Iz pera glavnog urednika

 

Vanja J. Vučenović 
 

Reč - dve o vladi kobre i mungosa

 

“I u taj se dan pomiriše Pilat i Irod među sobom; jer prije bijaše u zavadi” (Lk. 23,12)

 

Zaista, mnogo je danas onih koji će reći , eto Bogu hvala, dobismo i tu toliko iščekivanu i najavljivanu “mesijansku” vladu koja ima retku privilegiju da nakon svih prethodnih “promašenih”, zemlju Srbiju i sve njene građane privede tom “vrlom novom evro-svetu” . S druge strane, još je više onih koji su konačno “odahnuli”, jeftino poverovavši da su glavni igrači ove u isto vreme socijalno-pravdoljubive i evro-sanjarske vlade svojim iskrenim i nedvosmislenim “paktom o pomirenju i nediranju” prevazišli sami sebe i sve lične sujete koje ih tako neobično krase , te da su svoje dosadašnje dvodecenijske međustranačke i ideološke “razmirice i ratove” podredili jednom za svagda vaskolikom državnom i nacionalnom prosperitetu i interesu.

I taman što su mnogi lakoverni poverovali da će “čelična vlada Cvetković – Daček” bez ikakvih problema izgurati svoj prvi mandat , te da će joj u naredne četiri godine ama baš sve ići kao po loju, jer tobože ona svoju koinzistentnost crpi iz međusobnog naprasno stečenog poverenja (potvrđenog “hatišerifom o izmirenju”), pojaviše se sasvim (ne)očekivano i prve političke bure. Ne povetarci, već prave bure sa vrlo ozbiljnim izgledima da prerastu u “ne daj Bože” tajfun koji bi ovu tek friško ofarbanu “crveno-žutu barku” mogao da , bukvalno i pre nego što se svojski i otisne u sve izazove “četvorogodišnjeg političkog putašestvija”, nasuče na prvom priobalnom grebenu.

U tom smislu, aktuelna trvenja između demokrata i socijalista vezana za formiranje vlasti u Beogradu, mogla bi kao penu od sapunice raspršiti velike planove i očekivanja novopečenih političkih supružnika. Kao što je sada već dobro poznato Dačić je, opredeljujući se u poslednji čas za formiranje “principijelne” vlade sa Tadićem, došao u neprijatno iskušenje da u cilju očiglednog dokazivanja svoje “privrženosti” demokratama ruši, ni trepnuvši pri tom, koalicioni sporazum za Beograd, inače prethodno odlučno sklopljen sa DSS-om i SRS-om. I na taj način, i po drugi put ponese epitet najnevernijeg (političkog) partnera srpske političke scene. Naravno da ima i onih koji će i ovo Ivicino “preobraćanje” oceniti kao vešt manevarski politički potez, ali koliko se u svemu tome radi o veštini , pokazaće vreme koje je pred nama.

Ipak, mnogo je indikativnije ono što se sve češće čuje u pojedinim krugovima a tiče se činjenice da je Dačićeva podrška formiranju vlasti sa demokratama u prestonici , a u koju bi neminovno morao da uđe i “nepoželjni” LDP, uslov svih uslova da(bar za sada) zadrži tu hibridnu funkciju zamenika premijera i ona ministarstva koja su prema koalicionom sporazumu pripala socijalistima. Ipak, najnovije strateško partnerstvo između DS-a i LDP-a , sklopljeno pre samo nekoliko dana ,a po mnogo čemu iza leđa socijalista ( zbog njihovog dobro poznatog stava o liberalnim demokratama) trebalo bi prema pojedinim izvorima da bude jasan “mig Dačiću & co. da bi “ukoliko ne bude dobar i ne zavoli Čedu ” njegovih 12 poslanika u republičkom parlamentu moglo u svakom trenutku biti zamenjeno s 13 poslanika koalicije okupljene oko LDP-a”. Na taj način lako bi mogao biti izvršen svojevrsni “tihi prevrat” i rekonfiguracija tek formirane vlade , i da ministri SPS-a ni ne raspakovavši se ljudski, već moraju da napuste odaje Nemanjine 11.

Očigledno da se demokrate, u nameri da preslikaju republičku vlast i na Beograd i na taj način u potpunosti zaokruže vlast u Srbiji, nisu libile da povlače samo naizgled rizične političke poteze, računajući da bi se takav rizik u nekoj krajnjoj instanci mogao dobro unovčiti. I sve su prilike da su, mora im se priznati, imali više nego dobre procene . U tom smislu, kao prvi cilj koji se postavljao pred njih bio je stvaranje vlade u kojoj bi Demokratska stranka uzela, za početak, kakvo-takvo učešće. Naravno, svako onaj ko iole ozbiljnije politički rezonuje i promišlja morao je da računa na to da će socijalisti posle svršenih izbora biti onaj presudni faktor bez kog će svaka kombinatorika u pogledu formiranja vlade biti izlišna.

Na tu kartu je bez sumnje igrala i DS, kojoj nije bilo teško da “proguta tu najveću žabu” i bar kozmetički prilagodi svoju retoriku svemu onome što su su tada pomalo prepotentni socijalisti želeli da čuju. Ostavljajući takvim potezom svoje tradicionalne glasače i pristalice u potpunoj neverici. Ali, računao je Tadićev tim da će se uz “dobro upakovanu medijsku priču” ubrzo sleći prašina izazvana tim u prvo vreme “protivprirodnim” političkim odnosom sa socijalistima. I pogodio je. Paralelni undergraund pregovori DS-a sa Dačićem, Palmom i Krkobabićem u isto vreme kada su vođeni i zvanični razgovori socijalista sa radikalima i Koštuničinim DSS-om , kao i, pokazalo se, izvanredna krilatica iz Šaperove marketinško-propagandne kuhinje o “neminovnom političkom i nacionalnom pomirenju” uz sve ostale finansijske perspektive koje su se, prema svemu sudeći, tada postavljale pred SPS i ostatak jagodinsko -penzionerske koalicije, nisu očito ostavile ravnodušnim Dačića i ekipu, inače željnih vlasti , privilegija i nekih novih dokazivanja. Tadićeva pružena ruka, bez obzira na cenu koju bi zbog toga kasnije mogli platiti, jednostavno se prema mišljenu vrhuške SPS-a nije smela odbiti.

Danas je situacija, naravno, potpuno drugačija. Imamo vladu u kojoj su socijalisti sve, samo ne više onaj odlučujući faktor ili stub koji na svojim leđima drži tu čitavu žuto -crvenu konstrukciju. A dobro je dok god su bilo kakav faktor. Posebno posle nedavne “deklaraciji o bratimljenju” DS-a i LDP-a. Ali dobro, odigrali su onoliko koliko je demokratama bilo potrebno. Dopustiće im Tadić da se izduvaju. Do jednom. A onda ? A onda će otpočeti igra kobre i mungosa. Pravila su poznata. Ko prvi bude skrenio pogled, biće pojeden. Ko je pričao o pomirenju?

Novi Sad, 17. jul 2008.

(tekst objavljen u časopisu “NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO”)

<> 18. jul 2008 15:10:40