Srpska Analitika
Naravno, sve ovo je slučajnost?!
Dragomir Anđelković: SMISAO I BESMISAO PREDLOŽENOG REFERENDUMA O NATO
Pre nekoliko dana grupa od 200 javnih ličnosti obratila se građanima i vlastima Srbije sa zahtevom da se raspiše referendum na kome bi bila doneta konačna odluka o tome da li zemlja treba da uđe u NATO. U proglasu je navedeno: „Mi dole potpisani zahtevamo blagovremeno raspisivanje referenduma kako građani Srbije ovo pitanje ne bi ostavili bez verodostojnog odgovora i tako nepozvanima i neovlašćenima omogućili da na njega odgovore po svojoj volji umesto građana Srbije.“ U pitanju su, uglavnom, intelektualci koji su protiv članstva Srbije u Severnoatlantskom savezu.
Na prvi pogled, spomenuti zahtev nema smisla. Čini se da je nerazumno da protivnici stupanja Srbije u NATO traže raspisivanje referenduma. Krajem 2007. godine srpski Parlament je odlučio da zemlja ostane vojno neutralna dok se građani eventualno drugačije ne opredele na referendumu. Zašto onda da protivnici stupanja u NATO iniciraju narodno izjašnjavanje, kada podržavaju postojeće stanje? Pogotovo, kada su male šanse da njihova inicijativa bude prihvaćena, odnosno da referendum uspe!?
U okolnostima kada je većina građana apatična, potpisnicima i inspiratorima proglasa za raspisivanje spomenutog referenduma, trebalo bi da bude jasno da će on propasti. Na njega, to je gotovo sigurno, neće izaći preko 50% upisanih birača. I kada su se pre nekoliko godina sve relevantne partije složile da pozovu građane da izađu na referendum u vezi sa novim Ustavom, on je jedva uspeo. Iluzorno je očekivati da će prikriveni i deklarisani simpatizeri „atlantskih integracija“, koji čine većinu u vrhu vladajuće koalicije, znajući da je dvotrećinska većina građana Srbije protiv stupanja u NATO, iskreno pozvati svoje pristalice da izađu na referendum, i aktivno raditi da se to desi. Svesni su da se, za sada, većina njihovih birača po pitanju NATO-a sa njima ne slaže.
Neko će reći da inicijatori proglasa imaju drugi motiv, na koji upućuje narodna izreka: „Ne pada sneg da pokrije breg, već da svakoj zveri otkrije trag.“ Drugim rečima: „Ovo je prilika da se stvari isteraju na čistinu, da se zna ko je vera a ko nevera“. No, u ovom slučaju nije tako. Narod dobro zna ko je za NATO a ko je protiv njega. To pitanje nema prioritetni značaj kada se radi o političkom izjašnjavanju građana. Ko je za DS – iz ličnih simpatija prema Tadiću, nade da će ta partija otvoriti kapije EU za Srbiju (koju većina Srba i dalje doživljava kao sinonim za bolji život), ili iz nekog trećeg razloga – neće promeniti ubeđenja zbog stava te partije prema „atlantskim integracija“. Pogotovo, što u uslovima sveopšte medijske manipulacije nije teško stavove izokrenuti, relativizovati i razvodniti.
Međutim, iako načelno stoje navedeni razlozi protiv predloga protivnika NATO da bude raspisan referendum, kada malo dublje razmislimo, njihova inicijativa u konkretnim uslovima imao smisao. I to veliki. U zemlji negativnih čuda, kakva je sada Srbija, gde vlada pravna, moralna i svaka druga asimetrija, ono što je besmisleno za normalnu državu postaje smisaono. Dok se na sav glas priča o pravima građana, donose se zakoni koji ograničavaju slobodu govora. U okolnostima kada se promovišu evropske vrednosti i pravna država, vrše se čistka u sudstvu sa kojom može da se uporedi jedino ona koju su komunisti sproveli posle preuzimanja vlasti. A oni koji se kunu u svoja liberalna ubeđenja, pre otprilike sedam godina su protivzakonito oduzimali poslaničke mandate političkim protivnicima.
Srbija je zemlja u kojoj organizacije koje se, navodno, bore za ljudska prava, uglavnom deluju u prilog SAD, države koja širom sveta, pokušavajući da nametne hegemoniju, širi smrt i rasprostire patnje. Srbija je država u kojoj su gotovo svi mediji u funkciji hipnotisanja naroda, dok se iz dana u dan govori o potrebi prevazilaženja totalitarnog nasleđa. Ukratko, u Srbiji, na planu političkog delovanja, ne važe principi karakteristični za slobodna društva. Jer, u pitanju je zemlja makar pod virtuelnom evroatlantskom okupacijom.
Otuda, kada Vašington odluči da je došao trenutak da Srbija zvanično stupi u NATO, makar i protivno volji njenih građana, klijentska vlast u Beogradu će pohitati da nalog realizuju. Čak i ako misli da za to nije nastupio pogodan trenutak, ili intimno i ne podržava „atlantske integracije“, svesna je da je u kandžama patrona kojima duguje položaj. Demokratija po vašingtonskom receptu nije vladavina naroda, odnosno njegovih predstavnika u skladu sa njegovom voljom, već realizovanje volje evroatlantskih centara moći. Raskorak između reči i dela u nekadašnjim socijalističkim sistemima, u poređenju sa sadašnjim „slobodnim svetom“, deluje kao oličenje morala.
Naravno, ni Vašington, ni njegovi ljudi u Beogradu, stvari ne rade preko noći. Možda na taj način donose odluke, ali nastoje da ih realizuju tako da ne ugroze svoje interese. To, makar i kada imaju snažne propagandne mehanizme, u uslovima kada je nužno održati privid da demokratija postoji, zahteva vreme i sistematsko delovanje. U tom kontekstu treba gledati na NATO propagandu ofanzivu koja je započela u drugoj polovini 2009. godine, a sada izgleda poprima još veći zamah. Cilj je da se, ako već nije moguće promeniti stav Srba prema NATO, on deaktivira. Drugim rečima, da se kod ljudi stvori osećanje straha i beznađa, odnosno podstakne pasivnost. Zatim bi, bez referenduma, bila doneta odluka o stupanju u NATO.
Kao što je Parlament 2007. godine doneo rezoluciju da je on neophodan za stupanje u neki vojni savez, Skupština bi, na primer 2011. godine, rešila da referendum za to više nije nužan. Otupeli narod bi gunđao, ali bi, uplašen i opijen nadom da je to cena za bolji život koji donose evropske integracije, ostao miran. Oni koji bi se usudili da protestuju, bili bi policijskim merama lako pasivizirani. Da je takav scenario u igri, svedoče i reči jednog od najžešćih NATO lobista u Srbiji – predsednika, kako mnogi smatraju, marginalne porodično-poslovne interesne zajednice, poznate kao SPO – Vuka Draškovića. On je pre neki dan izjavio: „NATO da, referendum ne. Politička elita mora da zna sve što narod ne zna, jer mu nije ni kazano, i dužna je da preuzme odgovornost“.
Kada sve rečeno uzmemo u obzir, uviđamo puni smisao inicijative da se raspiše referendum. Oni koji su navikli da gaze narodnu volju, još nisu u mogućnosti da to učine. Zato im sada treba nametnuti priču o referendumu. Dok se do njega dođe, vodiće se snažna debata o NATO, tokom koje zasigurno neće trijumfovati njegove pristalice. Njihov adut je podmuklo delovanje iz potaje. U javnom sukobu, kada se, na širokom frontu koji u celini ne može da bude medijski i putem kvazi-nevladinog sektora kontrolisan, suoče sa organizovanim otporom protivnika „atlantskih integracija“, samo će i deo onih građana koji sada apatično prihvataju stupanje u NATO, promeniti mišljenje. Kamoli da će oni ojačati NATO ešalone. Uz to, užariće se političke strasti, pa će zaobilaženje referenduma postati neizvodljivo. Aktivnim i istrajnim pariranjem NATO lobistima sigurno će biti sprečeno pasiviziranje javnosti, a u takvim okolnostima za vlast bi pokušaj da uvedu Srbiju u NATO bez referenduma predstavljalo samoubistvo. Time bi isprovocirala masovne, i to veoma burne, proteste.
Na potencijalnom referendumu bi NATO opcija sigurno doživela debakl. Stoga, prihvatljivo je da radi rasplamsavanja debate o „atlantskim integracijama“ njegovi protivnici prihvate rizik da on, raspisan na njihovu inicijativu, propadne zbog nedovoljne izlaznosti građana. I na neuspelom referendumu će se videti da je velika većina Srba protiv Jenki militarističkih integracija. To više neće biti rezultat neformalnih ispitivanja javnog mnenja, već plod izjašnjavanja građana. Posle toga, biće mnogo teže uvesti Srbiju u NATO bez novog referenduma. Naročito kada usled javne debate i nezvanične pobede njihovog stava (bez obzira na nedovoljnu izlaznost), bude narasla borbenost onih koji ne žele da se direktna vazduhoplovno-raketna agresija iz 1999. godine okonča indirektnim kopnenim akcijama – gaženjem NATO čizama, makar i na nogama lokalnih vojnika, po srpskoj zemlji. Nikakva medijska okupacija više neće moći da pomogne da se to desi.
Štaviše, ako referendum sada i ne bude raspisan, na krilima inicijative da se to desi, i poleta koji bude stvoren tokom rasprave koja će se neizbežno rasplamsati, protivnici NATO, koji su dominantni među Srbima, mobilisaće svoje snage i izoštriti uverenja. Političko-intelektualnim snagama koje stoje iza sadašnje priče o referendumu odgovara sve, od toga da on uspe, preko toga da on propadne, pa do toga da narodnog izjašnjavanja i ne dođe. Samo im ne odgovara da dopuste podmuklo kuvanje srpske žabe u NATO sosu. Nemački vojskovođa Helmut fon Moltke je svojevremeno rekao: „Prvo promisli, pa tek onda reskiraj“. Na sreću, srpski patriotski opredeljeni intelektualci ovaj put su to učinili. Povukle su pragmatičan potez!
0 Comments: