. Kad je završila obuku, kao seksualna robinja dodeljena je senatoru Birdu, a koristili su je i Pjer Trido, kanadski premijer, Madlen Olbrajt i mnogi drugi. U jednom trenutku su je "udali" za Vejna Koksa, serijalnog ubicu koji je radio za CIA.. Očekivalo se da će njihov sin "imati gen ubice" i moći da se programira za potrebe službe. O'Brajenova je rodila ćerku, Keli, koja je takođe kao dete prošla obuku koja je bazirana na fizičkoj i psihičkoj traumi kako bi se izazvao "sindrom višestruke ličnosti" od kojih bi se svaka programirala za neku aktivnost, samo zavisi od "trigera" koja će se aktivirati. Keli je seksualno iskorišćavao Ronald Regan i drugi perverznjaci iz vrhova Iluminata. Keti O'Brajen je spasao i deprogramirao Mark Filips, koji je radio za NASU, koju su formirali izbegli nacisti Trećeg Rajha. Tako je Keti O'Brajen bila u stanju da se seti šta se desilo s njom i da napiše knjigu o tome.
Isti program kao Keti O'Brajen je prošla i Merilin Monro, verovatno i Kurt Kobejn, i mnoge druge ličnosti iz sveta filma, muzike i industrije zabave, ali to nije trenutno naša tema.
Majkl Džekson je bio traumatizovan kao dete od strane oca, koga se panično plašio do kraja života. Moguće je da je bio rob iz programa "Monarh"čiju su karijeru gradili oni koji su od njega napravili "Mesiju" čitavih generacija (u Otkrovenju lažne mesije su ovog tipa, ne lideri država ili religiozni gurui). Bio je Petar pan, lik iz Diznijeve mračne galerije likova, "večno mlad", koji će decu odvesti gde? Setite se legende o "Čarobnom frulašu." Majkl Džekson je prodao 750 miliona ploča i bio je u dugovima! Naravno, taj novac nije bio njegov, on je rob iz programa, novac pripada gospodarima. Zato živi u iznajmljenoj kući koja nema telefon, da ne bi mogao da se otrgne iz programa. Jedino ga posećuju "doktori" koji održavaju program.U jednom trenutku je otišao u Bahrein, gde je bio u posedu novog "hendlera", šeika Abdulaha bih Hamada al-Kalife, koji mu je pozajmljivao novac za život (!), a zauzvrat mu je Džekson prepisao "prava na autobiografiju, koncerte, novu ploču", i koješta! Princu iz Bahreina nije dovoljan prihod od nafte, trebaju mu autorska prava na knjigu. Kakva farsa! Preveli su Majkla u islam, a onda ga vratili u SAD, pod kontrolu Farakana, mračnog vođe američkih ekstremnih muslimana, naslednika ubijenog Malkolma X, za koga mnogi tvrde da je "projekt CIA".
Povodom smrti Majkla Džeksona oglasio se propovednik Džes Džekson, koji je pozvao Majklove fanove da se ne ubijaju zbog Majkla, "već da u njegovo ime živimo kao braća i sestre a ne da umiremo kao budale." Kakva umna diareja, od masona 33.stepena lože Prins Hol, koji je mirođija u svim javnim dešavanjima u SAD, a sada je blizak i novom predsedniku Baraku Obami.
Povodom smrti Majkla Džeksona oglasio se propovednik Džes Džekson, koji je pozvao Majklove fanove da se ne ubijaju zbog Majkla, "već da u njegovo ime živimo kao braća i sestre a ne da umiremo kao budale." Kakva umna diareja, od masona 33.stepena lože Prins Hol, koji je mirođija u svim javnim dešavanjima u SAD, a sada je blizak i novom predsedniku Baraku Obami.
Da li je Majkl Džekson zaustavljen pre nego što je svoje koncerte iskoristio da upozori ljude na ono što spremaju Iluminati? Hteo je da govori o Ujedinjenim Nacijama i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i o njihovim planovima za desetkovanje ljudi u svetu. Da li je Džekson shvatio kakva je žrtva postao, da li je hteo da se opravda i to ispravi, govoreći protiv onih koji su ga pretvorili u nakazu, praveći od njega "palog anđela" koji će predvoditi "decu", što će reći našu budućnost, u propast? Ako je postao toga svestan i odupro se, onda je jasno da su ga "isključili." Program mu je resetovan. Život mu je ugašen. Ali će ipak, zbog želje da ispravi strašnu sudbinu koju su mu namenili, završiti u raju. To mu od srca želim. Sapienti sat.
Beograd, 03.07.2009.
Deo drugi : Кralj je mrtav - živeo kralj!
Beograd, 03.07.2009.
Deo drugi : Кralj je mrtav - živeo kralj!
3. jul 2009 0:08:11 | 11 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
MONSANTOVA GENETSKI MODIFIKOVANA POPULACIJA?
Naučnici Agencije Evropske unije (EU) za ispravnost hrane (EFSA) potvrdili su da je genetski modifikovan (GM) kukuruz američke biotehnološke kompanije "Monsanto", jedini biotehnološki usev koji se, za sada, komercijalno uzgaja u EU, bezbedan za ljudsku potrošnju i ishranu životinja. EFSA, sa sedištem u italijanskom gradu Parma, je saopštila da je kukuruz MON 810, otporan na insekte, "bezbedan koliko i konvencionalan kukuruz kad je reč o potencijalnim uticajima na zdravlje ljudi i životinja".
S druge strane, u svojoj knjizi „Seme uništavanja: Skriveni plan genetske manipulacije“ autor Bil Engdal tvrdi da postoji "đavolski plan" kako Vašington i četiri anglo-američka poljoprivredna džina planiraju da dominiraju svetom patentirajući forme života kako bi pridobili kontrolu nad proizvodnjom hrane u čitavom svetu i to sa razlogom koji je zastrašujući – redukcija ljudske populacije?! Engdal podupire ove činjenice,između ostalog, i rečima Henrija Kisindžera iz 1970. : „Kontrolom nafte kontrolišeš države, kontrolom hrane kontrolišeš ljude“. Inače sila koja stoji iza čitavog projekta sa genetski modifikovanim usevima je Rokfeler Fondacija. Evo šta o tome kaže Bil Engdal u svojoj knjizi »Seme uništenja«: “Suština američke projekcije u postizanju svetske dominacije počiva na razvoju ključnih strateških prednosti, koje ni jedna druga nacija niti savez drugih nacija u svetu ne može zaustaviti. Za ovo planeri u Pentagonu koriste termin »dominacija punog spektra«. Ovo uključuje globalnu vojnu dominaciju, dominaciju nad svetskim zalihama nafte, koje su organičene i nesumnjivo pri kraju, kontrolu nad svetskom monetarnom politikom, odnosno rezervnom svetskom monetom – dolarom. I, svakako kontrolu u budućnosti svetske poljoprivrede kroz kontrolu najvažnijih GM patenata posebno GM kukuruza i soje”.
