Postovi
Demokratija ili plutokratija?
Drama Čoveka u eri plutokratije
„Hantington & comp.nisu u pravu. Nema krize demokratije, jer nema demokratije. Moderni Zapad odavno ne živi u demokratiji nego u plutokratiji. Plutokratija je još u antičkoj Grčkoj bila jedan od pet oblika političkog uređenja države. Rđavi oblik plutokratije nazivan je ohlokratija. Ali, za razliku od antičke plutokratije koja je označavala vlast onih što imaju najviše novca, moderna zapadna plutokratija predstavlja vladavinu novca samog. Novac danas vlada i onima koji ga prekomerno poseduju. On više nije ni sredstvo, ni cilj, nego vrhovni princip jednog iznutra urušenog sveta. Priča o demokratiji je u ozbiljnim krugovima današnjeg Zapada potpuno deplasirana. Ovdašnja politička klasa i etablirana politikologija o tome istrajno i složno ćute, jer bi u protivnom bilo jasno da oni opet katastrofalno kaskaju za epohom i da s nekim tragikomičnim herojstvom osvajaju odavno napuštene tvrđave
NACIJA PRES
Gostujući u veoma gledanoj emisiji „O svemu pomalo sa...” novosadske televizije „Most”, nedavno, glavni urednik „NACIJE” Branislav Matić je odgovarao na pitanja uglednog televizijskog novinara Milorada Vukašinovića. Prenosimo deo tog razgovora.
...
Svedoci smo da poslednjih decenija i godina jedna specifična nauka, geopolitika, doživljava veliku ekspanziju. Šta su, po Vašem mišljenju, osnovni uzroci te ekspanzije i porasta uticaja geopolitike?
Ne mislim da tokom tog perioda postoji ma kakva bitna promena u poziciji geopolitike i uticaju faktora koje ona razmatra. Dogodilo se, pak, nešto drugo. Mi znamo da je nakon Drugog svetskog rata geopolitika u javnoj sferi bila proglašena za nepoželjnu, pod etiketom da je rođena u laboratorijama fašizma i da spada u osvajački instrumentarijum te ideologije. Ali, iako je nije bilo u javnoj sferi, obe supersile zadržale su svoje tajne vrhunske geopolitičke institute koji ni jednog trena nisu prekidali rad. U vreme na koje usmeravate našu pažnju, geopolitika je iz generalštabnih akademija i elitnih instituta dospela na otvoreniji način u medije masovnih komunikacija. Jedan njen aspekt pretvoren je u zabavu za masu, odnosno u sredstvo za modelovanje masovne svesti. To često medijsko bavljenje geopolitikom, uglavnom priučeno i nedovoljno ozbiljno, ostavlja utisak njene, najedanput, sveprisutnosti i ekspanzije.
Međutim, svi ključni postulati koji određuju poziciju i delovanje bitnih geopolitičkih igrača u areni sveta postavljeni su još u vreme kada je nafta postala glavni planetarni energent, dakle na počecima XXveka, i od tada nepomerljivo stoje. Podsetiću Vas da su upravo tada, više od trideset godina pre dolaska fašista na vlast, postavljeni i temelji geopolitike kao moderne nauke. Fridrih Racel je svoju Političku geografiju objavio 1897, Makinder svoju Geografsku osu istorije 1904, u to vreme punom snagom deluju i Vidal de la Blanš, Valoa, Rudolf Čelen. U to vreme SAD su iz takozvanog unutrašnjeg mora, koje zapljuskuje američke obale, istisle Španiju, poslednju tamo prisutnu silu starog sveta, a ubrzo zatim kreću u osvajanje Tihookeanskog basena. Zauzimaju Havajska ostrva, Filipine, Guam i dolaze na rubove kineskog prostranstva.
Tada se desilo nešto i za našu epohu veoma važno, te se zbog toga i zadržavam toliko na tom razdoblju.
Tada se desilo nešto i za našu epohu veoma važno, te se zbog toga i zadržavam toliko na tom razdoblju.
Oksfordski profesor Majkl Hauard, čiju sam studiju Rat u evropskoj istoriji objavio na srpskom, definisao je razdoblja u istoriji ratovanja na Starom kontinentu kao ratove vitezova, ratove plaćenika, ratove trgovaca, ratove profesionalaca, ratove-revolucije, ratove nacija, ratove tehnologa, i onda stupamo u nešto sasvim drukčije: nuklearno doba.
Tu klasifikaciju danas bi svakako trebalo proširiti. Po mom mišljenju, XXvek, vek u kojem smo rođeni, dominantno je obeležen ratovima za energiju i za duše ljudi. Hauardovim pojmovnikom, te ratove bismo najprimerenije mogli nazvati ratovima plutokratije i ratovima upravljača.
RASCEP IZMEĐU TEHNOLOGIJE I DUHA
Kako je razvoj nauke i tehnologije proteklih decenija uticao na razvoj geopolitike kao nauke i da li je zaista došlo do pomeranja od tvrdih ka mekim činiocima moći?
Revolucionarno brz razvoj tehničkih nauka, istovremeno kontinuiran i skokovit, potpuno je promenio život čovečanstva u XIX i XXveku, podigavši tehnologiju na pijedestal jednog od četiri ključna faktora moći u današnjici. Na žalost, to nije bilo praćeno i analognim procesima duše, nije bilo odgovarajućeg razvoja duhovnih nauka i disciplina, nije bilo psihičkog rasta i zrenja. Naprotiv, na ovom drugom planu imali smo regresivne procese, procese srozavanja i „provalu varvarstva po vertikali”. Tako je nastao strašni procep u koji još uvek tone moderni čovek. Tehnologija i kultura sredstava odvojile su se od duhovnih i moralnih principa i nastavile samostalni život i put. I na duhovnom i na tehničkom planu dogodila se masifikacija. Na planu duha to je dovelo do onoga što je Hamvaš zvao Novim Potopom: potonućem naroda u sopstvenu masu i čoveka u sopstveno nesvesno. Na tehničkom planu, po prvi put u poznatoj istoriji ovog čovečanstva jedan centar moći, u krajnjoj liniji jedan čovek, raspolaže razornom silom dovoljnom da uništi život na planeti. Osim toga, nimalo bezazlena tehnička sredstva, uključujući ona smrtonosna, postala su lako i masovno dostupna. Nikada u poznatoj istoriji sveta nisu sredstva tako monstruozno velike razorne moći bila u rukama nižih i sumnjivijih duhova.
Drugi uticaj razvoja tehničkih nauka i tehnologije na savremeni svet očituje se u ratu za energiju. Tehnologija bez energije koja je pokreće postaje besmislena: skupa, opterećujuća skalamerija. Oni što su dosegli takvu tehnološku moć koja je u njima rodila i ohrabrila ideju da totalitarno zavladaju celim svetom i celim čovečanstvom, da pod apsolutnu kontrolu stave celu planetu i deo kosmosa oko nje, odlučili su da učine sve kako bi ukupne poznate energoresurse na Zemlji prigrabili za sebe. Izračunali su da bi im to omogućilo apsolutnu vlast do 2050. godine, a dotle će, veruju, njihova nauka i tehnologija ovladati novim izvorima energije i njihovom carstvu neće biti kraja.
Drugi uticaj razvoja tehničkih nauka i tehnologije na savremeni svet očituje se u ratu za energiju. Tehnologija bez energije koja je pokreće postaje besmislena: skupa, opterećujuća skalamerija. Oni što su dosegli takvu tehnološku moć koja je u njima rodila i ohrabrila ideju da totalitarno zavladaju celim svetom i celim čovečanstvom, da pod apsolutnu kontrolu stave celu planetu i deo kosmosa oko nje, odlučili su da učine sve kako bi ukupne poznate energoresurse na Zemlji prigrabili za sebe. Izračunali su da bi im to omogućilo apsolutnu vlast do 2050. godine, a dotle će, veruju, njihova nauka i tehnologija ovladati novim izvorima energije i njihovom carstvu neće biti kraja.
Taj „konačni rat za energiju” je u toku. Mi smo imali nesreću da taj rat — koji je, razume se, svetski — opet započne na našim životnim prostorima, da baš kod nas budu proveravani najvažniji mehanizmi tog novog rata i instalirani najopasniji presedani. Međutim, Amerikanci znaju da za pobedu u tom ratu moraju ovladati Srednjim Istokom, Kaspijskim basenom i ruskim prostranstvom, te da moraju onemogućiti ma kakav vojno-politički i ekonomski savez četiri evroazijska džina: Rusije, Kine, Irana i Indije.
Tu se raspliće sve ovo o čemu govorimo. Neuspeh SAD u tom ratu, čija pretposlednja faza je očigledna svakome ko ima oči da vidi, ne samo da bi doveo do sloma tog sna o svetskoj diktaturi, i ne samo da bi SAD sveo na normalne razmere jedne normalne regionalne sile koja ne predstavlja svetsku opasnost, nego bi otvorio potpuno novi civilizacijski krug, potpuno drukčije perspektive modernom čovečanstvu.
UNUTRAŠNJI TRIJUMF NEEVROPSKE EVROPE
Po Vašem viđenju i istraživanju, kakav je karakter geopolitičkih promena u Evropi od pada Berlinskog zida do danas?
Osnovne geopolitičke promene nakon rušenja Berlinskog zida svi znamo. To su danas već opšta mesta, toliko puta ponavljane reči: raspad bipolarnog koncepta sveta i blokovske podele, rađanje unipolarnog globalizma, prelivanje atlantizma (amerikanizma) na postkomunistički Istok i ceo ostatak sveta, nastojanje da se uspostavi i legitimizuje svetska vlada...
U samoj Evropi došlo je do jedne važne i možda manje vidljive promene: unutrašnji trijumf neevropske Evrope. Na način potpuno primeren ovoj epohi, Evropa nikada nije bila jača i nikad nije bila slabija. Njome se širi i guta je struktura koju znamo pod imenom Evropska Unija. Evropska Unija je ekonomski džin, ali politički, ideološki, kulturni i moralni patuljak. Reč je o vazalnoj strukturi čije kormilo nije u rukama Evropljana.
Znate, san o velikoj, ujedinjenoj, verodostojnoj Evropi — zasnovanoj na zajedničkom poreklu i tradiciji evroarijskih naroda, te hrišćanskoj veri i kulturi — traje vekovima. Snevali su ga mnogi istinski evropski velikani, od Dantea do Drije la Rošela. Današnja EU je samo tužni surogat te ideje. Od svojih prapočetaka do dana današnjeg, ova EU je američki projekat. Više puta smo u ovoj cenjenoj emisiji, i pogotovu u časopisima koje uređujem, iznosili konkretne dokaze za to (dokumente, naloge, odluke, izjave). Nema potrebe da sada ponavljamo. Ali! Iako je, dakle, samo ovlaš prikriveni upravljački instrument u američkim rukama, čak i takva EU postala je prejaka za američki ukus. Mi vidimo da po nalozima nametnute neoliberalne ideologije evropski proizvodni resursi bivaju sistematski izmeštani iz Evrope u zone trećeg i četvrtog sveta, gde je radna snaga ropski jeftina. To dovodi do još većeg bogaćenja nadnacionalnih kompanija i velikog slabljenja evropskih društava, koja, već obezdušena i ideološki preparirana, sada klize ka deindustrijalizaciji, nezaposlenosti i isisavanju ekonomske moći, što preti da Evropu zaista pretvori u trećerazrednu silu.
HEROJSKO OSVAJANJE NAPUŠTENIH TVRĐAVA
U zapadnoj filozofskoj i politikološkoj misli uveliko se govori o dubokoj krizi demokratije kao posledici krize kapitalizma. U tom okviru, posebno se razmatra simbolizam 11. septembra. I čuveni Semjuel Hantington u svom poznatom eseju tvrdi da je „duboka kriza demokratije posledica viška demokratije”, te na osnovu toga preporučuje lekove. Kakvo je Vaše mišljenje?
Hantington nije u pravu. Nema krize demokratije, jer nema demokratije. Na Zapadu, odakle nam je stigla ta velika ideološka priča o demokratiji, ozbiljni autori već godinama pišu da se stupilo u postdemokratsku epohu. Nije Aleksandar Zinovjev jedini koji je tvrdio da „postkomunizmu Istoka odgovara postdemokratizam Zapada”. Kritikom i napuštanjem ideje multikulturalizma, to na posredan način potvrđuje čak i Frensis Fukujama, u svom tekstu-međašu koji je 2006. objavljen u Vol Strit Žurnalu pod naslovom Evropa je Meka globalnog islama.
(izvor - "Nacija")
5 Comments: