Vanja J. Vučenović: AMERIČKI „FEMA LOGORI“, PROTIV TERORIZMA ILI SLOBODE?

„Mi smo mali službenici koji se ne razumeju mnogo u legitimacije i koji s vašom stvari imaju samo toliko veze što moraju da stražare kod vas deset časova i da za to dobijaju platu. Eto to smo mi i ništa više, pa ipak smo u stanju da shvatimo da se visoka vlast u čijoj smo službi dobro obavesti o razlozima hapšenja i ličnosti uhapšenog pre nego što izda nalog za takvo hapšenje. Tu nema greške. Naša vlast, koliko je ja poznajem, a poznajem njene samo najniže stepene, ne traži krivicu među stanovništvom, već je, kako zakon kaže, krivica sama privlači i ona tamo mora da pošalje nas stražare“.

                                                                   (Franc Kafka, „Proces“)
 

Prema nekim statistikama, preko 800 potpuno opremljenih zatvoreničkih kampova postoji danas na teritoriji Sjedinjenih  država. U američkoj javnosti se o njima jako malo zna, a zid neugodne tišine sa ponekom informacijom više o ovim svojevrsnim logorima tek katkad probijaju "smeli" pojedinci iz  tzv. alternativnih „andergraund“ medija. Kako god bilo, stvarna "namena" ovih sabirnih, "koncentracionih logora" ostaje prava nepoznanica u širim krugovima. Ipak, ono što se sigurno zna, to je da je osnivač  kampova, po mnogo čemu enigmatična FEMA (Federal Emergency Management Agency),odnosno Savezna agencija za upravljanje hitnim slučajevima,  a koja „nezvanično“ ima gotovo neograničena ovlašćenja "nad životom i smrću" svakog građanina SAD. Tako, FEMA u vanrednim prilikama  ( što u tumačenju FEMA-e predstavlja širok pojam - od potresa, požara, uragana i poplava do virusne pandemije, terorističkih napada, rata i civilnih nemira) može zaplenjivati privatnu imovinu, upravljati vojnim i policijskim snagama, rukovoditi evakuacijama i smeštajem civila. Neki s druge strane, upravo u ovoj poslednjoj činjenici vide mogućnost perfidne zloupotrebe agencije kao izuzetno opasnog oružja u rukama američke administracije  u svim budućim eventualnim obračunima sa ideološkim neprijateljima i istaknutim pojedincima tj. otvorenim protivnicima Sistema i Novog svetskog poretka...Da li to FEMA sprema "ulogorenje" upravo takvim "neposlušnim" pojedincima-odmetnicima?! Ne, slučaj FEMA nema nikakve veze sa teorijama zavere i ne može se trpati u isti koš, niti se može više nazvati samo teorijom. Logori su izgrađeni, opremljeni i prazni...i neko se čeka da u njih uđe, a pripremljeno je i više miliona plastičnih mrtvačkih sanduka. Mi se samo s pravom pitamo: za koga, za kada i zašto? Šta to smera FEMA? 

Istorijski gledano, FEMA je osnovana 1. aprila sada već daleke 1979. godine direktivom broj 12127 američkog predsednika Džimija Kartera. Ono što je zanimljivo a vezano je za ovu agenciju jeste to da ona iz godine u godinu dobija sve šira ovlašćenja (za sve i svašta), ali i sve veća budžetska i druga materijalna sredstva. S tim u vezi, posebnu „naklonost“ ova agencija zadobija za predsednikovanja Džordža Buša mlađeg, tačnije posle u mnogo čemu i do dan danas nerazjašnjenog  „događaja“ od 11. septembra. Ovaj period u 2001. godini  poznat je i po donošenju dosta kontraverznog, i na „mala vrata“ donetog Patriotskog zakona („Patriot act“). Može se konstatovati da je reč o zakonu koji donekle predstavlja prekretnicu u „američkoj slobodarskoj i demokratskoj tradiciji“, jer je upravo ovaj akt u mnogim aspektima ukinuo ili pak najuže ograničio do tada istorijski priznate slobode i prava američkih građana, a pod (ne)veštim izgovorom „svete borbe“ protiv sveprisutnog terorizma. Tako je američki „krstaški rat“ protiv terorizma čiji smo svedoci оd 11. septembra inicijalno utemeljen na, uslovno rečeno, dva stuba: spoljnom i unutrašnjem.

Spoljni stub zasniva se na „preventivnim“ vojnim intervencijama SAD u „neposlušnim“ zemljama, kakve su donedavno bile Avganistan i Irak. Diskutabilno je i to da li su danas baš u svemu poslušne. O neposlušnim evropskim zemljama i narodima, reći ću možda nešto više kasnije, mada je većini čitalaca već i sada ,dok čita ove redove, posve jasno o kojima „neposlušnima“ je zapravo reč. Danas, nakon toliko godina američkog vojnog angažovanja i prisustva , raznih igara i igrica koje je Vašington plasirao na teritorijama pomenutih muslimanskih zemalja, čak i svima onima koji su manje zainteresovani ili upućeni savremene međunarodne prilike postalo je manje-više jasno da se američko svesrdno zalaganje za „pravedniji svet bez terorizma“ svelo na vojne avanture čiji osnovni cilj nije ništa drugo do ostvarivanje geostrateških, „naftnih“ interesa SAD. I to na najbrutalniji mogući način. Nije bilo potrebno da prođe dugo vremena da bi kritički nastrojeni deo sveta počeo da se pita zašto je i kome bilo potrebno da se njujorške bliznakinje uruše na onako spektakularan način. Ne želim da izvodim zaključke umesto vas.

S druge strane, pominjao sam i taj drugi „unutrašnji stub“ borbe protiv terorizma, koji je najuže povezan za temu kojoj je posvećen ovaj tekst. Zato, vratimo se na trenutak na gore pominjani famozni Patriotski zakon. Ovaj akt bez presedana u američkoj legislativnoj tradiciji ,između ostalog, je:

-       gotovo neograničeno proširio ovlašćenja organa reda u pretresima, proveri telefonskih i i-mejl komunikacija, zdravstvenih i drugih dosijea

-        povećao ograničenja za strani obaveštajni rad u SAD

-      proširio ovlašćenja Ministarstva finansija da reguliše transakcije, pooštrava kontrolu rada banaka i borbu protiv pranja novca

-      uveo strože imigracione propise i diskreciju za organe reda u pritvaranju i deportovanju imigranata

-         po prvi put definisao pojam unutrašnjeg terorizma

U samom duhu Patriotskog zakona mogli bi se analizirati položaj i uloga FEMA, kao i svrha njenih kampova. Ranije sam istakao da su Saveznoj agenciji za upravljanje hitnim slučajevima data izuzetno široka (gotovo neograničena) ovlašćenja. U okviru njih, agencija može u vanrednim prilikama kao što su (u ovom trenutku aktuelne) virusne pandemije, teroristički napadi, ratna stanja ili građanski ratovi rukovoditi bezbednosnim strukturama (vojnim, policijskim), koordinirati evakuacijama i starati se o smeštaju civilnog stanovništva.

Upravo u rukovođenju bezbednosnim strukturama i „brizi“ za evakuaciju i smeštaj civila, „misleći“ pojedicni u Americi ( koji se nalaze „van Sistema“, a koje sve bezuspešnije diskredituju onom poznatom krilaticom – „Pusti te teorije zavere...“) nalaze pogodan materijal za sumnju  u dobre i filantropske namere američkih vlasti kada se govori o istinskoj ulozi i postojanju „FEMA logora“. Naime, vrlo je zanimljivo za pomenuti, da je agencija  u poslednjih desetak godina vrlo intenzivno radila na obnavljanju starih koncentracionih kampova napravljenih još za potrebe Drugog Svetskog rata, gradeći potpuno nove kampove, te menajući namenu starih vazduhoplovnih baza američke vojske u najveće kampove kakve danas posjeduje sa kompletnom vazduhoplovnom, drumskom i železničkom infrastrukturom. Tako je danas više od dve stotine ovakvih kampova pod direktnom upravom FEMA-e u koje se u svakom trenutku može smestiti u rasponu od  5 do 10 miliona ljudi, dok neki slobodniji izvori barataju cifrom od čak 50 miliona. Ko sve ulazi u cifru od tih 50 miliona ljudi?  I danas, u uslovno mirnodopskim prilikama u SAD, ove prazne objekte obezbeđuju na hiljade američkih vojnika pod punim naoružanjem. Od koga i za šta ih čuvaju, i kakve to onda tajne kriju ovi kampovi da bi deo „radoznale“ američke javnosti ostajao konstantno uskraćen za odgovore na sve učestlija pitanja koja se odnose na pravu svrhu njihovog postojanja.

Prethodna priča dobija dodatno na težini ako se zna da se SAD već duži niz godina, pod pretnjom opasnosti od terorizma, nuklearne invazije, sistematično pripremaju za mogućnost uvođenja vanrednog stanja („Martial law“). Martial law bi se u američkom značenju mogao prevesti kao „sistem mera koji stupa na snagu u trenucima kada armija preuzme pravosudnu upravu u zemlji...“. Da li se to, kako pojedini autori ističu, u Americi nakon dešavanja od 11. septembra i donošenja Patriotskog zakona dogodio „tihi prevrat“ u vrhu, kada su praktično sve ključne mehanizme i poluge vlasti preuzele vojska i bezbednosne (obaveštajne) službe. Da li su SAD posle 11. septembra postale vojno-policijska država? Da li je samo medijski i globalno (spektakularno) propraćeni udar aviona u zgrade bliznakinje mogao da opravda činjenicu „plišanog“ preuzimanja svih ključnih institucija u Americi od strane određenih vojno-korporativnih grupacija? I sada ću, na zaprepašćenje mnogih, odmah da se ogradim. Ne kažem da nepobitno postoji neki „pakleni plan“  i ne želim da celu priču spustim na nivo „teorije zavere“ (a što, verujem, mnogi jedva čekaju kako bi „osuli paljbu“), ali naprosto postoje velike nedoumice vezane za događaje posle „krvavog septembra“ na koje nijedna američka administracija do danas, dakle, ni osam godina posle, nije umela ili našla za shodno da  adekvatno odgovori. Ili je sve toliko očigledno da bi svako pravdanje bilo potpuno izlišno?     

U američkoj javnosti provejavaju i informacije da su FEMA kampovi „spremni“ i da bi  postali potpuno operativni u trenutku eventualnog proglašenja vanrednog stanja (tzv. Martial law). Čak postoje i brojni snimci američkih vojnika koji još u aprilu 2000. godine patroliraju ulicama jednog tihog američkog gradića, koji je u tom trenutku ispresecan brojnim barikadama postavljenim na ulicama jednog naseljenog kraja. Šta se to uvežbavalo još tada? Vanredno stanje ili? 

Izlaganje o FEMA „konc. logorima“, kao preventivi u pravcu obezbeđivanja smeštaja za američke građane u slučaju eventualnih terorističkih nuklearnih napada na veće američke gradove ne bi bila upotpunjena ukoliko ne bismo sagledali i izanalizirali jedan potpuno drugačiji i dosta problematičniji aspekt ovog kamp-projekta čiji je osnivač Savezna agencija za upravljanje hitnim slučajevima. Pominjao sam na početku teksta da mnogi antiglobalistički nastrojeni pojedinci u Americi na celu „priču“ vezanu za FEMA ne gledaju nikako drugačije nego na opasno oružje za „ulogorenje“ i smaknuće desetina miliona štrčećih protivnika Novog svetskog poretka i globalizma. Sve njih bi, prema tvrdjama vodećih antiglobalističkih lidera u SAD, trebalo prvo obuzdati a potom jednom zavek „smestiti“ u fanozne plastične (mrtvačke) kovčege. Ne želim bilo šta da presuđujem, ali mi gotovo u svim ovakvim i sličnim situacijama kroz glavu prođe naslov jedne od sjajnih knjiga moga kolege i prijatelja Milana Vidojevića, „Četvrti rajh – Amerika kao novi rajh“. Naslov sve govori, a to gde su i kako završavali neprijatelji Trećeg rajha valjda je svima koji čitaju ove redove poznato. Ali ne bi bilo zgoreg pročitati pažljivo knjigu, ukoliko neko do sada nije.  

Nekoliko miliona plastičnih kovčega smeštenih unutar razgranate mreže FEMA logora na nekoga „čekaju“ i to je sada već nepobitna činjenica i surova realnost. I tu ne može biti ni pomena o bilo kakvim teorijama zavere. A to, ko će, usled čega i zbog čega biti „smešten“ u iste, ostaje nam na razmišljanje. Na kraju krajeva, šta god da je po sredi, ljudski životi su u pitanju, i to je najstrašnije od svega. A Amerika, tačnije onaj ko upravlja njome, očito da nešto „kuva“ i sprema. Nevidljiva ruka nikada ne miruje.

Moja moralna obaveza bila je da ukažem i upozorim na sve ovo dok je vreme, kako bi se konačno počelo razmišljati o ovom problematičnom fenomenu. Ali i pored činjenice  da sam pružio neke informacije kroz ove redove, daleko od toga da sam sada i za gram spokojniji. Jer velika većina još uvek "spava". 

Nakon svega izrečenog u ovom tekstu, optimizam se pronalazi samo u tragovima, nažalost.         

A gde je Srbija u celoj ovoj priči?

Građani Srbije bar za sada ne moraju da „razbijaju glavu“ pričama o FEMA „konc. logorima“. Kod nas ih bar za sada, prema mojim skromnim saznanjima, još uvek nema. Nas kao narod i građane, opet, neke druge brige more. Prema najavama nekih vladinih dužnosnika i „dežurnih eksperata“ nas očekuju: pandemija svinjskog  gripa, „vruća jesen“ i "isiljeni" Zakon o informisanju... A posle ko zna, ako kojim slučajem nešto krene „naopako“ i postane isuviše vruće, pa se Vlasi dosete, i počnu da kopiraju „prijatelje“ s one strane Atlantika...

Novi Sad, 12.08.2009.

11. avgust 2009 23:48:44