Postovi
Američki zamorčići na vlasti
Iv Bataj (Yves Bataille) francuski intelektualac, istoričar i geopolitičar bez dlake na jeziku govori o svetskim političkim zbivanjima „okupiranoj“ francuskoj, Srbiji i njenim izazovima poručujući Srbima:
Moja želja, kao slobodnog francuskog i evropskog državljanina, jeste da ruka pravde stigne sve svetske kriminalce koji su vas desetkovali, razbili , razdrobili, bombardovali, osiromašili, ozračili uranijumom i pokorili.
Gospodine Iv u ime Srpske politike zahvaljujem se na vašoj spremnosti da odgovorite na neka pitanja koja se u našoj javnosti najčešće spominju. Ovde se od strane vladajućih stranaka vodi prava medijska kampanja o neophodnosti ulaska u EU, pa i Nato. Stoga bih prvo želeli da od vas koji živite u jednoj od najznačajnijih zemalja EU čujemo nešto iz prve ruke o tome koliko je za Srbiju dobro da pristupi EU, jer postoje i mišljenja da je EU pod potpunom kontrolom SAD. Zato bih ovaj naš razgovor i započeo jednim takvim pitanjem.
• Da li je Evropska Unija još uvek pod kontrolom Sjedinjenih američkih država? Kako vidite širenje EU u odnosu na širenje NATO?
- Da, pod kontrolom je, više nego ikad. Kao što zatvorenika zaglavljenog drže sa dve strane dva žandarma, tako je Evropska Unija pod stražom žandarma, nekadašnjeg generalnog sekretara Nato-a Havijera Solane koji je ministar virtuelnih spoljnih poslova te tzv. Unije s jedne strane, a sa druge pod stražom portugalskog žandarma Žoze Manuela Barosa, čiji je politički maoistički pokret MRPP iz vremena «revolucije karanfila» u Lisabonu, finansirala CIA. On je bio dobar učenik. Upravo su Amerikanci tu osobu postavili na čelo Evropske Unije.
U ovom trenutku, Evropska Unija ima dva aspekta, ekonomski i politički. Na prvom ekonomskom planu, institucionalna Evropa je džin koji danas baca u senku američke interese, na globalnom nivou u odnosu na Evropu često antagonističke. Evropa i Amerika su danas u konkurentskoj borbi i opoziciji u mnogim domenima, kao što je, na primer , aeronautička industrija, industrija prostora, ili prehrambeno-poljoprivredni sektor. Takođe, vrlo socijalni društveni modeli nekih evropskih država u potpunoj su suprotnosti sa američkim društvenim sistemom.
Euro moneta, koju su u početku toliko napadali nacionalisti različitih zemalja starog kontinenta, danas je potpuno potopila dolar. To je kratkotrajno dobro za američki izvoz, ali je loše za sliku Amerike u svetu, koja je američkim intervencionizmom u suštini već urušena. Zato Vašington sada pokušava da lansira jednu «zajedničku monetu» sa Kanadom i Meksikom, monetu koja bi trebalo da kontrira evru, a koja bi se zvala «amero». To je predviđeno za prvo vreme, jer po nekima, sledeća etapa bi trebalo da bude nametanje celom svetu jedne iste monete.
• A kako stvari stoje na vojn
o-političkom planu?
- Za razliku od ovog ekonomskog, na drugom političkom planu, briselska Evropa je potpuno naslonjena na Ameriku, kao njena prikolica. Funkcioneri te briselske Evrope ne predstavljaju realnu Evropu, već su potpuno podčinjeni SAD. Ne treba zaboraviti da je ta zapadna (mala) Evropa u svom početku i bila napravljena da bi predstavljala atlantistički bastion protiv Sovjetske Rusije. Nato je u potpunosti bio anglosaksonsko vojno sredstvo, a Evropa je trebalo da bude glavno polje te blokovske bitke. Upravo iz tog razloga, što je Nato od samog početka bio anglosaksonski vojni instrument, general De Gol koji je to odmah uvideo, Francusku 1967 povlači iz ove organizacije. Zato nikako ne treba pobrkati Evropu i Nato. Iako atlantistički političari pokušavaju da održe ovu konfuziju. Treba znati da su Nato i Evropa potpuno različite stvari.
Zemlje koje su nekada pripadale sovjetskoj zoni takođe danas prave ovu istu konfuziju i amalgam, ne shvatajući da Evropa sutra neće imati nikakvog razloga da svoju odbranu potčini neevropskoj sili.
Francuska je u tri navrata pokušala da ucrta jedan poseban, nezavisan put u odnosu na ovu američku hegemoniju. Prvi put kada je odbila «odbranu Evropske zajednice» koja je bila podčinjena američkoj vojnoj komandi (CED) 1954. Drugi put je Francuska pokušala da ucrta svoj nezavisan put sa politikom nacionalne nezavisnosti i otvaranja ka istoku koju je vodio general De Gol posle povratka na vlast 1958. godine. I, najzad, treći francuski pokušaj nezavisnosti bio je «Amsterdamski ugovor» iz 1997. godine i postavljanje na noge posebne evropske politike naoružanja koja će prethoditi deklaraciji iz Sant Maloa 1998. godine, odnosno politici evropske odbrane. Najzad, dogodio se to i 2003. na samit u Tervuerenu - Belgiji na kome su učestvovale Francuska, Belgija, Luksemburg i Nemačka. Taj samit je išao u pravcu antiratne politike prema Iraku, sa glavnim nosiocima te politike Širakom i Vilpenom.
Međutim, svaki put ovakve inicijative ozbiljno su zabrinjavale Anglosaksonce koji su, da bi ograničili značaj ili da bi sabotirali francuske akcije, stalno pritiskali najzavisnije i najpokornije zemlje kako bi se odupirale Francuskoj. Ali, nisu u tome imali potpunog uspeha. Treba znati i to da je Nato koji je dugo bio samo američko vojno sredstvo, kasnije postao vojno-političko sredstvo sa ciljem da Americi omogući nametanje drugim, posebno «novim demokratskim» zemljama (NED) tzv. «nove Evrope» svoju industriju naoružanja. Na taj način se eliminiše odbrambena industrija evropskih zemalja i oni postaju zavisni kupci vojne tehnike. Videli smo to kada je Poljska, pošto je od Brisela tražila i dobila dodatak subvencija, morala da kupi američke F16 na račun francuskih i švedskih letelica.
• Bivše istočne zemlje više nisu komunističke. Zašto onda na njih toliki pritisak da postanu članice Nato-a ?
- Taj pritisak postoji zato što je Nato za Vašington i dalje sredstvo i garancija američke dominacije u celoj Evropi. Posle raspada Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta, tzv. «sredstvo odbrane zapada» od Svjetske Rusije i komunizma preraslo je u «sredstvo američke globalističke ekspanzije». Počevši od 1990. godine, rat u bivšoj Jugoslaviji poslužio je kao povod ne samo očuvanja severno-atlantske vojne organizacije, već i širenju na istok. Primetili ste da su tri prve zemlje koje su primljene u Nato bile zemlje koje su tradicionalno obrađivane od strane «anti-ruskih snaga» : Poljska, Češka i Mađarska. To nije nimalo slučajno.
• Rusija je htela saradnju sa Evropskom Unijom preko poznatog luka : Pariz-Berlin-Moskva. Da li je ovo Evropa uopšte shvatila, naročito Evropa koja ima samo tehnologije, dok se sve sirovine nalaze u Rusiji?
- Luk: Pariz-Berlin-Moskva je zvanično zaustavljen izborom pro-američkih konzervativaca Angele Merkel u Nemačkoj i Nikolasa Sarkozija u Francuskoj. U Francuskoj se čitav američki propagandistički globalistički i cionistički aparat (medija, reklamne agencije, internacionalne finansije) mobilisao da bi bio izabran taj mediokritetski političar.
Uprkos svemu, ja sam siguran da sudbina našega kontinenta nije «velika širina», kako je za Atlantik govorio Vinston Čerčil, već je to «veliki Istok», odnosno Velika Evropa, kako je govorio De Gol. Budućnost Evrope je u razumevanju i u saradnji sa Rusijom. Budućnost Evrope nije u «atlantskoj integraciji», kako pokušavaju da nas ubede, već je budućnost Evrope u «evro-azijskoj integraciji», odnosno u Evro-Aziji, koja je uostalom jedan jedinstveni kontinent. U domenu savremenih tehnologija ovo se već ostvaruje jer će Francuska i Rusija uskoro zajednički lansirati rakete i satelite iz Kurua u francuskoj Gvijani. Postoje takođe projekti o zajedničkoj proizvodnji putničkih avion. Ova tehnološka saradnja koju je bivša vlada de Vilpena postavila na noge, biće praćena i političkom saradnjom. Amerikanci to znaju i oni čine sve da bi sprečili taj prirodni veliki kontinentalni savez koji će se kad tad, uprkos svim rusofobskim političarima određenih zemalja, ostvariti.
Plaćajući marionete po raznim zemljama koje rade protiv interesa sopstvenih zemalja, Amerikanci mogu samo da uspore ovaj proces, ali ne mogu da ga spreče. Tek kada se definitivno oslobodi američkog tutorstva, prava Evropa će početi da diše. Ali, nekadašnje istočno –evropske zemlje koje su postale «nezavisne» i koje su zauzele antiruski stav, rade u stvari protiv te prave Evrope koja nužno podrazumeva i Rusiju. Naša Evropa se ne zaustavlja na crnom moru, već se prostire od Vladivostoka do Dablina, rekao bih čak do Montreala u Kvebeku koji bi trebalo da se oslobodi anglo-američke omče.
• Kako u tom novom geopolitičkom kontekstu vidite Srbiju, a posebno sa danšnjim pitanjem Kosova?
- Srbija je bila glavna i najveća žrtva obnovljenog pokušaja „Drang nag Osten“ (prodor na Istok), ali ovoga puta sprovođenog, ne toliko od strane Nemačke, već od strane Sjedinjenih američkih država. Kao i u bivšim svetskim ratovima, Srbija je za tadašnja i sadašnja velika carstva bila glavna prepreka koju je trebalo eliminisati da bi se prokrčio put na Istok. Iako to mnogi Srbi još ne shvataju, između 1990. i 2000., Srbija je odigrala ključnu ulogu: budno se suprotstavljajući zapadno-američkoj i natovskoj agresiji, ona je stvorila jedan «produženi otpor», koji je mnogim drugima, a pre svega Rusiji omogućio da dobije u vremenu i uvidi geopolitičku situaciju koja se tada stvarala, kao i nove oblike ratnih tehnika. Srbija je omogućila Rusiji da shvati da će snage slične onima koje su upotrebljene u Jugoslaviji, sa istim operativnim metodama (upotreba nevladinih organizacija, medijski rat, rat niskog intenziteta itd) biti upotrebljene kasnije i u samoj Rusiji da bi razdrobile njen prostor i uništile njenu državu.
Upravo to je i predviđao plan Zbignjeva Bžežinskog u «Velikoj šahovskoj tabli», sečenje Rusije na najmanje tri dela. Na sreću, taj plan je propao zahvaljujući Vladimiru Putinu.
Srbija je i Rusiji (a i Kini) pokazala da jedna mala, ali odlučna zemlja može da se odupre koaliciji dvadeset puta jače naoružanih atlantističkih snaga, ako protiv Nato-a inteligentno primeni tehnike asimetričnog rata. Kineski stratezi su, sa svoje strane, teoretizovali nešto još mnogo opasnije u budućnosti, a to je rat bez granica. Njihovi stratezi su proučavali upravo rat koji je vođen protiv Srbije i citiraju u svojim knjigama primere strategije i taktike srpske vojske u toku bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.
• Kažete da je Srbija bila svetao primer drugima velikim zemljama, ali kako će Srbija dalje, i šta sad treba činiti?
- Ono što u ovom trenutku Srbija treba da učini, to je da, u iščekivanju boljeg, proklamuje svoju nezavisnost i da odbije ulazak u Nato pakt, kako ne bi postala element kolonijalne pešadije Vašingtona. Potpuno je paradoksalno i neprihvatljivo da oni koji odbijaju srpske trupe na Kosovu i Metohiji, traže te iste srpske trupe za Avganistan i Irak. Što se Kosova tiče, treba skinuti kapu Srbima koji su imali hrabrosti da tamo ostanu i koji danas smetaju tzv. «internacionalnoj zajednici». Predpostavka okupatora bila je da će posle povlačenja srpskih trupa sa Kosova i Metohije, svi Srbi napustiti Kosovo i da će tako biti definitivno rešen problem prisustva Srba u njihovoj istorijskoj kolevci. Međutim, očigledno je da su se prevarili. Ruska pretnja vetom, ali i želja Amerike i njenih saveznika da zaobiđu Ujedinjene Nacije kako bi nametnuli pseudo nezavisnost Kosova i Metohije, jasno pokazuju da mi ne živimo u svetu u kome se poštuje međunarodno pravo, već isključivo gola sila. Nema u tome ničeg začuđujućeg, jer oni koji nam neumorno govore o međunarodnom pravu i o pravima čoveka i pojedinca, prvi su koji ih svakodnevno bezobzirno krše. Sjedinjene američke države nisu samo zemlja koja ekološki najviše zagađuje čitavu planetu (i koja odbija da potpiše Kioto sporazum), već su i država koja je počinila i dalje čini najveći broj ratnih zločina na čitavoj planeti.
(SRPSKA POLITIKA)
1 Comments: