Postovi
SRBIJA - ZEMLJA IZGUBLJENE OPOZICIJE
Đorđe Vukadinović
DEMOKRATSKI FRONT EVROPSKOG NARODA SRBIJE
Srpska opoziciona knjiga je u ovom trenutku spala na dva slova – pomalo obezglavljene Šešeljeve radikale i pomalo apatične Koštuničine narodnjake. Svi ostali su deo Tadićevog „evropskog fronta”
Kada sam pre par meseci, neposredno nakon majskih izbora, izjavio kako su „oni” zaslužili da izgube, ali „ovi” nisu zaslužili da pobede, onda to uopšte nije bila puka kolumnistička dosetka, već analitički rezime jedne do apsurda pervertovane političke scene. Zamislite šta bi se, na primer, dogodilo da su tzv. nacionalne snage uspele da sastave vladu sa takvim međuljudskim odnosima i takvom konfuzijom oko strateških pitanja i ciljeva kakva se ispostavilo da postoji kod radikala! I koliko bi se održala ta vlada?
S druge strane, teško je zamisliti vlast koja je za svega nekoliko meseci uspela da naniže toliko autogolova, promašaja, skandala i poraza poput ove sadašnje, a koja pri tome deluje stabilnije od bilo koje u poslednjih deset godina. Parlament čitavo leto nije radio. Dva meseca se ne zna ko je i kada uhapsio Radovana Karadžića. Privreda stoji u iščekivanju Fijata i budućeg kragujevačkog čuda, koje je, uzgred rečeno, verovatno isto koliko i Gospa u Međugorju. Ne zna se ko je odgovoran za smrt demonstranta Ranka Panića i prekomernu upotrebu sile za vreme opozicionog mitinga. Odloženo nam je odmrzavanje privremenog sporazuma sa EU. Članice vladajuće koalicije ne mogu da u skupštini obezbede čak ni prostu većinu za sopstveni predlog rezolucije o Kosovu. Potpisani energetski sporazum sa Rusijom doveden je u pitanje.Spoljni dug raste, tenderi ne uspevaju, koncesije propadaju, dok nam evropski i američki „prijatelji” sve otvorenije zavrću ruke tražeći legalizaciju Euleksa, a od naših suseda priznanje kosovske nezavisnosti.
Zapravo, najveći uspeh ove vlade i jedino u čemu se do sada pokazala vrlo uspešnom jeste nešto što, doduše, formalno nikako ne spada u njeno polje delovanja, ali je oduvek bilo omiljena aktivnost svake vlasti – cepanje opozicionih stranaka i prekrajanje opozicije po vlastitoj meri. Naravno da pada ono što je padu sklono. Ali verovatno radikalski rascep ne bi bio ni tako brz ni tako radikalan da nije bilo diskretnog podsticaja iz određenih političkih, diplomatskih i tajkunskih centara. Još početkom leta na jedvite jade i uz dosta sumnjivog političkog i finansijskog inženjeringa sklepana vlada u međuvremenu toliko je ojačala svojepozicije u parlamentu da će, nastavi li se ovaj trend, uskoro na prste moći da se prebroje poslanici na koje, zlu ne trebalo, Boris Tadić ne bi mogao da računa. U suštini, srpska opoziciona knjiga je u ovom trenutku spala na dva slova – pomalo obezglavljene Šešeljeve radikale i pomalo apatične Koštuničine narodnjake. Svi ostali su deo Tadićevog „evropskog fronta”, aktuelne verzije nekadašnjeg „socijalističkog saveza radnog naroda” koji je u uslovima tadašnje meke diktature trebalo da očuva privid političkog pluralizma.
Kada se sada sa ove nevelike distance osvrnemo na poslednje predsedničke izbore otkrivaju se neke zanimljivosti koje bacaju donekle novo svetlo na tu istorijsku utakmicu. Od pet glavnih predsedničkih kandidata čak četiri (Tadić, Nikolić, Mrkonjić, Jovanović) danas marširaju u manje-više istom stroju, a i onaj peti, povremeno, kao da pogleduje na tu stranu. Milutin Mrkonjić, do juče ljuti socijalista, Miloševićev neimar i lični prijatelj, koji je za preminulim „Predsednikom” prolio mnogo vrelih suza i uvek imao spremnu bujicu psovki na račun njegovih „ubica”, danas ponovo nešto tumara, gradi, galami i obećava diljem evropske Srbije. Čedomir Jovanović je gotovo sasvim pacifikovan skupštinskim sporazumom o saradnji sa DS-om, a još više „principijelnim” (ne)ulaskom LDP-a u beogradsku vlast i javna preduzeća. Konačno, Tomislav Nikolić, doskora, mislilo se, najveći protivnik naše evropske budućnosti, svoju dalju političku egzistenciju, kao i mandate svog poslaničkog kluba mora da zahvali samo dobroj volji, ili, pak, dobrom dilu sa američkim ambasadorom i Tadićevom „Evropskom Srbijom”. A što se tiče potencijalnih nezadovoljstava i nezadovoljnika unutar same vladajuće koalicije (SPS, G17 plus), njima se usta zapušavaju što Stratedžikovim rezultatima istraživanja javnog mnjenja, što ukazivanjem na nove reformske snage na Tadićevoj – sve dužoj – klupi za rezerve. Znači li to onda da je ova vlada stabilna, a njen opstanak zagarantovan? Ne. Ali znači da će trajati sve dok članovi srpskog demokratskog kartela ne odluče drugačije.
Sve u svemu, za razliku od komunista koji su bezuspešno težili „jednopartijskom pluralizmu”, DS je danas na pola puta da stvori neku vrstu „višestranačkog monizma”. Svih pet predsedničkih kandidata danas su za Srbiju u Evropi, Kosovo u Srbiji, dobre odnose sa Rusijom i punu saradnju sa Haškim tribunalom. Da li je to možda onaj nacionalni konsenzus koji nam je sve vreme nedostajao? Ili je zapravo reč o, s jedne strane, velikom foliranju i pokušaju uskakanja u voz za koji se veruje da je pobednički, a, sa druge, o činjenici da je pomenutom kartelu generalno svejedno o kakvom je čoveku, ideji ili ideologiji reč samo ukoliko se ne dovodi ozbiljno u pitanje dominacija DS-a na unutrašnjem – i „evroatlantske” integracije na spoljnjem planu. A o svemu ostalom ćemo se već dogovoriti.
30.09.2008.
(autor je glavni i odgovorni urednik časopisa “Nova srpska politička misao”)
0 Comments: