SRPSKA ANALITIKA

...

 Ðorde Vukadinović

UVELA RUŽA EVROPSKA

"Evropska unija trebalo bi da pomogne proevropskim snagama u Srbiji potpisivanjem SSP-a pre 11. maja. Moramo da ucinimo sve kako bismo kod ljudi u Srbiji stvorili utisak da ih želimo što je moguce bliže nama. Hocu da 10. maja zaspim i da mi savest bude cista da smo uradili sve što smo mogli, a ne da se 12. maja probudim i shvatim da smo mogli da ucinimo više… Ja mnogo volim Srbiju, iako je ona sklona da gleda nazad umesto napred."

Ove reci Havijera Solane i srpske reakcije na njegovu izjavu odlicno ilustruju nadrealnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi u predvecerje još jednih, ko zna vec kojih po redu, "istorijskih" izbora u poslednjih nekoliko godina. (Uzgred receno, ovoga puta izbor zaista jeste strahovito važan i - barem na kratke staze - gotovo sudbinski. Ali je pitanje koliko ce rezignirana i od svih aktera non-stop varana i lagana srpska javnost biti u stanju da to prepozna.)

Dakle, s jedne strane, imamo Solanu, nekadašnjeg generalnog sekretara NATO-a i coveka koji je formalno izdao naredenje za pocetak bombardovanja Jugoslavije, a koji danas, sa pozicije prvog diplomate EU, glasno razmišlja o merama koje bi trebalo preduzeti da bi se kod ljudi u Srbiji "stvorio utisak da ih želimo". Na drugoj strani, imamo komicnu srpsku politicku scenu, gde se oni koji Solanu najžešce kritikuju zbog mešanja u srpski politicki proces, zapravo, pritajeno raduju zbog toga što njihove politicke protivnike evidentno blamira, prikazujuci ih kao svoje favorite i šticenike. A one "proevropske snage" kojima bi, navodno, Solana želeo da pomogne (citaj - Tadic i njegove demokrate - buduci da se Jovanovic i LDP u tom pogledu barem ne femkaju) svijaju se i uvijaju u istovremenom pokušaju da ne budu nezahvalni prema Solani, a da, opet, u ocima domace javnosti ne ispadnu baš obicne "zapadne marionete".

E, sad, druga je stvar što bi Havijer Solana, da su Srbi zaista više skloni, ne "gledanju unazad", nego makar elementarnom nacionalnom pamcenju i dostojanstvu kojim se inace toliko ponose, što bi, dakle, u tom slucaju, doticni Solana u Srbiji vec odavno morao biti proglašen personom non grata, umesto što nam, zajedno sa haškim tužilaštvom i Olijem Renom, odmerava stepen napretka na evropskom putu. Nema veze što Solana, kažu upuceni, "nije najgori". Nema veze ni što svi znamo da je on u citavoj toj prici bio samo pion koji je izvršavao tuda naredenja.

Ali, dobro, Solanu na stranu, šta mi to konkretno zameramo Evropi, odnosno Evropskoj uniji? Šta se to ona i kada o nas tako ogrešila? I nije li evroskepticizam koji se poslednjih meseci sve više pomalja u srpskoj javnosti samo posledica aktuelne izborne kampanje i politickog sukoba izmedu dojucerašnjih koalicionih partnera koji su se, uostalom, svojevremeno utrkivali u tome ko ima više zasluga i ko je stekao više poena na "evropskom putu Srbije"?

Stvar, medutim, stoji upravo obratno. Razne predizborne kampanje, sitne racunice i partijski interesi - a narocito nekriticki prihvacen i bezbroj puta ponovljen podatak o tome kako je "najmanje dve trecine gradana cvrsto opredeljeno za ulazak u EU" - sprecavali su da se do sada trezveno razmotri spoljnopoliticka orijentacija zemlje i ozbiljno razmotre geopoliticki plusevi i minusi podrazumevanog "evro-atlantskog" kursa. A Srbija je opet u kampanji, i to kampanji u kojoj je jedna strana na "evropsku buducnost" bacila prakticno sve svoje karte, a ni druga - delom iz uverenja, a delom zbog pomenutih 66 odsto - te "evropske perspektive" ne želi, odnosno ne sme da se u potpunosti odrekne.

I tako se opet propušta prilika za ozbiljnu debatu. A narocito za "jereticko" pitanje da li se isplati žrtvovati nacionalne interese i ostatke nacionalnog samopoštovanja zarad krajnje neizvesnog i naknadnog ukrcavanje u poslednji vagon vec uveliko prepunog evropskog voza. Možda je svojevremeno to i bila dobra opcija i možda je greška što se nismo ukrcali medu prvima. Ali danas samo poslednji evroentuzijasti, tacnije evrolobisti mogu da se prave kako ne vide da je, zapravo, vec dobrano opala pozlata sa rama "Evrope bez granica". I da su pod naletom sve hladnijih vetrova sa Atlantika i Urala cvetovi evropskog jedinstva vec prilicno uvenuli.

"Bolje ikad, nego nikad", reci ce neko. No, to je zapravo dosta sumnjiva teza. Znam da zvuci neverovatno - ali recimo da je pisac ovih redova pre dvadeset i kusur godina bio prilicno vešt u baratanju fudbalskom loptom i teniskim reketom. I da se posvetio tome umesto knjigama, filozofiji i politici možda bi od njega nešto bilo. Ali zamislite da sada, cetvrt veka kasnije, reši da "nadoknadi propušteno". Kakva bi to bila komedija, kakva glupost i kakva opasnost! Šta hocu da kažem. Naprosto to da se, kako u životu tako i u istoriji, neke prilike propuštaju, a neke druge ukazuju, i da je besmisleno pokušavati zaustaviti vreme i juriti davno propuštene vozove.

(Politika)

<> 15. april 2008 7:22:08