Srpska Analitika
Ekskluzivno za Srpsku Analitiku govori Milorad Vukašinović: "GEOPOLITIKA POSTMODERNE" - RAT ZA DUŠE LJUDI
Klasična geopolitika u 21. veku zamenjena je “geopolitikom postmoderne”, što praktično znači da je odnos prostornog i političkog dobio novu kvalitativnu dimenziju. Imperativ novorođene geopolitike nije samo ovladati prostorom ili njegovim resursima, već i dušama ljudi koji tu žive, kroz nametanje i „ubrizgavanje“ različitih psiholoških, socijalnih i kulturoloških obrazaca, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Srpsku Analitiku, ugledni publicista i novinar Milorad Vukašinović, urednik i voditelj popularne emisije „O svemu pomalo sa“ koja se emituje na novosadskoj televiziji Most.
Intervju pripremilo uredništvo SRPSKE ANALITIKE
Nedavno ste objavili knjigu pod naslovom “U tamnom srcu epohe”, u kojoj analizirate najvažnije tendencije u međunarodnoj politici i njihov uticaj na postjugoslovenskom prostoru. Šta biste izdvojili kao osnovni zaključak vašeg istraživanja?
Knjiga “U tamnom srcu epohe” nastavak je istraživanja kojeg sam započeo objavljivanjem dve prethodne knjige “ Suočavanja – izabrani razgovori” i “Trenutak istine”, u kojima sam promovisao stav da se događaji na postjugoslovenskom prostoru ne mogu razumeti bez analize šireg epohalnog konteksta, koji je nastao posle završetka “hladnog rata”.
Njegova osnovna karakteristika, je nastojanje preostale supersile da ostatku sveta nametne sopstveni interes uz brutalno kršenje svih principa međunarodnog prava, posebno Povelje Ujedinjenih Nacija.
Ideja o “novom svetskom poretku”, o kojoj je početkom devedesetih govorio američki predsednik Buš stariji, pretvorila se u “globalni nered”, čije posledice nije jednostavno predvideti. Otuda je, da bi se koliko toliko razumeli paradoksi savremenog sveta potreban nov multidisciplinaran pristup analizi međunarodnih odnosa, pošto dosadašnji pristup oslonjen na vrednosti i institucije nastale u doba hladnog rata nije u stanju da pruži precizne odgovore. Ovo je jedan od najvažnijih zaključaka ove knjige.
Naime, analiza “globalnih tendencija” pokazuje da je proces globalizacije prouzrokovao pojavu novih činilaca u međunarodnoj politici, od transnacionalnih korporacija i nevladinih organizacija, do tajnih i polutajnih društava, koji su istina oduvek bili prateća pojava istorije, ali kojima je epoha globalizacije dala novo značenje. Njihovo zajedničko obeležje je da deluju van legalnih tokova i imaju ogroman uticaj na donosioce ključnih političkih odluka, što veoma usložnjava predviđanja i analize.
U manifestu o osnivanju jedne od najuticajnijih organizacije svetske zakulise Trilateralne komisije, još sedamdesetih godina prošlog veka, princip pregovaranja između država proglašen je neefikasnim, uz konstataciju da “diplomatiju država treba zameniti diplomatijom korporacija”.
Dakle, u ime načela efikasnosti, otpočeo je proces marginalizacije države, na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu uz promociju nove ideološke paradigme, neoliberalizma. Od sedamdesetih godina, do danas država je izgubila monopol, čak i u onim sektorima koji su od vitalnog značaja za njeno funkcionisanje, kao što je sektor bezbednosti. Da ne govorimo o ekonomiji i politici, obrazovanju i kulturi. Svi navedeni fenomeni, dobili su poslednjih decenija potpuno novo značenje što je izazvalo teške posledice koje se ispoljavaju u širokom spektru: od pojave ratova srednjeg i niskog inteziteta, do ekstremnih šokova na ekološkoj i socijalnoj ravni.
Ova knjiga nastala je uporedo sa objavom svetske finansijske krize, koja bi mogla da bude okidač promena u međunarodnoj politici?
Nema nikakve sumnje da se pod uticajem globalne krize pojavljuju konture novog višepolarnog sveta, u kojem Sjedinjene Države neće biti toliko dominantne, kao tokom devedesetih godina, prošlog veka.
Ipak, pristalica sam teorije po kojoj je suštinska višepolarnost još uvek više potencijalna, a manje realna činjenica. Naime, osnovno pitanje nije da li želimo jednopolarnu ili višepolarnu globalizaciju, već da li se neminovna višepolarnost gradi na geopolitičkim kriterijumima “atlantizma”, anglosaksonskog sveta ili principima “kontinetalizma”, čije postojanje simbolizuju Evropa, Rusija, Kina, Indija, islamski svet i Latinska Amerika.
Čak i ugledni teoretičari međunarodnih odnosa, olako prelaze preko činjenice, da je globalizacija proces koji pored integrativnih ima i dezintegrativna svojstva, odnosno da je reč je o procesu koji ispoljava snažan unutrašnji dinamizam i protivrečnosti. Otuda je konstatacija o globalizaciji koja deli društva, realna slika savremenog sveta.
Danas je mnogo pravilnije reći, kako paralelno i u neprekidnom unutrašnjem sukobu postoje, dve Amerike, dve Rusije, dve Kine, nekoliko islamskih svetova i nekoliko projekata Evropske Unije. Ono što je zanimljivo, to je da se ti različiti projekti povezuju na transnacionalnom ili regionalnom nivou.
Tako nastaju paradoksalni savezi, poput povezivanja atlantskih centara Kine sa sličnim centrima u Americi, ili čudnog “saveza islamizma i atlantizma” u Bosni. Nasuprot tome, postoje i primeri saveza islama i Rusije u Abhaziji, ili povezivanja kontinetalne Kine sa Rusijom, u okviru Šangajske grupe.
Nauka o međunarodnim odnosima, nastala posle Drugog svetskog rata, ovakve pojave nije u stanju da objasni, jer je naučnost uvek “implicite” prožeta određenim ideološkim diskursom. Problem je nastao onog trenutka, kada se dogodio fenomen “kraja ideologija”, što je samim tim proizvelo i očiglednu “krizu naučnosti”.
U isto vreme, ova pojava je osnovni uzrok ponovne afirmacije geopolitike, kao discipline koja se bavi odnosom prostornog i političkog.
Koliko je osnova teze o tome, da je pod uticajem razvoja tehnologije, nastala
Teoretičar Dugin u svojim radovima, govori upravo o tome, da je poslednjih
To praktično znači da je odnos prostornog i političkog, dobio novu kvalitativnu
Ovde nije reč o imperiji u istorijskom značenju tog pojma; to je imperija koja jednostavno simbolizuje razvoj zapadne civilizacije i predstavlja njenu “kvintecenciju”, koja je počela raskidom sa tradicijom u periodu moderne, do raskida sa modernom u epohi postmoderne.
Ostatak sveta, dugo vremena, nije razumeo smisao promena koje su se dogodile u SAD, tokom šesdesetih godina, kada je izvedena prva “plišana hipi revolucija”. Američka omladina, nezadovoljna vijetnamskim ratom i unutrašnjim krahom mehanizama socijalne države izašla je na ulice, potpuno nesvesna da učestvuje u urušavanju jednog društvenog modela, koji se u izvesnoj meri oslanjao na tradicije i vrline klasičnog kapitalizma, zasnovanog na “protestantskoj etici” o kojoj je kao “duhu kapitalizma” pisao slavni Maks Veber.
Umesto toga, nastaje jedan postmodernistički diskurs relativizacije svih vrednosti, koji je izrodio “novu kapitalističku klasu”, čiji je hedonizam nezajažljiv i koja svoje prohteve želi da ostvari odmah i bez mnogo rada. Takav kapitalizam nastao pod uticajem postmoderne, a čiji je simbol Vol strit, decenijama unazad, osnovni je uzrok ratova i užasa jedne civilizacije, koja teži planetarnoj dominaciji, iako u sebi nosi zadah smrti.
Nije ni malo slučajno, da se u krugovima “nove klase”, neprestano razmatraju scenariji smanjenja broja stanovnika na zemlji, jer tobože svet nema dovoljno resursa za ovoliki broj ljudi. Što je najgore, svi ovi projekti se razrađuju pod maskom “humanitarizma”, “pomoći siromašnima”, “deci Afrike”, brigom za očuvanje “životne sredine”.
Najbogatiji stanovnici ove planete, poput Rokfelera, Rotšilda, Bafeta, Gejsta i ostalih zlikovaca, odgovorni su za smrt miliona ljudi. Poslednja žrtva njihovih užasnih eksperimenata, je muzičar Majkl Džekson, koga su “transnacionalni krugovi” neprestano promovisali u simbola “novog doba”, lik bez rasnog, nacionalnog, polnog ili bilo kakvog identiteta, po ugledu na “junake crtanih filmova”, holivudskog masona 33. stepena Volta Diznija, koji zaleđen u nekoj hladnjači čeka da bude “resetovan u večni ovozemaljski život”.
“Geopolitika postmoderne” odnos prostornog i političkog, doživljava na postmodernistički način. Njen imperativ nije samo ovladati prostorom i njegovim resursima, već i dušama ljudi koji tu žive. Stvoren je neverovatan sistem kontrole misli, čija je suština u stvaranju velikog broja zavisnika u širokom spektru, od narkotičkih sredstava do televizijskog spektakla i internet igrica, kao danas najrasprostranjenijeg oblika socijalne patologije.
Tako projektovano biće, lišeno socijalnih veza, nije u stanju da se buni, niti da razmišlja o tome da li je pravedan svet u kojem 358 pojedinaca ima koliko i dve trećine stanovnika na planeti. To je suština postmodernizma u geopolitici.
U poslednjoj knjizi značajan deo posvećen je analizi delovanja američkog političkog establišmenta, posebno u posthladnoratovskom periodu?
Američki pogled na svet prožet je mitom o “jedinstvenosti i izabranosti američke nacije”, koja je pozvana da na zemlji ostvari “misiju širenja slobode i demokratije”.
Posthladnoratovski period sa poznatim karakteristikama, predstavljao je izuzetno pogodan ambijent za realizaciju ovih impulsa, koji u istorijskom smislu postoje od momenta nastanka Amerike kao države.
Često se zaboravlja, da su osnivači Amerike bili religiozni fanatici, kao i da je protestantski kalvinizam bio duboko utkan u osećanja prvih belih doseljenika. Nikada ne smemo smetnuti sa uma da je kalvinizam podelio ljude na vredne i manje vredne, kao i da je proklamovao tumačenje o materijalnom bogatstvu kao znaku “bogoizabranosti”. U epohi posle “hladnog rata”, ove karakteristike američkog svetonazora, ne samo da su opstale, već su dobile nove “postmodernističke podsticaje”.
Naime, relevantna sociološka istraživanja pokazuju da je uticaj “protestantskih sekti” na donosioce ključnih političkih odluka izuzetno porastao. Ova činjenica možda nije odlučujuća, ali je svakako izuzetno važna za razumevanje često iracionalnih stavova američke politike, koji se kreću u širokom spektru, od bespogovorne podrške državi Izrael, do ničim izazavane rusofobije kao konstante politike oba pravca američke demokratske i konzervativne političke duopolilije. Interesantno je da ona apsolutno ne protivreči zvanično proklamovanom “sekularizmu”, jer je jedno od osnovnih obeležja religijskog pogleda na svet nastojanje da reguliše sveukupnost ljudskog delovanja.
Za istraživače društvenih i međunarodnih odnosa, velika je misterija koliko je određeni religiozni uticaj osvojio političkog i društvenog prostora, posebno ako je reč o društvima, kao što je američko, gde se religija tretira kao “privatna stvar pojedinca”.
Podsetio bih na još jedan momenat koji ide u prilog navedenoj tezi. Reč je o govoru američkog predsednika Buša mlađeg u katedrali u Njujorku, posle tragedije 11. septembra. Čak je i američka štampa ovaj istup označila kao preokret na unutrašnjem planu, jer je prvi put posle toliko decenija, jedan predsednik govorio kao “religiozni propovedenik”. Ono što štampa nije naglasila to je da Buš mlađi nije govorio u lično ime, već u ime celokupnog američkog establišmenta, koji je bio prisutan i tako podržao “protestantski eshatološki scenario”, rata Amerike protiv zlog mitskog biblijskog bića “Goga i Magoga”, koji oličava “postmodernistička verzija islamofašizma”, koji je možda i iz religioznih poriva potpomogla “fanatizovana američka politička i vojna elita”, kojoj se iz nekih racionalno neobjašnjivih pobuda žuri da ostvari scenario "kraja sveta".
Jedan sam od retkih koji je sklon da veruje da je i sadašnja ekonomska kriza događaj prepisan iz neke od “biblija protestantskih fundamentalista”. Prema pisanju teoretičara Danijela Estulina, na jednom od sastanaka Bilderberga bilo je reči o podsticanju ekonomske krize. Zanimljivo je da se na tom sastanku koristio izraz “zahtevati uništenje”, što je pokazalo se bio eufemizam za sadašnju ekonomsku krizu. Malo je, međutim, poznat podatak da je sam Karl Marks, autor koga danas često citiraju u Americi, tokom rane mladosti napisao poemu “Igrač”, u kojoj na sličan način i sa puno mržnje govori o svetu, “koji treba uništiti da ne ostane ni kamen na kamenu”. Ova poema postala je nezaobilazno štivo koje se čita na satanističkim rutualima, koje praktikuju članovi organizacija svetske zakulise.
U celoj toj priči meni lično zanimljiv je još jedan podatak, koji je saopštio generalni sekretar UN, o tome da će pod uticajem krize bez posla ostati oko 50 miliona ljudi širom sveta, što je ekvivalent broju stradalih iz perioda najveće tragedije koju je doživeo svet, tokom događaja nazvanog Drugi svetski rat.
Veoma je interesantno da je pomenuti Ban Ki Mun diplomac Harvarda, univerziteta koje je tokom dvadesetog veka bio kovačnica globalističkih ideoloških kadrova. Na ovom univerzitetu veoma veliki uticaj ostvarila je izrazito racionalistička struja u protestantizmu, tzv. “unitarijanska crkva”, koja zastupa otvoreno satanističke stavove i negira božanstvo samog Hrista.
Šta su sa stanovišta geopolitike osnovne posledice svetske finansijske krize?
Svetska finansijska kriza, prvenstveno je kriza američkog sistema neoliberalnog kapitalizma. Reč je o višedecenijskom sistemu kriza, koji proističe iz strukturalnog defekta američke privrede, koji neprekidno proizvodi ekstremne šokove na unutrašnjem socijalnom planu.
Amerika je minulih decenija stvorila tzv. sistem finansizma, koji je omogućio prelivanje troškova sistemske krize na periferiju svetskog privrednog sistema. Unutrašnji socijalni mir održavan je ogromnim budžetskim i spoljnotrgovinskim deficitom, koji je omogućavao uvoz robe iz regiona sa jeftinom radnom snagom.
Druga komponenta uticaja je američka vojna moć, koja je decenijama unazad, partnere unutar atlantske zajednice, pre svega Evropsku Uniju i Japan, pretvorila u poslušne “geopolitičke vazale”.
Ova kriza međutim pokazuje, da je model trilateralne saradnje sa EU i Japanom, istrošen, odnosno da se prvi put unutar atlantske zajednice pojavljuju duboke protivrečnosti. Naime, slabljenje američke moći, zakonomerno rađa nove geopolitičke perspektive za Evropsku Uniju i Japan, čije privredne elite, sve više teže kontinentalnom povezivanju sa Rusijom i Kinom. Nastaju novi geoekonomski savezi, na principu pragmatičnog saznanja, da je model privrednog razvoja nemoguć bez energetske stabilnosti, koju obezbeđuje Rusija.
Pored toga, EU i Japan, imaju veoma razvijene socijalne sisteme, koji su uprkos talasima globalizacije opstali, što je okolnost koja svakako nije za potcenjivanje.
Ipak, potpuna “geopolitička emancipacija Evropske Unije i Japana” nemoguća je bez reforme bankarskog sektora, koji je najznačajniji element američke “geopolitike postmoderne”. Naime, ovo je jedna od najznačajnijih pouka krize, jer se pokazalo da su transnacionalne bankarske grupacije, činilac destabilizacije svetske privrede i najvažnije oruđe globalističkih centara moći.
Njihova osnovna karakteristika je da deluju nezavisno od društvenih okolnosti, o čemu uostalom svedoči i žalostan primer Srbije, gde uprkos masovnoj nezaposlenosti i socijalnoj bedi, bankarske grupacije ostvaruju ogromne profite.
Pored toga potrebno je po svaku cenu izbeći model “socijalizacije bankarskih dugova”, koji sprovodi nova američka administracija, koristeći se perfidnom igrom korišćenja državnih resursa za spašavanje generatora krize sa Vol strita. Moj je utisak da ovakav koncept nema podršku evropskih političkih elita, iz jednostavnog razloga, što je svest o nacionalnom interesu još uvek dominantna u Evropi.
Zbog svega navedenog slobodan sam da zaključim, da će Amerika narednih godina, zdušno raditi na razbijanju Evropske Unije, po tzv. “kulturno civilizacijskom obrascu”. Američka CIA nedavno je objavila dokument po kojem će do 2020. godine, pod uticajem krize, na temeljima sadašnje EU nastati praktično tri zajednice: zapadno evropska, srednje evropska i pravoslavna unija, što možda i ne bi bilo tako loše, kada bi prilikom stvaranja ovakvih zajednica dominirali geopolitički a ne nacionalistički kriterijumi.
Ipak, slobodan sam da konstatujem, da za sada u Evropi ne postoji takva svest, o čemu svedoči i podrška evropskih političkih elita, konceptu “nezavisnosti Kosova”, koje se savršeno uklapa u američki koncept trajne destabilizacije evropskog kontinetna.
Na kraju razgovora, slobodni smo i da Vam postavimo pitanje o geopolitičkim perspektivama Srbije i regiona Balkana?
Geopolitička perspektiva Srbije potpuno zavisi od širih geopolitičkih tendencija na evropskom kontinetu. Sa stanovišta američke geostrategije, Srbija i nije deo evropske kulture i civilizacije, već je deo koncepta “proširenog Bliskog Istoka”, u čijem je središtu neosmanska islamistička Turska.
Srbija se odavno tretira kao deo turske interesne sfere, o čemu nedvosmisleno svedoči niz zaključaka sa sastanaka organizacija koje simbolizuju uticaj atlantske zajednice na prostoru, koji vašingtonski osmatrači definišu kao “meki trbuh Evrope”.
U poslednjoj knjizi citirao sam čuveno pismo nemačkog ambasadora Vimera, sa konferencije koja je održana, posle Nato agresije u Slovačkoj 2000-te godine. Jedan od najvažnijih zaključaka je da Srbija, verovatno zbog vojnog prisustva SAD, “mora da bude trajno isključena iz evropskog razvoja”. Zbog toga, svih ovih godina američka administracija, radi na delegitimisanju države Srbije.
Ovakvoj koncepciji ide na ruku i politika aktuelne vlasti koja je olako prešla preko podrške SAD i EU konceptu “nezavisnosti Kosova”, koji kao što sam već rekao ima duboko antievropski karakter.
Mislim da bi svaka država, na ovakve izazove reagovala mobilizacijom svih resursa. Nažalost, u praksi se dešava nešto sasvim suprotno.
Ovom prilikom naglasio bih i da politika razbijanja Srbije nije okončana. Ovde se ne radi samo o teritorijalnoj dekompoziciji, već i atomizaciji srpske nacije, kroz forsiranje brojnih projekata čiji je cilj “promena kulturnog identiteta srpskog naroda”.
Dešava se proces “infantilizacije javne sfere”, čemu osim političara veoma doprinose i proamerički mediji. Čitav prostor se ubrzano provincijalizuje, što onemogućava svaku ozbiljniju raspravu o geopolitičkim perspektivama Srbije.
Novi Sad, 30.08.2009.
30. avgust 2009 19:32:19 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Vanja J. Vučenović: "MONARH" PRESUDIO KRALJU
"I'm Starting With The Man In
The Mirror
I'm Asking Him To Change
His Ways
And No Message Could Have
Been Any Clearer
If You Wanna Make The World
A Better Place..."
Ako su još do juče i postojale neke nedoumice vezane za misterioznu smrt kralja popa, Majkla Džeksona, danas su sve sumnje i definitivno odgnane. Ne, više se ne može govoriti o samoubistvu, iako je uistinu bilo (ne)ozbiljnih medijskih pokušaja da se svetska javnost u prvim informacijama o tragičnom kraju „Petra Pana“ vešto spinuje u tom pravcu. Pošto je s jedne strane „izgrađen“ u večno mladog „čarobnog frulaša“ sumnjivih moralnih nazora, svojevrsnog „sveca“ postmoderne kojem će se klanjati deca budućnosti u nadolazećem „svetu Nedođije“, a s druge strane zaradio dovoljno da bi zadovoljio finansijske apetite onih koji, u stvari, stoje iza eksperimenta „Džekson“, pomenuti „veliki majstori iza zavese“ su jednom zavek rekli - dosta - i pritisnuli dugme „delete“. Majkl je tako jednostavno izbrisan kao broj. Brutalno skinut sa pokretne trake za štancovanje „super heroja“ globalizma. Jer, ne zaboravimo da u „vrlom novom svetu“ sve ima svoj rok trajanja i svoju svrhu. Tako i „eksperiment Džekson“.
Ipak, da bismo pravilno razumeli šta se usitinu krije iza naprasne i zagonetne smrti „večno mladog“ Majkla, morali bismo se vratiti u prošlost, na same početke njegove, mora se priznati, blistave muzičke karijere. Naravno, jedno je uspeh na planu muzike koji se ne može sporiti kod Džeksona, a nešto sasvim drugo cena koju je lično morao da plati za taj prolazni bljesak zemaljske slave. U tu cenu se ugradio još Neko, a radi ostvarenja jednog višeg „paklenog plana“.
Kako je i zašto Majkl postao deo mind control programa, o kome je u svojoj izuzetno zapaženoj kolumni na ovom sajtu pisao kolega Milan Vidojević? Kako je, u stvari, sve počelo?
Da krenemo od Majklovih ranih početka.
Malo je poznata činjenica da je na Majklov muzički put presudno uticao njegov u mnogo čemu problematičan otac, Džo Džekson. Prema pojedinim izvorima iz zanimljive biografije Džeksonovih, upravo je Džo sredinom šezdesetih stvorio muzičku grupu Džekson 5 ( Jackson 5), koju su pored Majkla ( kao „najveće očeve uzdanice“) činila i njegova braća Džeki, Tito, Džermejn, Marlon. Bolesno ambiciozan, otac je nastojao da napravi veliki novac od muzičkog angažovanja svojih sinova. Nemilosrdno je postupao sa njima, a metode putem kojih ih je „disciplinovao“ bile su, najblaže rečeno, zastrašujuće. Deca su podvrgavana raznovrsnim „psiho-tretmanima“, a tokom odrastanja, nije im čak dozvoljavao ni da se druže sa svojim vršnjacima. Džo je svesno - možda sam, ali kako će dalji tekst pokazati, pre pod uticajem nekih drugih „aktera - pravio za dečake poseban autističan svet, u kome oni prirodno nisu ni mogla doseći optimalan nivo psihofizičkog razvoja. Dečaci, u stvari, i nisu imali pravo detinjstvo, pa stoga i ne čudi činjenica da Majkl u suštini nikada i nije odrastao, već je tokom celog svog života u ponašanju ostao dete zatočeno u nekom svom sopstvnom svetu. To je način na koji reaguju žrtve mind control programa baziranog na traumama; oni naprosto ostaju zaustavljeni, zarobljeni u vremenu u kome su preživljavali traume i psihička zlostavljanja. U Majklovom slučaju, to je rano dečačko doba. Onda postaje potpuno jasno zašto se Majkl tokom celog života identifikovao sa večno mladim, čistim i nevinim Petrom Panom, i zašto nikada nije želeo da odraste, da izađe iz svoje bajke u koju je, pokazalo se, protiv svoje volje ubačen. Naravno, „nekome na vrhu“ je bio potreban upravo takav Majkl.
Kada je shvatio da od svih sinova upravo u mladom Majklu leži najveći muzički talenat i potencijal, otac (izvesnije "neko" preko oca) je upravo njega targetirao za najjače i najekstremnije traumatske „tretmane“. Oni koji su znali za pomenute „tretmane“, objašnjavali su postupanje Džoa činjenicom da je bio pohlepan čovek, izuzetno lakom na novac a da je baš u Majklu video potencijalnu „zlatnu koku“ koja bi ga mogla učiniti bogatim preko noći. Opet, neki drugi su smatrali da je to bio jedini način ( tj. što podrazumeva mučenje po cenu slave) da se jedna prosečna crnačka porodica izbavi iz teških uslova života u Americi 60-ih godina.
I zaista, obe navedene teorije bi mogle lako da „piju vodu“, ukoliko bismo zanemarili jednu bitnu stvar, a tiče se činjenice da je tehnika traumatskih šokova kojima su bili podvrgavani dečaci, a pre svega Majkl do te mere bila sofisticirana da jednostavno nije bilo moguće da se, eto, tek tako intuitivno tata Džo bude upoznat sa njom. Ili, pak, da samouk, samostalnim proučavanjem dođe do saznanja o tako usavršenim metodama psihičkog zlostavljanja. Dakle, naprosto, to je nemoguća misija. Poznato je da ključ tih i takvih tajni drže samo „odabrani“.
Onda se nameće pitanje, gde je Džeksonov otac sve to mogao da nauči? Pa, jednostavno, „sve“ što je Džo upražnjavao kao da je doslovce prepisano iz spisa Iluminata („posvećenih“), a bilo je zasnovano na mind control tehnikama (uz upotrebu traumatskih šokova). Ništa što je radio nije moglo niti smelo da bude slučajno ili, tobože, proizvoljno. Improvizacijama, u takvim stvarima, jednostavno nema mesta. Zato sve ovo navodi na neodoljivi zaključak da je Džo Džekson najverovatnije bio duboko uključen u MKULTRA (mind control) program. I pri svemu tome, dobrano savetovan o svakom narednom „koraku“ koji će preduzeti u pogledu nesrećne dece.
S druge strane, da bi priča sa Majklovoj planetarnoj slavi dobila epilog kakav je dobila, bilo je neizostavno potrebno da Iluminati (čitaj „veliki majstori predstave“) ni po čemu poseban, dakle prosečan, crnački tinejdžerski kvintet bend Džekson 5 na mala vrata uvedu u američku muzičku industriju, te da mu projektuju i osiguraju neviđenu slavu. Naravno, kvalitet u tim stvarima ne igra presudnu ulogu. Najbitinije je da postoji neko tako velik da celu priču gura „iz pozadine“, i tada je uspeh zagarantovan. Najuticajniji mediji su u stanju da od ružnog pačeta naprave predivnog labuda, a jasno nam je ko u celoj ovoj priči drži i kontroliše medije. Time se otvorio put slave za Majkla, koji je, u stvari, od samih početaka bio odabran za centralnu figuru „projekta“. Džekson 5 je bio samo dobra odskočna daska za njegovu kasniju solo karijeru. Sve je bilo isplanirano do tančina i ništa nije bilo prepušteno slučaju.
Džeksonovom ocu je, kako stvari stoje, iz iluminatskih krugova ponuđena prilika da stekne veliko bogatstvo preko grupe Džekson 5, ali pod uslovom da zauzvrat uspešno realizuje prvu fazu paklenog mind control „treninga“ sa sinovima, a posebno sa Majklom za koga je, pokazalo se u danima posle, bila rezervisana specijalna „uloga“ u kontrolisanoj industriji zabave i šou biznisa. Preciznije rečeno, Majkl je bio čovek „zadatka“.
Naravno, mind control tretmani nad Majklovom ličnošću nastavljeni su i kasnije, tj. nakon prve faze „programa“ o kojoj je bilo reči, a za koju je u većem delu bio zadužen njegov otac. Logično, nakon toga na toj osnovi, usledila je i druga faza „programiranja“. Veruje se da je Džekson još na samim počecima solo karijere, početkom 70-ih, bio uključen u zloglasni program kontrole uma pod nazivom „Monarh“. Informacije radi, reč je o programi čiji je „zamorčić“ bio i sam Elvis Prisli. Kako ističe Fric Springmajer u svojoj sjajnoj studiji posvećenoj upravo ovoj tematici: „ U mnogim filmovima ili šou programima kao robovi Monarh programa „korišćeni“ su glumci ili izvođači, kao što su : Cathy O'Brien, Rosanne Barr, Bette Mittler, Marilyn Monroe, Loretta Lynn, Crystal Gayle, Wayne Newton, Frank Sinatra, Jimi Hendrix, Peter Lawford, Bob Hope i drugi.
Naravno, reč je o tako kompleksnom i sofiticiranom „programu“ da su njemu posvećeni čitavi tomovi ozbiljnih studija i radova ( u inostranstvu) , te bi stoga bio nezahvalan i sam pokušaj da se svi njegovi aspekti obrade i izanaliziraju u jednoj kolumni. Međutim, nastojaću , ako ništa drugo, onda bar da dotaknem neke najbitnije aspekte koji bi se mogli dovesti u kontekst sa tragičnim ulogom koja je „dodeljena“ glavnom junaku ove priče, Majklu Džeksonu.
Korišćenje velikog broja ogledala je u osnovi „Monarh“ programiranja. Svi ste verovatno videli kako izgledaju „sobe sa ogledalima“ u parkovima zabave. Ako i niste imali priliku da to vidite uživo, onda jeste sasvim izvesno u filmovima, jer se u mnogima pojavljuje baš taj detalj. Upravo je to mnoštvo ogledala (u spec. prostorijama) značajno „oružje“ za formiranje, tačnije cepanje više ličnosti u okviru jedne osobe. „Psihička ogledala“ koja se na taj način programiraju u umu žrtve programa, produkuju (po principu refleksije ogledala) hiljade novih ličnosti (identiteta), koje mogu biti akrivirane uvek kada god to „programeri“ požele. Praktično, na taj način stvara se šizofrena (višestruka) ličnost. Naravno, „aktivacija“ svake pojedinačne ličnosti može se izvršiti na različite načine. Najčešće su to određene posebno programirane reči koje po principu „okidača“ aktiviraju željenu ličnost u moru projektovanih ličnosti u jednoj osobi. Koliko je takvih ličnosti postojalo u Majklu? O kojoj ličnosti on peva u njegovoj poznatoj pesmi „The man in the mirror“ („I'm Starting With The Man In The Mirror I'm Asking Him To Change His Ways...“)? А o čemu peva već pominjani slavni Džimi Hendriks u pesmi „Room full of mirrors“ („I used to live in a room full of mirrors all I could see was me then I take my spirit and I smash my mirrors...“)? Kome su se oni tu, u stvari, obraćaju? Kakvi su ih to demoni progonili na javi i u snu? Majkl je patio od nesanice? Koga su to videli u ogledalima? Naravno, o odgovorima na ova pitanja sada možemo samo da nagađamo. To su tajne koje su oni nepovratno odneli sa sobom u grob, nažalost. Nama ne preostaje ništa drugo, nego da sliku ovih zagonetnih života formiramo na osnovu fragmenta koji su nam dostupni.
Naravno, sam Majkl je "uključivan" i "resetovan“ po potrebi „progamera“. Kada je to trebalo, bio je dečak, večno mlađani „Petar Pan“ koji je „voleo“ dečake, po potrebi ozbiljan i odgovoran otac, a što je najindikativnije od svega, ponajviše marioneta koja je finansijska sredstva ostvarena od koncerata i prodanih ploča bespogovorno ustupljivala „gospodarima programa“. Ništa manje nije značajna njegova rola kao odašiljaoca poruka putem pesama, a koje su sastavljala „ gospoda sa vrha“. To je jedan od načina da se „stado“ drži na oku. Ne potcenjujte kontrolu koja može biti uspostavljena putem muzike. Pogotovu u situaciji, kada je neko tako ultra popularan kao Džekson. Naravno , njegove pesme su sadržale i određene skrivene sublimirane poruke. Pogledajte samo ovaj video ispod.
Zanimljivo je i to da je nakon Majklove smrti zabeležen do tada neviđen porast prodaje njegovih ploča. Gde će otići te silne pare, Majklovoj deci, njegovom bratu? Čisto sumnjam. Izvesnije je da će deo pripasti njegovom ocu Džou, koji je bio, kao što smo ukazao nešto ranije, nezaobilazna figura celog programa.
Kao što je kolega Vidojević dobro primetio u svojoj kolumni, Majkl Džekson je prodao oko 750 miliona ploča, a bio je u dugovima?! Naravno, priča o ultra bogatom Majklu bio je ništa drugo do sjajan hologram stvoren za potrebe javnosti i medijskog eksploatisanja. Novac nije bio njegov, pripadao je gospodarima „programa“. Da bi što uspešnije bio podražavan lik Petra Pana koji je obitavao negde duboko u Majklu, da bi programirana slika u njegovoj glavi bila što življa, on je morao da ima i svoj „Neverland“, na kome je trebalo da se druži sa dečacima (svojom voljom ili mimo nje, jer je pitanje koliko je bio u stanju da upravlja svojim postupcima).
Od silnih milijardi koje je zaradio, smrt je dočekao, zamislite, u iznajmljenoj kući koja, eto čuda, nema ni telefon. A verovatno sve to zbog toga, da ne bi mogao da se otrgne iz programa ukoliko bi kojim "nesrećnim" slučajem sećanja počela da naviru. Jedino su ga posećivali "doktori" ( tzv. „program handlers“) koji su održavali program raznim medikamentima. Kada je došlo vreme isti ti „doktori“ su verovatno „na mig“ gore pominjanih prevelikom dozom lekova „ugasili“ program. Sada su, prema nekim informacijama, pod burnim okom i nadzorom CIA-e. Naravno, ništa im se neće desiti. I javnost neće nikada saznati ništa više o stvarnim razlozima i motivima Džeksonovog ubistva. I nije on prvi, a kako stvari stoje ni poslednji velikan u Americi koji je doživeo ovako tragičan i u isto vreme zagonetan kraj.
Elem, da ne bih na kraju ostao nedorečen ili, ne daj Bože, pogrešno shvaćen. Nije ovo samo tekst o Majklu i njegovoj sudbini i užasnoj ulozi koja mu je dodeljena u ovom svetu. Ovde se radi o nečemu mnogo širem. Priča o kralju popa tera nas da se zapitamo, koliko je danas istih takvih lutaka ostalo da „igra“ na svetskoj pozornici. Neki su u sferi kulture, dakle, muzike i filma, a neki i u politici. Nekima možda dajemo i svoj glas na izborima, iako ih ne biramo, a toga još nismo ni svesni. Bar počnite da razmišljate o svemu ovome na šta sam pokušao da ukažem u ovom skromnom tekstu. To će biti prvi pozitivan znak da ste još uvek „van programa“. Da, dobro ste pročitali - još uvek... Sapienti sat.
Novi Sad, 26.08.2009.
27. avgust 2009 18:20:59 | 5 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Aleksandar Dugin: TEORIJA MREŽNOCENTRIČNIH RATOVA
Vojno rukovodstvo SAD prihvataju novu (mrežnu) teoriju rata
Kancelarija za reformisanje OS sekretara za odbranu (Office of Force Transformation) pod upravom viceadmirala Artura K. Sibrovski (Cebrowski) sačinila je novu koncepciju vođenja ratova („emerging theory of war“). Ona se danas aktivno uvodi u praksu izvođenja borbenih dejstava SAD u Iraku i Avganistanu, testira tokom manevara i na simulatorima.
Tri ciklusa civilizacije i tri modela vojne strategije
Mrežnocentrična teorija rata je zasnovana na fundamentalnoj podeli ciklusa ljudske istorije na tri faze – Agrarnu, Industrijsku i Informacionu epohu, i svakoj od njih odgovaraju posebni modeli strategije.
Tim epohama strogo odgovaraju sociološki pojmovi – premoderna, moderna i postmoderna. Informaciona epoha – to je razdoblje postmoderne koje se odigrava danas, kada razvijena društva Zapada (u prvom redu SAD) prelaze u kvalitativno novu fazu. Teorija mrežnocentričnih ratova predstavlja model vojne strategije u uslovima postmoderne. Kao što modeli nove ekonomije, zasnovani na informacijama i visokim tehnologijama, danas dokazuju svoju premoć nad tradicionalnim kapitalističkim i socijalističkim modelima industrijske epohe, tako i mrežnocentrični ratovi pretenduju na kvalitativnu premoć nad ranije strateškim koncepcijama inustrijske epohe (moderne). Teorija mrežnocentričnih ratova predstavlja prenošenje osnovnih momenata postmodernističkog prilaza na sferu vojne nauke.
Šta je to „mreža“ u vojnom smislu
Ključni pojam za čitavu teoriju predstavlja termin „mreža“. U savremenom američkom jeziku se osim imenice „the network“ – „mreža“ – pojavio neologizam – glagol „to network“, što se približno prevodi kao „obuhvatiti mrežom“, „uvesti mrežu u “, „priključiti mreži“. Smisao „mreže“, „mrežnog načela“ je u tome da glavni element čitavog modela predstavlja „razmena informacija“ – maksimalno širenje oblika proizvođenja tih informacija, pristupa njima, njihove raspodele, povratne veze. „Mreža“ predstavlja novi prostor – informacioni prostor u kome se i odigravaju osnovne strateške operacije – kako obaveštajnog, tako i vojnog karaktera, a takođe i njihova medijska, diplomatska, ekonomska i tehnička podrška. Toliko široko shvaćena „mreža“ istovremeno obuhvata različite sastavnice koje su ranije strogo odvojeno razmatrane. Borbene jedinice, sistem veza, informaciona podrška operacije, oblikovanje javnog mnenja, diplomatski koraci, socijalni procesi, obaveštajna i kontraobaveštajna služba, religiozna i kolektivna psihologija, etnopsihologija, religiozna i kolektivna psihologija, ekonomska podrška, ekonomska nauka, tehničke inovacije itd. – sve se to odsad smatra uzajamno povezanim elementima jedinstvene „mreže“, među kojima se mora vršiti stalna informaciona razmena. Smisao vojne reforme u okviru „nove teorije rata“ informacione epohe sastoji se u jednom: stvaranju moćne i sveobuhvatne mreže koja konceptualno sobom zamenjuje ranije postojeće modele i koncepcije vojne strategije, integriše ih u jedinstven sistem. Rat postaje mrežna pojava, a vojne operacije – podvrsta mrežnih procesa. Redovna vojska, sve vrste obaveštajnih službi, tehnička otkrića i tehnologije, novinarstvo i diplomatija, ekonomski procesi i socijalni preobražajim civilno stanovništvo i kadrovski oficirim regularne jedinice i pojedine slabo oformljene grupe – sve se to integriše u jedinstvenu mrežu kojom cirkulišu informacije. Stvaranje takve mreže predstavlja suštinu vojne reforme OS SAD.
Operacija baznih efekata ( „Effects – based operations“ – EBO) – centar „mrežnocentričnih ratova“
Centralni zadatak vođenja svih „mrežnih ratova“ predstavlja izvođenje „operacija baznih efekata“ (Effects – based operations“), u daljem tekstu OBE. To je najvažnija koncepcija čitave dotične teorije. OBE se definišu kao „sveukupnost radnji usmerenih na formiranje modela ponašanja prijatelja, neutralnih snaga i neprijatelja u situaciji mira, krize i rata“ (Cit. Prema : Edward A. Smith Jr. Effects-based Operations. Apllying Network-centric Warfare in Peace, Crisis and War, Washington , DC:DoD CCRP,2002).
OBE znači nesumnjivo uspostavljanje potpune i apsolutne kontrole svih učesnika aktuelnih ili mogućih borbenih dejstava i totalno manipulisanje njima u svim situacijama – i onda kada se rat vodi, i onda kada se bliži, i onda kada vlada mir. U tome je suština „ mrežnog rata“ – on nema ni početak ni kraj, on se stalno vodi i ima za cilj, da onima koji ga vode obezbedi mogućnost svestranog upravljanja svim aktivnim snagama čovečanstva. To znači da uvođenje „mreže“ predstavlja lišavanje zemalja, naroda, armija i vlada i čitavog sveta bilo kakve samostalnosti, suverenosti i subjektiviteta, njihovo pretvaranje u strogo upravljane, programirane mehanizme. Iza skormne „tehničke“ skraćenice „OBE“ stoji plan neposredne planetarne kontrole, svetske prevlasti novog tipa kada upravljanju nisu podložni pojedini subjekti, već njihova sadržina, njihove motivacije, radnje, namere itd. To je projekat globalne manipulacije i totalne kontrole u svetskim razmerama.
To se vidi iz definicije OBE. Takva „operacija“ ima zadatak da formira strukture ponašanja ne samo prijatelja, već i neutralnih snaga i neprijatelja, tj. i neprijatelji i snage koje zauzimaju neutralnu poziciju, u suštini se nesumnjivo povinuju nametnutom scenariju, deluju ne po sopstvenoj volji, već po volji onih koji sprovode OBE, tj. SAD. Ako neprijatelji, prijatelji i neutralne snage u svakom slučaju čine upravo ono što hoće Amerikanci, pretvaraju se u upravljane (manipulisane) marionete – još i pre nego što dođe do konačnog poraza. To je dobijanje bitke i pre njenog početka. OBE se podjednako primenjuju tokom borbenih dejstava, u trenucima krize i razdobljima mira, što podvlači totalni karakter mrežnih ratova – oni se pokreću ne samo u trenutku napetog sučeljavanja i u odnosu na protivnika, već i u odnosu na saveznika ili neutralne snage. Cilj mrežnih ratova je OBE, a cilj OBE je apsolutna kontrola svih učesnika istorijskog procesa u svetskim razmerama.
Osnovna načela mrežnocentričnih operacija – informaciona nadmoć
U prvom redu treba se boriti za informacionu nadmoć:
- veštački povećati potrebu protivnika za informacijama i istovremeno mu smanjiti pristup informacijama;
- obezbediti širok pristup informacijama za svoje, kroz mrežne mehanizme i instrumente povratne veze, pouzdano ih zaštitivši od ubacivanja protivnika;
- smanjiti sopstvenu potrebu za statičnim informacijama kroz obezbeđivanje pristupa širokom spektru operativnog i dinamičnog informisanja.
“Narandžasta” pretnja – mrežna pretnja
Poslednjih godina mrežni ratovi postaju sve očigledniji. U grubom obliku (“hard”) ih SAD vode u Iraku i Avganistanu, spremaju u Iranu i Siriji. U mekom obliku (“soft”) se isprobavaju u Gruziji, Ukrajini i Moldaviji. Na postsovjetskom prostoru su jednoznačno usmereni protiv Rusije i njenih interesa. “Narandžasta” revolucija u Kijevu predstavlja tipičan primer upravo takvih tehnologija. Zadatak da se Ukrajina otrgne od Rusije rešeava se energično, uporno, uz korišćenje mnoštva činilaca a pri tome bez klasičnih metoda sile. Rezultat sam pada u ruke.
Najvažniji instrument tog procesa je “narandžasta” mreža. Ona je stvorena po svim pravilima vođenja “mrežnocentričnih operacija”. Zadatak OBE (operacija baznih efekata) u Ukrajini je bilo očigledno oblikovanje sistema ponašanja svih strana – Juščenka, Janukoviča, Kučme, elite, masa, političkih tehnologa, ekonomskih klanova, vrhovnih činovnika, etničkih i socijalnih grupa. Svaki učesnik dramatične ukrajinske jeseni-2004 bio je manipulisan. Neko neposredno, neko posredno, neko preko Rusije neko preko Evrope, neko preko ekonomskih poluga, neko preko religioznih (često protestantskih) krugova itd. “Narandžasti” procesi – to je otvoreno izronjavanje mrežnocentričnih operacija. Posle toga je nemoguće zapažati ih.
Neuspeh Rusije i proruskih snaga u Ukrajini bio je predodređen još pre početka čitave situacije, pošto su se međusobno sukobile potpuno nesimetrične snaga – industrijske tehnologije protiv informacionih (postindustrijskih). Upravo je “narandžasta” revolucija u Ukarajini pokazala koliki je jaz ruskog zaostajanja i opseg američke nadmoći. SAD su načinile još jedan značajan i upečatljiv korak na putu ka svetskoj mrežnoj prevlasti.
(odlomak iz knjige: Aleksandr Dugin, Geopolitika postmoderna – vremena novih imperij. Očerki geopolitiki XXI veka, Amfora, Sankt-Peterburg, 2007.)
20. avgust 2009 9:42:42 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
EKSKLUZIVNO NA SRPSKOJ ANALITICI, INTERVJU: LJUBOMIR KLJAKIĆ - AKSIOM MOĆI
Razgovor vodio Milan Vidojević u okviru serijala "Portret".
14. avgust 2009 2:49:36 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Vanja J. Vučenović: AMERIČKI „FEMA LOGORI“, PROTIV TERORIZMA ILI SLOBODE?
„Mi smo mali službenici koji se ne razumeju mnogo u legitimacije i koji s vašom stvari imaju samo toliko veze što moraju da stražare kod vas deset časova i da za to dobijaju platu. Eto to smo mi i ništa više, pa ipak smo u stanju da shvatimo da se visoka vlast u čijoj smo službi dobro obavesti o razlozima hapšenja i ličnosti uhapšenog pre nego što izda nalog za takvo hapšenje. Tu nema greške. Naša vlast, koliko je ja poznajem, a poznajem njene samo najniže stepene, ne traži krivicu među stanovništvom, već je, kako zakon kaže, krivica sama privlači i ona tamo mora da pošalje nas stražare“.
(Franc Kafka, „Proces“)
Prema nekim statistikama, preko 800 potpuno opremljenih zatvoreničkih kampova postoji danas na teritoriji Sjedinjenih država. U američkoj javnosti se o njima jako malo zna, a zid neugodne tišine sa ponekom informacijom više o ovim svojevrsnim logorima tek katkad probijaju "smeli" pojedinci iz tzv. alternativnih „andergraund“ medija. Kako god bilo, stvarna "namena" ovih sabirnih, "koncentracionih logora" ostaje prava nepoznanica u širim krugovima. Ipak, ono što se sigurno zna, to je da je osnivač kampova, po mnogo čemu enigmatična FEMA (Federal Emergency Management Agency),odnosno Savezna agencija za upravljanje hitnim slučajevima, a koja „nezvanično“ ima gotovo neograničena ovlašćenja "nad životom i smrću" svakog građanina SAD. Tako, FEMA u vanrednim prilikama ( što u tumačenju FEMA-e predstavlja širok pojam - od potresa, požara, uragana i poplava do virusne pandemije, terorističkih napada, rata i civilnih nemira) može zaplenjivati privatnu imovinu, upravljati vojnim i policijskim snagama, rukovoditi evakuacijama i smeštajem civila. Neki s druge strane, upravo u ovoj poslednjoj činjenici vide mogućnost perfidne zloupotrebe agencije kao izuzetno opasnog oružja u rukama američke administracije u svim budućim eventualnim obračunima sa ideološkim neprijateljima i istaknutim pojedincima tj. otvorenim protivnicima Sistema i Novog svetskog poretka...Da li to FEMA sprema "ulogorenje" upravo takvim "neposlušnim" pojedincima-odmetnicima?! Ne, slučaj FEMA nema nikakve veze sa teorijama zavere i ne može se trpati u isti koš, niti se može više nazvati samo teorijom. Logori su izgrađeni, opremljeni i prazni...i neko se čeka da u njih uđe, a pripremljeno je i više miliona plastičnih mrtvačkih sanduka. Mi se samo s pravom pitamo: za koga, za kada i zašto? Šta to smera FEMA?
Istorijski gledano, FEMA je osnovana 1. aprila sada već daleke 1979. godine direktivom broj 12127 američkog predsednika Džimija Kartera. Ono što je zanimljivo a vezano je za ovu agenciju jeste to da ona iz godine u godinu dobija sve šira ovlašćenja (za sve i svašta), ali i sve veća budžetska i druga materijalna sredstva. S tim u vezi, posebnu „naklonost“ ova agencija zadobija za predsednikovanja Džordža Buša mlađeg, tačnije posle u mnogo čemu i do dan danas nerazjašnjenog „događaja“ od 11. septembra. Ovaj period u 2001. godini poznat je i po donošenju dosta kontraverznog, i na „mala vrata“ donetog Patriotskog zakona („Patriot act“). Može se konstatovati da je reč o zakonu koji donekle predstavlja prekretnicu u „američkoj slobodarskoj i demokratskoj tradiciji“, jer je upravo ovaj akt u mnogim aspektima ukinuo ili pak najuže ograničio do tada istorijski priznate slobode i prava američkih građana, a pod (ne)veštim izgovorom „svete borbe“ protiv sveprisutnog terorizma. Tako je američki „krstaški rat“ protiv terorizma čiji smo svedoci оd 11. septembra inicijalno utemeljen na, uslovno rečeno, dva stuba: spoljnom i unutrašnjem.
Spoljni stub zasniva se na „preventivnim“ vojnim intervencijama SAD u „neposlušnim“ zemljama, kakve su donedavno bile Avganistan i Irak. Diskutabilno je i to da li su danas baš u svemu poslušne. O neposlušnim evropskim zemljama i narodima, reći ću možda nešto više kasnije, mada je većini čitalaca već i sada ,dok čita ove redove, posve jasno o kojima „neposlušnima“ je zapravo reč. Danas, nakon toliko godina američkog vojnog angažovanja i prisustva , raznih igara i igrica koje je Vašington plasirao na teritorijama pomenutih muslimanskih zemalja, čak i svima onima koji su manje zainteresovani ili upućeni savremene međunarodne prilike postalo je manje-više jasno da se američko svesrdno zalaganje za „pravedniji svet bez terorizma“ svelo na vojne avanture čiji osnovni cilj nije ništa drugo do ostvarivanje geostrateških, „naftnih“ interesa SAD. I to na najbrutalniji mogući način. Nije bilo potrebno da prođe dugo vremena da bi kritički nastrojeni deo sveta počeo da se pita zašto je i kome bilo potrebno da se njujorške bliznakinje uruše na onako spektakularan način. Ne želim da izvodim zaključke umesto vas.
S druge strane, pominjao sam i taj drugi „unutrašnji stub“ borbe protiv terorizma, koji je najuže povezan za temu kojoj je posvećen ovaj tekst. Zato, vratimo se na trenutak na gore pominjani famozni Patriotski zakon. Ovaj akt bez presedana u američkoj legislativnoj tradiciji ,između ostalog, je:
- gotovo neograničeno proširio ovlašćenja organa reda u pretresima, proveri telefonskih i i-mejl komunikacija, zdravstvenih i drugih dosijea
- povećao ograničenja za strani obaveštajni rad u SAD
- proširio ovlašćenja Ministarstva finansija da reguliše transakcije, pooštrava kontrolu rada banaka i borbu protiv pranja novca
- uveo strože imigracione propise i diskreciju za organe reda u pritvaranju i deportovanju imigranata
- po prvi put definisao pojam unutrašnjeg terorizma
U samom duhu Patriotskog zakona mogli bi se analizirati položaj i uloga FEMA, kao i svrha njenih kampova. Ranije sam istakao da su Saveznoj agenciji za upravljanje hitnim slučajevima data izuzetno široka (gotovo neograničena) ovlašćenja. U okviru njih, agencija može u vanrednim prilikama kao što su (u ovom trenutku aktuelne) virusne pandemije, teroristički napadi, ratna stanja ili građanski ratovi rukovoditi bezbednosnim strukturama (vojnim, policijskim), koordinirati evakuacijama i starati se o smeštaju civilnog stanovništva.
Upravo u rukovođenju bezbednosnim strukturama i „brizi“ za evakuaciju i smeštaj civila, „misleći“ pojedicni u Americi ( koji se nalaze „van Sistema“, a koje sve bezuspešnije diskredituju onom poznatom krilaticom – „Pusti te teorije zavere...“) nalaze pogodan materijal za sumnju u dobre i filantropske namere američkih vlasti kada se govori o istinskoj ulozi i postojanju „FEMA logora“. Naime, vrlo je zanimljivo za pomenuti, da je agencija u poslednjih desetak godina vrlo intenzivno radila na obnavljanju starih koncentracionih kampova napravljenih još za potrebe Drugog Svetskog rata, gradeći potpuno nove kampove, te menajući namenu starih vazduhoplovnih baza američke vojske u najveće kampove kakve danas posjeduje sa kompletnom vazduhoplovnom, drumskom i železničkom infrastrukturom. Tako je danas više od dve stotine ovakvih kampova pod direktnom upravom FEMA-e u koje se u svakom trenutku može smestiti u rasponu od 5 do 10 miliona ljudi, dok neki slobodniji izvori barataju cifrom od čak 50 miliona. Ko sve ulazi u cifru od tih 50 miliona ljudi? I danas, u uslovno mirnodopskim prilikama u SAD, ove prazne objekte obezbeđuju na hiljade američkih vojnika pod punim naoružanjem. Od koga i za šta ih čuvaju, i kakve to onda tajne kriju ovi kampovi da bi deo „radoznale“ američke javnosti ostajao konstantno uskraćen za odgovore na sve učestlija pitanja koja se odnose na pravu svrhu njihovog postojanja.
Prethodna priča dobija dodatno na težini ako se zna da se SAD već duži niz godina, pod pretnjom opasnosti od terorizma, nuklearne invazije, sistematično pripremaju za mogućnost uvođenja vanrednog stanja („Martial law“). Martial law bi se u američkom značenju mogao prevesti kao „sistem mera koji stupa na snagu u trenucima kada armija preuzme pravosudnu upravu u zemlji...“. Da li se to, kako pojedini autori ističu, u Americi nakon dešavanja od 11. septembra i donošenja Patriotskog zakona dogodio „tihi prevrat“ u vrhu, kada su praktično sve ključne mehanizme i poluge vlasti preuzele vojska i bezbednosne (obaveštajne) službe. Da li su SAD posle 11. septembra postale vojno-policijska država? Da li je samo medijski i globalno (spektakularno) propraćeni udar aviona u zgrade bliznakinje mogao da opravda činjenicu „plišanog“ preuzimanja svih ključnih institucija u Americi od strane određenih vojno-korporativnih grupacija? I sada ću, na zaprepašćenje mnogih, odmah da se ogradim. Ne kažem da nepobitno postoji neki „pakleni plan“ i ne želim da celu priču spustim na nivo „teorije zavere“ (a što, verujem, mnogi jedva čekaju kako bi „osuli paljbu“), ali naprosto postoje velike nedoumice vezane za događaje posle „krvavog septembra“ na koje nijedna američka administracija do danas, dakle, ni osam godina posle, nije umela ili našla za shodno da adekvatno odgovori. Ili je sve toliko očigledno da bi svako pravdanje bilo potpuno izlišno?
U američkoj javnosti provejavaju i informacije da su FEMA kampovi „spremni“ i da bi postali potpuno operativni u trenutku eventualnog proglašenja vanrednog stanja (tzv. Martial law). Čak postoje i brojni snimci američkih vojnika koji još u aprilu 2000. godine patroliraju ulicama jednog tihog američkog gradića, koji je u tom trenutku ispresecan brojnim barikadama postavljenim na ulicama jednog naseljenog kraja. Šta se to uvežbavalo još tada? Vanredno stanje ili?
Izlaganje o FEMA „konc. logorima“, kao preventivi u pravcu obezbeđivanja smeštaja za američke građane u slučaju eventualnih terorističkih nuklearnih napada na veće američke gradove ne bi bila upotpunjena ukoliko ne bismo sagledali i izanalizirali jedan potpuno drugačiji i dosta problematičniji aspekt ovog kamp-projekta čiji je osnivač Savezna agencija za upravljanje hitnim slučajevima. Pominjao sam na početku teksta da mnogi antiglobalistički nastrojeni pojedinci u Americi na celu „priču“ vezanu za FEMA ne gledaju nikako drugačije nego na opasno oružje za „ulogorenje“ i smaknuće desetina miliona štrčećih protivnika Novog svetskog poretka i globalizma. Sve njih bi, prema tvrdjama vodećih antiglobalističkih lidera u SAD, trebalo prvo obuzdati a potom jednom zavek „smestiti“ u fanozne plastične (mrtvačke) kovčege. Ne želim bilo šta da presuđujem, ali mi gotovo u svim ovakvim i sličnim situacijama kroz glavu prođe naslov jedne od sjajnih knjiga moga kolege i prijatelja Milana Vidojevića, „Četvrti rajh – Amerika kao novi rajh“. Naslov sve govori, a to gde su i kako završavali neprijatelji Trećeg rajha valjda je svima koji čitaju ove redove poznato. Ali ne bi bilo zgoreg pročitati pažljivo knjigu, ukoliko neko do sada nije.
Nekoliko miliona plastičnih kovčega smeštenih unutar razgranate mreže FEMA logora na nekoga „čekaju“ i to je sada već nepobitna činjenica i surova realnost. I tu ne može biti ni pomena o bilo kakvim teorijama zavere. A to, ko će, usled čega i zbog čega biti „smešten“ u iste, ostaje nam na razmišljanje. Na kraju krajeva, šta god da je po sredi, ljudski životi su u pitanju, i to je najstrašnije od svega. A Amerika, tačnije onaj ko upravlja njome, očito da nešto „kuva“ i sprema. Nevidljiva ruka nikada ne miruje.
Moja moralna obaveza bila je da ukažem i upozorim na sve ovo dok je vreme, kako bi se konačno počelo razmišljati o ovom problematičnom fenomenu. Ali i pored činjenice da sam pružio neke informacije kroz ove redove, daleko od toga da sam sada i za gram spokojniji. Jer velika većina još uvek "spava".
Nakon svega izrečenog u ovom tekstu, optimizam se pronalazi samo u tragovima, nažalost.
A gde je Srbija u celoj ovoj priči?
Građani Srbije bar za sada ne moraju da „razbijaju glavu“ pričama o FEMA „konc. logorima“. Kod nas ih bar za sada, prema mojim skromnim saznanjima, još uvek nema. Nas kao narod i građane, opet, neke druge brige more. Prema najavama nekih vladinih dužnosnika i „dežurnih eksperata“ nas očekuju: pandemija svinjskog gripa, „vruća jesen“ i "isiljeni" Zakon o informisanju... A posle ko zna, ako kojim slučajem nešto krene „naopako“ i postane isuviše vruće, pa se Vlasi dosete, i počnu da kopiraju „prijatelje“ s one strane Atlantika...
Novi Sad, 12.08.2009.
11. avgust 2009 23:48:44 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
