Postovi
SAD KAO PRVA ŽRTVA POSTDEMOKRATSKOG GLOBALIZMA
Milorad Vukašinović
DIPLOMATIJA HLADNOG RATA
Posle završetka Drugog svetskog rata , Sjedinjene Američke Države izlaze na veliku svetsku scenu kao zastrašujuća vojna sila. Tome prvenstveno doprinosi odluka američkog predsednika Harija Trumana, da pred kraj Drugog svetskog rata, manifestuje američku vojnu moć, odlukom o upotrebi atomskih bombi na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki.Ova odluka nije doneta slučajno.Naime, tokom Drugog svetskog rata u okviru Saveta za spoljnje poslove, razrađivan je projekat “Studija o ratu i miru’’u kojem je detaljno koncipirana nova spoljnopolitička orijentacija SAD.Upotreba atomske bombe trebalo je da “fascinira ostatak sveta’’, prvenstveno Sovjetski Savez. Za predsednika Trumana, upotreba atomske bombe bila je mnogo više od puke manifestacije zastrašujuće vojne moći; za njega kao člana mnogobrojnih masonskih loža , ona je pre svega imala okultno magijski karakter. Očevici tvrde da je posle saznanja vesti o upotrebi atomskih bombi koje su izazvale neposrednu smrt najmanje 200.000 ljudi ,veliki majstor Truman bio u “ radosnom, živahnom raspoloženju i da se mnogo šalio sa saradnicima’’.
Tradicija da se streteške odluke donose u masonskim ložama i tajnim organizacijama , posebno je došla do izražaja posle Drugog svetskog rata, i opstala je do danas. Veoma je simptomatično da su svi posleratni američki predsednici , osim Ajzenhauera , Kenedija i Niksona bili masoni. Uočljivo je da se u periodu posle 1945. godine, američka spoljnja politika veoma ideologizuje. Obnavlja se stara atlantistička ideja , kao teorijska podloga američke hegemonije. Odnos prema Evropi pravda se činjenicom da “Evropa i Amerika pripadaju istom svetskom tržistu’’.U ime odbrane zajedničkih vrednosti od opasnosti sa Istoka, počinje proces objedinjavanja Zapada. Svi postupci odvijaju se pod okriljem i kontrolom polutajne organizacije Bilderberg. Osnovana krajem maja 1954. godine, ova organizacija po svom karakteru je nadnacionalna, sa izrazito internacionalističkim ciljevima. Poljak Jozef Retinger , katolički sveštenik jezuita ,mason 33 stepena, njen je osnivač. Propagirao je ideju evropskog ujedinjenja. Osnova njegovog delovanja uklapala se u težnje američke spoljnje politike o stvaranju “nove transnacionalne diplomatije hladnog rata’’. Za svoje zamisli Retinger je našao saveznika u holandskom princu Bernhartu , po rodjenju Nemcu Lipe-Biesterfeldu , koji je posle završetka studija prava i ekonomije bio zaposlen u nemačkom koncernu “I.G. Farben”, glavnom oslonacu Hitlerove ratne masinerije. Posle rata “ princ od Holandije ‘’svoje ideje izložio je američkom predsedniku Trumanu i bankarskim krugovima, na čelu sa neizbežnim Rotšildima. Ova ideja sa zadovoljstvom je prihvacena u američkoj finansijskoj eliti, kojoj je bilo potrebno proširenje i transnacionalno grupisanje, radi usvajanja jedinstvenih odluka i usmeravanja politike struktura sa obe strane Atlantika. Takva namera zahtevala je oprezan pristup. Krajnji cilj Bilderberga potpuno je identičan Savetu za spoljnje poslove, a to je težnja za formiranjem svetske vlade. Članstvo Bilderberga veoma je heterogeno. Dok su članovi Saveta za spoljnje poslove isključivo iz Amerike , dotle je struktura Bilderberg grupe znatno drugačija. Naime, prema pisanju pojedinih autora, koji su se bavili ovom organizacijom , pored bankara , naučnika i vrhunskih političara, predstavnika multinacionalnih kompanija, članovi grupe su i predstavnici armijskih i obaveštajnih krugova, sindikalnih organizacija, ali i krunisane ličnosti. Izbor članstva prilagodjen je opredeljenju da se okupi “strateška elita koja dominira društveno ekonomskim sistemima različitih zemalja’’. Pod okriljem ove organizacije, ostvarena su dva izvanredno značajna poduhvata , koji su služili krajnjem cilju, objedinjavanju Zapada radi stvaranja “novog svetskog poretka”. Prvi cilj ostvaren je neposredno posle Drugog svetskog rata. Zahvaljujući inicijativi generalnog sekretara Retingera, pokrenuta je kampanja obustave progona ratnih zločinaca.Velika Britanija bila je prva saveznička država koja je to učinila, uprkos zvanično preuzetim obavezama. Na isti način postupile su i SAD. Drugi poduhvat bio je tzv. “Maršalov plan’’ kojim je na odlučujući način omogućena, posleratna obnova i ekonomski uspon Nemacke. Bilderberg grupa je i tvorac koncepta “kraja ideologija’’, sedamdesetih godina prošlog veka. Smisao “kraja ideologija” tj. pomirenja evropskih vladajućih klasa i socijalističke opozicije bio je u svestranom prihvatanju uloge NATO pakta u Evropi , kao i zajedničkom delovanju protiv nacionalističkih stremljenja u pojedinim državama Zapada. Na sastanku organizacije, od 20-22. marta 1964. godine, doneta je odluka o svrgavanju poznatog francuskog državnika generala De Gola. Na skupu u Vilijamsburgu u SAD, bilderbergovci su doneli odluku da podrže socijalistu Gastona Defera , čija se internacionalistička orijentacija savršeno uklapala u ciljeve elite, okupljene u ovoj organizaciji. Grupa je promovisala koncept “sprečavanja i blagovremenog rešavanja međuevropskih i međuatlantskih sporova”, ali na jedan nov način. Koncepcija pregovaranja na relaciji država-država , proglašava se staromodnom. Istovremeno, prednost se daje zakulisnom sporazumevanju članova Bilderberga , koji pripadaju razlicitim državama i nacijama i koje sjedinjuje pripadnost transnacionalnim krugovima. Bilderberg međutim nije organizacija - debatni klub, na kojem se rešavaju problemi sporazumima i dogovorima. Umesto međunarodnih ugovora i svečanih izjava, članstvo obavezuje “odgovornost i disciplina jedne tajne organizacije’’. Sudbina onih političara koji su odbili da izvrše odluke najvišeg tela grupe, poput Ulofa Palmea i Alda Mora, njihove brutalne likvidacije, kao i činjenica, da ubice nikada nisu pronađene, dokazuje da je reč o organizaciji, u čijoj pozadini deluju veoma mračni i široj javnosti nepoznati krugovi.
Bilderberg grupa, pored Saveta za spoljnje poslove SAD, aktivnosti usklađuje sa još jednom organizacijom svetske zakulise, Trilateralnom komisijom. Osnivač Dejvid Rokfeler , dugogodišnji je predsednik Saveta za spoljnje poslove SAD , član Bilderberga kao i ostalih organizacija svetske zakulise. Osnivački skup Trilaterale, održan 23 i 24. jula 1972. godine na imanju Rokfelera u mestu Pokantiko Hils , Njujork, poklapa se sa zahuktavanjem svetske ekonomske krize, koja je teško pogodila ne samo zapadni svet već i mnoge zemlje u razvoju.
Težište Trilaterale, usmereno je prvenstveno na obezbedjivanje kooperacije tri najrazvijenija regiona sveta: Amerike , Evrope i Japana. Javno proklamovani ciljevi su “održavanje mira , upravljanje svetskom ekonomijom , uzdizanje ekonomskog razvoja i ublažavanje siromaštva u svetu , što će obezbediti laganu i miroljubivu evoluciju globalnog sistema’’. Iza ovakvih promovisanih ciljeva, nije tesko uočiti nastojanje multinacionalne konsolidacije trgovačkih i bankarskih interesa, kroz uspostavljanje kontrole političke vlasti, prvenstveno u Sjedinjenim Američkim Državama. Trilateralna komisija biće uključena u konkretnu politiku. Ogromnu moć iskazaće, tokom predsedničkih izbora u SAD, kada je za predsednika izabran kandidat Trilaterale Džimi Karter. Tokom njegovog mandata administracija je bila preplavljena kadrovima ove organizacije .Potpredsednik Volter Mondejl , zatim drzavni sekretar Sajrus Vens, direktor Banke federalnih rezervi Pol Volker , savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski , ministar odbrane Harold Braun, samo su neka od najistaknutijih imena iz doba predsednika Kartera , koja su pokrivala najznačajnija mesta, na kojima su donošene strateške odluke. Kao i ostale organizacije svetske zakulise, Trilateralna komisija proglašava koncepciju nacionalnog suvereniteta zastarelom. Zbignjev Bžežinski napisao je još 1970. godine da “nacionalni suverenitet više nije koncept sposoban za život ‘’, predlažući kretanje u fazama ka “većoj zajednici razvijenijih zemalja’’, kroz različite indirektne veze i već izražena ogranicenja nacionalnog suvereniteta. Stavovi Bžežinskog, verno su odslikavali nastojanja globalnih transnacionalnih krugova, da kroz povezivanje elitistickih krugova Amerike , Evrope i Japana , jednom suštinski hegemonskom modelu daju prevashodno pragmatski karakter.
Model trilateralizma treba posmatrati i kroz prizmu unutrašnjih ekonomskih i socijalnih prilika u samim Sjedinjenim Američkim Državama. Naime, krajem šesdesetih godina prošlog veka , dogodila se teška ekonomska kriza , praćena inflacijom , rastom nezaposlenosti , trgovinskim deficitom. Protesti koji su 1968. godine zahvatili najpre univerzitetske centre u Evropi , preneli su se i na ulice američkih gradova. SAD su dodatno bile pogođene “ vijetnamskim sindromom’’ , koji je urušio njen autoritet u svetskim razmerama. Uspon nemačke i japanske privrede , ugrozili su vrednost dolara što je dovelo u pitanje Breton –Vudski monetarni sistem uspostavljen 1944. godine. Zbog svega toga američka valuta izgubila je prevlast u međunarodnom platnom prometu u odnosu na marku i jen. Finansijska elita došla je do zaključka, da nijedna nacionalna valuta ne može imati apsolutnu dominaciju , pa je usvojena koncepcija “plivajućeg kursa” koja međutim nije rešila ključne probleme , prvenstveno omogućila sačinjavanje dugoročnih planova industrijske i finansijske aktivnosti. Svetski finansijski tokovi bili su zapljusnuti ogromnim količinama novca iz “ sive zone ‘’. Veliki finansijeri ovaj problem rešavaju tako što neregulisani kapital usmeravaju nerazvijenim zemljama u formi kredita, čime se omogućavaju veleoperacije “ pranja novca’’. Sve to produbilo je postojeću krizu ne samo u nerazvijenim već i industrijski najrazvijenijim zemljama sveta , pa i samim SAD.
Dodatni podsticaj krizi svakako je bio “naftni šok”, što je samo ubrzalo procese preispitivanja osnovnih pravaca politike, unutar same Amerike. Predsednik Nikson je 1970. godine izašao sa programom “ nove ekonomske politike’’, koja se u suštini svodila na okoncanje Breton – Vudskog sistema uspostavljenog 1944. godine na međunarodnom planu, a na unutrašnjem planu, pokušajem zaštite domaće ekonomije nizom mera protekcionističkog karaktera. Predsednik Nikson bio je i pristalica politike detanta prema Istoku. Svi ovi procesi bili su u suprotnosti sa politikom globalizma i teško su ugrožavali interese multinacionalnih kompanija. Zbog toga su bankarske kuće Rotšild-Rokfeler , pokrenule aferu Wotergejt posle koje je Nikson podneo ostavku. Na njegovo mesto doveden je Džerald Ford , mason 33 stepena. Prihvaćena je strategija Bžežinskog , koji je smatrao da u uslovima statičnog bipolarizma i pasivnog militarizma, SAD pogoršava sopstveni položaj. Trilateralizam je dakle za SAD toga doba, bio jedini način da očuva globalni uticaj , kroz saradnju sa Evropom i Japanom, kao najrazvijenijim regionima u svetu. Integracija zapadnog sveta bila je zasnovana kako na ekonomskim pokazateljima , jer je reč o regionima na koje otpada 2/3 svetske proizvodnje , tako i na vrednosnim kriterijumima koji su povezivali elitističke krugove Zapada. Za tu svrhu angažovan je veliki broj intelektualaca , čiju ulogu Bžežinski smatra “fundamentalno značajnom’’. Prema njegovim rečima , ekonomska pitanja su od primarnog značaja, ali “strogo ekonomski pristup mora biti sagledan sa političkog , pa i filozofskog stanovišta , kako bi se uspostavila tešnja globalna saradnja”. On je intelektualce video kao faktor koji bi mogao da doprinese prevazilaženju uskih nacionalističkih percepcija političara i prihvatanju dugoročnih globalnih perspektiva trilateralizma.
Neokonzervativni trockizam
Pragmatizam Trilaterale doći će do punog izražaja početkom osamdesetih godina , kada u SAD i Velikoj Britaniji, dominira neokonzervativni politički kurs. Njegovi najizrazitiji predstavnici biće, američki predsednik Ronald Regan i britanski premijer Margaret Tačer. Koreni neokonzervativizma sežu u tridesete godine prošlog veka .Tada na Građanskom koledžu u Njujorku, deluje grupa jevrejskih intelektualaca , poput Irvinga Kristola , Danijela Bela , Irvinga Hova , Natana Glejzera i nešto kasnije Danijela Patrika Mojnihana. Najbitnije nasleđe ove grupe bilo je idealističko verovanje u društveni progres i univerzalnost prava, udruženo sa izraženim antikomunizmom. Zanimljivo je da su mnogi iz pomenute grupe intelektualaca počeli kao “trockisti”. Prema rečima Frensisa Fukujame , neokonzervativci uprkos činjenici da je Trocki bio komunista , saosećali su sa društvenim i ekonomskim ciljevima komunizma , ali su u toku tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka , došli do shvatanja da je “realno egzistirajući socijalizam Staljinovog tipa , postao čudovišnost neplaniranih posledica koje su u potpunosti potkopale idelističke ciljeve za koje su se zalagali “. Polovinom šesdesetih godina prošlog veka , Irving Kristol , Natan Glajzer i Danijel Bel , pišu politički angažovane tekstove u časopisu “ The Public Interest – Javni Interes “, ukazujući na ograničenja društvenog inžinjeringa . Osnovna teza neokonzervativaca, iz tog perioda, je dokazivanje “da ambiciozni napori za pronalaženjem društvene pravde obično ostave zajednice u lošijem stanju nego pre toga , zbog toga što oni zahtevaju ili robusnu državnu intervenciju koja prekida već postojeće društvene odnose ili stvaraju neočekivane posledice ( porast broja porodica sa jednim detetom , kao rezultat socijalne pomoći ). Teoretičar neokonzervativizma Džejms Vilison zastupao je ideju, da stopa kriminala ne može da se smanji pokušajem razrešenja dubokih fundamentalnih problema, kao što su siromaštvo ili rasizam , već da efikasna politika treba da se usredsredi na kratkoročne mere, koje treba primenjivati posle pojave prvih simptoma društvene krize .
Neokonzrvativizam je ostvario izuzetan uticaj u administraciji predsednika Ronalda Regana . Reč je o tzv. drugoj struji neokonzervativne linije , koja je izvršila presudan uticaj na pomoćnika ministra odbrane Ričarda Perla . Predvodnik ove struje još iz perioda sedamdesetih godina dvadesetog veka je Albert Volšteter, strateg „Rand korporacije“. Perl je kao eksponent interesa vojno industrijskog lobija bio snažno zainteresovan za problematiku nuklearne proliferacije, odnosno smanjenja nuklearne opasnosti . On je dosledno sprovodio takvu politiku u doba hladnog rata, zalažući se za tvrdu liniju u pregovorima sa Sovjetskim Savezom i potpuno uništenje nuklearnih raketa srednjeg dometa , što je u krugovima Saveta za inostrane odnose SAD, tada označeno kao „opasna utopija“. Neokonzervativizam u vreme Regana postaje veoma fleksibilan pojam , koji obuhvata vrlo širok spektar ideja i ličnosti. Izraz neokonzervativan, od tada se upotrebljava na različite načine, i označava bivše liberale , jevrejske konzervativce, ali i religiozne protestantske fundamentaliste. Nezavisno od različitih struja, u neokonzervativnoj paradigmi prepoznatljiva su četiri fundamentalna principa .To su : briga za demokratiju , ljudska prava i generalno unutrašnja pitanja država , zatim verovanje da američka moć može biti korišćena za moralne ciljeve , skepticizam u vezi sposobnosti međunarodnog prava i institucija da rešavaju ozbiljne bezbednosne probleme, kao i stanovište da ambiciozni društveni inžinjering obično vodi ka neočekivanim posledicama i potkopava sopstvene ciljeve . Poslednjih godina , termin neokonzervativan predstavlja sinonim za agresivni američki unilateralizam. Za razliku od retorike demokrata, koji se oslanjaju na globalne instutucije i “humanitarne argumente’’, neokonzervativci su zagovornici politike žestokih diktata, koja se u suštini oslanja na neograničeni vojni intervencionizam Amerike. Uticaj neokonzervativaca u Americi posebno je ojačao posle hladnog rata .Kristol i Kejgan ističu kao realističnu, ideju da Amerika treba da koristi svoju moć radi promena režima, kojima upravljaju diktatori. Oni tvrde da ima “nešto perverzno u priznanju nemogućnosti pomaganja demokratskih promena u inostranstvu”. Prema neokonzervativnom shvatanju, demokratija nije samo opšte pravo glasa , već pre svega “određeni sistem vrednosti”, koji SAD treba da podstiču u svim delovima sveta, a tamo gde je potrebno i vojnim intervencionizmom. Ovakvo stanovište posebno je došlo do izražaja u eri predsednika Buša mlađeg, i predstavljalo je, posebno u njegovom prvom mandatu, osnovu koncepcije “širenja demokratije”, na strateški važnom Bliskom Istoku.
Na privrednom planu, neokonzervativizam je promovisao model privatizacije, čak i onih delatnosti gde je uticaj države oduvek bio presudan. Reč je pre svega, o sektorima vojne industrije , energetike, javnog saobraćaja, koji su prepušteni u vlasništvo privatnog kapitala , što je doprinelo trenutnoj konsolidaciji , ali ne i prevazilaženju teške sistemske krize kapitalizma. Neokonzervativizam je pokušao da kompleksna društvena pitanja, razreši bekstvom države iz socijalne sfere. Temeljni pristup u socijalnoj politici postaje “glorifikacija tržišta“: Reč je o modelu, koji je osmišljen, radi rešavanja problema ispražnjenih državnih fondova u oblastima zdravstva, penzijskog sistema, školstva. Konstruisan je princip deinstitucionalizacije u socijalnoj sferi, uz poreske olakšice multinacionalnim korporacijama. To međutim nije rešilo ključne probleme u ovoj oblasti, pre svega zbog privatizacije ključnih sistema i bekstva kapitala u zemlje sa jeftinijom radnom snagom. Na tzv. duhovnom planu, neokonzervativizam se savršeno uklapa u masonske ciljeve i simboliku većine američkih predsednika. Iza navodne hrišćanske retorike, koja služi za obmanjivanje masa, era “novog konzervativizma’’ pokazala je visok stepen tolerancije za postojanje otvoreno antihrišćanskih i satanističkih pokreta. Predsednik Regan je 1987. godine otvoreno priznao “ važnu ulogu satanizma u američkom životu ‘’, založivši se za interese ovog dela birača. Administracija je u to vreme donela nekoliko veoma važnih odluka, od kojih su svakako najvažnije one kojima se “ne dozvoljava narušavanje prava satanista prilikom prijema u državnu službu, između ostalog i na položaje u Vladi’, zatim obavezne pozive na konsultacije kod predsednika i organa Vlade vodećih američkih proroka , okultista i nekromanta, kao i zabranu unošenja u državna dokumenta i materijale onih reči i izraza kojima se vređaju osećanja satanista. Štampa je ovakav korak predsednika ocenila kao pragmatičan, a zaštitu praktikujućih satanista kao doslednu primenu Zakona o religioznim manjinama.
Neokonzervativni predsednik Regan , pod uticajem Trilaterale , tvorac je i spektakularne obnove diplomatskih odnosa sa Vatikanom , početkom osamdesetih godina prošlog veka. Time su stvoreni uslovi za potpuno objedinjavanje Zapada, radi urušavanja Sovjetskog Saveza i njegovih interesa u okviru Varšavskog pakta.
(Odlomak iz autorove nove knjige “U tamnom srcu epohe”)
0 Comments: