Srpska Analitika
POD HITNO SPREČITI GLOBALNI GENOCID!
Na internet stranici američkog časopisa The Flu Case objavljen je senzacionalan dokument u kojem dr Leonard Horovic i novinar istraživač Šeri Kejn tvrde da je pandemija tzv. svinjskog gripa, osmišljena u korporacijama koje se bave biotehnološkim istraživanjima. Posebno je interesantna činjenica da najveći kapital u ovim multinacionalnim kompanijama imaju predsednik Svetske Vlade Dejvid Rokfeler i jedan od glavnih aktera događaja od 11. Septembra, Lari Silverštajn.
O ovom senzacionalnom otkriću, koje je izazavao veliku pažnju slobodnih medija u svetu dr Horovic je obavestio američki FBI, zahtevajući da se spreči plan globalne elite, koja prinudnom vakcinacijom želi da smanji broj stanovnika na planeti.
U pismu Federalnom istražnom birou, ovaj ugledni doktor tvrdi da je pandemija svinjskog gripa, projekat koji Rokfelerov koncern, koji ima monopol na istraživanjima u ovoj oblasti, sprovodi koristeći ogroman uticaj u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Suština projekta je da se svetsko stanovništvo prislino vakciniše, pod izgovorom zaštite od širenja ovog virusa, koji je osmišljen u istraživačkim centrima farmakoindustrije. Dr Horovic i novinarka Kejn tvrde, da su vakcine toksične i da izazivaju teške posledice.
Posebno važnu ulogu u širenju panike imaju članovi svetske vlade, koji kontrolišu velike medijske koncerne. Kao najbliži Rokfelerovi saradnici pominju se Rupert Mardok, Morton Cukerman, Tomas Gluser, kao i bivši predsedavajuće biro Banke federalnih rezervi u Njujorku Džeri Spejer. Svi oni imaju ogroman kapital u biotehnološkim multinacionalnim kompanijama.
U prijavi se posebno pominje ime Larija Silverštajna, vlasnika zgrade 7 u kompleksu Svetskog trgovinskog centra, zakupodavca koji je rušenjem zgrade ostvario ogromne profite, jer je unapred znao za napade koji su kasnije usledili. Ovaj monstrum sada je jedan od glavnih deoničara u farmakoindustriji.
Dr Horovic napominje da ukoliko su ovi ljudi za 8. sekundi bili u stanju da pobiju 3000 ljudi, u stanju su i da sprovedu u delo globalni genocid, pod izgovorom prisilne vakcinacije. Medicinska istraživanja pokazuju da virus svinjskog gripa, najčešće pogađa populaciju do 40 godina, kao i da se širi četiri puta brže u odnosu na ostale viruse. Oni apeluju na američku i slobodoljubivu javnost sveta da speči globalni genocid, tako što će sprečiti lokalna ministarstva da uvoze toksične vakcine.
(Ovo pismo se u integralnoj verziji može pronaći na internet stranici The Flu Case)
29. septembar 2009 17:08:42 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Milan Vidojević: NETOLERANTNOST U IME (LAŽNE) TOLERANTNOSTI
Poenta je, dragi moji neobavešteni poslanici, da su vas učlanili a da vas nisu pitali, jer je neko moćan (i u zemlji i u inostranstvu) procenio da je došao trenutak da se stvori lobistička grupa u srpskom parlamentu kao podrška politici Vatikana i neohabsburške alijanse u Evropi, koja nikako neće biti u korist Srbije. Utoliko čudi izjava dr Zorana Krasića, jednog od obrazovanijih članova SRS, da pošto Malteški red "nije država i nema parlament," saradnja nije moguća. Malteški red jeste država, njeni članovi imaju državne pasoše, Red izdaje svoj novac, papirni i metalni, a ima uspostavljene diplomatske odnose i sa Srbijom. O uticaju u Vatikanu i šire, nije potrebno ni govoriti. Šta će "pačići mali" iz "grupe prijateljstva" raditi u Srbiji, videćemo, nažalost, uskoro.
Drugi događaj iz arsenala specijalnog rata je (propala) gej parada. Agresivnom medijskom kampanjom izvršena je željena zamena teza: Srbija je nedemokratska, netolerantna, homofobična sredina, samo zato što nije dozvolila grupi egzibicionista da javno ispolji svoju alternativnu seksualnu orijentaciju. Zato niko nije obratio pažnju na detalj da na sajtu organizacije "Pride parade", sa sedištem u Njujorku, piše da ova "nevladina organizacija" koordinira gej aktivnosti u 25 zemalja sveta, a o Srbiji postoji tekst koji najavljuje (neodržanu) paradu u Beogradu. Pošto je otpor srpske javnosti bio jasan, vlada se našla na brisanom prostoru, pravdajući se da nije nedemokratska, da čak simpatiše gej pokret, ali da postoji "bezbedonosni" rizik, pa se njeno održavanje otkazuje, u dogovoru s organizatorom.
Tako se nije ostvarila još jedna pretpostavka specijalnog rata protiv Srbije, da se pokaže kako Srbija ne zaslužuje "belu šengensku vizu", i da se nanese šteta ugledu Srbije pred nastup predsednika Borisa Tadića u Ujedinjenim Nacijama. Gnevni aktivisti gej pokreta, besni što će morati da vrate ogroman novac koji su dobili za organizovanje ove manifestacije i da se opravdaju pred naručenim svetskim medijima koji su se okupili da registruju "masakr" srpske policije i nacionalističkih organizacija nad učesnicima parade, svoju žuč su izlili na mitropolita SPC gospodina Amfilohija, čiju izjavu su dočekali na nož. Ne čude me žučne reakcije gej aktivista, čije se ponašanje često karakteriše nekontrolisanim izlivima besa (i ljubomore i posesivnosti, o čemu naširoko piše medicinska literatura), već su "Soroševi šegrti" pronašli junošu koji će mitropolita Amfilohija da tuži sudu zbog krivičnih dela "javnog izlaganja poruzi" i "javne pretnje aktivnostima." Taj (anonimni) asistent (anonimnog) univerziteta će da podigne tužbu zbog biblijske metafore! Ta pravnička gromada će prvo da utvrdi verodostojnost postojanja Sodome i Gomore, neporecivo da utvrdi odgovornost Jahvea za odluku da uništi dva grada zbog pederastije njenih stanovnika, da to uporedi sa postojećim zakonima u Judeji (pre 3.500 godina) koji regulišu alternativna seksualna opredeljenja, i da onda to kao argument upotrebi protiv mitropolita, koji je, kao i Jahve, pokazao netolerantnu netrpeljivost! Gde rastu ovakvi genijalci?! U kom rajskom vrtu su završili prava?! Dajte nam što više ovakvih, oni su naša (evropska) budućnost!
U ovoj medijskoj halabuci u drugi plan je otišao najopasniji deo, "plan B" ove specijalne operacije, napad na strane državljane u Beogradu. Kad gej aktivisti nisu postali meta (a jedna grupa unutar gej pokreta bila je spremna da većinu svojih pripadnika izloži opasnosti), usledio je munjeviti transfer: napasti strane građane u sred Beograda i tako pokazati da su sve unapred pripremljene negativne slike o Srbima tačne, Srbi su divljaci, nisu imali priliku da napadnu gej paradu pa napadaju sada koga stignu, jer im je to "u prirodi."
Jasno je da su organizatori ovakvih aktivnosti u inostranstvu, da se ovakve akcije planiraju po dobro poznatim scenarijima o subverzivnoj delatnosti, a da grupice izvršilaca za "šaku dolara" nasrću na mete koje im određuju drugi.
Kada je sektor bezbednosti u Srbiji u pitanju, najbolji sažetak dao je potpukovnik Manuel Matejić, direktor IBSSA-e u Srbiji, međunarodne informativne bezbedonosne specijalne asocijacije za borbu protiv terorizma. Ova međunarodna asocijacija se ne bavi samo problematikom oružanog terorizma, već i opasnostima od bio terorizma, klimatskog, ekonomskog i medijskog terorizma kao i oblicima psihološkog i specijalnog rata. Generalno govoreći, bezbedonosna situacija u Srbiji mora da se značajno poboljša, kako bi se bezbedonosna situacija u Srbiji dovela na onaj nivo organizovanosti kao u najrazvijenijim zemlje Evrope i sveta. Opasnost postoji, ne samo iz našeg okruženja, već i zbog novog statusa belog šengena koji dobija Srbija u okviru slobodnog tranzita ka Evropi. Tranzit Koridorom 10, drumskim i železničkim, izgradnja gasovoda Južni tok, i drugih kapitalnih objekata, zahtevaće od Srbije znatna operativna i tehnička poboljšanja ali i višu bezbedonosnu svest i obuku širih segmenata privrede i drugih subjekata, kaže Matejić.
Ovom nemam šta da dodam. Sem da podsetim da više nemamo pravo na naivnost i da belosvetske podvale kad su razna "prava" u pitanju ne primamo olako, jer je reč o teroru manjine nad većinom kojoj se pokušava nametnuti kompleks krivice za ono što tobože duguje "potlačenoj manjini." Te iznudice su, dakako, "demokratske", a svaki otpor "demokratiji" je "nedemokratski." Sad budite samo dovoljno blesavi pa dozvolite da vam se ovakve belosvetske "demokrate" popnu na grbaču, pa ćete da vidite belog Boga, kad vam izravnaju tu netolerantnu grbaču. O tempora, o mores.
Beograd, 25.09.2009.
Beograd, 25.09.2009.
26. septembar 2009 16:55:03 | 5 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Vanja J. Vučenović: SRBIJA U PARADI VELIKOG BRATA
"Uskoro će biti moguće ostvariti skoro potpunu kontrolu nad svakim građaninom i otvarati dosijea, koja će sadržati i najličnije detalje o zdravlju i ponašanju svakog građanina. Ovi dosijei će stajati na raspolaganju vlastima. Vlast će prelaziti u ruke onih koji budu kontrolisali informacije. Postojeće institucije biće dopunjene institucijama za upravljanje pretkriznim situacijama, čiji će zadatak biti da unapred indentifikuju moguće društvene krize i razviju programe koji će se sa njima suočiti."
Zbignjev Bžežinski
Zbignjev Bžežinski
Dakle, građani Srbije i - ako još uvek smem da kažem - srpski narod, će i ove godine biti „bogatiji“ za jedan napredni “kulturno-obrazovni“ program koji, u svakom pogledu, nudi „Veliki brat“. Brat će i u ovim jesenjim danima našem gledaocu proročki predstaviti viziju nadolazećeg „vrlog sveta“ budućnosti (Haksli), i to naravno u njegovoj potpunoj fizičkoj i duhovnoj „golotinji“. Celokupna sudbina i vizija budućeg sveta u „Big bradr“ serijalu je, mora se priznati, vešto transponovana sa globalnog nivoa u enterijer jedne skladno uređene i nadasve simpatične „šarene“ kuće. I da odmah udarim u suštinu stvari. Kroz ovu „test-kuću“, mehanizmi planetarne političko - ekonomske, pa i kulturološke kontrole masa, biće simbolički predstavljeni na mikronivou. I naposletku, testirani i isprobani na pojedincu, kako neki autori ističu, „budućem građaninu sveta“. Naravno, predstavljeni za sve one koji imaju oči da vide. Doduše, mnogima oči ne služe da bi „videli“, ali i za to treba imati razumevanja...
Da konačno krenem sa pričom i pokušam da ukažem na neke, prema mom skromnom mišljenju, bitne aspekte ovog, u mnogo čemu, zagonetnog fenomena zvanog "Veliki brat".
Veliki brat predstavlja, kako brojni autori ističu, svojevrsnu konkretizaciju i minijaturizaciju dosta širih socioloških procesa, koji se izvesno već odavno razvijaju na globalnoj sceni. Nastanak i pojava pomenutog rijalitija nije prosto i samo izolovana kreacija ili pak još jedno „bizarno čedo“ velikih i sve uticajnijih medijskih konglomerata. Ova vrsta, na prvi pogled, „naivne i benigne zabave“ za jedne, i “skandalozne razgolićene amoralnosti” za druge, može se posmatrati kao logični odraz i sled „plodova“ globalizacije , vrtoglavog naučno-tehnološkog napretka kao i sve očiglednije (zlo)upotrebe istog. Ali naposletku i kao predstava o samom čoveku koji je neodvojiv deo i centralna figura tog i takvog progresa i „procesa“. A sve to zarad projekcije i testiranja neke nove verzije poželjnog planetarnog „ambijenta“!
O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?
Koncepcija svevidećeg i svudaprisutnog "Velikog brata" zasnovana je na suživotu nekolicine „izabranih“ takmičara u jednoj (strogo kontrolisanoj) kući u dužem vremenskom periodu. Svaki takmičar, putem kamera koje su postavljene praktično u svakom uglu kuće, izlaže i najsitniji deo svoje intime i privatnosti na uvid i „ekspertizu“ višemilionskom tv auditorijumu. Isti taj auditorijum postavlja se u ulogu presuditelja i svake nedelje glasanjem nominira, pa potom nemilosrdno „izbacuje“ po jednog „nezadovoljavajućeg“ takmičara iz igre, odnosno kuće. Dakle, procedura je surova i demokratska. I ovde, bar naizgled važi ona : Vox populi, vox dei! Samo poslednji takmičar koji preživi sve psihološke torture i zamke “ Velikog brata ”, odnosno sve eliminacije , degradacije i poniženja ostalih ukućana, pored neke „virtuelne“ slave dobija i novčanu nagradu od stotinu hiljada evra. „Najbolji“ pobeđuje , ili „može biti samo jedan“ - stari je moto „hajlendera”, ali i velikog dela tržišno orijentisane mitologije postmodernog doba. U tom smislu, novac je glavni i pokretački motiv za svakog takmičara da učestvuje, „preživi“ i na kraju ostane sam u kući. Na ovu činjenicu kao ključnu ukazuju brojni kulturolozi, poput Zorice Tomić koja ističe da i pomenuti rijaliti šou postoji isključivo zbog novca, te da za novac učesnici (takmičari) svoju privatnost i slobodu nude na uvid svima. Jednom rečju, ukućani, bez ikakvih predrasuda i tabua, pristaju – a da verovatno dovoljno nisu ni svesni – na fenomen postmoderne „medijske prostitucije“ privatnosti i intime putem neprestanog nadgledanja i kontrole neke više volje. Prostitucije u kojoj nije (zlo)upotrebljen, kako je već to uobičajeno, samo fizički element bića takmičara – žrtava „Velikog brata“, već ono što je mnogo važnije, ali i opasnije – njihov psihološko-moralni deo egzistencije.
Podsticanje i podražavanje najnižih instikata, a potom njihova kontrola i usmeravanje neodvojivi su elementi ovog medijskog spektakla. Stoga, na različite načine „provociraju“ želju za zadovoljenjem najnižih potreba u moralno-egzistencijalnom smislu, zatim obeležiti i analizirati istu, da bi se kasnije moglo lakše manipulisati njome, a sve zarad postizanja poželjnog i zacrtanog cilja. Podsticanje gladi za novcem i virtuelnom slavom , kao najvažnijim ciljevima pomenutog šoua, otupljuje svaki racio u postupcima takmičara i onemogućava sagledavanje njihove ponižavajuće uloge u čitavom medijskom projektu. Ukućani, zaslepljeni isključivo lukrativnom dimenzijom svog „života“ (novac, prolazna slava), ustupaju svoju slobodu i sudbinu u „ruke drugih“ i nesvesno postaju obični statisti u složenoj medijsko-manipulativnoj predstavi, čiji je scenario svima, osim tamo nekom „nadređenom Bratu“, nepoznat i nedokučiv. Sloboda se žrtvuje zarad pet minuta sumnjive slave ili zbog primamljivih sto hiljada evra, koje u „tranzicionoj Srbiji“ predstavljaju danas pravo bogatstvo. Bogatstvo za koje se vredi boriti svim raspoloživim sredstvima, što je i cilj ovog ultraliberalnog ili socijaldarvinističkog rijalitija.
VELIKI BRAT LIVE
Da svi mi, možda, već živimo “ Velikog brata“ a da te činjenice nismo ni svesni, ili je pak ne želimo shvatiti, govore neke tendencije i pojave koji su već poduže prisutne na planetarnom nivou. Tako je, sada već davnog, 14. maja 1994. godine „Los Anđeles tajms“ objavio pomalo zabrinjavajuću vest, prema kojoj se građani u SAD prate od jutra do večeri. U pomenutoj vesti navodi se da su na autoputevima postavljeni sistemi kamera koji svuda prate kretanje vozila; da kamere beleže dolazak radnika na posao; na radnom mestu se putem odgovarajućeg video - nadzora prati i analizira rad i ponašanje zaposlenih; za vreme ručka kreditna kartica prenosi podatke kompjuteru o računu i restoranu koji je posećen; pri povratku kući kamere ponovo prate radnika. Ako je to bilo pre jedne decenije, možemo se samo pitati koliki je sada stepen kontrole i nadzora kretanja i komunikacija građana. Mobilnim telefoni su postali pravi lokatori, tako da „onaj kome je potrebno“ uvek može da zna gde se nalazite. A svi mi imamo bar po jedan mobilni telefon, zar ne?
Značajno je pomenuti i izveštaj Međunarodne organizacije rada (MOR) iz devedesetih u kojem se napominje da se čak 80% zaposlenih u SAD neprestano prati. Već je „Politika“ u julu 1996. pisala o mogućem sporazumu između jedne beogradske firme i poznate korporacije “Heksnet” o uvođenju novog sistema kompjuterskog nadziranja u Srbiji. No, sporazum sa “Motorolom” o uvođenju elektronskih ličnih kartica sa smart tehnologijom pokrenut je usvajanjem novog zakona o ličnim kartama. Mali broj ljudi zna da se ovim i sličnim tehnologijama mogu pratiti njihova kretanja, snimati komunikacije (telefon, internet), a u perspektivi će biti moguće kontrolisati pojedince kao i u “Velikom bratu”.
Iz tog razloga, rijaliti „Veliki brat“ ne može a da ostane nezapažen kao fenomen velikog simboličkog značaja. Da li je njegov ponovni „silazak među Srbe“ izraz naše napredne svesti u nezadrživom nastojanju i stremljenju ka blagodetima modernog sveta, ili pak model po kome će se dešavati i stvaranje realne tehno-totalitarne utopije? Da li su sadržaj i pravila ovog rijalitija strogo rezervisani za njegove učesnike, ili i svi mi „izvan toga“, hteli–ne hteli, imamo neku svoju rolu koju moramo ili ćemo morati pravilno odigrati? Jedno je sigurno: Kafkin junak, Jozef K. biće zapamćen kao neko ko do kraja Procesa nije pokušao (ili uspeo) da pruži otpor pravilima nekog nametnutog Brata. Da li ćemo i mi, Srbi - u stvari možda je politički korektnije reći -“građani sveta”, slediti Jozefa K. i fatalistički čekati neminovan završetak rijaliti šoua koji dolazi na kraju “kraja istorije”?
Dakle, čitava „parada“ se, ipak, nastavlja u Srbiji, u ovom ili onom obliku. A Veliki brat je tu da nam osmišljava, priprema i organizuje „parade“, ove ili one vrste. Razmislimo o tome.
Novi Sad, 23.09.2009.
24. septembar 2009 10:03:15 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
KROJI SE LISTA SUMNJIVIH
Srpski neprijatelji su cionisti, ustaše, muslimanski ekstremisti, šiptarski teroristi, lažni mirotvorci, partijaši, sektaši, narkomani kojima se poručuje „za vas i vašu bolest nema mesta među Srbima“, kao i kriminalci - poruke su sa sajta organizacije „Obraz“. A, javno tužilaštvo i policija proveriće ozbiljnost tih i sličnih poruka.
Obelodanjeno je da će se tražiti da se na „Obraz“, koji je registrovan, i „Pokret 1389“ stavi oznaka - zabranjeno. Prema najavama iz Ministarstva pravde, konačna lista organizicija viđenih za zabranu biće saopštena do kraja nedelje, kada se pročešljaju svi sumnjivi. Navijači neće biti posmatrani kao grupe, već će se pratiti njihove vođe. Novi zakon o udruženjima, inače, omogućava i delovanje grupa kojih nema u registru.
U registru NVO sada ima na desetine grupa koje se zalažu za promovisanje „srpskog interesa“. Ne zna se koliko imaju članova, niti otkrivaju ko ih finansira. Nema ni cenovnika za članirinu, nego tvrde da daje ko koliko može.
Javnost po pamfletima i akcijama zna za „Obraz“ i „1389“, a po predavanjima i tribinama „Srpske dveri“. „Nacionalni stroj“ široj javnosti postao je poznat posle napada na učesnike tribine o antifašizmu na Novosadskom univerzitetu. Vođa organizacije Goran Davidović uhapšen je u Italiji, po Interpolovoj poternici, i čeka se njegovo izručenje Srbiji.
Posle nedavnog bacanja Molotovljevih koktela na grčku ambasadu, ostala je i poruka: „U Srbiji ima i anarhista.“ Zbog ovog incidenta uhapšeno je nekoliko ljudi. Među desničarskim organizacijama nalazi se i udruženje „Naši“.
Damir Grbić, gradski sekretar „Obraza“, na najave da bi na vrata njihove organizacije uskoro mogao da se stavi katanac, kaže:
- I ranije su vlasti i razne nevladine organizacije pokušavale da spreče naš rad, ali uzalud. Što nam više prete, jači smo. Mada, ne znam na osnovu čega bi nas zabranili.
Međutim, iza rešetaka su bili, ili su i dalje, članovi „Obraza“ i „Grupe 1389“. Mladena Obradovića, generalnog sekretara „Obraza“, policija je privela jer se oglušio o zabranu okupljanja u vreme „Parade ponosa“. Članovi tvrde da su išli na liturgiju.
U „Srpskim dverima“ o zabranama govore ironično:
- „Dveri“ su nasilne zato što organizuju porodične šetnje. Subverzivne su jer su održale više od 400 događaja u deceniji rada bez nasilnog čina i reči mržnje.
„Srpski narodni pokret 1389“ postoji već pet godina. Njihovo delo su grafiti sa različitim porukama podrške Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću i napisi - „EU? Ne, hvala“ i „Bulevar Ratka Mladića“ preko table „Bulevar Zorana Đinđića“.
PROCEDURA ZABRANE
Procedura odlučivanja - da li da se zabrani delovanje organizacija ili ne, odvijaće se kao i u svakom drugom predmetu.
- Formiraće se predmet i odrediće se sudija izvestilac koji će pripremiti referat - kaže izvor „Novosti“ blizak Ustavnom sudu. - U toj fazi postupka on može da prikuplja mišljenja i stavove raznih stručnjaka iz ove oblasti. Posle se zakazuje sednica na kojoj sudija izvestilac predlaže odluku.
(Novosti)
(Novosti)
24. septembar 2009 7:56:22 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Milorad Vukašinović: SRBIJA U OPERACIJI "PARADA PONOSA"
Dešavanja koja su obeležila nekoliko poslednjih dana u Srbiji pokazala su da je „Parada ponosa“ (čitaj:srama) događaj koji sa pravima homoseksualaca nema ama baš nikakve veze. Radi se zapravo o strategiji "mrežnog rata" koji se vodi neprekidno protiv srpskog naroda, a čiji su predvodnici američke nevladine organizacije u Srbiji i medijske kuće u njihovom vlasništvu. Osnovni cilj ovog „projekta“ koji nam se svakodnevno in vivo odigrava pred očima nije ništa drugo do sistematsko razaranje tradicionalnih vrednosti u srpskom društvu. I to do - zašto ne reći - potpunog uništenja. Prema tome, „parada srama“, samo je najradikalniji oblik mrežnog rata ( o kome je već bilo reči na ovom sajtu) koji je deo zvanične američke vojne doktrine, a čiji je krajnji cilj postizanje „Operacije Baznih Efekata“, odnosno potpuna paraliza sposobnosti neprijatelja da razmišlja u skladu sa svojim vrednosnim sistemom. Jedan od veoma značajnih elemenata mrežnog rata je stvaranje "informativne zavisnosti", što stvara pretpostavke za dezinformisanje javnosti, modeliranje ukusa i kreiranje zavisnih i poslušnih političkih elita.
Gej parada je knjiški primer vođenja mrežnog rata protiv Srbije, koji pokazuje do koje mere je država ne samo nemoćna da se tome suprostavi, već u drugoj fazi pokazuje spremnost da i sama učestvuje u organizaciji ovog događaja. Zato, analizirajte izjave pojedinih političara i uočićete naprasnu promenu stavova pod uticajem "javnosti", što je naravno eufemizam koji američki stratezi mrežnog rata, uvek koriste kao izgovor posle kojeg nema dalje rasprave. Javnost u ovom slučaju kreiraju medijske kuće, koje stvaraju privid da je ova parada, zapravo borba za očuvanje civilizacijskih vrednosti a koje naravno sadrži i Ustav Srbije. A kada se već pominje Ustav, onda je prirodno zahtevati od nadležnih institucija da se izjasne o tom pitanju. I dobili smo saopštenja predsednika države i Vlade u kojima prećutno podržavaju gej paradu.
Drugi deo ove „operacije“ vezan je izazivanje sukoba. Da bi scenario doživeo svoje potpuno ostvarenje, bilo je potrebno i da padne i krv. I svi su na tome prilježno radili, a ne treba se zavaravati da se posao ne odrađuje ni sada, u ovom trenutku. Pre svega pojedini mediji, koji neprestano nameću i forsiraju jednu stranu, ovog puta tzv. Gej strejt alijansu. Druga strana se dodatno provocira i prikazuje kao agresivna, primitivna, nasilna. U isto vreme zahteva se zabrana organizacija koje prete učesnicima parade ponosa. Koriste se jake reči, kao što su ugrožena bezbednost, odlučna reakcija nadležnih organa, hapšenja i krivična procesuiranja. Postoji dakle čitav splet informacija, koje pokazuju, da je nekome stalo da do sukoba dođe, kako bi se eto ponovo pokazalo da su Srbi u večnom nesporazumu sa samima sobom, ali i sa zdravim razumom.
Za sve to je potrebno kontrolisati i drugu „strejt“ stranu, naravno. Tačnije, neke njene frakcije. Nesumnjivo da je za potencijalne neredu u Beogradu potreban i „angažman“ pojedinih „srpskih-patriotskih“ nevladinih organizacija, za koje sam posve siguran da su pod kontrolom nekih uticajnih stranih obaveštajnih agencija. One će se same prepoznati, jer se ovih dana ističu problematično agresivnim izjavama, koje nikome ne idu u prilog, a ponajmanje državi Srbiji i srpskim nacionalnim interesima.
Za sve to je potrebno kontrolisati i drugu „strejt“ stranu, naravno. Tačnije, neke njene frakcije. Nesumnjivo da je za potencijalne neredu u Beogradu potreban i „angažman“ pojedinih „srpskih-patriotskih“ nevladinih organizacija, za koje sam posve siguran da su pod kontrolom nekih uticajnih stranih obaveštajnih agencija. One će se same prepoznati, jer se ovih dana ističu problematično agresivnim izjavama, koje nikome ne idu u prilog, a ponajmanje državi Srbiji i srpskim nacionalnim interesima.
Moram da primetim da ima nešto mračno u delovanju tih organizacija, nešto što odbija normalnog i poštenog Srbina, nešto što neodoljivo podseća na kuhinju američke obaveštajne službe koja želi ponovo krv na ulicama Beograda. Bilo bi zanimljivo videti gde se vođe takvih, tobože, pravoslavnih organizacija sakupljaju, finansiraju, kakve su im biografije, gde su studirali na Zapadu. Ovde se dakle radi o "teoriji sukobljenih ekstremizama" i to je druga najvažnija tačka planiranja Operacije baznih efekata u Srbiji.
O svemu ovome bi se moglo govoriti dosta, ali mislim da je i u ovo malo redova dosta rečeno. Zbog toga je moja preporuka da ne treba učestvovati u scenariju mrežnog rata koji se u ovim danima vodi protiv Srbije i srpskog naroda. Naravno, treba protestvovati, ukazivati na štetnost ovakvih „ponosnih parada“, boriti se. Ali na drugačiji, efikasniji način. Ne nasiljem, već perom, ne na ulici već argumentima, ne propagandnim klišeima, već istinskim obrazovanjem. Lično, trudim se da što više razgovaram sa svojom decom. Iako su mali, zašto da ne i o politici. Oni sve pažljivo slušaju i pamte. Baš kao i ja kada sam bio mali. Velika odgovornost je, dakle, na roditeljima.
I da zaključim. Naša sredina oduvek je osuđivala homoseksualizam. Ipak, za razliku od Katoličke, naša crkva nije prema homoseksualcima primenjivala "ekskomunikaciju iz zajednice". Nasuprot tome, dominiralo je uverenje da je reč o bolesti koja se najlakše leči afirmacijom porodičnih vrednosti. A gde je porodica u Srbiji? To je možda prvo pravo pitanje na koje bi se pod hitno morao pronaći odgovor. Jer, u suprotnom...
20. septembar 2009 16:56:37 | 7 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Gostovanje Vanje J. Vučenovića, glavnog urednika internet magazina Srpska Analitika, u emisiji "Ekstremi" na televiziji Most
Novi Sad, 16. septembar 2009.
17. septembar 2009 11:14:28 | 3 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
SAD GRADE WEB LOKACIJE ZA PRIGUŠIVANJE ANTIAMERIČKOG RASPOLOŽENJA
Može li niz namenskih web lokacija pisanih na probranim strateški važnim jezicima zaista uticati na to kako svet gleda na politiku američke vlade? I može li to ikako pomoći američkoj borbi u ratu protiv terora?
Kako god to zvučalo ovo su zaista ciljevi projekta američke vojske nazvanog “Transregionalna Web inicijativa”. Ogranak za informacione tehnologije kompanije General Dynamics potpisao je ugovor vredan 10,1 miliona dolara da započne projekat od kojeg zvaničnici očekuju da će ugušiti bilo kakva antiamerička saopštenja na Webu. Preciznije rečeno, projekat zahteva „proizvode i alatke koji omogućavaju da se na zadatu komandu preko Weba ostvari brz i globalan uticaj koji podržava strateške i dugoročne ciljeve američke vlade“.
Sudeći prema instituciji zaduženoj za ugovor, Američkoj komandi za specijalne operacije (US Special Operations Command), nadležnoj za „nekonvencionalno ratovanje“, projektom se nalaže izgradnja najmanje dve Web lokacije, a najviše dvanaest, s fokusom na više jezika među kojima su pre svega moderni standardni arapski, francuski, engleski (britanski dijalekt), portugalski, španski, jermenski, azerbejdžanski, kineski, farsi, gruzijski, hindi, pendžapski, ruski, tagalog, tajski, urdu i bahasa (indonežanski i malajski).
Ugovorom se traži „formiranje mreže izvornih/lokalnih davalaca sadržaja dobro upućenih u politiku, obrazovanje, bezbednost, kulturu, zabavu i druge aspekte globalnog rata protiv terora, koji se dopadaju navedenim stranim ciljnim auditorijumima“. Pored toga, ugovorom se zahteva da General Dynamics obezbedi da se poštuju svi primenjivi zakoni o autorskim pravima. Sadržaji treba da obuhvate lokalna događanja, vesti, sport, zabavu, ekonomiju, politiku, izveštaje iz kulture i biznisa, kao i druge teme koje zanimaju lokalne čitaoce.
Vlada zahteva da ove Web lokacije budu aktivne i dostupne 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji s pouzdanošću od 99%. Izvođač ugovora mora ovim geografski i kulturološki prilagođenim lokacijama da obezbedi analitičku, tehničku i savetodavnu podršku neophodnu za izvršavanje koncepta rada 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji širom sveta. General Dynamics će biti u obavezi i da nabavi opremu i softver za odgovarajuću serversku platformu, upravlja njenim radom i održava je, uključujući redundantne sisteme sa odgovarajućim mogućnostima za čuvanje rezervnih kopija podataka, bezbednost i otkrivanje upada, kao i kapacitete potrebne da podrži produkciju, postavljanje, razvoj, analizu i Web aktivnosti navedene u ugovoru o Transregionalnoj Web inicijativi.
Vođenje rata rečima je vruća tema. Kompanija BBN je u julu od vazduhoplovnih snaga dobila 29,7 miliona dolara da razvije prototip sistema za mašinsko čitanje koji tekstove pretvara u znanje koje se može interpretirati aplikacijom iz oblasti veštačke inteligencije.
Prototip je deo programa za mašinsko čitanje (Machine Reading Program, MRP) koji finansira DARPA, Agencija za napredne istraživačke projekte američkog Ministarstva odbrane (Defense Advanced Research Projects Agency, DARPA) kako bi razvila sisteme koji iz svakodnevnih tekstova mogu da izdvoje znanje i transformišu ga u formalne predstave za korišćenje u rezonujućim sistemima zasnovanim na veštačkoj inteligenciji. Ideja je da bi takav inteligentni učeći sistem mogao prikupljati i analizirati informacije s Weba kao što su međunarodni tehnološki prodori ili planovi i retorika političkih organizacija i otvoriti široku lepezu novih vojnih i civilnih aplikacija za veštačku inteligenciju, od inteligentnih robota do ličnih savetnika i učitelja.
(Mikro)
(Mikro)
14. septembar 2009 16:03:59 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Čarli Šin: AMERIČKA VLADA STOJI IZA 11. SEPTEMBRA
(Foto: prisonplanet.com)
Izjava poznatog glumca Čarlija Šina da američka vlada stoji iza terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001. uzburkala američku ali i celokupnu svetsku javnost
Uoči današnjeg obeležavanja napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku, poznatiji kao 9/11, kao i na Pentagon, kada je poginulo više od 3.000 ljudi,poznati američki glumac tvrdi da je administracija Džordža Buša mlađeg direktno odgovorna za "zataškavanje", piše „Telegraf“.
On se obratio predsedniku SAD Baraku Obami i zatražio od njega da otvori istragu ovih napada.
Šin, inače najbolje plaćeni glumac na američkoj televiziji, tvrdi da je zvanična priča 9/11 prevara, a da je istraga komisije o napadu bila čin "zataškavanja".
On je dodao da je napad poslužio kao "izgovor za sistematsko lišavanje ustavnih prava" i donošenje kasnijeg kontraverznog „Patriotskog akta“ koji je, prema njegovim rečima, ništa drugo do uvod u totalitarizam. Šin tvrdi da administracija bivšeg predsednika Buša stoji iza tih napada i čak ističe da je terorista Osama Bin Laden radio za američku obaveštajnu agenciju (CIA) do napada na Njujork.
11. septembar 2009 16:55:49 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Milorad Vukašinović: GEOPOLITIČKA ŠIZOFRENIJA U SRBA: SUKOB „DVA PRINCIPA“
Često se zapitamo zašto nam se, kao naciji i državi, dešava to što nam se događalo kroz ceo tragični 20. vek. Naučna misao nekako uspeva da solidno opiše istorijska i društvena dešavanja, ali postaje slaba i neuverljiva kada treba da objasni suštinu i smisao “istorijskih preokreta”. Stoga se pored klasične istorijske i društvene analize moraju uključiti i neki novi i drugačiji pristupi u razrešavanju istorijskih enigmi i „sivih zona“. Jedan od teorijskih modela koji obećava u objašnjavanju dublje logike istorijskog procesa je geopolitička teorija o “velikom sukobu kontinenata“. Reč je o dinamičnom sučeljavanju dva geopolitička načela: pomorskog i kopnenog, koji ima planetarnu dimenziju i svetskoistorijski značaj. Prema ovom modelu, svesno simplifikovanom radi jasnoće i operativne efikasnosti, narode sveta možemo grubo podeliti na pomorske i kontinentalne, u zavisnosti od toga da li osvajanju prostora pristupaju suvozemnim ili morskim putem. Ovde nije reč samo o različitim načinima komunikacije i transporta, već i o dva različita pogleda na svet, dva tipa civilizacije, koji na osoben način određuju unutrašnju i spoljnu politiku država i naroda, neretko i nezavisno od trenutnog konteksta događaja. Da počnemo od morskog principa. Najopštija karakteristika “pomorskog tipa civilizacije“ je primat ekonomskog nad političkim faktorom, iz kojeg kao da zakonomerno nastaje “liberalni tržišni model“ i njemu prilagođena “parlamentarna demokratija” u kojoj novac dominira nad društvom. Tipičan predstavnik ovakvog geopolitičkog opredeljenja u novovekovnoj istoriji (u antici bi to bili „talasokratija“ Atina i Rim) jeste bivša “kraljica mora“ Engleska, čija su kolonijalna osvajanja bila u funkciji širenja pomenutog civilizacijskog modela i stvaranja globalne pomorske imperije. Skoro identična misija pripada danas Sjedinjenim Američkim Državama, koje su geopolitički naslednik i sledbenik Velike Britanije, gde je atlantizam poprimio najradikalnije karakteristike u ekonomskoj, socijalnoj, političkoj i duhovnoj sferi. Anglosaksonci su kroz Makindera i Mahana definisali, a kroz Kisindžera i Bžežinskog i skoro sproveli, svoj viševekovni „vodeni princip“ – dominacija na morima, koja je put ka uspešnoj kontroli Hartlanda (srca Zemlje), koje se u velikoj meri poklapa sa evroazijskim prostranstvima Rusije. Da bi to ostvarili, moraju onemogućiti „koaliciju kontinentalista“ ili, recimo to malo politički aktuelnije, na evropskom prostoru spregu Pariz-Berlin-Moskva.
Nasuprot ovom, postoji i drugi “kontinentalni geopolitički princip“, čija je osnova u “primatu političkog nad ekonomskim faktorom“, gde je interes zajednice u važnim istorijskim momentima bio iznad pojedinačnih utilitarnih interesa. Njegova karakteristika je relativno čvrsta hijerarhija, ekonomija sa naglašenom etatističkom i socijalnom dimenzijom, kao i duhovnost koja, nasuprot zapadnoj racionalističkoj religioznosti, ima jaku crtu mističnog. Uprošćeno rečeno, naspram liberalnog individualističkog “Ja” stoji kolektivističko “Mi”. Takav model civilizacije nastao je u pravoslavnoj Rusiji i kulturama Bliskog i Dalekog istoka. Hantington govori, a mnogo zapadnjaka to misli, da je granica liberalnog i individualističkog Zapada u Evropi tamo gde počinje autoritarno i kolektivističko pravoslavlje.
Dakako da i među “kontinentalnim” društvima postoje ogromne civilizacijske razlike, ali ih radi uopštavanja ovde nećemo posebno analizirati, osim što možemo razlikovati zapadnoevropski kontinentalizam (nemački i francuski), zatim ruski i na kraju azijske tipove „kontinentalizma“. Možemo reći da se ispod površine haotičnih istorijskih događaja odvija drama u kojoj se neprestano sučeljavaju ova dva društvena modela i načina mišljenja, kako na planetarnom, tako i na unutrašnjem političkom nivou pojedinih društava.
Ispod pokorice ideologije...
Čini se da hladnoratovske i posthladnoratovske podele i sukobe ne mogu analitički savladati ni klasični ideološki modeli (dualizam kapitalizam - komunizam), ali ni Fukujamin progresistički “kraj istorije”, pa ni Hantingtnonov sukob civilizacija. Sukob SAD - SSSR, razaranje Istočnog bloka, iscrtavanje nove karte Evrope u posthladnoratovskoj epohi događaji su koji se mogu razumeti samo ako se ovi teoretski modeli primenjuju u geopolitičkom ključu. Naime, ispod površine prolaznog ideološkog sukoba krile su se dublje struje geopolitičkih „procesa dugog trajanja“, u kojima je ideologija bila malo više od maske koja je varala površne posmatrače. Ako se, recimo, ovako analizira sovjetska i američka politika u Avganistanu, onda je jasno da je ona samo nova runda u sukobu ruskog kontinentalnog bloka sa anglosaksonskim, koja se na sličan način za isti prostor vodila i u 19. veku. Celokupna strategija obuzdavanja „komunističke zle imperije“ (o kojoj je govorio Regan) zapravo je geopolitičko okruživanje SSSR-a lancem „saveznika“ od zapadne Evrope, preko Bliskog istoka i Azije do Japana, pa tako predstavlja samo ponavljanje strategije Velike Britanije prema Rusiji, ali i prema bilo kome ko iz Hartlanda može da bude pretnja njihovoj hegemoniji.
Posthladnoratovska epoha geopolitičkom sučeljavanju dva geopolitička načela mora i kopna dala je dodatni impuls, nove forme, koje prevashodno proističu iz nove tehnološke revolucije, koja prouzrokuje pojavu novih geopolitičkih igrača na evroazijskoj šahovskoj tabli (Kina, pre svega). Tehnološki razvoj i nova geopolitička realnost američke globalne hegemonije menjaju način života, ali i način određenja onoga što zovemo državom, nacijom, teritorijom… Teško je danas govoriti o razlici između unutrašnje i spoljne politike, o oštroj granici između rata i mira (primer Kosmeta). Tako su atlantizam i kontinentalizam postali ne toliko geografski, koliko ideološki i kulturološki pojmovi.
Geopolitički pristup analizi položaja Srbije u svetu za našu političku klasu je, čini se, nešto egzotično, ako ne i glupo. Nasuprot toj domaćoj naivnosti i gluposti, mi vidimo da ovako shvaćena spoljna politika predstavlja osnov na kome se gradi svaka iole ozbiljna strategija. Naročito u tome prednjače vodeći američki geostratezi koji, poput Hantingtona, ističu da “strateška pobeda u hladnom ratu nije i civilizacijska“. Suprotno naivnom optimizmu mondijalista, oni naglašavaju da je trijumf zapadne ideologije u tuđim civilizacijama i kulturama površan i verovatno privremen. Zbog toga je jedna od njihovih “preporuka” ne toliko direktno nametanje sopstvenog modela civilizacije nezapadnim narodima, koliko usmeravanje tuđeg kulturnog i civilizacijskog obrasca u određenom pravcu stvaranjem brojnih “centara uticaja“ u ideološkoj, medijskoj, ekonomskoj i političkoj sferi, koji kod nezapadnih naroda održavaju stanje u korist njihovih interesa. Dakle, mehanizmi direktne vesternizacije (koja je i “proces” i “projekat”) nadograđuju se ili zamenjuju nastojanjem da se pragmatično iskoriste lokalne tradicije zarad sopstvenih strateških i ekonomskih ciljeva.
Slavizam i atlantizam
Da bismo razumeli o čemu govorimo, počnimo od analize ideje jugoslovenstva koja predstavlja balkanski odjek starijih panslavističkih težnji, koje su u Rusiji bile razvijene posebno u drugoj polovini 19. veka. Podsetimo, reč je o pokretu koji je u Rusiji težio objedinjavanju svih Slovena (pravoslavnih i katolika) tako što bi ruski nacionalizam vremenom prerastao u panslovenski, iako za ostvarenje takvih težnji nije bilo realnog raspoloženja kod Slovena katolika. Naprotiv, ruski panslavizam kao “projekat” rusifikacije neruskih Slovena samo je jačao otpore i antiruska i antipravoslavna osećanja, pretvarajući ove narode u puki instrument britanske, ali i nemačke (geo)politike. Osim tog ruskog panslavizma postojao je i katolički panslavizam, naročito kod Čeha, koji je želeo da iskoristi rusku vojnu moć kako bi ih oslobodio germanske dominacije. Na opasnost prerastanja ruskog u panslovenski nacionalizam posebno je upozoravao veliki diplomata i filozof Leontjev, izrekavši u jednoj polemici sa slovenofilima čuvenu rečenicu da “slovenstvo postoji, ali slavizma nema“. On je osećao da je ovakva ideološka konstrukcija (kopija pangermanizma) štetna kako za sve Slovene, tako i za same Ruse i shvatao da slovenstvo nema dubok istorijski sadržaj i smisao, dok, nasuprot tome, to „vizantinstvo“, kao temelj ruske kulturne matrice, i te kako ima. Zato je on tretirao slovenofilski romantizam kao ideološko kukavičje jaje koje stvara samo nove zabune, a i nevolje.
Da to nisu bile samo intelektualne konstrukcije, pokazaće istorija. Tragični događaji iz Prvog svetskog rata, ogromna nepotrebna stradanja ruskih vojnika na istočnom frontu pod pritiskom zapadnih saveznika doveli su do ljuljanja istočne imperije i revolucionarnog talasa. Pokazalo se i da je panslavistička ideologija mrtvo slovo na papiru jer su Sloveni ratovali protiv Slovena, i to, čini se, oni pod komandom Beča sa velikim žarom protiv svoje “braće” Srba i Rusa. Rusija, kao iznutra podeljeno društvo (Hantington kaže “šizofreno”) na zapadnjačku elitu i na evroazijsku narodnu masu, nije mogla da podnese takva iskušenja. Država je propala, a vakuum moći iskoristila je najorganizovanija i najfanatičnija “sekta” – boljševici da se dočepaju vlasti. Uz to, treba dodati da su nemački generalštab i američki bankari pomagali i finansirali Lenjina i njegov revolucionarni eksperiment iz strateških, geopolitičkih i ekonomskih razloga. Na taj način su i Nemci i Anglosaksonci hteli da izbace iz igre jedinog ozbiljnog konkurenta na ogromnim prostorima Evroazije. No, na kraju se to i Nemcima vratilo kao bumerang, pa su za neko vreme van igre bili i Berlin i Moskva. Dakle, potpuni trijumf atlantističke strategije „zavadi pa vladaj“.
Posle prve faze “svetske revolucije” u kojoj je, po rečima Trockog, Rusija trebalo da posluži samo kao šibica koja bi zapalila svetski požar, nastupila je stabilizacija komunističkog poretka i stvaranje komunističke imperije pod vlašću Staljina. Tako se kroz jednu radikalno modernističku i zapadnjačku ideologiju formirala nova evroazijska imperija na kolektivističkim principima. Sa jedne strane, agresivna i brutalna sekularizacija i vesternizacija ruskog društva, a sa druge obnova nekakvog “ruskog imperijalizma”, doduše, sada sa petokrakom. Staljin postaje boljševički “samodržac”. Tokom Drugog svetskog rata Staljin, ugrožen od nacističke Nemačke, forsira i panslavizam kao način da mobiliše slovenske mase protiv germanskog okupatora. To je bio pokušaj, doduše ne preterano uspešan, da se panslavizam iskoristi u strateške svrhe. No, na kraju krajeva, sa propašću komunizma i Varšavskog (više-manje panslovenskog) saveza ostao je samo animozitet Poljaka i Čeha prema Rusima. To su, naravno, iskoristile zapadne zemlje da, pod plaštom “oslobađanja” od Rusa i komunizma, ova društva pretvore u vazalna. Dakle, od tog i takvog panslavizma imali su štete gotovo svi Sloveni.
Na sličan način panslovenstvo je (zlo)upotrebljeno i na balkanskim prostorima. Ruski panslavizam je delovao sa pozicija ruskih aspiracija na Balkanu, dok je onaj zapadni austroslavizam imao za funkciju da veže Srbe za Hrvate i Slovence kako bi ih odvojio od ruskog uticaja, ali i pretenzija da stvore samostalnu državu i vode nezavisnu spoljnu politiku. Iz tog tazloga bilo je neophodno na kraju Prvog svetskog rata sprečiti “trijumf Srba na Balkanu”, koji bi, po britanskom istoričaru Sitonu Votsonu, “predstavljao veliku nesreću za evropsku kulturu i civilizaciju”. Ovo se moglo postići stvaranjem “multikulturalne” jugoslovenske zajednice u kojoj bi Srbi i srpski nacionalizam bili neutralisani i kontrolisani. Preko jugoslovenske ideologije Srbija se pretopila u Jugoslaviju, koja je bila geopolitički tampon prema germanskim i ruskim aspiracijama na balkanski region. Po sadržaju je taj tip jugoslovenstva bio mnogo bliži austroslavizmu (pa i ilirstvu), te je značio odvajanje od drugih neslovenskih i pravoslavnih naroda, dok je, s druge strane, bio suprotstavljen germanskom faktoru. Sve ovo odgovaralo je Francuskoj i Anglosaksoncima. Iako je jugoslovenstvo bilo proizvod i domaćeg idejnog toka srpske i hrvatske političko-intelektualne scene, ono je i poslužilo konkretnim geopolitičkim interesima pojedinih zemalja.
Rezultat ovakve čudne državne i ideološke tvorevine su neprekidni unutrašnji sukobi i konfuzna spoljna politika. U toj i takvoj državi Srbija i Srbi gubili su svoj identitet i integritet, a pri tome su bili neprekidno optuživani od drugih da dominiraju tom rogobatnom državom sa pozicija “velikosrpske hegemonije”. Ovakvo mutno jugoslovenstvo samo je još više pojačavalo istorijske nesporazume i animozitete, naročito Hrvata prema Srbima. Epilog ovakvog “multi-kulti” eksperimenta je krah države 1941, građanski rat, etnički sukobi, genocid nad Srbima u Hrvatskoj. Pritom, moramo se podsetiti britanske uloge u podstrekavanju Srba da Hitleru kažu “ne” i tako započnu sopstvenu golgotu. Dakle, posledica panslavizma u jugoslovenskoj „redakciji“ slična je onoj koju je imao ruski – još jači animozitet Slovena prema Slovenima. Onde Poljaka prema Rusima, ovde Hrvata prema Srbima.
Te 1941. godine Anglosaksoncima je bilo potrebno da se otvori još jedan front na Balkanu, a možda kao i 1914. da se na taj način u svetski rat uvuče i Rusija (doduše, sada kao SSSR). Oni su zato podržavali pokrete otpora - četnike i partizane, da bi vezivali što više nemačkih divizija na ovom prostoru. Istovremeno, nisu mnogo marili za genocid nad Srbima u Hrvatskoj jer im je Zagreb gotovo uvek bio simpatičniji od Beograda (uostalom, samo su drugi bombardovali 1944).
Da bi se razumela britansko-anglosaksonska politika na Balkanu u Drugom svetskom ratu, u geopolitičkom ključu dovoljno je pogledati kakav su odnos imali prema Titu i Draži. U prvo vreme bili su više naklonjeni četničkom pokretu kao jugoslovenskom i demokratskom, koji bi restaurisao predratnu jugoslovensku državu, na čelu sa dinastijom Karađorđević, koja je bila pod njihovim tutorstvom. No, kako je genocid nad Srbima u Hrvatskoj izazvao “pomeranja” unutar četničkog pokreta od jugoslovenskog ka srpskom nacionalizmu, to je on bio sve manje pozitivno ocenjivan u Londonu. Sam Čerčil rekao je da Anglosaksonci ne mogu podržati četnički pokret jer je postao “srpski i nacionalistički” i da im je stoga bliži Titov austroslavizam koji će obnoviti jugoslovensku državu. Bez obzira na to što je reč o boljševičkom revolucionaru – geopolitički princip ih je vodio ka tome da „rusofila“ Dražu odbace, a „katoličkog ateistu” Tita podrže.
Tito je bio boljševik, ali i čovek okrenut Zapadu. Njegov katolički i austrougarski kulturni bekgraund imao je velik uticaj na njegovu političku orijentaciju. Zato je č esto bio sumnjiv “evroazijskom” Staljinu, koji ga je 1948. optužio da je čovek Zapada u redovima komunista. Do sada se nisu ozbiljno uzimale u obzir te Staljinove optužbe, a naročito se nisu sagledavale u geopolitičkom ključu sukoba „atlantista“ i „kontinentalista“. Mi, naravno, ne tvrdimo da je to jedina dimenzija sukoba, već samo da je veoma značajna. Da te „staljinističke“ optužbe nisu bez osnova, pokazuje i politička istorija Josipa Broza Tita posle 1948. On je, naime, ne samo u vreme sukoba sa SSSR-om već i posle toga bio čovek od izuzetnog poverenja Anglosaksonaca. Treba samo podsetiti na to kako je preko Pokreta nesvrstanih pacifikovao i od SSSR-a odvojio mlade tek dekolonizovane države Afrike i Azije. Iz tog razloga ne začuđuje što je prema njemu animozitet gajio De Gol, koji je klasični predstavnik zapadnoevropske “kontinentalne ideje”, a što su ga američki finansijski centri zasipali milijardama “donacija i kredita”.
Isto tako je moguće i sukob Tita i Rankovića na Brionskom plenumu tumačiti, između ostalog, i kao Josipov konačni obračun sa “kontinentalnim opredeljenjem” u partiji i sa ozbiljnim državnim centralizmom koji je predstavljao ovaj drugi. Problem kralja Aleksandra i Aleksandra Leke bio je (ma koliko oni bili različiti) isti – oni su jako ozbiljno shvatali jugoslovenstvo i jugoslovensku državu koju su hteli da očuvaju. Može se, u tom kontekstu, tumačiti i to što je na nedavnom skupu OEBS-a u Varšavi britanski ambasador Kroford pominjao tobožnje Rankovićevo “nasilje na Kosovu“ kao jedan od važnih argumenata u prilog nezavisnom Kosovu.
Jugoslovenstvo protiv atlantizma
Anglosaksonska geostrategija devedesetih godina prošlog veka pravi prividan zaokret odbacivanjem ideje jugoslovenstva. Reč je o manevru koji najčešće zbunjuje tzv. istraživače površnih činjenica, koji zanemaruju dublje istorijske i geopolitičke tokove. Jugoslavija je imala svoju funkciju i, čini se, rok trajanja. Posle ishoda Osme sednice Saveza komunista Srbije, a i nakon „ozloglašenog“ memoranduma, jasno je da je u Srbiji ideja “naivnog jugoslovenstva“ evoluirala u ideju “racionalnog jugoslovenstva“. Nestala je, ili se izgubila postepeno, ona „srpska zaljubljenost“ u Jugoslaviju radi koje je Beograd bio spreman da žrtvuje nacionalne interese. Pored toga, sa raspadom SSSR-a nestalo je potrebe da Jugoslavija bude tampon prema „istočnoj imperiji“. Upravo te okolnosti uticale su na planere anglosaksonske geostrategije, potpuno svesne toga da nestajanje granica između nove interpretacije jugoslovenstva i zaštite srpskih nacionalnih interesa nosi potencijal geopolitičkog “kontinentalizma”. Ali, ipak nisu bili tako radikalno protiv opstanka Jugoslavije, kao što je to bila Nemačka podržavajući Zagreb i Ljubljanu, pod uslovom ako bi je „restaurirao“ još jedan Hrvat, ovaj put Ante Marković.
Zbog toga je otpor takvom modelu opstanka ili raspada SFRJ-a državnog rukovodstva Srbije, na čelu sa Miloševićem, pa i otpor srpskog naroda rastakanju njegovih istorijskih i etničkih prostora bio toliko medijski demonizovan. Sa stanovišta Zapada predvođenog Anglosaksoncima, Srbi su počinili neoprostiv greh jer su bili prepreka njihovom „prodoru na Istok“, ali i zato jer su se navodno opirali globalizmu-atlantizmu kao ideji, o čemu je nedavno pisao nekadašnji zamenik državnog sekretara SAD Stroub Talbot.
Linija podela u Srbiji
Treba napomenuti da osnovni cilj atlantskih “agenata uticaja“ nije toliko borba protiv srpskog nacionalizma, koliko borba protiv njegove interpretacije u “kontinentalnom geopolitičkom ključu“. Postoji čitav spektar političkih pokreta i stranaka koje su od devedesetih godina bile pod posrednim i neposrednim uticajem “morskog principa“. Ako izuzmemo levičarske nevladine grupacije, koje su otvoreno finansirale zapadne vlade i njihove specijalističke službe, veoma je zanimljivo da značajan broj „srpskih atlantista“ deluje pod maskom “nacionalne desnice“. Istina, članovi njihovih organizacija često su bili iskrene patriote, koji ni do danas ne shvataju da su izmanipulisani. Sva ta servilnost se racionalizovala „srpskoj naivi“ kroz floskule, poput one „da smo Amerikancima dali baze, sada bismo imali sve što hoćemo“, ili danas: „ako bismo bili kooperativniji, dobili bismo možda pola Kosova“.
Tipičan primer takvog delovanja bio je proamerički Srpski pokret obnove, čiji je lider Vuk Drašković školski primer “nacionaliste atlantiste”. Emil Vlajki pisao je o tome da je Amerika promovisala „četništvo“ i „antikomunizam“ na ovim prostorima radi ostvarivanja svojih strateških interesa. Setimo se samo Draškovićeve retorike o “odsecanju ruku svima onima koji u Srbiji nose neku drugu zastavu osim srpske“. Takva demagogija mogla je samo da produbi postojeće nacionalne antagonizme na tlu nekadašnje Jugoslavije. Posledica tog i takvog delovanja je smanjenje šanse da se realizuje kontinentalna ideja “racionalnog jugoslovenstva“ u korist angloameričkih interesa kontrole srpskog istorijskog i etničkog prostora, pod izgovorom borbe protiv izmišljenog bauka Velike Srbije. Posle početka ratnih događanja SPO je “evoluirao” u pacifističku i građansku partiju koja je takvim ponašanjem izgubila kredibilitet u široj javnosti, ali je zato uvek bila na liniji „političke korektnosti“.
Sasvim suprotan evolutivni put imala je ideja Velike Srbije, u interpretaciji Srpske radikalne stranke i njenog predsednika Šešelja. Naime, za razliku od “atlantiste Draškovića“, lider radikala prešao je devedesetih put od “nacionaliste atlantiste“, koji je pokazivao razumevanje za američku agresiju na Irak, u “nacionalistu kontinentalistu“ čije je konkretno političko delovanje u osnovi bilo blisko Miloševićevom „racionalnom jugoslovenstvu”, što je obojici obezbedilo moćne neprijatelje i hašku tamnicu. Vrhunac takvog otpora anglosaksonskom geopolitičkom prodoru na Balkan iskazan je prilikom formiranja vlade koja je dočekala kosovske sukobe i NATO bombe. Upravo zbog suprotstavljanja atlantističkoj strategiji i nekakvog “govora mržnje“, lider radikala zatočenik je Tribunala u Hagu, koji je neskriveno sredstvo geopolitičke prekompozicije Balkana i reinterpretacije njegove novije istorije.
Geopolitički dualizam posebno je bio zanimljiv u politici pokojnog premijera dr Zorana Đinđića. Njegova geopolitička orijentacija dugo je bila neodređena i konfuzna. Kao predsednik Demokratske stranke, Đinđić je bio čovek posvećen modernizaciji i evropeizaciji Srbije. Međutim, on nije bio po volji Anglosaksonaca koji su ga doživljavali kao bliskog nemačkom faktoru (i tom bloku u EU). Zato su ga tretirali kao potencijalnog “kontinentalistu“, kojem nikada nisu mogli verovati. Atlantistima je posebno smetala Đinđićeva samostalnost i napor da se Srbija približi najjačoj evropskoj državi. Čak se i pokušaj “svrgavanja” od strane Vuksanovića 2000. može tumačiti u tom ključu, jer se tu angažovao i američki izaslanik Gelbard. Da je u Đinđiću postojao “kontinentalni” potencijal, govori i njegova poslednja faza kada se, verujemo iskreno, angažovao oko internacionalizacije kosovskog pitanja. Njegova tragična smrt, čija je politička pozadina još uvek misteriozna, prekinula je evoluciju ka „kontinentalnom“ patriotskom političaru, kako ga je i Dobrica Ćosić prepoznao. Po insajderskim izjavama Bebe Popovića, američki faktor je rušio Đinđićeve ljude u vladi. Nesporno je da se nakon toga politika Srbije i DS ubrzano preusmerila u pravcu otvorenog “atlantizma”. Umesto pronemačkog Đinđića, dobili smo Tadića, koji je sasvim okrenut Anglosaksoncima.
Srbija okrenuta protiv sebe
Srbija se posle referenduma u Crnoj Gori našla na geopolitičkoj i istorijskoj raskrsnici. Raspad državne zajednice predstavlja završni udarac atlantske geostrategije ideji “racionalnog jugoslovenstva“, koja je svoj kontinentalni potencijal pokušala da održi čak i u jednom pravnom provizorijumu, kakva je bila konfederacija Srbije i Crne Gore. Jasno je da bez otvorene podrške Evropske unije i SAD, Crna Gora nikada ne bi postala nezavisna država. Istovremeno je „nezavisnoj Srbiji“ poručeno da je “trenutak da se okrene sama sebi“. Reč je o geopolitičkom izboru, koji, ukoliko bi bio ostvaren, sadrži perspektivu zatvaranja u „samu sebe“ i dalje slabljenje. To bi otvorilo i pitanja novih oblika fragmentiranja po regionalnom principu. Na državnom planu, takva Srbija bila bi potpuno indiferentna prema sudbini svojih sunarodnika na postjugoslovenskim prostorima i praktično bi vodila potpuno anacionalnu unutrašnju i spoljnju politiku.
Ovakva “srbijanska” orijentacija znači potpuni krah srpske nacionalne ideje koju je u novom veku počeo da ostvaruje Karađorđe i njegovi ustanici. Ovakav klaustrofobični izolacionizam odgovara minornoj ulozi Srbije na Balkanu kakvu joj daju atlantisti. Nosioci ovakvih političkih ideja u Srbiji danas su “partizani 5. oktobra ”, pre svega i iznad svega Demokratska stranka, G 17 plus, Srpski pokret obnove. Neoliberalni koncept „otvorenog tržišta“ (čitaj: ekonomske kapitulacije), koji u Srbiji od 5. oktobra sprovodi G17, predstavlja čist izraz atlantističkog ekonomizma. U ekstremnijem i čistijem obliku ove ideje zagovara Čedin LDP, kao i čitav spektar malih regionalnih stranaka i predstavnika tzv. NGO sektora. Reč je zapravo o svojevrsnoj reciklaži ideje “naivnog jugoslovenstva“ pod drugačijim ideološkim sloganima poput “multikulturalizma” i “regionalizma”.
Pored te „neojugoslovenske“ opcije, koja se ogleda i kroz jugonostalgiju, verovatna je opcija manipulisanja “srpskim nacionalizmom”. On bi spolja imao obeležja povratka tradicionalnim vrednostima, naciji i porodici, dok bi suštinski to bila simulacija bez sadržaja. Jedan takav “narodnjački pokušaj” je i Bogoljubov PSS. Pored nacionalista „Srbijanaca“, u stvaranju “politički korektnog” patriotizma određenu ulogu imaju i neki konzervativni crkveni krugovi sa kojima se odavno manipuliše preko ideološkog monarhizma i formalnog tradicionalizma. Ovakva orijentacija karakteristična je za delovanje jednog krila Demokratske stranke Srbije, koji je na jedan gotovo neobjašnjiv način bio amnestiran od bilo kakve medijske kritike aktuelne vlade, poput ministara ekonomista Bubala i Parivodića. Ovde je reč o ljudima koji očigledno odgovaraju interesima „demokratskog bloka“ i stranim finansijskim centrima moći.
Drugo krilo, očito iznutra podeljene Demokratske stranke Srbije, nosi u sebi kontinentalni geopolitički potencijal. Njegovi predstavnici su, kako izgleda, ministar pravde Stojković i šef BIA Rade Bulatović, koji su poslednjim akcijama, posebno pokušajima suzbijanja korupcije, pokazali ako ništa drugo a ono barem državotvorne namere u vremenu sveopšteg rastakanja države i nacije. Tu treba dodati i Sandu Rašković-Ivić i Velju Ilića. Između ova dva krila je premijer Koštunica, mada njegova retorika i delovanje oko Kosmeta odaju ličnost intimno bližu “kontinentalistima”. No, on je izgleda u manjini u vrhu svoje stranke i ovakve vlade.
Čini se da velik “kontinentalni“ potencijal sadrži Srpska radikalna stranka. Koliko je bitna geopolitička orijentacija, može da ilustruje kakav bi „pozitivan preokret“ percepcije SRS-a u svetskim i domaćim atlantističkim medijima imalo njeno okretanje „atlantskim integracijama“. Od ružnog pačeta postali bi divan „demokratski labud“. Ali, problem radikala nije samo to što su na atlantističkom „indeksu zabranjenih partija“ već i njihova koncepcija Velike Srbije, koja u sadašnjem istorijskom trenutku deluje potpuno nerealno, a neretko i kontraproduktivno. To je okolnost koja zakonomerno vodi “atlantizaciji radikala” ili barem njihovom iskorišćavanju u atlantističkoj strategiji podele Srbije na dva politička tabora.
Povratak stare radikalske retorike sužava im politički manevarski prostor. Šteta od snažne retorike zasnovane na “nacionalnim emocijama” je višestruka, ne samo za radikale već i za ceo “kontinentalni blok u Srbiji“. Na unutrašnjem planu ona direktno vodi homogenizaciji svih “atlantista“, dok na spoljašnjem dovodi u pitanje i kontinentalnu (a u okviru toga naročito prorusku) orijentaciju kojoj teži ova stranka. Naime, putinovska geopolitika Rusije, zasnovana na načelu umerenog strateškog pragmatizma, sigurno da nije spremna da odnose sa Srbijom gradi na atlantističkoj “sveslovenskoj pravoslavnoj solidarnosti”, već na konkretnim “kontinentalnim strategijskim povezivanjima“, pre svega u ekonomskoj sferi.
Ova analiza domaćeg političkog spektra pokazuje da je naša elita nezrela i geopolitički nepismena. A ono što je još gore od toga jeste da pokazuje opasne simptome geopolitičke šizofrenije, jer se neprekidno lomi između servilnosti atlantističkoj strategiji s jedne, i neartikulisane kontinentalne orijentacije s druge strane, koja često svojom neumerenošću samo predstavlja rad u „korist sopstvene štete“.
7. septembar 2009 23:18:01 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
