Ekskluzivno za Srpsku Analitiku govori Milorad Vukašinović: "GEOPOLITIKA POSTMODERNE" - RAT ZA DUŠE LJUDI

Klasična geopolitika u 21. veku zamenjena je “geopolitikom postmoderne”, što praktično znači da je odnos prostornog i političkog dobio novu kvalitativnu dimenziju. Imperativ novorođene geopolitike nije samo ovladati prostorom ili njegovim resursima, već i dušama ljudi koji tu žive, kroz nametanje i „ubrizgavanje“ različitih psiholoških, socijalnih i kulturoloških obrazaca, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Srpsku Analitiku, ugledni publicista i novinar Milorad Vukašinović, urednik i voditelj popularne emisije „O svemu pomalo sa“ koja se emituje na novosadskoj televiziji Most.

 

Intervju pripremilo uredništvo SRPSKE ANALITIKE

 

 

 

Nedavno ste objavili knjigu pod naslovom “U  tamnom srcu epohe”, u kojoj analizirate najvažnije tendencije u međunarodnoj politici i njihov uticaj na postjugoslovenskom prostoru. Šta biste izdvojili kao osnovni zaključak vašeg istraživanja?

 

 

Knjiga “U tamnom srcu epohe” nastavak je istraživanja kojeg sam započeo objavljivanjem dve prethodne knjige “ Suočavanja – izabrani razgovori” i “Trenutak istine”, u kojima sam promovisao stav da se događaji na postjugoslovenskom prostoru ne mogu razumeti bez analize šireg epohalnog konteksta, koji je nastao posle završetka “hladnog rata”.

Njegova osnovna karakteristika, je nastojanje preostale supersile da ostatku sveta nametne sopstveni interes uz brutalno kršenje svih principa međunarodnog prava, posebno Povelje Ujedinjenih Nacija.

Ideja o “novom svetskom poretku”, o kojoj je početkom devedesetih govorio američki predsednik Buš stariji, pretvorila se u “globalni nered”, čije posledice nije jednostavno predvideti. Otuda je, da bi se koliko toliko razumeli paradoksi savremenog sveta potreban nov multidisciplinaran pristup analizi međunarodnih odnosa, pošto dosadašnji pristup oslonjen na vrednosti i institucije nastale u doba hladnog rata nije u stanju da pruži precizne odgovore. Ovo je jedan od najvažnijih zaključaka ove knjige.

Naime, analiza “globalnih tendencija” pokazuje da je proces globalizacije prouzrokovao pojavu novih činilaca u međunarodnoj politici, od transnacionalnih korporacija i nevladinih organizacija, do tajnih i polutajnih društava, koji su istina oduvek bili prateća pojava istorije, ali kojima je epoha globalizacije dala novo značenje. Njihovo zajedničko obeležje je da deluju van legalnih tokova i imaju ogroman uticaj na donosioce ključnih političkih odluka, što veoma usložnjava predviđanja i analize.

U manifestu o osnivanju jedne od najuticajnijih organizacije svetske zakulise Trilateralne komisije, još sedamdesetih godina prošlog veka, princip pregovaranja između država proglašen je neefikasnim, uz konstataciju da “diplomatiju država treba zameniti diplomatijom korporacija”.

Dakle, u ime načela efikasnosti, otpočeo je proces marginalizacije države, na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu uz promociju nove ideološke paradigme, neoliberalizma. Od sedamdesetih godina, do danas država je izgubila monopol, čak i u onim sektorima koji su od vitalnog značaja za njeno funkcionisanje, kao što je sektor bezbednosti. Da ne govorimo o ekonomiji i politici, obrazovanju i kulturi. Svi navedeni fenomeni, dobili su poslednjih decenija potpuno novo značenje što je izazvalo teške posledice koje se ispoljavaju u širokom spektru: od pojave ratova srednjeg i niskog inteziteta, do ekstremnih šokova na ekološkoj i socijalnoj ravni.

 

Ova knjiga nastala je uporedo sa objavom svetske finansijske krize, koja bi mogla da bude okidač promena u međunarodnoj politici?

Nema nikakve sumnje da se pod uticajem globalne krize pojavljuju konture novog višepolarnog sveta, u kojem Sjedinjene Države neće biti toliko dominantne, kao tokom devedesetih godina, prošlog veka.

Ipak, pristalica sam teorije po kojoj je suštinska višepolarnost još uvek više potencijalna, a manje realna činjenica. Naime, osnovno pitanje nije da li želimo jednopolarnu ili višepolarnu globalizaciju, već da li se neminovna višepolarnost gradi na geopolitičkim kriterijumima “atlantizma”, anglosaksonskog sveta ili principima “kontinetalizma”, čije postojanje simbolizuju Evropa, Rusija, Kina, Indija, islamski svet i Latinska Amerika.

Čak i ugledni teoretičari međunarodnih odnosa, olako prelaze preko činjenice, da je globalizacija proces koji pored integrativnih ima i dezintegrativna svojstva, odnosno da je reč je o procesu koji ispoljava snažan unutrašnji dinamizam i protivrečnosti. Otuda je konstatacija o globalizaciji koja deli društva, realna slika savremenog sveta.

Danas je mnogo pravilnije reći, kako paralelno i u neprekidnom unutrašnjem sukobu postoje, dve Amerike, dve Rusije, dve Kine, nekoliko islamskih svetova i nekoliko projekata Evropske Unije. Ono što je zanimljivo, to je da se ti različiti projekti povezuju na transnacionalnom ili regionalnom nivou.

Tako nastaju paradoksalni savezi, poput povezivanja atlantskih centara Kine sa sličnim centrima u Americi, ili čudnog “saveza islamizma i atlantizma” u Bosni. Nasuprot tome, postoje i primeri saveza islama i Rusije u Abhaziji, ili povezivanja kontinetalne Kine sa Rusijom, u okviru Šangajske grupe.

Nauka o međunarodnim odnosima, nastala posle Drugog svetskog rata, ovakve pojave nije u stanju da objasni, jer je naučnost uvek “implicite” prožeta određenim ideološkim diskursom. Problem je nastao onog trenutka, kada se dogodio fenomen “kraja ideologija”, što je samim tim proizvelo i očiglednu “krizu naučnosti”.

U isto vreme, ova pojava je osnovni uzrok ponovne afirmacije geopolitike, kao discipline koja se bavi odnosom prostornog i političkog.

 

Koliko je osnova teze o tome, da je pod uticajem razvoja tehnologije, nastala nova geopolitika?

 

Teoretičar Dugin u svojim radovima, govori upravo o tome, da je poslednjih decenija, klasična geopolitika zamenjena “geopolitikom postmoderne”.

To praktično znači da je odnos prostornog i političkog, dobio novu kvalitativnu dimenziju, odnosno da je pod uticajem nove paradigme epohe globalizacije došlo do “sužavanja svetskog prostora”, što savršeno odgovara američkoj globalizaciji, koja svet želi da pretvori u “globalni supermarket”. SAD su postale “globalna imperija”, koja simbolizuje epohu “postmoderne”.

Ovde nije reč o imperiji u istorijskom značenju tog pojma; to je imperija koja jednostavno simbolizuje razvoj zapadne civilizacije i predstavlja njenu “kvintecenciju”, koja je počela raskidom sa tradicijom u periodu moderne, do raskida sa modernom u epohi postmoderne.

Ostatak sveta, dugo vremena, nije razumeo smisao promena koje su se dogodile u SAD, tokom šesdesetih godina, kada je izvedena prva “plišana hipi revolucija”. Američka omladina, nezadovoljna vijetnamskim ratom i unutrašnjim krahom mehanizama socijalne države izašla je na ulice, potpuno nesvesna da učestvuje u urušavanju jednog društvenog modela, koji se u izvesnoj meri oslanjao na tradicije i vrline klasičnog kapitalizma, zasnovanog na “protestantskoj etici” o kojoj je kao “duhu kapitalizma” pisao slavni Maks Veber.

Umesto toga, nastaje jedan postmodernistički diskurs relativizacije svih vrednosti, koji je izrodio “novu kapitalističku klasu”, čiji je hedonizam nezajažljiv i koja svoje prohteve želi da ostvari odmah i bez mnogo rada. Takav kapitalizam nastao pod uticajem postmoderne, a čiji je simbol Vol strit, decenijama unazad, osnovni je uzrok ratova i užasa jedne civilizacije, koja teži planetarnoj dominaciji, iako u sebi nosi zadah smrti.

Nije ni malo slučajno, da se u krugovima “nove klase”, neprestano razmatraju scenariji smanjenja broja stanovnika na zemlji, jer tobože svet nema dovoljno resursa za ovoliki broj ljudi. Što je najgore, svi ovi projekti se razrađuju pod maskom “humanitarizma”, “pomoći siromašnima”, “deci Afrike”, brigom za očuvanje “životne sredine”.

Najbogatiji stanovnici ove planete, poput Rokfelera, Rotšilda, Bafeta, Gejsta i ostalih zlikovaca, odgovorni su za smrt miliona ljudi. Poslednja žrtva njihovih užasnih eksperimenata, je muzičar Majkl Džekson, koga su “transnacionalni krugovi” neprestano promovisali u simbola “novog doba”, lik bez rasnog, nacionalnog, polnog ili bilo kakvog identiteta, po ugledu na “junake crtanih filmova”, holivudskog masona 33. stepena Volta Diznija, koji zaleđen u nekoj hladnjači čeka da bude “resetovan u večni ovozemaljski život”.

“Geopolitika postmoderne” odnos prostornog i političkog, doživljava na postmodernistički način. Njen imperativ nije samo ovladati prostorom i njegovim resursima, već i dušama ljudi koji tu žive. Stvoren je neverovatan sistem kontrole misli, čija je suština u stvaranju velikog broja zavisnika u širokom spektru, od narkotičkih sredstava do televizijskog spektakla i internet igrica, kao danas najrasprostranjenijeg oblika socijalne patologije.

Tako projektovano biće, lišeno socijalnih veza, nije u stanju da se buni, niti da razmišlja o tome da li je pravedan svet u kojem 358 pojedinaca ima koliko i dve trećine stanovnika na planeti. To je suština postmodernizma u geopolitici.

 

U poslednjoj knjizi značajan deo posvećen je analizi delovanja američkog  političkog establišmenta, posebno u posthladnoratovskom periodu?

 

Američki pogled na svet prožet je mitom o “jedinstvenosti i izabranosti američke nacije”, koja je pozvana da na zemlji ostvari “misiju širenja slobode i demokratije”.

Posthladnoratovski period sa poznatim karakteristikama, predstavljao je izuzetno pogodan ambijent za realizaciju ovih impulsa, koji u istorijskom smislu postoje od momenta nastanka Amerike kao države.

Često se zaboravlja, da su osnivači Amerike bili religiozni fanatici, kao i da je protestantski kalvinizam bio duboko utkan u osećanja prvih belih doseljenika. Nikada ne smemo smetnuti sa uma da je kalvinizam podelio ljude na vredne i manje vredne, kao i da je proklamovao tumačenje o materijalnom bogatstvu kao znaku “bogoizabranosti”. U epohi posle “hladnog rata”, ove karakteristike američkog svetonazora, ne samo da su opstale, već su dobile nove “postmodernističke podsticaje”.

Naime, relevantna sociološka istraživanja pokazuju da je uticaj “protestantskih sekti” na donosioce ključnih političkih odluka izuzetno porastao. Ova činjenica možda nije odlučujuća, ali je svakako izuzetno važna za razumevanje često iracionalnih stavova američke politike, koji se kreću u širokom spektru, od bespogovorne podrške državi Izrael, do ničim izazavane rusofobije kao konstante politike oba pravca američke demokratske i konzervativne političke duopolilije. Interesantno je da ona apsolutno ne protivreči zvanično proklamovanom “sekularizmu”, jer je jedno od osnovnih obeležja religijskog pogleda na svet nastojanje da reguliše sveukupnost ljudskog delovanja.

Za istraživače društvenih i međunarodnih odnosa, velika je misterija koliko je određeni religiozni uticaj osvojio političkog i društvenog  prostora, posebno ako je reč o društvima, kao što je američko,  gde se religija tretira kao “privatna stvar pojedinca”.

Podsetio bih na još jedan momenat koji ide u prilog navedenoj tezi. Reč je o govoru američkog predsednika Buša mlađeg u katedrali u Njujorku, posle tragedije 11. septembra. Čak je i američka štampa  ovaj istup označila kao preokret na unutrašnjem planu, jer je prvi put posle toliko decenija, jedan predsednik govorio kao “religiozni propovedenik”. Ono što štampa nije naglasila to je da Buš mlađi nije govorio u lično ime, već u ime celokupnog američkog establišmenta, koji je bio prisutan i tako podržao “protestantski eshatološki scenario”, rata Amerike protiv zlog mitskog biblijskog bića “Goga i Magoga”, koji oličava “postmodernistička verzija islamofašizma”, koji je možda i iz religioznih poriva potpomogla “fanatizovana američka politička i vojna elita”, kojoj se iz nekih racionalno neobjašnjivih pobuda žuri da ostvari scenario "kraja sveta".

Jedan sam od retkih koji je sklon da veruje da je i sadašnja ekonomska kriza događaj prepisan iz neke od “biblija protestantskih fundamentalista”. Prema pisanju teoretičara Danijela Estulina, na jednom od sastanaka Bilderberga bilo je reči o podsticanju ekonomske krize. Zanimljivo je da se na tom sastanku koristio izraz “zahtevati uništenje”, što je pokazalo se bio eufemizam za sadašnju ekonomsku krizu. Malo je, međutim, poznat podatak da je sam Karl Marks, autor koga danas često citiraju u Americi, tokom rane mladosti napisao poemu “Igrač”, u kojoj na sličan način i sa puno mržnje govori o svetu, “koji treba uništiti da ne ostane ni kamen na kamenu”. Ova poema postala je nezaobilazno štivo koje se čita na satanističkim rutualima, koje praktikuju članovi organizacija svetske zakulise.

U celoj toj priči meni lično zanimljiv je još jedan podatak, koji je saopštio generalni sekretar UN, o tome da će pod uticajem krize bez posla ostati oko 50 miliona ljudi širom sveta, što je ekvivalent broju stradalih iz perioda najveće tragedije koju je doživeo svet, tokom događaja nazvanog Drugi svetski rat.

Veoma je interesantno da je pomenuti Ban Ki Mun diplomac Harvarda, univerziteta koje je tokom dvadesetog veka bio kovačnica globalističkih ideoloških kadrova. Na ovom univerzitetu veoma veliki uticaj ostvarila je izrazito racionalistička struja u protestantizmu, tzv. “unitarijanska crkva”, koja zastupa otvoreno satanističke stavove i negira božanstvo samog Hrista.

 

Šta su sa stanovišta geopolitike osnovne posledice svetske finansijske krize?

 

Svetska finansijska kriza, prvenstveno je kriza američkog sistema neoliberalnog kapitalizma. Reč je o višedecenijskom sistemu kriza, koji proističe iz strukturalnog defekta američke privrede, koji neprekidno proizvodi ekstremne šokove na unutrašnjem socijalnom planu.

Amerika je minulih decenija stvorila tzv. sistem finansizma, koji je omogućio prelivanje troškova sistemske krize na periferiju svetskog privrednog sistema. Unutrašnji socijalni mir održavan je ogromnim budžetskim i spoljnotrgovinskim deficitom, koji je omogućavao uvoz robe iz regiona sa jeftinom radnom snagom. 

Druga komponenta uticaja je američka vojna moć, koja je decenijama unazad, partnere unutar atlantske zajednice, pre svega Evropsku Uniju i Japan, pretvorila u poslušne “geopolitičke vazale”.

Ova kriza međutim pokazuje, da je model trilateralne saradnje sa EU i Japanom, istrošen, odnosno da se prvi put unutar atlantske zajednice pojavljuju duboke protivrečnosti. Naime, slabljenje američke moći, zakonomerno rađa nove geopolitičke perspektive za Evropsku Uniju i Japan, čije privredne elite, sve više teže kontinentalnom povezivanju sa Rusijom i Kinom. Nastaju novi geoekonomski savezi, na principu pragmatičnog saznanja, da je model privrednog razvoja nemoguć bez energetske stabilnosti, koju obezbeđuje Rusija.

Pored toga, EU i Japan, imaju veoma razvijene socijalne sisteme, koji su uprkos talasima globalizacije opstali, što je okolnost koja svakako nije za potcenjivanje.

Ipak, potpuna “geopolitička emancipacija Evropske Unije i Japana” nemoguća je bez reforme bankarskog sektora, koji je najznačajniji element američke “geopolitike postmoderne”. Naime, ovo je jedna od najznačajnijih pouka krize, jer se pokazalo da su transnacionalne bankarske grupacije, činilac destabilizacije svetske privrede i najvažnije oruđe globalističkih centara moći.

Njihova osnovna karakteristika je da deluju nezavisno od društvenih okolnosti, o čemu uostalom svedoči i žalostan primer Srbije, gde uprkos masovnoj nezaposlenosti i socijalnoj bedi, bankarske grupacije ostvaruju ogromne profite.

Pored toga potrebno je po svaku cenu izbeći model “socijalizacije bankarskih dugova”, koji sprovodi nova američka administracija, koristeći se perfidnom igrom korišćenja državnih resursa za spašavanje generatora krize sa Vol strita. Moj je utisak da ovakav koncept nema podršku evropskih političkih elita, iz jednostavnog razloga, što je svest o nacionalnom interesu još uvek dominantna u Evropi.

Zbog svega navedenog slobodan sam da zaključim, da će Amerika narednih godina, zdušno raditi na razbijanju Evropske Unije, po tzv. “kulturno civilizacijskom obrascu”. Američka CIA nedavno je objavila dokument po kojem će do 2020. godine, pod uticajem krize, na temeljima sadašnje EU nastati praktično tri zajednice: zapadno evropska, srednje evropska i pravoslavna unija, što možda i ne bi bilo tako loše, kada bi prilikom stvaranja ovakvih zajednica dominirali geopolitički a ne nacionalistički kriterijumi.

Ipak, slobodan sam da konstatujem, da za sada u Evropi ne postoji takva svest, o čemu svedoči i podrška evropskih političkih elita, konceptu “nezavisnosti Kosova”, koje se savršeno uklapa u američki koncept trajne destabilizacije evropskog kontinetna.

 

Na kraju razgovora, slobodni smo i da Vam postavimo pitanje o geopolitičkim perspektivama Srbije i regiona Balkana?

 

Geopolitička perspektiva Srbije potpuno zavisi od širih geopolitičkih tendencija na evropskom kontinetu. Sa stanovišta američke geostrategije, Srbija i nije deo evropske kulture i civilizacije, već je deo koncepta “proširenog Bliskog Istoka”, u čijem je središtu neosmanska islamistička Turska.

Srbija se odavno tretira kao deo turske interesne sfere, o čemu nedvosmisleno svedoči niz zaključaka sa sastanaka organizacija koje simbolizuju uticaj atlantske zajednice na prostoru, koji vašingtonski osmatrači definišu kao “meki trbuh Evrope”.

 

U poslednjoj knjizi citirao sam čuveno pismo nemačkog ambasadora Vimera, sa konferencije koja je održana, posle Nato agresije u Slovačkoj 2000-te godine. Jedan od najvažnijih zaključaka je da Srbija, verovatno zbog vojnog prisustva SAD, “mora da bude trajno isključena iz evropskog razvoja”. Zbog toga, svih ovih godina američka administracija, radi na delegitimisanju države Srbije.

Ovakvoj koncepciji ide na ruku i politika aktuelne vlasti koja je olako prešla preko podrške SAD i EU konceptu “nezavisnosti Kosova”, koji kao što sam već rekao ima duboko antievropski karakter.

Mislim da bi svaka država, na ovakve izazove reagovala mobilizacijom svih resursa. Nažalost, u praksi se dešava nešto sasvim suprotno.

Ovom prilikom naglasio bih i da politika razbijanja Srbije nije okončana. Ovde se ne radi samo o teritorijalnoj dekompoziciji, već i atomizaciji srpske nacije, kroz forsiranje brojnih projekata čiji je cilj “promena kulturnog identiteta srpskog naroda”.

Dešava se proces “infantilizacije javne sfere”, čemu osim političara veoma doprinose i proamerički mediji. Čitav prostor se ubrzano provincijalizuje, što onemogućava svaku ozbiljniju raspravu o geopolitičkim perspektivama Srbije.



Novi Sad, 30.08.2009.

 

 

 

30. avgust 2009 19:32:19