Vanja J. Vučenović: "MONARH" PRESUDIO KRALJU

"I'm Starting With The Man In 
The Mirror
I'm Asking Him To Change
His Ways
And No Message Could Have
Been Any Clearer
If You Wanna Make The World
A Better Place..."

Ako su još do juče i postojale neke nedoumice vezane za misterioznu smrt kralja popa, Majkla Džeksona, danas su sve sumnje i definitivno odgnane.  Ne, više se ne može govoriti o samoubistvu, iako je uistinu bilo (ne)ozbiljnih medijskih pokušaja da se svetska javnost u prvim informacijama o tragičnom kraju „Petra Pana“ vešto spinuje u tom pravcu. Pošto je s jedne strane „izgrađen“ u večno mladog „čarobnog frulaša“ sumnjivih moralnih nazora, svojevrsnog „sveca“ postmoderne kojem će se klanjati deca budućnosti u nadolazećem „svetu Nedođije“, a s druge strane zaradio dovoljno da bi zadovoljio finansijske apetite onih koji, u stvari, stoje iza eksperimenta „Džekson“, pomenuti „veliki majstori  iza zavese“ su jednom zavek rekli - dosta - i pritisnuli dugme „delete“. Majkl je tako jednostavno izbrisan kao broj. Brutalno skinut sa pokretne trake za štancovanje „super heroja“ globalizma. Jer, ne zaboravimo da u „vrlom novom svetu“ sve ima svoj rok trajanja i svoju svrhu. Tako i „eksperiment Džekson“. 


 

Ipak, da bismo pravilno razumeli šta se usitinu krije iza naprasne i zagonetne smrti  „večno mladog“ Majkla, morali bismo se vratiti u prošlost, na same početke njegove, mora se priznati, blistave muzičke karijere. Naravno, jedno je uspeh na planu muzike koji  se ne može sporiti kod Džeksona,  a nešto sasvim drugo cena koju je lično morao da plati za taj prolazni bljesak zemaljske slave. U tu cenu se ugradio još Neko, a radi ostvarenja jednog višeg „paklenog plana“.

Kako je i zašto Majkl postao deo mind control programa, o kome je u svojoj izuzetno zapaženoj kolumni na ovom sajtu pisao kolega Milan Vidojević? Kako je, u stvari, sve počelo?

Da krenemo od Majklovih ranih početka.

Malo je poznata činjenica da je na Majklov muzički put presudno uticao njegov u mnogo čemu problematičan otac, Džo Džekson. Prema pojedinim izvorima iz zanimljive biografije Džeksonovih,  upravo je Džo sredinom šezdesetih stvorio muzičku grupu Džekson 5 ( Jackson 5), koju su pored Majkla ( kao „najveće očeve uzdanice“) činila i njegova braća Džeki, Tito, Džermejn, Marlon. Bolesno ambiciozan, otac je nastojao da napravi veliki novac od muzičkog angažovanja svojih sinova. Nemilosrdno je postupao sa njima, a metode putem kojih ih je „disciplinovao“ bile su, najblaže rečeno, zastrašujuće. Deca su podvrgavana raznovrsnim „psiho-tretmanima“, a tokom odrastanja, nije im čak  dozvoljavao ni da se druže sa svojim vršnjacima. Džo je svesno - možda sam, ali kako će dalji tekst pokazati,  pre pod uticajem nekih drugih „aktera - pravio za dečake poseban autističan svet, u kome oni prirodno nisu ni mogla doseći optimalan nivo psihofizičkog razvoja. Dečaci, u stvari, i nisu imali pravo detinjstvo, pa stoga i ne čudi činjenica da Majkl u suštini nikada i nije odrastao, već je tokom celog svog života u ponašanju ostao dete zatočeno u nekom svom sopstvnom svetu. To je način na koji reaguju žrtve mind control programa baziranog na traumama; oni naprosto ostaju zaustavljeni, zarobljeni u vremenu u kome su preživljavali traume i psihička zlostavljanja. U Majklovom slučaju, to je rano dečačko doba. Onda postaje potpuno jasno zašto se Majkl tokom celog života identifikovao sa večno mladim, čistim i nevinim Petrom Panom, i zašto nikada nije želeo da odraste, da izađe iz svoje bajke u koju je, pokazalo se, protiv svoje volje ubačen. Naravno, „nekome na vrhu“ je bio potreban upravo takav Majkl. 

Kada je shvatio da od svih sinova upravo u mladom Majklu leži najveći muzički talenat i potencijal, otac (izvesnije "neko" preko oca) je upravo njega targetirao za najjače i najekstremnije traumatske „tretmane“. Oni koji su znali za pomenute „tretmane“, objašnjavali su postupanje Džoa činjenicom da je bio pohlepan čovek, izuzetno lakom na novac a da je baš u Majklu video potencijalnu „zlatnu koku“ koja bi ga mogla učiniti bogatim preko noći. Opet, neki drugi su smatrali da je to bio jedini način ( tj. što podrazumeva mučenje po cenu slave) da se jedna prosečna crnačka porodica izbavi iz teških uslova života u Americi 60-ih godina.

I zaista, obe navedene teorije bi mogle lako da „piju vodu“, ukoliko bismo zanemarili jednu bitnu stvar, a tiče se činjenice da je tehnika traumatskih šokova kojima su bili podvrgavani dečaci, a pre svega Majkl do te mere bila sofisticirana da jednostavno nije bilo moguće da se, eto, tek tako intuitivno tata Džo bude upoznat sa njom. Ili, pak, da samouk, samostalnim proučavanjem dođe do saznanja o tako usavršenim metodama psihičkog zlostavljanja. Dakle, naprosto, to je nemoguća misija. Poznato je da ključ tih i takvih tajni drže samo „odabrani“.

Onda se nameće pitanje, gde je Džeksonov otac sve to mogao da nauči? Pa, jednostavno, „sve“ što je Džo upražnjavao kao da je doslovce prepisano iz spisa Iluminata („posvećenih“), a bilo je zasnovano na mind control tehnikama (uz upotrebu traumatskih šokova). Ništa što je radio nije moglo niti smelo da bude slučajno ili, tobože, proizvoljno. Improvizacijama, u takvim stvarima, jednostavno nema mesta. Zato sve ovo navodi na neodoljivi zaključak da je Džo Džekson najverovatnije bio duboko uključen u MKULTRA (mind control) program. I pri svemu tome, dobrano savetovan o svakom narednom „koraku“ koji će preduzeti u pogledu nesrećne dece.

S druge strane, da bi priča sa Majklovoj planetarnoj slavi dobila epilog kakav je dobila, bilo je neizostavno potrebno da Iluminati (čitaj „veliki majstori predstave“) ni po čemu poseban, dakle prosečan, crnački tinejdžerski kvintet bend Džekson 5 na mala vrata uvedu u američku muzičku industriju, te da mu projektuju i osiguraju neviđenu slavu. Naravno, kvalitet u tim stvarima ne igra presudnu ulogu. Najbitinije je da postoji neko tako velik da celu priču gura „iz pozadine“, i tada je uspeh zagarantovan. Najuticajniji mediji su u stanju da od ružnog pačeta naprave predivnog labuda, a jasno nam je ko u celoj ovoj priči drži i kontroliše medije. Time se otvorio put slave za Majkla, koji je,  u stvari,  od samih početaka bio odabran za centralnu figuru „projekta“. Džekson 5 je bio samo dobra odskočna daska za njegovu kasniju solo karijeru. Sve je bilo isplanirano do tančina i ništa nije bilo prepušteno slučaju.  

Džeksonovom ocu je, kako stvari stoje, iz iluminatskih krugova ponuđena prilika da stekne veliko bogatstvo preko grupe Džekson 5, ali pod uslovom da zauzvrat uspešno realizuje prvu fazu paklenog mind control „treninga“ sa sinovima, a posebno sa Majklom za koga je, pokazalo se u danima posle, bila rezervisana specijalna „uloga“ u kontrolisanoj industriji zabave i šou biznisa. Preciznije rečeno, Majkl je bio čovek „zadatka“.

Naravno, mind control tretmani nad Majklovom ličnošću nastavljeni su i kasnije, tj. nakon prve faze „programa“ o kojoj je bilo reči, a za koju je u većem delu bio zadužen njegov otac. Logično,  nakon toga na toj osnovi, usledila je i druga faza „programiranja“. Veruje se da je Džekson još na samim počecima solo karijere, početkom 70-ih, bio uključen u zloglasni program kontrole uma pod nazivom „Monarh“.  Informacije radi,  reč je o programi čiji je „zamorčić“ bio i sam Elvis Prisli.  Kako ističe Fric Springmajer u svojoj sjajnoj studiji posvećenoj upravo ovoj tematici: „ U mnogim filmovima ili šou programima kao robovi Monarh programa „korišćeni“ su glumci ili izvođači, kao što su : Cathy O'Brien,  Rosanne Barr, Bette Mittler, Marilyn Monroe, Loretta Lynn, Crystal Gayle, Wayne Newton, Frank Sinatra, Jimi Hendrix, Peter Lawford, Bob Hope i drugi.

Naravno, reč je o tako kompleksnom i sofiticiranom „programu“ da su njemu posvećeni čitavi tomovi ozbiljnih studija i radova ( u inostranstvu) , te bi stoga bio nezahvalan i sam pokušaj da se svi njegovi aspekti obrade i izanaliziraju u jednoj kolumni. Međutim, nastojaću , ako ništa drugo, onda bar da dotaknem neke najbitnije aspekte koji bi se mogli dovesti u kontekst sa tragičnim ulogom koja je „dodeljena“ glavnom junaku ove priče, Majklu Džeksonu.

Korišćenje velikog broja ogledala je u osnovi „Monarh“ programiranja. Svi ste verovatno videli kako izgledaju „sobe sa ogledalima“ u parkovima zabave.  Ako i niste imali priliku da to vidite uživo, onda jeste sasvim izvesno u filmovima, jer se u mnogima pojavljuje baš taj detalj. Upravo je to mnoštvo  ogledala (u spec. prostorijama) značajno „oružje“ za formiranje, tačnije cepanje više ličnosti u okviru jedne osobe. „Psihička ogledala“ koja se na taj način programiraju u umu žrtve programa, produkuju (po principu refleksije ogledala) hiljade novih ličnosti (identiteta), koje mogu biti akrivirane uvek kada god to „programeri“ požele. Praktično, na taj način stvara se šizofrena (višestruka) ličnost.  Naravno, „aktivacija“ svake pojedinačne ličnosti može se izvršiti na različite načine. Najčešće su to određene posebno programirane reči koje po principu „okidača“ aktiviraju željenu ličnost u moru projektovanih ličnosti u jednoj osobi.  Koliko je takvih ličnosti postojalo u Majklu? O kojoj ličnosti on peva u njegovoj poznatoj pesmi  „The man in the mirror“ („I'm Starting With The Man In The Mirror I'm Asking Him To Change His Ways...“)? А o čemu peva već pominjani slavni Džimi Hendriks u pesmi „Room full of mirrors“ („I used to live in a room full of mirrors all I could see was me then I take my spirit and I smash my mirrors...“)? Kome su se oni tu, u stvari, obraćaju? Kakvi su ih to demoni progonili na javi i u snu? Majkl je patio od nesanice? Koga su to videli u ogledalima? Naravno, o odgovorima na ova pitanja sada možemo samo da nagađamo. To su  tajne koje su oni nepovratno odneli sa sobom u grob, nažalost. Nama ne preostaje ništa drugo, nego da sliku ovih zagonetnih života formiramo na osnovu fragmenta koji su nam dostupni.

Naravno, sam Majkl je "uključivan" i "resetovan“ po potrebi „progamera“. Kada je to trebalo, bio je dečak, večno mlađani „Petar Pan“ koji je „voleo“ dečake, po potrebi ozbiljan i odgovoran otac, a što je najindikativnije od svega, ponajviše marioneta koja je finansijska sredstva ostvarena od koncerata i prodanih ploča bespogovorno ustupljivala „gospodarima programa“. Ništa manje nije značajna njegova rola kao odašiljaoca poruka putem pesama, a koje su sastavljala „ gospoda sa vrha“. To je jedan od načina da se „stado“ drži na oku.  Ne potcenjujte kontrolu koja može biti uspostavljena putem muzike. Pogotovu u situaciji, kada je neko tako ultra popularan kao Džekson. Naravno , njegove pesme su sadržale i određene skrivene sublimirane poruke. Pogledajte samo ovaj video ispod.

Zanimljivo je i to da je nakon Majklove smrti zabeležen do tada neviđen porast prodaje njegovih ploča. Gde će otići te silne pare, Majklovoj deci, njegovom bratu? Čisto sumnjam. Izvesnije je da će deo pripasti njegovom ocu Džou, koji je bio, kao što smo ukazao nešto  ranije, nezaobilazna figura celog programa.

Kao što je kolega Vidojević dobro primetio u svojoj kolumni, Majkl Džekson je prodao oko 750 miliona ploča, a bio je u dugovima?! Naravno, priča o ultra bogatom Majklu bio je ništa drugo do sjajan hologram stvoren za potrebe javnosti i medijskog eksploatisanja. Novac nije bio njegov, pripadao je gospodarima „programa“. Da bi što uspešnije bio podražavan lik Petra Pana koji je obitavao negde duboko u Majklu, da bi programirana slika u njegovoj glavi bila što življa, on je morao da ima i svoj „Neverland“, na kome je trebalo da se druži sa dečacima (svojom voljom ili mimo nje, jer je pitanje koliko je bio u stanju da upravlja svojim postupcima).

Od silnih milijardi koje je zaradio, smrt je dočekao, zamislite, u iznajmljenoj kući koja, eto čuda, nema ni telefon. A verovatno sve to zbog toga, da ne bi mogao da se otrgne iz programa ukoliko bi kojim "nesrećnim" slučajem sećanja počela da naviru. Jedino su ga posećivali "doktori" ( tzv. „program handlers“) koji su održavali program raznim medikamentima. Kada je došlo vreme isti ti „doktori“ su verovatno „na mig“ gore pominjanih prevelikom dozom lekova „ugasili“ program.  Sada su, prema nekim informacijama, pod burnim okom i nadzorom CIA-e. Naravno, ništa im se neće desiti. I javnost neće nikada saznati ništa više o stvarnim razlozima i motivima Džeksonovog ubistva. I nije on prvi, a kako stvari stoje ni poslednji velikan u Americi koji je doživeo ovako tragičan i u isto vreme zagonetan kraj.

Elem, da ne bih na kraju ostao nedorečen ili, ne daj Bože, pogrešno shvaćen. Nije ovo samo tekst o Majklu i njegovoj sudbini i užasnoj ulozi koja mu je dodeljena u ovom svetu. Ovde se radi o nečemu mnogo širem. Priča o kralju popa tera nas da se zapitamo, koliko je danas istih takvih lutaka ostalo  da „igra“ na svetskoj pozornici. Neki su u sferi kulture, dakle, muzike i filma, a neki i u politici. Nekima možda dajemo i svoj glas na izborima, iako ih ne biramo, a toga još nismo ni svesni.  Bar počnite da razmišljate o svemu ovome na šta sam pokušao da ukažem u ovom skromnom tekstu. To će biti prvi pozitivan znak da ste još uvek „van programa“. Da, dobro ste pročitali - još uvek... Sapienti sat.


Novi Sad, 26.08.2009. 

27. avgust 2009 18:20:59