Milan Vidojević: KLIMAVA STOLICA

 
U petak, 27. novembra, u najnerazvijenijoj opštini juga Srbije, Trgovištu, u selu Radovnica, otvorena je obnovljena fabrika nameštaja, koja će proizvoditi dečije krevetiće. Ministar Mlađan Dinkić, koji je presekao vrpcu i pustio fabriku u rad, istakao je da će švedska firma "Ikea" biti veliki kupac dečijih krevetića.

To bi trebalo da bude garancija da će fabrika imati siguran izvoz, jer "Ikea" izvozi "Simpove" proizvode u Rusiju i druge zemlje, kroz mrežu svojih robnih kuća. "Simpo" se nada da će mu budućnost biti svetla, samo da se razmažena multinacionalna kompanija konačno odluči da investira u Srbiji. Svejedno je što je "Ikea" najveći svetski proizvođač i prodavac trećerazrednog nameštaja, isključivo kockastog oblika, što je osnovna odlika švedskog dizajna. Za siromašnu Srbiju, kad multinacionalna kompanija investira 500 hiljada evra, čini se kao da je došao indijski radža.

Razmaženost "Ikee" je razumljiva. Ona traži da joj siromašne opštine obezbede, sem placa, i kompletnu komunalnu infrastrukturu, najpre dobru električnu mrežu. Prvi prodajni objekat bi zidali u Beogradu ali traže plac od 35 hektara, blizu autoputa, komunalno potpuno opremlje, po mogućstvu besplatan ili bagatelno jeftin. Sad se vlada Srbije grči ne bi li udovoljila "švedskom radži", Ingvaru Kampradu, i dala mu priliku da u Srbiji dobije monopol u prodaji i proizvodnji nameštaja, a industrija nameštaja je, inače, doživela potpuni kolaps posle raspada Jugoslavije, sankcija, zastarelosti proizvodnje, nedostatka obrtnih sredstava i totalnog pada kupovne moći stanovništva.

Mogu da razumem nemilosrdnu poslovnu strategiju "Ikee". Ona traži mala, nerazvijena, tržišta, solidne sirovinske baze i jeftinu radnu snagu, jer proizvodi nameštaj za radničku klasu razvijenih zemalja Evrope i sveta. Upravo ceđenje sirotinje, zaostalih i nerazvijenih zemalja, nije mi simpatično. Možda ja ne shvatam, kao prevaziđeni relikt romantičnog doba, da je "progres" sinonim za pljačku. To je moj problem. Ali baš zato što je to problem moje neadaptirane psihe, imam još jednu dimenziju "nesimpatičnosti" pred očima. Reč je o vlasniku kompanije "Ikea", spomenutom Ingvaru Kampradu.

U ranoj mladosti bio je nacista. To piše u knjizi Johana Steneboa "Istina o Ikei", nekadašnjeg Kampradovog ličnog pomoćnika. Kamprad nije krio svoje "mladalačke zablude", javno se izvinio svojim radnicima jevrejskog porekla. No, to nije bilo baš mladalačko flertovanje sa nacizmom. Kamprad je do kraja Drugog svetskog rata aktivno prikupljao sredstva i bavio se regrutovanjem mladih ljudi za nacističke formacije. Javno se družio sa pristalicama nacističke ideologije do pedesetih godina. Poznata je stvar da je sve strane radnike u svojoj kompaniji zvao "crnčugama", a da je strancima i obojenima onemogućen napredak u više menadžerske strukture kompanije. Ni sin Peter nije bolje opisan u knjizi. Autor ga naziva "nekompetentnim rasistom."

Otkud onda "Ikei" tako dobar, skoro dobroćudan, imidž? Od 1992. godine "Ikea" se veoma angažovala na projektu zaštite životne sredine, na taj način što je odlučila da ne koristi materijale štetne po životnu sredinu i da promoviše reciklirane materijale u svojoj proizvodnji. Prestali su da koriste plastične kese za zamotavanje svojih proizvoda, povećali su korišćenje solarnih panela i uveli niz drugih novina sa ciljem zaštite životne sredine. (Da li zato pregovore sa "Ikeom" u ime srpske vlade vodi Oliver Dulić, ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje?)

Stanebo je bio upravo direktor sektora "GreenTech" u "Ikei", koja je prodavala upravo solarne panele i drvenu robu. Tada je počeo da sebi postavlja pitanja o raznim aspektima "Ikeine" poslovne politike. "Ikea" najveći deo drveta za svoje potrebe kupuje u Kini. Stenebo piše: "Znam da čak ni u Kini ne možete legalno kupiti drvo po ceni koju smo mi plaćali."

Najveću zagonetku u poslovanju "Ikee" čine njene finansije. Sam Kamprad je, po "Forbsovoj" listi, peti najbogatiji čovek na svetu, sa imovinom od 53 milijarde dolara, ali ako se zna da je vlasnik "Ikee" danska kompanija "Ingka Holding", koja je u vlasništvu dobrotvorne fondacije "Stichting INGKA Foundation", i koja svoj čisti godišnji profit od 1,7 milijardi dolara daje za "inovacije na polju arhitekture i dizajna enterijera," onda je Kamprad sigurno najbogatiji čovek na svetu.




Ovo je baš lepo od njega, iako mu je "dobrotvorna aktivnost" preblizu osnovne delatnosti njegovih firmi, što bi se negde protumačilo kao sukob interesa. Ovo je prevelik novac za "dobrotvorno finansiranje dizajna" koje se može smatrati razvojnim delatnostima kompanije, a na koje se ne plaća porez. Legalno izbegavati porez u Švedskoj je, bez konkurencije, najveća preokupacija svakog biznismena, a magovi veštih prelivanja sredstava zarađuju ogromne provizije upravo na traženju "poreskih rupa" ili "poreskog raja", zavisi šta ko voli.

Kakve to veze ima sa nama? - pitate se vi. Kako nema? "Ikea" ima godišnji bruto promet veći od cele srpske privrede. Kao "država", "Ikea" pregovara sa "državom Srbijom." Da joj pomogne da izađe iz mraka zaostalosti. Izvođenje iz mraka podrazumeva davanje "Ikei" nekoliko malih monopola, a onda će svi biti srećni jer će moći da kupe kockasti nameštaj od iverice i furnira. Za takvo "svetlo na kraju tunela" treba zažmuriti na nečiju prošlost. To što je neko rasista i bivši nacista, nema nikakve veze sa spuštanjem cenjenog dupeta na kockasti nameštaj. Niti konju progresa južne Srbije treba gledati u zube. Važno je koliko novca zaradiš, a ne kako ga zaradiš. Tu srpska vlada do sada nije bila u dilemi. Neće valjda sada da počne moralno da se preispituje?

Pošto sam naivan, pitam se zašto sultan od Bruneija ne kupuje nameštaj u "Ikei."


Beograd, 28.11.2009.

29. novembar 2009 22:39:48