Srpska Analitika
GODIŠNJICE...Ipak su mislili na isto?
Vanja J. Vučenović: EXIT I HOLOGRAMIRANJE „VRLOG NOVOG SVETA“
Naći nekog ko želi da učini neku stvar, a zatim mu omogućiti da je i učini, i to sa uverenjem da postupa u svom najboljem interesu - to je suština svake specijalne operacije
(Alen Dals, direktor CIA 1953–1961)
(Alen Dals, direktor CIA 1953–1961)
Festival EXIT, kao što je već dobro poznato, predstavlja manifestaciju muzičko-scenskog karaktera koja se već duži niz godina prvih dana jula, održava na Petrovaradinskoj tvrđavi. EXIT je danas nesporno najveća “zabavna” atrakcija za mlade na teritoriji nekadašnje SFRJ, pa i šire - na prostoru Balkana. Za vreme trajanja festivala, velelepna tvrđava nadomak Novog Sada postaje stecište svih onih željnih zabave, “opuštene” atmosfere i ponašanja oslobođenog svih pritisaka, “stega” i odgovornosti uobičajenog, i može se reći “konvencionalnog“ života. Međutim, da li upravo zbog svega navedenog, fenomen EXIT kao svojevrsni hologram virtuelnog sveta globalističke „dece cveća“, krije u sebi perfidne mehanizme prikrivene i sublimirane političko-kulturne manipulacije mladom generacijom, poslovično željnom „izlaza iz beznađa“ . Beznađa, kome je, po pravilu gotovo uvek, kumovala domaća država i sopstveni „nazadni“ narod? O kakvom izlazu je zapravo reč, i ko, u stvari, projektuje taj „izlaz“? Kako je sve počelo ili Exitov lov na „crveni oktobar“
Spolja posmatrano, zamisao osnivanja festivala ovog tipa činila se u prvi mah kao sasvim pozitivna, i ista bi se mogla pravdati i braniti, nesporno, brojnim argumentima. Muzika, zabava, dobra atmosfera itd... I u svemu tome usitinu nema ama baš ničeg lošeg. Međutim, ukoliko malo zagrebemo „ispod tog spolja posmatrano“, neminovno dolazimo i do određene upitanosti koja zahteva, ipak, jednu dublju analizu, a koja se opet ne zadovoljava pravdanjem uloge i značaja EXIT-a plitikim argumentima tipa – „to je u trendu“, “to je neminovnost“, „to je in“, to je ulaznica za „civilizovani svet“, „to mladi vole“, “to donosi ugled i novac“...
Upravo zato, da li realizaciju baš svake zamisli „koja šljašti“ treba a priori prihvatiti kao apsolutno dobru samo zato što to aktuelni globalni trendovi nameću i guraju kao „neminovnost“. Nije potrebno biti previše pametan da bi se zaključilo da se Srbija tokom svih ovih godina, pa verovatno i decenija nalazila na poligonu na kojem su „premijerno“ sprovođeni različiti eksperimenti i zahvati in vivo. Svojevrsni oblici eksperimenata sprovode se čak i dan danas iako smo navodno već duboko i dobrano zagazili u sve „blagodeti demokratije“, i svi ti tretmani se, što je najgore, pravdaju „dobrim“ koje nas, pršte čak i danas uveravanja sa različitih strana sveta i meridijana, čeka tamo negde daleko na kraju našeg puta. Samo nam još nisu pojasnili jednu bitnu stvar - koliko i šta to još treba da pređemo? Nevažno, takve su valjda integracije za nas Srbe. Po principu - ne pitaj ništa i duže ćeš živeti. I trpi do iznemoglosti. Za one neobaveštene koji ne vole da čitaju, treba reći da se ni Godo i pored silnog iščekivanja ipak nije pojavio na kraju. Analogno tome, pošto ni pričama na temu „srpskih integracija“ nema kraja, ostavimo sve to za trenutak po strani i vratimo se na sam festival i njegove „blistave i nevine“ početke.
Otvoreno ideološko-politička konotacija koju je festival ispoljavao od svojih najranijih dana, kao udarna pesnica nadolazeće i krhke srpske (čitaj zapadne) demokratije sa mirisom „nju ejdža“, dovodi u pitanje „svesrdno“ nastojanje organizatora festivala da čitav Exit spektakl predstave kao naivnu i potpuno depolitizovanu zabavu „otvorenu za sve“, dakle, oslobođenu bilo kog ideološkog predznaka i stremljenja.
Da EXIT nije „začet“ isključivo kao zabavnjačka tvorevina koja je sama sebi cilj, već i da je i „programiran“ da suptilno brani “izabrane“ ideološke modele, svedoče reči organizatora sa samih početaka:
“Sve je počelo uoči prvih demokratskih izbora kada smo 100 dana i noći, uz muziku i žurkanje, koncerte tada svih najvećih domaćih bendova, slikanje grafita, igranje pozorišnih predstava, performansa, tribina, gledanje filmova i sličnim normalnim aktivnostima odbrojavali dane režimu Slobodana Miloševića. Poslednji koncert 22. septembra 2000. godine, dva dana uoči glasanja za predsedničke izbore, sa porukom «Gotov je» pred oko 20.000 posetilaca, EXIT je simbolično predstavljao izlaz iz decenijskog bezumlja” (preuzeto sa sajta www.exitfest.org).
Iz gore navedenog zaključujemo da je EXIT od svog „ustoličenja“ predstavljao samo uvertiru svemu „onome“ što će kasnije uslediti tog „istorijskog“ oktobra 2000. godine ("Lov na crveni oktobar"). I naravno posle te dvehiljadite, i u današnjim „tranzicionim“ danima nastavio da igra i jednu drugu s njom usko povezanu, ali ne manje značajnu, rolu nezamenjivog „instrumenta za teleportaciju“ tj. izmeštanje teške i turobne srpske stvarnosti u neke ružičaste "teletabis svetove" uz istovremeno, (na nečiji „mig“), perfidno i ciklično „podvaljivanje“ različitih sublimiranih poruka političke i šire kulturološke prirode. I to gotovo uvek na štetu ove države i ovog naroda.
Prisetimo se u tom pogledu kako su razne „istine“ o Srebrenici i odgovornosti države Srbije slučajno „razotkrivane“ i „isprofilisanim“ posetiocima EXIT-a baš kroz filmske projekcije pod okriljem festivala i mnogo pre nego što su zvanične pravosudne institucije (bilo domaće ili međunarodne) dale svoju poslednju reč o ovom, svidelo se to nekom ili ne, i posle toliko godina, u mnogim svojim aspektima nedovoljno razjašnjenom i problematičnom događaju. Koje su to „iskrene“ pobude mogle da „nateraju“ organizatore jednog muzičkog festivala da skrenu sa inicijalno umetničkog puta i da se naprasno počnu „zanimati“ za pitanja koja se ni u kom pogledu ne uklapaju u koncepciju „bezazlene i neopterećene“ zabave koju (kako se to bar zvanično predstavlja) treba da pruža ova manifestacija, ili preciznije, koja „nevidljiva ruka“ je umešala svoje prste u programsku šemu EXIT-a, ostaje nama samima na razmišljanje. Sapienti sat.
Vratimo se ponovo na trenutak na dvehiljaditu godinu, na još jedno neizbežno pitanje i na neke logične zaključke i odgovore koji iz svega ovoga proizlaze. Kako to da se ovaj festival, tobože, čisto zabavnog karaktera, pokazao i kao značajno i u mnogo čemu kontrolisano političko oruđe, te i kao svojevrsna tačka okupljanja ljudi isključivo jednog ideološkog opredeljenja? Zatim sledi upitanost: Ko je okupljao, a ko „vukao konce“? Samo ovog puta, molim, bez onog poznatog „pojašnjenja“: Eto, „ekipa“ se spontano „sama od sebe“ okupila kako bi izrazila protest protivu „ decenijskog bezumlja“. Koliko su okupljanja tih dana bila zaista "nekoordinirana" i "spontana" ukazivao je, između ostalih, i kontroverzni Tim Maršal u svojoj poznatoj knjizi „Igra senki“. Stvarno ne bi bilo zgoreg iščitavati je s vremena na vreme. Jer, čak ni danas, praktično sedam godina nakon što je doživela prvo izdanje nije izgubila na svojoj aktuelnosti. Čitanje ove knjige ne može da (na)škodi, a daje nedvosmislene odgovore na sva ona pitanja na koja se u Srbiji gotovo uvek i po pravilu odgovara zagonetnim ćutanjem.
Nastavimo dalje. Kako to da „ideološkim ocima“ festivala, naprasno zabrinutim za mentalno zdravlje mlade generacije zbog „torture“ miloševićevskog državnog (političko-medijskog) aparata i zloglasnih „eskadrona smrti“ nije palo na pamet da je omladini „otpuštanje ventila“ bilo možda najpotrebnije u trenucima ničim opravdane međunarodne izolacije i (sve)opšteg rata koji je vođen protiv naše zemlje i srpskog naroda s početka pa sve do samog kraja tih "mračnih" devedesetih? I što je najgore od svega, taj rat je nastavljen i danas, samo sada zaodenut u neke „naprednije i plišanije“ oblike. A upravo su zemlje čije „vrednosne kalupe“ EXIT danas podražava i plasira svojoj „vojsci posetilaca“ prednjačile i prednjače u eksperimentalnim tretmanima kojima smo svi mi kolektivno podvrgavani. Ali dobro, ko nas bombama, mi njega bonbonama. Srpska posla. Ali, o svemu tome nešto više malo kasnije.
U najmanju ruku je indikativno to da je nekome baš te „enigmatične“ 2000-te „sinula lampica“ kako je neophodno upumpavanje i oslobađanje „sputavane“ pozitivne energije, a da se, opet, o neophodnosti takve energije nije previše brinulo mnogo ranije, kada je ona kud i kamo bila mnogo potrebnija. A da, stiže već spreman „kontraargument“ sa druge strane – „pa miloševićev režim je sputao svaku energiju“. Zaista, da tog čoveka kojim slučajem nije bilo, trebalo ga je izmisliti. Lep izgovor i zlatna vrata otvara, nema šta.
Kada već nevoljno pominjem „poslednjeg evropskog diktatora“ , ne mogu a da se ne osvrnem na činjenicu da je u krilu prvog festivala, prema priznanju organizatora iznedrena i ona pomalo morbidna krilatica „Gotov je“, očito „skuvana“ u nekoj od brojnih „kuhinja za spec. operacije i psihološki rat“, a posebno servirana i aranžirana za „srpske prilike“. S tim u vezi, važna je pomena i činjenica da je „licencu“ za korišćenje kovanice „Gotov je“ u Srbiji dobio „renomirani“ borac za „demokratizaciju” (ne)nasilnim putem, ili bolje rečeno multinacionalna „kompanija“ usko specijalizovana za šareno-plišane revolucije diljem „neposlušnih“ zemalja Evrope, a odnedavno i celog sveta – organizacija Otpor. Naime, svima poznato da su prsti Otpora bili duboko umešani u ranija revolucionarna dešavanja u Gruziji, Ukrajini, Belorusiji itd. Naravno, samo neko ko je ili naivan ili krajnje zlonameran može da pomisli da su u pitanju dve, slučajno i nasumično odabrane reči. Prvo, brzina kojom se odjek ove „poruke“ širio Srbijom, potom njen „dizajn“, a na kraju krajeva, sveopšta histerija i frustracija sa kojom je ista uzvikivana navodi na zaključak da se radilo o vešto „projektovanoj“ kovanici za potrebe „delovanja u specijalnim i specifičnim situacijama“. A u Srbiji tog vremena, prisetimo se, nesumnjivo da je postojala specifična, da ne kažem, vanredna situacija.
Važna je pomena činjenica da je „licencu“ za korišćenje kovanice «Gotov je» u Srbiji dobio „renomirani“ borac za „demokratizaciju”(ne)nasilnim putem, ili bolje rečeno multinacionalna „kompanija“ usko specijalizovana za šareno-plišane revolucije diljem „neposlušnih“ zemalja Starog kontinenta, a odnedavno, nakon „izborne krađe“ u Iranu i „performansa“ na ulicama Teherana, i celog sveta – organizacija Otpor. Naime, danas je opštepoznata činjenica da su prsti Otpora, posle Srbije, bili umešani i nešto kasnija revolucionarna dešavanja u Gruziji, Ukrajini, Belorusiji, Moldaviji itd. I već gorepomenute „magične reči“ su ništa drugo do samo deo bogate „ikonografije“ u kontekstu a kontrolisanih i nasilnih izmena političkih, ali i psiholoških i kulturnih matrica svih onih društava koja budu etiketirana kao „neposlušna“.
Exitova 'igra senki'
Kada govorimo o užem, čisto muzičkom sadržaju, mora se priznati da EXIT festival napreduje iz godine u godinu i da kao takav postaje sve sadržajniji, a i primetan je sve veći broj „zvučnijih“ izvođača i autora, kako domaćih i onih iz bivših jugoslovenskih zemalja, tako i naravno onih iz zapadnih zemalja. Pored toga, u porastu je i broj onih koji prelaze izuzetno veliku kilometražu, kako bi prisustvovali i „statirali“ u svemu onome što se događa unutar zidina ove svojevrsne “države u državi”.
Naravno da sve to iziskuje ogromna finansijska sredstva o čijim putevima se skoro nikada ne govori, a bilo kakvo pominjanje finansiranja predstavlja tabu temu u ovdašnjim krugovima. Kako to da pored donacija u visini miliona evra ovaj komercijalni festival nikada nije poslovao sa dobitkom. Osim EU i raznoraznih “filantropskih“ udruženja i organizacija, EXIT festival finansira i Vlada Republike Srbije, Pokrajina Vojvodina, ali i Grad Novi Sad. Javna je tajna da osim što je umešan u političke igre ovaj festival predstavlja finansijsku „rupu bez dna“ u koju građani, a da nisu bukvalno ni pitani, moraju da sipaju svoj teško stečen dinar. Nimalo slučajno što su organizatori festivala bili hapšeni zbog sumnje u milionske pronevere, ali je sve ubrzo zataškano političkim dogovorima danas vladajućih političkih garnitura čiji „ljudi od poverenja“ verovatno delom kontrolišu festival.
Nesporna ali zabrinjavajuća manifestacija političkog i svakog drugog uticaja EXIT-a ispoljena je i u iznuđenoj odluci da čak i neke „patriotske snage“ koje su ranije upravljale Novim Sadom finansiraju ovaj festival iz budžeta grada. Toliki razvojni projekti vezani za Grad Novi Sad, mnoga nerešena pitanja komunalnog, socijalnog i, jednom rečju, suštinski egzistencijalnog karaktera su nezapočeti, nedovršeni i neopravdano stavljeni u drugi plan, dok je EXIT bio i ostao navodno nezaobilazna egzistencijalna potreba po onoj rimskoj – „hleba i igara“?!
Postmoderna i multimedijalna agresija
Nakon svega prethodno iznesenog, sa pravom se počinjemo pitati čije je to EXIT „čedo“, i kome i zašto nekome ta manifestacija toliko znači? I za šta sve usitinu treba da (po)služi? Vraćamo se na već ranije postavljenu dilemu: da li je rat koji je Srbiji (in)direktno objavljen devedesetih uopšte jednom za svagda i okončan 1999-te godine nakon dobro nam poznatog "milosrdnog anđela", ili je, kako smo već konstatovali, samo poprimio neke druge sofisticiranije oblike i forme? Na sva ova pitanja nemoguće je jednoznačno odgovoriti, jer su ista međusobno prožeta i zahtevaju šire sagledavanje sveukupnih globalnih političkih, ekonomskih i kulturoloških procesa s jedne, kao i poslovično prisutnih „аspiracija“ na ovaj naš „životni prostor“, s druge strane.
Globalna dominacija Sjedinjenih američkih država zasnivala se a i danas se zasniva na nekoliko bitnih postavki. Američka globalna supremacija ne može se sagledati i objasniti isključivo sa vojnog aspekta, dakle, sa stanovišta tzv. tvrde moći. Treći, i sve izraženiji element američkog globalističkog vođstva zasniva se na „mekoj moći“. Ona se određuje kao sposobnost ili kapacitet za oblikovanje, kontrolu i vladavinu bez vođenja oružanog sukoba, ili uz njegovu dodatnu upotrebu ili pomoć kao krajnjeg sredstva. U tom smislu, možda i najvažniji mehanizam kontrole jednog društva u savremenim uslovima jeste onaj koji se uspostavlja putem muzike, filma, umetnosti, modnih trendova, novostvorenih “naprednih religija”, tj. religioznih pokreta itd. U tom pogledu i festival EXIT iza navodno prostodušne i „benigne“ namere da zabavi, opusti ili razonodi mladog čoveka krije u sebi nešto mnogo dublje i potencijalno mnogo opasnije, nego što to na prvi pogled izgleda.
Mlad čovek u Srbiji danas i u 2009. godini, nakon svega što se izdešavalo i odigralo na ovim decenijama turbulentnim prostorima, nalazi se u situaciji potpune egzistencijalne nesigurnosti, moralne i psihološke haotičnosti, tj. permanentne apatije. On teško da vidi bilo kakvu perspektivu, bilo kakav „izlaz“ iz svega. U takvom „podložnom“ stanju, postaje „laka meta“, olako pristajući na, ama baš sve vrste „kompromisa“ koji mu obećavaju iole lepši život i izvesniju budućnost. U uslovima potpuno poljuljanih, degradiranih i relativizovanih merila vrednosti u Srbiji, omladini se iz pojedinih centara, organizacija „nadahnutih“ filantropijom i „fatalističkom brigom“ za ljudska prava, nude "brza rešenja” ili "varijante“, koje mladi ljudi po pravilu oberučke prihvataju. Tako nešto je donekle i potpuno razumljivo, jer teško da im se nudi bilo kakva pozitivna i kvalitetna alternativa. Upravo se taj način postiže željeni, „krajnji“ efekat koji se ne bi mogao čak ni oružanim sredstvima ostvariti (već pominjanim instrumentima tzv. tvrde moći). Dakle, radi se o svojevrsnom kulturnom, intelektualno i duhovnom „programiranju“, kontrolisanju i usmeravanju (čitaj porobljavanju) mladog čoveka i manipulisanju njegovom potrebom za neograničenom slobodom i mladalačkim buntom pre svemu. Da li je, onda, EXIT-ov „svet Matrix-a“ zaista pravi izlaz ili još samo jedan mračni ćorsokak u postmodernom lavirintu besmisla? EXIT, kao donekle ekskluzivni dušebrižnik za sudbinu “neshvaćenog mladog sveta”, nastoji da ukaže na sve zablude i promašaje starih „tradicionalnih“ vremena i “prevaziđenih i retrogradnih vrednosti i navika”, nudeći kao alternativu neki svoj „ružičasti“ sistem vrednosti zasnovan na modernom nju ejdž sujeverju i shvatanju da je sve što je novo i savremeno automatski napredno i dobro, a staro i tradicionalno prevaziđeno i nazadno; da mlad čovek mora biti sam svoj gazda, nikome odgovoran i „od svega i svih“ slobodan; hedonizam se postavlja kao vrhovni smisao, a na svakom koraku podstiče se bolesni i obezduhovljeni individualizam koji negira osećaj zajedništva i solidarnosti. Pored svega navedenog, ispoljavanje tihe i latentne neposlušnosti prema državi i njenim institucijama postaje vrlina sama po sebi.
Prethodna priča ne bi bila upotpunjena do kraja, ukoliko ne bismo ukazali na činjenicu da su narkotici „raznih vrsta i fela“ (i pored tobože svih tih “rigoroznih” kontrola) neizostavni deo „ikonografije“ festivala ovog tipa. O njihovom pogubnom uticaju na psihofizičko zdravlje i ponašanje čoveka izlišno je trošiti reči. Nas, u kontekstu prethodne priče, droga interesuje isključivo u kontekstu njene uloge kao svojevrsnog „okidača“ za poželjan, kontroli i manipulaciji podložan oblik ponašanja.
Alkohol i droge su vekovima bile sredstvo sofisticirane versko-političke manipulacije nad masama. Orgijastički pokreti antičkog sveta (preteča rok kulture) su u masama, kroz dionizijevske igre, a putem alkohola i raznih droga projektovale osećaj „oslobođenosti“ pa i neobjašnjive mističke povezanosti. Tako je i u islamskom svetu u vreme Krstaša "Starac sa planine", pre skoro jednog milenijuma, svojim sledbenicima – borcima džihada – davao droge i stvarao im iluziju da su u raju. Posle toga su oni ispranih mozgova bili spremni da izvršavaju sve naloge svoga vođe. Na Zapadu u srednjem veku su tadašnji "karnevali" predstavljali dozvoljen, dakle legalan, ali i kontrolisani socijalno-psihološki „ventil“ u rigidnom poretku koji je gušio spontanost i slobodu.
Alkohol i droge su vekovima bile sredstvo sofisticirane versko-političke manipulacije nad masama. Orgijastički pokreti antičkog sveta (preteča rok kulture) su u masama, kroz dionizijevske igre, a putem alkohola i raznih droga projektovale osećaj „oslobođenosti“ pa i neobjašnjive mističke povezanosti. Tako je i u islamskom svetu u vreme Krstaša "Starac sa planine", pre skoro jednog milenijuma, svojim sledbenicima – borcima džihada – davao droge i stvarao im iluziju da su u raju. Posle toga su oni ispranih mozgova bili spremni da izvršavaju sve naloge svoga vođe. Na Zapadu u srednjem veku su tadašnji "karnevali" predstavljali dozvoljen, dakle legalan, ali i kontrolisani socijalno-psihološki „ventil“ u rigidnom poretku koji je gušio spontanost i slobodu. Tako je i rok potkultura, iako započela kao pobuna mladih protiv nepravednog poretka od tog istog Sistema bila "pacifikovana" pa iskorišćena za zaglupljivanje mladih generacija u sopstvenom društvu, a zatim i u "inostranstvu". Tako se "umetnost pobune" pretvorila kroz komercijalizaciju u svoju parodiju, u instrument kojim globalni centri moći kontrolišu mladu generaciju. Pored toga "kultura festivala" stvara obeskorenjene individue koje gube svaki osećaj kulturnog ili nacionalnog identiteta. Tako se ili otupljuje potencijalna energija bunta, ili se ona (pre)usmerava u pravcu jalove destrukcije ("huliganski pokret") koja nikad ne preti „pravom Sistemu“ gde god da se on nalazio. Sistem je, zapravo, taj koji „odabira“ mete. Na isti način se, kao što smo već ranije napomenuli, kroz zabavne sadržaje vešto vode "ideološke i kulturološke operacije niskog intenziteta" s ciljem preobraćanja "domorodačkog stanovništva" u masu pokornih konzumenata „neupitnog“ neoliberalnog poretka. Ove "sublimirane" poruke koje deluju i iznad i ispod praga svesti se kombinacijom navodno benigne „zabave i hemije" vešto ulivaju u svest mladih generacija od kojih se stvara armija "podložnih i bezimenih ljudi", praktično običnih brojki, novih "janičara neoliberalizma", programiranih da u pogodnom trenutku urade sve što neki daleki Veliki brat od njih zahteva. Tu onda ne može biti mesta poštovanju sopstvene vere, tradicije, istorije ili porodičnih vrednosti.
EXIT "tehnika državnog udara"
Mladima se, danas, sve više manipuliše u političke svrhe i koriste se kao "topovsko meso" ili "kontrolisana pešadija“ sve učestalijih obojenih revolucija na „geopolitički interesantnom“ tlu Istočne Evrope. Izvori finansiranja takvih revolucionarnih poduhvata u današnje vreme nisu nikakva tajna. Samo pogledajmo nedavna ulična dešavanja u Iranu, i setimo se ko se najviše zgražavao nad „prekomernom“ silom koje su iranske snage bezbednosti, tobože, upotrebljavale protiv „miroljubivih“ revolucionara. Kako bismo ovaj fenomen osvetlili iz pravog ugla, morali bismo da se, primera radi, pozabavimo ranijim slučajem narandžaste revolucije u Ukrajini. Udarna pesnica baš ove revolucije čiji se „epicentar“ nalazio u centru Kijeva, bila je baš ta dezinformisana, instruisana i korumpirana mladost koja je, prema priznanju samih učesnika, trenirana i finansirana od strane određenih vrlo uticajnih centara moći sa Zapada.Danas imamo situaciju, da se osnivaju prave transnacionalne nevladine organizacije i agencije sa svojim filijalama u gotovo svim većim gradovima sveta, čija je svrha da kroz „kulturne i zabavne sadržaje“ vrše političke operacije "niskog intenziteta", a sve sa krajnjim ciljem rušenja onih političkih režima koji nisu „po volji“ centrima globalne moći i uticaja.
Centar Kijeva je tih „revolucionarnih“ dana bio pretvoren u jedan veliki cirkus u kojem je dominantnu ulogu igrala narandžasta boja. Naravno da i na taj psihološki momenat vezan za „narandžasto“ potrebno obratiti posebnu pažnju. Mladi su u jeku protesta i demonstracija planski izvlačeni na ulice, iz škola i sa fakulteta, da bi navodno iskazali svoje nezadovoljstvo vladajućom političkom garniturom u Ukrajini. U tu prigodu, organizovani su mnogobrojni koncerti (sa tehno zvucima koji značajno deluju na psihu čoveka, izazivajući agresiju i bes), različiti performansi i postmoderni rituali, a bez droge se nije mogao zamisliti sav taj "narandžasti karneval". Glavni kijevski trg je bio preplavljen mnoštvom šatora u kojima su se, čak i u tim trenucima , dešavale „svakojake“ stvari i širio krajnji nemoral. "Seks droga i rokenrol" bili su dovoljno jak argument da bi se kupila, a potom i zloupotrebila „nezadovoljna“ mladost Ukrajine. I naravno „okidač je otpušten“. Na pitanje novinara ukrajinske državne televizije da objasni razloge zašto je tu i kako provodi vreme protestvujući protiv vladajućeg režima, jedan mladi revolucionar je odgovorio da je tu zbog zabave i mnogo “slobodne ljubavi”. U tom pogledu, čitava priča vezana za ukrajinsku revoluciju, ili bar za onaj “kontrolisani i usmereni deo tog “grand šoua”, može se u najznačajnijim, ranije objašnjenim, aspektima povezati sa festivalom kome je (ne)zaslužno posvećen ovaj tekst. Sadržinski, oba “spektakla” (iako možda na prvi pogled po konceptualnom kontekstu različiti) imaju praktično identičan globalni cilj. Da li je slučajno što su „svetski a naši“ EXIT-ovski orijentisani otporaši koje su ovde sa pravom proglasili za "janičare globalizma" odlazili u Kijev da kao iskusni revolucionari „sa stažom“ obučavaju tamošnje grupe za uličnu subverziju i (ne)nasilni otpor?
Zaključujemo da je „matrica“ koja pokreće i organizuje ovakve parade zabrinjavajuće ista, te da se obe manifestacije vode sličnim motivima, principima i mehanizmima. Dakle, političko manipulisanje i regrutacija mladih pod parolom zabave i provoda i njihova (zlo)upotreba „kad zatreba“, predstavlja ideju vodilju u borbi protiv “neposlušnih i nazadnih režima i naroda”. Eksperimentisanje sa mladima nije nimalo slučajno, niti novo (npr. komunizam ili "1968."). Stvaranjem kontrolisanog ambijenta, efekta “staklene bašte” (u kojoj se na psihu čoveka utiče različitim sredstvima i metodama, počev od agresivne muzike, sumnjivih sublimiranih parola, droge i alkohola) kreatori “vrlog novog sveta” „igraju na kartu“ ostvarenja dugoročnih ciljeva. Znaju oni da treba „ulagati u mladost“. Postavljajući poželjne holograme, oni određuju i okvire u kojima će se "posrednom strategijom" kroz kulturu i zabavu poturati nevidljiva (stealth) liberalna ideologija i time nepovratno izmeniti kulturna matrica jednog naroda. Radi se, u stvari, o „programiranju“ vojske mladih za neke mnoge ozbiljnije planove i zadatke koje će biti „potrebno“ ostvariti u bližoj ili daljoj budućnosti.
I na kraju, celu ovu priču „začinićemo“ jednom vrlo zanimljivom izjavom iz 2003. godine:
EXIT Festival je 2003. godine postao država. Kao prava država, dobio je svoju zastavu, sa četiri boje (koliko je i programskih dana), pasoše koje su posedovali svi jer su u pitanju bile programske knjižice, lične karte koje su zapravo bile ulaznice za Festival, ali i konzule i ambasadore (preuzeto sa sajta www.exitfest.org).
Na koji način shvatiti prethodno? Da li „EXIT država“ u suverenoj državi Srbiji predstavlja oblik kulturnog separatizma, i odakle crpi svoj „kulturni monopol“? Da li se time zlurado podsmeva neuspehu vladajuće srpske elite da napravi iole valjanu državu, i da li to neko priprema alternativu, tj. „izlaznu strategiju“, ako ovi na vlasti „podbace“? Ako je stvarno EXIT država, kako je predstavljaju, onda bi trebalo da ima i svoju regularnu vojsku. Za koga, koje i čije ciljeve i interese bi se ta „vojska“ borila i ko bi joj bio komadant? Naravno, glavni komadant će ostati večita nepoznanica. Ali za sve nas je bitno da bar znamo odgovor na pitanje: ko bi bio potencijalna meta „dece novog sveta“?
Razmislimo malo o svemu ovome dok budemo bezbrižno đuskali u „EXIT ritmu“, jer kad „svirka“ prestane, moglo bi da bude kasno za sve.
Novi Sad, 08.07.2009.
Novi Sad, 08.07.2009.
29 Comments:
Ako autor ovog teksta stvarno veruje da se mladi u Srbiji nakon 2000. mogu iskoristiti za bilo sta, njemu nista u Univerzumu zapravo nije jasno.
EXIT je prosta zabava, kao takva. Svejedno je klincima da li je na bini srpska truba ili tehno DJ - vazno im je samo da se izluduju, ne bi li barem na kratko zaboravili na cinjenicu da su se rodili u poslednjoj provinciji Balkana u kojoj popovi nekaznjeno siluju decu, blagosiljaju ubice i kradu pare sa oltara, u kojoj rezimski reditelji dobijaju pravo da na silu isteruju ljude sa svojih imanja, u kojoj se dobija milion dolara pomoci drzave ako masakriras stranog drzavljanina u njegovoj zemlji, u kojoj direktori puteva i zeleznica zajedno sa ministrom kradu jezive pare a na to niko ne reaguje, u kojoj je sve manje rodjenih beba a sve vise staraca, koji cak ni Crkvi vise ne veruju, i njima je dosta. Nije li normalno da je klincima potreban EXIT? Sta im preostaje? Da se samoubijaju, kao sto vec sve cesce rade?
I jos ovo: dokle god budete stavljali navodnike na "poslednjeg balkanskog diktatora" smatracu da ste gomila bezobraznih, nevaspitanih i zlonamernih baraba kojima bi trebalo dati 25 po turu ne bi li vam malo krvi doslo iz dupeta u glavu. Sram Vas bilo!
Nakon sto se procita tekst vidi se da nema nikakve veze sa ovim sto se u komentaru iznad navodi.
Ovo je verovatno prvi tekst /analitza o EXIT-u kod nas koja maestralno raskrinkava celu priču. Zato, ne bih imao ništa dodam na tekst, jer ste sve rekli!
Samo nastavite tako!
Nastavite tako!
Što je najgore, svakojaka čudesa su se dešavala u toku prethodnih nekoliko dana na EXITU.
Evo samo delić koji prenosi Građanski list:
NOVI SAD – Policija je za četiri dana Exita zaplenila 667 grama marihuane, 1.725 tableta ekstazija, 31 gram kokaina, 275 grama amfetamina, 331 komad raznih tableta, 53 trodona, 10,4 grama hašiša, 9,1 gram heroina, sedam tableta LSD-a, dva metadona i 43 grama nepoznatih praškastih supstanci. Ružni statistički podaci iz zvaničnog policijskog saopštenja govore i to da je samo poslednjeg festivalskog dana, zbog osnovane sumnje da su neovlašćeno držali i preprodavali drogu, uhapšeno 37 stranih državljana. Od toga je 26, uz krivičnu prijavu, odmah odvedeno nadležnom istražnom sudiji na saslušanje.
http://www.gradjanski.rs/navigacija.php?vest=46297&naslovna=1
Ali sposobnost rezonovanja i sagledavanje svrsishodnost življenja trebalo bi da razlikuju čoveka od gliste. Ali šta glista shvata ozbiljno i šta je suština njenog besmislenog života ? Gmiže da gmizala, hranila se i na kraju nestala... toliko o exitu i njegovoj "vojsci"....
Kada je o novcu reč, hajde da prethodna komentatorka kaže ko to finansira EXIT? Da to ne rade Republika Srbija, AP Vojvodina, Grad Novi Sad? Kako se formiraju budžetska sredstva? Kroz javne prihode koje ostvaruje država, dakle kroz poreze i druge dažbine. A ko odvaja ta sredstva? Pa građani Srbije, naravno. Gde i za šta odlazi novac koji se ostvaruje preko EXIT-a? Ko ga uzima i u kakve strateške sfere se ulaže? Pustite to što par kafića, butika zaradi neki novac. Da li je građanima bolje od toga? Ne zaboravite gospođice,/gospođo prethodna komentatorko da Srbija gladuje, ako vas neko o tome nije obavestio, a s druge strane ovde izigravamo neki snobizam da bi smo se dodvorili nekome. Kome? EXIT popravlja ugled zemlje? Šta je EXIT? Naučna intitucija? Nije! Kulturno-edukativna instucija? Nije. Šta se to dobro šalje sa EXITA pitam ja vas? Osim kolona pijanih, drogiranih i besvesnih silueta koje se svakog jutra dok traje EXIT teturaju preko Petrovaradinske Duge?
Svi drugi aspekti podrobno su objasnjeni u tekstu. Samo, treba čitati...
Kakvu sliku? Šminkamo se za koga?Eto svanulo nam posle EXITA, jer su videli da smo dospeli na viši nivo "civilizacijskog" razvoja. Sada Srbijom teku med i melko. Dajte, nemojte više, ispadate smešni ovakvim komentarima...
I raspitajte koja sredstva izdvaja Republika i Pokrajina za Egzit...ogromna...pazite da se ne iznenadite...Da bi se "ekipica" dobro nažderala i napila za dobro Srbije i srpskog naroda. Šta , takvi su budućnost Srbije, takvi "napredni i prosvetljeni" će da vode Srbiju?Ha ha ha....
Rečenica: Veliki broj sponzora uglavnom. Pivara, banka i sl.. - govori sama po sebi o kakvom neznanju je reč.
No dobro. Informacije radi, bezobrazno velika sredstva su u pitanju koja se izdvajaju iz budžeta Republike, Pokrajine, Grada a za potrebe ove parade pijanstva, droge, neukusa i kiča. Naravno, odmah, u nedostatku valjanih argumenata dolazi ona poznata - "to je teorija zavere". Etiketa za etiketom... Ništa iz teksta nije osporeno, niti se može osporiti. Exit nije niti naučna, niti institucija edukativnog ili kulturološkog karaktera...To je, što se iz izlaganja prethodne komentatorke može zaključiti, tobože okvir za "preobražaj i umivanje zaostalog srpskog čoveka" i modus za njegovo uvođenje u sve "blagodeti" nedostižne neoliberalne "civilizacije".Samo da vas obavestim da je ta trula i ucrvljena i u najstrašnijem grehu posrnula civilizacija je, na veliku žalost mnogih koji diskutuju na ovom sajtu, na izdisaju. A vi vidite gde ćete i šta ćete dalje bez nje. Sapienti sat. I tačka.
"zašto je autor (koji je inače glavni urednik) pristao da jedan proizvod Zapada napada preko globalne mreže čiji su koreni poznati tj.isto tako je proizvod Zapada koji nas po autorovim rečima kontinuirano želi uništiti?"
je tako marginalna, beznačajna, površna i nebitna za ceo slučaj "EXIT". Zar je bitno iz kog "oružja" će se napadati ono što nam radi o glavi.
Eto imam predlog, da prethodni komentator obezbedi adekvatan prostor na TV ili stampanim medijima pa da se cela prica napada sa pozicije takvih glasila.
Ili prema misljenju prethodnog komentatora "vrli novi svet" ne bi bilo "kulturno" napadati, raskrinkavati niti putem pomenutih "sredstava" jer su i oni tobože "proizvod" Zapada.Kakva glupost. Odakle bi pop81 zeleo da se napadaju proizvodi Zapada, kao da zivi u bajci "Alisa u zemlji cuda"...kao da postoji jos puno preostalog prostora odakle se sve opsene mogu osporavati...
Ne verujem da će se g. urednik osvrtati i odgovoriti na ovaj dosta maliciozan komentar , da ne kazem upitanost...mozda se samo nasmejati i to je to...
I da ne zaboravim, pop81 je tu da deli lekcije o logici i o tome sta je istina a sta ne...
PS Ljudi, postajete smešni... A to mi se sviđa...
A i šta je paranoično u osnovnoj tezi ovoga teksta (pročitao sam letimično) koja je da je exit manifestacija sa političkom / ideološkom pozadinom, kada to sami organizatori stalno naglašavaju (i to sa ponosom)? I da je sve počelo kao vid političke borbe, te da se ta borba nastavlja kroz promociju određene ideologije i njenih vrednosti kroz aktivizam, radionice , programe, pa čak i tematsko određivanje svakog eksita određenim bižljivo izabranim društvenim problemom ?
Ono što je stvarno smešno, je činjenica da se taj politički aspekt nakalemljuje na jedan zabavni festival (koji bi trebalo da je manifestacija pluralizma i umetničke slobode) u maniru na koji bi to činili društveno politički radnici zaduženi za ideološko vaspitavanje omladinei za vreme socijalizma, onako, odozgo, po direktivi, bez ikakve autentičnosti, nego, provodite se kako hoćete i slušajte bendove po izboru, al ovo su vam ideološke smernice koje imate da furate i da slušate šta god privatno mislili. Kao da neko ko je došao da sluša Manic Street Preachers želi da nabasa na tribinu sa Olijem Renom o evropskim integracijama! Ili na bilo kog drugog političara, svejedno. Organizatori i posetioci mogu samo da zahvale Bogu što umetnici poput Manu Chao i Primal Scream ne razumeju srpski i ne poznaju ovdašnje prilike, pa ne znaju zapravo na šta su došli, inače sigurno ne bi nastupali. Mislim, antiglobalisti , radikalni levičari i anarhisti na festivalu koji promoviše globalizaciju i neoliberalne vrednosti! Komedija.
Nikom nije pošlo za rukom u Srbiji da tako duboko uđe u suštinu i bit ovog postmodernog spektakla kao g. Vučenović ovim tekstom...