Milan Vidojević: ČEMU OVAKAV VIDOVDAN - ŠTA SRBI SLAVE 28. JUNA?
Ovaj jeretički naslov je uvod u nešto što sam retko govorio i još ređe pisao, a tiče se kulta predaka Srba, srpske duhovnosti (koju danas samozvanci raznih fela razvlače kao pitu koju će da smažu u ime srpstva) i svega onoga čega smo se odrekli, a usvojili falsifikate kojima se busamo u prsa, pa se čudimo što srpski narod već vekovima ide opasnom strminom opšte zatupljenosti koja vodi u nestajanje. Ima li većeg istorijskog praznika od Vidovdana, kad svako srpsko srce zadrhti i ispuni se ponosom na svaki pomen velike Kosovske bitke, kosovskih junaka koji su se veličanstveno žrtvovali za odbranu ne samo srpske države, već i za odbranu "carstva nebeskog", što je jedinstven primer u svetskoj istoriji. Mene, sem osećanja divljenja koje me prožme, zahvati i tuga, jer su nam usta puna hvale a srca prazna, što od formalnog busanja u grudi, u kome učestvuju i država i crkva, zatvaramo oči pred važnim činiocima ovog istorijskog i duhovnog kulta. Razmotriću ih za vas i prepustiću vas razmišljanju.
Svako dete će vam reći da se Kosovska bitka odigrala na Vidovdan, 28. juna (po "starom kalendaru" 15. juna) 1389. godine. U jednoj rečenici more podataka i svi pogrešni. "Vidovdan" je dan posvećen svecu "Vidu" (ne mešati ga sa katoličkim svecem Sv. Vitom), koji je magloviti svetac, možda vidovit, možda vidar-lekar, leči bolesni vid... Tumačenje Srpske pravoslavne crkve je razumljivo, ne bi oni ni na paklenim mukama priznali da je reč o srpskom vrhovnom bogu Svetovidu, iz "paganskog perioda". Za one kojima je ovo manje poznato, daću nekoliko kratkih objašnjenja. Svetovid je bio četvoroglavi bog rata naroda Venda, Srba koji su živeli u baltičkoj Evropi. Reč je o solarnom (vrhovnom) božanstvu koje je imao veliki hram na ostrvu Rujan (sada se zove Rigen) u Baltičkom moru. Koliko je ova religija starih Srba bila ukorenjena vidi se iz hronike koja opisuje vojni pohod danskog kralja Valdemara koji je u XIII veku osvojio ostrvo i spalio veličanstveni drveni hram!
Jasno je da je knez Lazar, ili neko iz njegovog bliskog okruženja, jako dobro znao istoriju Srba i nije slučajno da je za bitku izabran dan srpskog boga rata! Svetovidov dan je uvek bio 15. jun (!) i tu nema nikakve dileme, znalo se da je na taj dan srpska vojska nepobediva, kao što se i pokazalo. Pitanje očuvanja energije ovog datuma, energije pobede na ovaj dan, je jedino važno. Nikakve "promene kalendara" ne opravdavaju prebacivanje "Vidovdana" u 28. jun, jer to više nije dan pobede. Koliko se olako poigravamo datumima, godinama, brojevima koji imaju svoje značenje, pokazuje i godina koje se odigrala bitka. Despot Stefan Lazarević je na spomeniku koji je podigao na Kosovu, u spomen kosovskim junacima, lepo napisao da se bitka odigrala 15. juna 6897. godine od "postanka sveta". Ovaj kalendar je bio u upotrebi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi do dvadesetog veka, do proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kada je na molbu kralja Petra I izbačen iz upotrebe "srpski kalendar", a usvojen "julijanski kalendar", da nam se "braća ne naljute".
Naravno, mene ne interesuje "jugoslovenski kontekst" više me interesuju mehanizmi negiranja srpske državnosti i nacionalne istorije koji se dešavaju posle raspada Jugoslavije. Oslobođeni titoističke verzije istorije, posle ukidanja ove iluminatske tvorevine sa ograničenim rokom trajanja, imali smo šansu da sopstvenu istoriju sagledamo u pravom svetlu, oslobađajući je dogmatskih, konzervativnih i romantičarskih tumačenja. Očekivao sam da će neko ko se bavi ezoterijom obraditi upravo ovaj pristup istoriji, kako sam to nagovestio u ovom tekstu, jer "istorija" nije nizanje realističnih fakata, ona ima svoju paralelnu dimenziju, paralelni tok, koji je često značajniji od onog pozitivističkog koji se nudi kao "slika i tumačenje." Među našim savremenim istoričarima i dalje je najviše onih koji dogmatski tretiraju istoriju na postavkama tzv. nemačko-bečke istorijske škole, koja je falsifikovala i namerno iskrivila značajne istorijske događaje i činjenice, stavljajući ih u okvire sopstvenih potreba. Na drugom kraju imate "istoričare-pesnike", koji u svojoj nacionalnoj euforiji preteruju nekontrolisano u želji da istaknu određene nacionalne vrednosti ili obeležja. Tako se stvara novi kult Vidovdana koji ne osvetljava pravo značenje ovih događaja pa samim tim i ova i buduće generacije ponavljaju hologram koji je neko drugi postavio.
Bio bih više nego srećan kad bih pročitao tekst o Kosovskom boju iz turskih izvora. Turski hroničari priznaju da se turska vojska dala u bekstvo posle pogibije sultana Murata, koga je "s konja oborio srpski pešak kopljem." Naravno, turski sultan je morao biti na konju, da ga vojska vidi, jer je reč o ratničkom narodu, stepskim pljačkašima, i vođa je morao biti na čelu svake bitke. Otpada romantičarska verzija narodnog pesnika da je "Murat ležao na jastucima u svom šatoru." Bajazit se vratio na bojno polje popodne, saznavši da je sultanovo telo ostalo na bojnom polju, i sasvim slučajno zarobio kneza Lazara i njegovu malobrojnu pratnju, jer je knez krenuo ka crkvi da se zahvali bogu na pobedi. Po jednoj verziji Bajazit nije pogubio brata Jakuba već ga je samo oslepeo. Zaista, bilo bi važno istražiti sve relevantne podatke, ne samo vezane za Kosovsku bitku već za svaki značajan događaj iz naše prošlosti.
Nisam preveliki optimista da će neko od "teoretičara" ili "istoričara" obraditi postojanje "loze zmajeva" u srpskom narodu, tačnije rečeno, Miloš Obilić (ili Kobilić), ili Miloš Dragilović, je "zmaj", sin Zmaja od Jastrebca i čobanice Janje. Ali "zmajevi" spadaju u "epsku poeziju", u "mit", i njima se, jel'te, ne bave ozbiljni istoričari. To što postoje "zmajevi" u srpskoj epskoj poeziji kroz pet generacija, što je despot Stefan Lazarević osnovao Viteški red Zmaja (a ne Žigmund Luksemburški), jer vitez zmaja mogli su biti samo oni koji su bili poreklom Nemanjići, ili u srodstvu s Nemanjićima, nije dovoljno provokativno za "istoričare". Nije istražen ni odnos kneza Lazara prema zetovima, Vuku Brankoviću i Milošu Obiliću (interesantno,narodni pesnik obojicu zetova tretira kao "izdajnike"), da istraži razloge zašto se veliki deo srpskog plemstva oglušio o poziv kneza Lazara da dođu na Kosovo, o borbama koje je despot Stefan Lazarević morao da vodi protiv pobunjenog plemstva zbog potpisanog vazalnog ugovora s Turcima, itd.
Tek ne očekujem da se neko pozabavi stvarnim izučavanjem istorije porodice Nemanjić (Nemanja - srpska verzija hebrejskog imena Nehemija, Nemija), koja je smatrala da potiče od rimskog cara Licinija, suvladara Konstantinovog, i da se tek posle njegove smrti u ratu oko rimskog prestola, odselila iz severoistočne Srbije (današnja Timočka Krajina) na jugozapad Balkana (današnje Kosovo i Crna Gora).Ne očekujem da će neko da se pozabavi tumačenjem titule "despot" koju su nosili srpski vladari, koja nije nikakva "vizantijska titula" već je koren reči "Desposyn" ("sluga Gospodnji") i nosili su je krvni srodnici Isusa.. Jeretički, zar ne? Skočiće Crkva da vas klepa dogmom da se Isus nije ženio i proglasiti vas bogohulnikom i jeretikom. Iako ima više (rasturenih po raznim izvorima) podataka da jeste bio oženjen, iskočiće istoričari pozitivisti iz dobre, stare, boljševičke istorijske škole "uzroka i posledica" da vam objasne da "nema podataka" za ono što kažete, a ako "nema podataka" to se nije ni desilo.
Jadni su duhovni dometi savremene civilizacije koja i dalje vešto manipuliše ljudskom svešću stvarajući posebno duhovno stanje koje karakteriše odsustvo kritičkog načina mišljenja. Preovlađujući oblik mišljenja danas je papagajsko ponavljanje "verifikovanih istina", i nema ponosnije ličnosti na kugli zemaljskoj od one koja je prepuna ovako nagomilanih "znanja." Što je ispraznije "znanje" kojim ljudi pune svoj um to je veća njihova sujeta i želja da to "znanje" prenose drugima. U kombinaciji sa pragmatičnim, lenjim duhovnim odnosom prema svakodnevnoj potrebi (i mogućnosti) da se od "znanja" živi, imate ono s čim se susrećete svakog dana - između ostalog, da će se srpstvo uzvisiti na "Vidovdan 28.juna". Naravno, ni jednom od tih prvoboraca vidovdanskog srpstva nije palo na pamet da pokrene inicijativu ponovnog zidanja spomenika kosovskim junacima koji je podigao despot Stefan, i na kome je bio uklesan veličanstven tekst koji je sve govorio o viteštvu jednog naroda i njegovom duhu. Naravno, važno je biti "vitez" baš na "Vidovdan 28. juna", sve ostalo su fantazmagorije kojima "racionalni" ljudi nemaju vremena da se bave. Posle se čude i pitaju šta znači "nebeski narod", i ne shvatajući zašto se sudbina balegara razlikuje od sudbine orla.
Видео се не учитава како треба. Не знам је л' то нешто до мене или до снимка, или се евентуално морам регистровати да би' мог'о погледати? Молим вас да то проверите.
... сад сам пробао преузимати помоћу DownloadHelper додатка, и јавља ми се исти проблем. Наиме, након најавне шпице водитељ успе рећи само своје и име емисије и онда се замрзне слика и тон, а време иде...
Zaista je pravo osveženje čuti ovakve informacije. Zahvaljujem se g. Vidojeviću što nam pruža mogućnost da čujemo ono što možda nigde drugde ne bismo mogli čuti.
Стари Словени су међу својим боговима имали и Вида (или Световида) али он нема никакве везе са Видовданом. Косовска битка је била по старом календару 15 јуна, на дан када се слави хришhански мученик Вит (Витус).
Наш српски народ је у то време био хришhански народ, а људи су време рачунали по црквеном календару и хришhанским празницима. (До скора је готово свака сеоска баба, макар и неписмена, знала црквени хришhански календар напамет.)
Св. Витус (Вит) је био дечак старости између 7 и 12 година, син римског сенатора из Лукианије, паганина. У време императора Диоклецијана и Максимилијана, његов отац је на разне начине, па чак и мучењем, покушавао да свога сина примора да се одрекне Христа. Дечак је остао чврст у вери. Са својим духовним оцем Модестом је побегао у Лукианију, одакле је доведен у Рим да изгна демона из сина императора Диоклецијана. Св. Вит је то и учинио, али пошто је остао чврст у хришhанској вери, био је мучен заједно са својим духовним оцем Модестом и гувернатом Кресцентијом. Као некада ап. Петра , на чудесан начин анђео их је избавио из тамнице и вратио у Лукианију, где су мирно скончали од рана задобијених приликом мучења. Три дана касније св. Вит се јавио знаменитој хришhанској девојци Флорентији, која је потом пронашла њихова тела и часно их сахранила на истом месту где су и нађени. Успомена на ова три мученика, св. Вита, Модеста и Кресцентију, брзо се проширила у Риму, по Јужној Италији и Сицилији. По четком 6. века на Сицилији је настао манастир св. Вита, а мошти његове је у 8. веку игуман Фулард пренео у Немачку, у манастир св. Дениса. По четком 9. века, мошти св. Вита је добио игуман Варин, који их је 836. године пренео у Корви. Тако се поштовање св. Вита раширило по Вестфалији и другим деловима источне и северне Немачке. Св. Виту су се хришhани нарочито обраhали у болести епилепсије, а постојао је и такозвани плес св. Вита који се изводио за здравље болесника. Он је такође један од 14. светих мученика који помажу у време какве велике невоље. Слика се поред казана са кључалим уљем, јер је, по предању, био бачен у такав казан , али је на чудесан начин остао неповређен. Славио се широм хришhанског света 15. јуна по старом календару.
Зато се код нас тај дан називао Видовдан, када су читане молитве за избављење од невоља и оздрављење и олакшање мука код падавичара.
Срђанов коментар има за циљ обесмишљавање ауторовог текста и бацање прашине у очи. Истина је да ће вам и велики број православних свјештеника рећи да Видовдан има везе са старословенским (или старосрпским) божанством...али ипак, то није суштина, нити је аутор хтио то да каже.
Наш проблем је то што ниподаштавамо сопствену историју и поријекло. Стидимо се најсветлијег и највеличанственијег дијела своје прошлости.
Људи, па ми мјеримо вријеме, бројимо дане...већ скоро 8000 година! Не даје ли нам бар тај "детаљ" повода да размислимо...зашто нас толико мрзе, и зашто толико желе да нас сатру...?
Случајно сам сазнао да неки срби поштују неког Баала и кажу да је то српски Бог. Једном сам разговарао са једним који верује у тог Бога и он ми је рекао да су хришћани убице и да је Свети Илија побио на стотине нјихових пророка у оно време када је Господ спалио његову жртву паљеницу.
Моје лично мишљење је да је много опасније за србе да изгубе веру у свог Господа Бога него да забораве своју историју!
Тужан је сваки који се као и Милан Видојевић погордио и погубио у мору непомјаникове обмане па нам „открива” тајну, наводно, праву историју. Сам себе допингује гласинама а причу да поткрепи не може јер и нема чиме сем гласинама и полуистинама. Шта рећи о сродству са Сином Божјим, покајте се и видите.
17 Comments:
Видео се не учитава како треба. Не знам је л' то нешто до мене или до снимка, или се евентуално морам регистровати да би' мог'о погледати? Молим вас да то проверите.
UREDNIŠTVO
Наш српски народ је у то време био хришhански народ, а људи су време рачунали по црквеном календару и хришhанским празницима. (До скора је готово свака сеоска баба, макар и неписмена, знала црквени хришhански календар напамет.)
Св. Витус (Вит) је био дечак старости између 7 и 12 година, син римског сенатора из Лукианије, паганина. У време императора Диоклецијана и Максимилијана, његов отац је на разне начине, па чак и мучењем, покушавао да свога сина примора да се одрекне Христа. Дечак је остао чврст у вери. Са својим духовним оцем Модестом је побегао у Лукианију, одакле је доведен у Рим да изгна демона из сина императора Диоклецијана. Св. Вит је то и учинио, али пошто је остао чврст у хришhанској вери, био је мучен заједно са својим духовним оцем Модестом и гувернатом Кресцентијом. Као некада ап. Петра , на чудесан начин анђео их је избавио из тамнице и вратио у Лукианију, где су мирно скончали од рана задобијених приликом мучења. Три дана касније св. Вит се јавио знаменитој хришhанској девојци Флорентији, која је потом пронашла њихова тела и часно их сахранила на истом месту где су и нађени. Успомена на ова три мученика, св. Вита, Модеста и Кресцентију, брзо се проширила у Риму, по Јужној Италији и Сицилији. По четком 6. века на Сицилији је настао манастир св. Вита, а мошти његове је у 8. веку игуман Фулард пренео у Немачку, у манастир св. Дениса. По четком 9. века, мошти св. Вита је добио игуман Варин, који их је 836. године пренео у Корви. Тако се поштовање св. Вита раширило по Вестфалији и другим деловима источне и северне Немачке. Св. Виту су се хришhани нарочито обраhали у болести епилепсије, а постојао је и такозвани плес св. Вита који се изводио за здравље болесника. Он је такође један од 14. светих мученика који помажу у време какве велике невоље. Слика се поред казана са кључалим уљем, јер је, по предању, био бачен у такав казан , али је на чудесан начин остао неповређен. Славио се широм хришhанског света 15. јуна по старом календару.
Зато се код нас тај дан називао Видовдан, када су читане молитве за избављење од невоља и оздрављење и олакшање мука код падавичара.
UREDNIŠTVO
Истина је да ће вам и велики број православних свјештеника рећи да Видовдан има везе са старословенским (или старосрпским) божанством...али ипак, то није суштина, нити је аутор хтио то да каже.
Наш проблем је то што ниподаштавамо сопствену историју и поријекло. Стидимо се најсветлијег и највеличанственијег дијела своје прошлости.
Људи, па ми мјеримо вријеме, бројимо дане...већ скоро 8000 година!
Не даје ли нам бар тај "детаљ" повода да размислимо...зашто нас толико мрзе, и зашто толико желе да нас сатру...?
Моје лично мишљење је да је много опасније за србе да изгубе веру у свог Господа Бога него да забораве своју историју!
Шта рећи о сродству са Сином Божјим, покајте се и видите.