Srpska Analitika
Naravno, sve ovo je slučajnost?!
EKSKLUZIVNO: VAŠINGTON FINANSIRAO NUKLEARNI ARSENAL PJONGJANGA!?
pripremio: Vanja J. Vučenović, glavni urednik
Šta se uistinu krije iza najnovijih „provokativih“ nuklearnih proba Severne Koreje, ukoliko je poznato da su Klinton, Ramsfeld i Buš igrali ključnu ulogu u naoružavanju ove sada “neposlušne” države. Dolazimo do ekskluzivnih podataka koji otkrivaju aktivnu ulogu američke administracije i Centralne obaveštajne agencije(CIA) u izgradnji nuklearnog arsenala Pjongjanga. Kao logično se nameće pitanje: na čiju "geopolitičku vodenicu" idu najnovije nuklearne probe severnokorejskih vlasti?
Iako je se ceo svet ovih dana zgražava nad najnovijim nuklearnim probama komunističkog režima Kim Džong ila, nema ni pomena o tome kako je i kojim putevima Pjongjang uopšte došao do naoružanja koje predstavlja “pretnju svetskom miru”. Odgovor je potpuno jednostavan - izgradnju nuklearnog arsenala Severne Koreje direktno je finansirala administracija SAD.
Klintonova i Bušova administracija igrale su ključnu ulogu u unapređivanju nuklearnog potencijala Severne Koreje još od sredine devedesetih godina prošlog veka pa do današnjih dana.
Reakcija na vest da je Pjongjang izveo podzemne nuklearne probe, čija je jačina 10 puta veća od prvih proba iz oktobra 2006. godine, slična je onoj kada su Sjedinjene Države optužile Irak zbog posedovanja hemijskog i biološkog oružja a što je, podsećanja radi, bio povod za invaziju na ovu zemlju iz 2003. godine. Naravno, i danas posle toliko vremena se izbegava pominjanje činjenice da je do te 2003. tadašnji državni sekretar Donald Ramsfeld aktivno posredovao u snabdevanju nekadašnjeg iračkog predsednika Sadama Huseina pomenutim oružjem.
Ramsfeld je takođe kao izvršni direktor kompanije ABB (Asea Brown Boveri) realizovao 200 miliona dolara vredan ugovor, čiji se predmet odnosio isporuku opreme potrebne za izgradnju dva nuklearna reaktora lake vode u Severnoj Koreji u 2000-oj godini. On je preuzeo zaduženja Klintonove administracije koja se sada već davne 1994. godine sporazumela sa vlastima u Pjongjangu o zameni nuklearnih reaktora tzv. nuklearnim reaktorima lake vode. U to vreme, “eksperti” koje je finansirala vlada SAD su tvrdili kako reaktori lake vode ne mogu biti iskorišćeni za izradu bombi. Ipak takvo mišljenje ne deli Henri Sokolski iz Centra za političku edukaciju u Vašingtonu, koji ističe da “ reaktori lake vode mogu biti upotrebljeni za izradu mnoštva nuklearnih bombi zasnovanih na plutonijumskoj tehnologiji.
“ Ovi nuklearni reaktori lake vode su u suštini kao i svi ostali reaktori, i oni poseduju potencijal za izradu nuklearnog oružja. Na taj način i kada prestanete da snabdevate nekog “nuklearnog prestupnika”opasnim materijalom , ne znači da ne želite da isti i proizvede nuklearno oružje, iako se deklarativno borite da to po svaku cenu sprečite, ističe Sokolski.
“ Ovi nuklearni reaktori lake vode su u suštini kao i svi ostali reaktori, i oni poseduju potencijal za izradu nuklearnog oružja. Na taj način i kada prestanete da snabdevate nekog “nuklearnog prestupnika”opasnim materijalom , ne znači da ne želite da isti i proizvede nuklearno oružje, iako se deklarativno borite da to po svaku cenu sprečite, ističe Sokolski.
Stejt department je svih ovih godina tvrdio kako nuklearni reaktori lake vode ne mogu biti upotrebljeni za proizvodnju bombe ali je još 2002. godine upozorio ruske vlasti da prestanu “nuklarnu saradnju” Iranom, iz bojazni da Iran ne dođe do oružja za masovno uništenje. U to vreme, Rusija je radila na izgradnji nuklearnih reaktora lake vode u Iranu. Stoga, prema oceni Stejt departmenta nuklearni reaktori lake vode u Iranu mogu da se upotrebe za izradu nuklearnog materijala, dok isti takvi reaktori u Severnoj Koreji nemaju taj potencijal.Pomalo čudna i u najmanju ruku problematična procena, zar ne?
Još u aprilu 2002. godine, administracija Džorža Buša je najavila da planira izdvojiti 95 miliona dolara američkih poreskih obveznika na ime izgradnje “bezazlenih” nuklearnih reaktora lake vode u Severnoj Koreji. Buš je tim činom pokazao da je snabdevanje severnokorejskog “diktatora” Kim Džong ila sa potencijalom koji mu omogućuje da proizvede stotinu nuklarnih bombi godišnje “od vitalnog interesa za nacionalnu bezbednost SAD”. Prema pojedinim izvorima, Buš je za ovu svrhu izdvojio još veću sumu novca u januaru 2003. godine.
Iako je izgradnja reaktora nedugo potom iz nejasnih razloga obustavljena, Severna Koreja je imala alternativne načine da se domogne vitalnih nuklearnih tajni i delova koji bi joj omogućili izgradnju arsenala atomskih bombi . Jedan od najznačajnijih bio je čovek CIA , poznati međunarodni krijumčar oružjem, pakistanski naučnik Dr. Abdul Kadir Kan.
Dr. Abdul Kadir Kan, kao otac pakistanske nuklearne bombe, je omogućio pristup nuklearnoj tehnologiji putem širom planete razgranate krijumčarske mreže , koja je uključivala i postrojenja u Maleziji, inače zaduženih za proizvodnju delova za centrifugu ključnih za proizvodnju nuklearne bombe.
Kanov saradnik i posrednik B.S.A Tahir, osnovao je kompaniju izvan Dubajia u Ujedinjenim Arapskim Emiratima , iz koje su transportovani delovi za centrifugu Severnoj Koreji.Uprkos činjenici da su holandske vlasti izražavale duboku sumnju i nepoverljivost prema “aktivnostima” dr Kana još od 1975. godine, CIA ih je uspešno sprečavala u njegovom hapšenju u dva navrata. O razlozima CIA-e za takve postupke možemo samo da nagađamo. “Kan je praćen čitavih deset godina i očigledno je predstavljao ozbiljan problem, ali su tajne službe u ovom slučaju mogle efikasnije postupiti, ističe bivši holandski premijer Rud Lubers. Hag nije rekao svoju poslednju reč u predmetu Kan, međutim Vašington jeste.
Lubers je istakao da je dr Abdul Kadir Kan mogao slobodno da ulazi i izlazi iz Holandije uz blagoslov CIA-e, da bi naposletku postao i glavni prodavac - krijumčar nuklearne tehnologije na međunarodnom tržištu, uz ličnu saglasnost Džordža Buša, i prodavao nuklearne tajne koje su omogućile Severnoj Koreji da danas proizvodi nuklearne bombe.
Bivši holandski premijer je osumnjičio Vašington da je dozvolio “delovanje” dr Kana iz razloga što je Pakistan bio ključni saveznik SAD u borbi protiv Sovjeta. U to vreme, vlada SAD je finansirala i naoružavala mudžahedine kakav je bio i Osama Bin Laden. Mudžahedini su bili obučavani od strane pakistanske obaveštajne službe kako bi se borili protiv sovjetskih snaga u Avganistanu. Sjedinjene države su imale informacije da je Pakistan u to vreme razvijao nuklearno naoružanje, ali ih to nije previše brinulo jer su znali da ono nije inicijalno bilo usmereno protiv njih, već je služilo kao sredstvo zastrašivanja Indije, moguće i samih Sovjeta.
U septembru 2005. godine u javnosti je odjeknula informacija da je sud u Amsterdamu koji je 1983. osudio dr Abdula Kana na četiri godine zatvora izgubio spise koji se odnose na ovaj predmet. Potpredsednica suda, sudija Anita Leser je optužila direktno CIA-u za krađu spisa koji se odnosili na “slučaj Kan”.
Imajući u vidu ovakav istorijat, osećanja šoka,osude i gneva koja su izrazile Sjedinjene Države kao odgovor na drugu nuklearnu probu Pjongjanga mogu se u najmanju ruku okarakterisati kao licemerna. Politikom pomaganja Severnoj Koreji da izgradi nuklearne reaktore lake vode, preko angažovanja čoveka CIA-e dr Abdula Kadira Kana koji je bio štićen u svim svojim aktivnostima usmerenim na snabdevanje Severne Koreje materijalima potrebnim za proizvodnju nuklearnog materijala, američka vlada je na najdirektniji način saučestvovala u snabdevanju severnokorejskog „diktatora“ Kim Džong ila nuklearnim arsenalom, čije testiranje ovih dana toliko energično osuđuje.
Dok je predsednik Buš je javno i neskriveno ispoljavao prezir i gađenje prema Kim Džong ilu, njegova administracija je s druge strane sprovodila politiku koja je omogućila Severnoj Koreji da se domogne neophodnih znanja i materijala na polju nuklearne tehnologije.
Dok je predsednik Buš je javno i neskriveno ispoljavao prezir i gađenje prema Kim Džong ilu, njegova administracija je s druge strane sprovodila politiku koja je omogućila Severnoj Koreji da se domogne neophodnih znanja i materijala na polju nuklearne tehnologije.
U ovim danima korporativni mediji zajedno sa Obamom, Ujedinjenim nacijama, Izraelom i drugima izražavaju svoju duboku osudu zbog nuklearnih proba severnokorejskih vlasti ,a koje su, kako smo na osnovu svega navedenog mogli da zaključimo, inicijalno i direktno finansirane od strane američke vlade.
Tenzije u SAD su narasle do nivoa da se sve više priča o mogućnosti vojne intervencije protiv Severne Koreje, što će neizostavno dovesti i do konflikta sa Kinom kao bliskim saveznikom Pjongjanga.
Možda to i jeste glavni cilj u ovoj "geopolitičkoj predstavi" u kojoj je Kim Džong ilu dodeljena uloga “agenta provokatora”, a da on te svoje role nije ni svestan? Vreme će pokazati.
6 Comments:
U Srbiji postoje svega 12322112333 "klasicna medija" koji emituju iste ovakve gluposti, red je da postoji i jedan ozbiljan alternativni.
Ozbiljan u spinovanju i sirenju besmisla, naravno.