SRPSKA ANALITIKA

XX vek, britanski imperijalizam, Rusija i Srbija

Ekskluzivno za časopis SRPSKA ANALITIKA piše Vladimir Kršljanin, predsednik Narodnog pokreta Srbije

Čini se da nikada u   istoriji nije postojao tako čvrst globalni konsenzus u oceni neke istorijske pojave, kao u osudi fašizma posle Drugog svetskog rata. Pritom, ta osuda se najčešće vezuje za režime u Nemačkoj, Italiji i Japanu, ličnosti Hitlera i Musolinija itd. Danas, međutim, sa veće istorijske distance i sa poukama zbivanja sa kraja 20. i početka 21. veka, toj osudi se moraju pridodati strane sile koje su omogućile uspon fašizma i pokušavale da sličan agresivni obrazac, usmeren protiv Rusije, ostvare tri puta u jednom veku. Arhitekta ove politike je Britanija, a njeni vladajući državno finansijski-krugovi i njena obaveštajna služba su verovatno najstrašniji i najmračniji faktor u istoriji čovečanstva.

U formi klasične imperije, koja drži pod svojom vlašću druge narode i zemlje, na svom vrhuncu, sa kolonijama na svim kontinentima, Britanska imperija je bila jedina zaista globalna imperija. Od tog doba do danas, njene globalne aspiracije i njena globalna beskrupuloznost nisu prestajale. A danas, kada su zaustavljene, ono što svetu nedostaje, jeste kontrolni mehanizam, neki analog onog koji je primenjen u odnosu na Nemačku posle Drugog svetskog rata, koji će onemogućiti da se takvo ponašanje u budućnosti ponovi.

Najveći udarac je britanska vladavina svetom doživela američkom revolucijom, odnosno ratom za nezavisnost. Od tog doba, a posebno od vremena američkog građanskog rata, Britanija je shvatila da ne može vojnim sredstvima ni da povrati Ameriku ni da vlada svetom, pa je započela poduhvat koji traje do danas, a koji karakterišu dve komponente – ratne intrige (pomoću kojih su izazvani i Prvi i Drugi svetski rat) i instrumentalizacija američke moći. Time nominalni nosilac imperijalne politike postaju SAD, a Britanija uz njih parazitira, kao najbliži i najverniji saveznik i savetnik (bez čijih analiza, zasnovanih na dvovekovnom pristustvu na tim prostorima, ne bi bili mogući američki ratovi ni u Jugoslaviji, ni u Avganistanu, ni u Iraku), do granice da se zahvaljujući takvom savezništvu, SAD danas nalaze na rubu totalnog kraha.

Zbog ovog fatalnog braka Britanije i SAD, opravdano je imperijalizam, odnosno globalizam koji je zapretio savremenom svetu nazivati jedino angloameričkim. Taj pojam se gotovo redovno upotrebljava u arapskom svetu, jer arapski svet u kontinuitetu trpi, najpre od Britanije, pa onda od SAD, i dobro razume ovu simbiozu. Uostalom, jedna od najstrašnijih, verovatno nezalečivih posledica britanskog kolonijalizma je razbijanje arapske nacije u nekoliko desetina država. Tu vezu i taj kontinuitet bi trebalo da razumemo i mi u Srbiji.

Najveći izazov i najveća meta britanske imperije je bila i ostala Rusija. S jedne strane kao moćni rival od koga se može izgubiti rat, a sa druge, kao imperija koja se, za razliku od drugih, širila oko svojih granica, i koja je uspevala da svoju imperijalnu zajednicu naroda drži u više-manje ravnopravnim međusobnim odnosima. Nesposobna na otvoreni sukob, Britanija je kao oruđe protiv Rusije koristila najpre Nemačku, pa onda SAD. Dopunski razlog za izazivanje sukoba između Nemačke i Rusije, za Britaniju je bila mogućnost da dve najveće i najnaprednije evropske nacije ostvare partnerstvo, čime bi bila zauvek okončana britanska dominacija, ne samo u svetu, već i u Evropi.

Kada Prvi svetski rat nije doveo do očekivanog intenziteta sukoba između Rusije i Nemačke, Britanija je pomogla februarsku revoluciju u Rusiji, koja je objavila „rat do pobede“. Katastrofalno intenziviranje sukoba je međutim zaustavila oktobarska revolucija. Svojom propagandom i vojnom intervencijom, očekujući da je Rusija na izdisaju, Britanija podstiče intenziviranje krvavog građanskog rata u Rusiji i nepomirljivog ideološkog antagonizma.

Neuspeh iz Prvog svetskog rata, pokušava se nadoknaditi pripremanjem Drugog. Britanija za nemačkog lidera programira rusofoba i rasistu Hitlera (bio u britanskom zarobljeništvu za vreme Prvog svetskog rata). U politički nelogičnom obrtu, podstaknutom iz Britanije, Hindenburg imenuje 1933. za nemačkog kancelara vođu malo uticajne nacionalsocijalističke partije, koja postaje dominantna tek posle izbora koje je organizovao sam Hitler. Britanci i Amerikanci (poslovni krugovi zavisni od Britanije; SAD postaju potpuni zatočenik britanskih planova tek posle smrti Ruzvelta) ekonomski pomažu jačanje Hitlerove ratne mašine. Britanski plan je sledeći: usmeriti Hitlera na Rusiju, a kada dve velike nacije dovoljno jedna drugu oslabe, britanske i američke trupe ulaze u rat, postavljaju se između strana i stvaraju „sanitarni kordon“ od Baltika do Crnog mora, pod svojom kontrolom. Rusi shvataju britanske planove i sporazumom Molotov-Ribentrop menjaju ceo planirani tok Drugog svetskog rata. „Sanitarni kordon“ nikada nije stvoren, a Rusija u završnoj fazi rata stavlja pod svoju kontrolu njegove potencijalne članove i time za više decenija zaustavlja britanske planove.

Treći pokušaj se osujećuje upravo ovih dana. Posle preuzimanja Istočne Evrope i razbijanja Jugoslavije po istom receptu kao u doba Drugog svetskog rata (praćene kao i tada, okupacijom Srbije), agloamerička osovina je stvaranjem NATO baza na Kosovu i Metohiji, u Rumuniji i Bugarskoj i primanjem baltičkih država u NATO započela stvaranje „sanitarnog kordona“. Završna faza bi trebalo da bude otcepljenje Kosmeta, dalje ubijanje Srbije i razmeštanje protivraketnog sistema u Poljskoj i Češkoj. Međutim, Rusija je jasno rekla da to neće proći i da će upotrebiti sva sredstva da tome parira. Već je suspendovala Sporazum o ograničenju konvencionalnih snaga u Evropi. Ruski ministar inostranih poslova Lavrov je istakao da su protivraketni sistemi i Kosmet – „crvena linija“ za Rusiju.

Srpskim patriotama se često, nekad i u dobroj nameri, serviraju priče o „svetskoj vladi“, „zakulisi“, „Rotšildima“, „jevrejskoj, hazarskoj zaveri“... Ove priče su opasne jer svaka sadrži zrno istine – dovoljno da im neobavešten čovek poveruje, a istovremeno označavaju i smeštaju glavnog neprijatelja u sferu nedodirljivog, virtuelnog. Da, postoje Rotšildi i drugi veliki nosioci svetskog kapitala koji su jevrejskog porekla i imaju veliki uticaj na svetske finansije i politiku zapadnih vlada. Upravo oni su jedan od glavnih stubova britanske politike poslednjih vekova. No, suština nije ni u jevrejstvu ni u bilo kojoj veri ni naciji, već u kapitalu i profitu koji su anacionalni i koji stvaraju svetski sistem kome su kapital i profit jedino božanstvo, izazivajući ratove i žrtvujući pritom bilo koga, uključujući pripadnike nacija iz koji su vlasnici kapitala potekli (među vlasnicima firmi u Britaniji i SAD koje su pomogle uspon Hitlera, čak i među proizvođačima gasa za gasne komore, bilo je Jevreja; teroristi koje su proizvele američke službe izazivaju pogibiju amerikanaca 11. septembra 2001). Naš neprijatelj i neprijatelj slobodnog sveta su vlade Britanije i SAD, čije tajne službe i čiji političko-ekonomsko-finansijski resursi direktno proizvode zločine i patnje u svetu. A sa tako jasno označenim protivnikom moguće je boriti se – čuvajući suverenitet sopstvene zemlje i budući u savezu sa drugim slobodnim zemljama.

U savremeno doba, Srbija je povratila i utemeljila svoju državnost u 19. veku, oslobađajući veći deo svoje teritorije od Turske okupacije, i lavirajući između uticaja dve obližnje i poznate regionalne sile – Rusije i Austrougarske. Međutim, po Srbiju tragični 20. vek, obeležen je dominacijom vanregionalnih sila. Angloamerička osovina upravlja Srbijom od 1903. do danas, sa najdužim periodom otpora 90-ih godina 20. veka. 1903. kontrolu nad Srbijom preuzimaju Britanci, a Amerikanci im se priključuju 1948. Uticaj „majke Rusije“ u 20. veku se pojavljivao samo u ratovima, a u mirno doba je bio simboličan i ograničen. Srpski narod se herojski borio za svoju slobodu, i time zadužio i Rusiju i svet u sva tri svetska rata. Ali razmere njegovog stradanja bile su direktna posledica neiskrenosti angloameričkih saveznika, čiji su glavni apetiti uvek bili usmereni prema Rusiji, a Srbi su im bili potrebni samo kao „topovsko meso“ i to odvojeni od Rusije.

Ovo se u najčistijem vidu odnosi i na period u toku i posle Drugog svetskog rata. Otac antikomunizma i hladnog rata Vinston Čerčil upućuje svog sina u vojnu misiju kod Tita. Počinje period jedne od najvećih istorijskih kontroverzi srpskog naroda – u javnom i političkom smislu neshvaćenih do danas. Narod živi dobro, a Tita – ličnost nikada razjašnjene biografije, sa počastima primaju u celom svetu. Titova „komunistička“ Jugoslavija postaje „trojanski konj“, glavno oruđe Zapada za podrivanje istočnog bloka, ali ne (ideologije su istorijska himera!) radi „rušenja komunizma“ nego radi uništenja Rusije! Nacionalistički antifašistički borci u Srbiji su izmanipulisani i žrtvovani dugoročnoj britanskoj strategiji, a i gotovo svi vođi komunističkog antifašističkog otpora su uništeni – oni koji nisu poginuli u ratu, eliminisani su posle 1948. Jugoslavija je postala jedan od glavnih stubova NATO. To joj je, kao i svim bitnim angloameričkim saveznicima (uzmimo samo za primer Tursku) davalo određenu slobodu u spoljnopolitičkom delovanju. Ta relativna sloboda je u svesti mnogih rukovodilaca, oficira i pripadnika tajnih službi, stvarala iluziju da se radi o nezavisnosti jedne samosvojne i jake države. Nesposobnost mnogih od njih da i danas shvate i prihvate ove proste činjenice je jedan od glavnih uzroka naših problema. Titova Jugoslavija je decenijama bila potpuno otvorena za zapadnu propagandu. Antikomunizam, blago uvijen u oblandu „suprotstavljanja sovjetskoj hegemoniji“, bio je maltene zvanična ideologija. A glavni cilj je, naravno, bio stvaranje i podsticanje rusofobije. I zato nije ni čudo da su današnji glavni angloamerički politički igrači u Srbiji – nekadašnji rukovodioci Titove partije, njihova deca i njihovi „omiljeni disidenti“. Međutim, i Jugoslavija i sve drugo što nije bilo potpuno pod vlašću angloameričkog sistema, moglo je za njih biti samo oruđe za privremenu upotrebu, koje će biti bačeno pod noge čim se nazre ostvarenje glavnog cilja – uništenja Rusije. Imajući to u vidu, zapadne vlade su sve vreme vodile dvojnu politiku prema Titovoj Jugoslaviji. Odnosi političkog, vojnog i ekonomskog savezništva na zvaničnom nivou, uz istovremeno pothranjivanje svih ekstremnih šovinističkih, fašističkih i terorističkih grupa u emigraciji (na tom planu delovanje zapadnih tajnih službi prema Jugoslaviji nije se razlikovalo od delovanja prema drugim zemljama istočnog bloka). U Rusiji je devedesetih godina bila široko rasprostranjena iluzija da je suprotstavljenost Zapada ideološke prirode. Ta ista iluzija je u okupiranoj Srbiji dvehiljditih postala dominantna. Rusija se svoje iluzije oslobodila. Vreme je da to isto učini i Srbija, posebno pošto je za svoju odanost Zapadu „nagrađena“ svim mogućim vrstama agresije i poniženja.

Šta danas reći o komunistima i njihovoj istorijskoj ulozi, posebno u Rusiji i Srbiji, čiji su nam primeri najbliži? Polazeći od pogrešne premise da je uspostavljanje naprednijih i pravednijih društvenih odnosa partijsko pitanje, opasno su potcenili nacionalno i versko, slabeći na taj način nacionalnu svest i sposobnost otpora agresiji. Ruski komunisti su te greške shvatili i prema ovim pitanjima danas imaju sasvim drugačije stavove, ali su još daleko od toga da dobiju novu šansu za upravljanje državom. Srpski komunisti su (zbog stavljanja Titovog režima u službu Zapada) potpuno nestali kao politički faktor. Ima pokušaja da se to promeni. Bez obzira na pomenute istorijske zablude, komunisti su postavili najviši u političkoj istoriji standard ideala časti, poštenja, samožrtvovanja za opšte dobro i bili među najvećim herojima kada god je nacija bila ugrožena.

Veći deo državne i političke elite Titove Jugoslavije, pa time i Srbije, kao njene federalne jedinice, bio je ili u službi zapadnih interesa ili pod dominantnim uticajem zapadnog načina mišljenja. Grupa ljudi na čelu sa Slobodanom Miloševićem shvatila je krajem osamdesetih opasnost koja zemlji, a posebno Srbiji, preti sa Zapada. U dva navrata, početkom i krajem devedesetih, on je pokušao da velikim rezovima u državnoj strukturi, eliminiše američki uticaj. Međutim, otpor koji je zemlja tokom devedesetih, pod njegovim vođstvom, pružala agresiji, završio se porazom i okupacijom iz dva glavna razloga – prvo, angloamerički uticaj je suviše duboko ušao u društvo i državne strukture (pa je čak u vladajućoj eliti nedostajala svest o tome u kom pravcu teku zbivanja u svetu) i drugo, nije bilo oslonca među velikim silama, odnosno Rusija nije bila, zbog svojih ogromnih unutrašnjih teškoća, u stanju da efektivno pomogne očuvanju suvereniteta Srbije. Danas, međutim, Rusija shvata dve činjenice – da je jedini narod u čitavom regionu koji nikada nije ratovao protiv Rusije – srpski narod, kao i da su angloamerička agresija i otpor koji je srpski narod pružao, pomogli Rusiji da shvati prirodu zapadne politike i da dobije na vremenu da se pripremi za sopstveni efektivni odgovor.

U zapadnoj obaveštajnoj zajednici u Srbiji tokom devedesetih i do danas, kao i na mnogo drugih mesta u svetu, pravo primata, doajena, koordinatora imali su Britanci. Oni su bili ti koji su planirali i osmišljavali i analizama pomagali sve savremene američke ratove. Njima je bilo povereno i da vode (a ko bi drugi?) jednu od najvećih perfidija u istoriji – „suđenje“ Slobodanu Miloševiću u haškom tribunalu. Kada je bilo jasno da planirani efekti ni izbliza nisu ostvareni, a da jačanje Rusije preti da sruši ovaj mehanizam zaštite angloameričke agresije i da se Milošević nađe na lečenju u Moskvi, njemu je u trubunalu presuđeno. Osim da sude šefu jedne države za otpor agresiji, tamo su po prvi put pokušali da na optuženičku klupu stave i tajnu službu te države i „otkriju“ njene tajne. Svet ima mnogo veće moralno pravo da osudi zapadne tajne službe, na prvom mestu britansku i američku, za umešanost u sve najstrašnije zločine savremenog sveta. Mi u Srbiji znamo da su krvave građanske ratove na prostoru bivše Jugoslavije oni pripremili i podstakli i da nema ni jednog većeg zločina, bez obzira koja ga je strana počinila, u koji nisu bili, na ovaj ili onaj način, umešani. Primeri su strahovito ružni, ali ipak evo jednog. Ubistvu hrvatskih zarobljenika u Ovčari kod Vukovara prethodila je vest koju su tog jutra preneli svi mediji – da je u jednom porodilištu nađeno 40 ubijenih srpskih beba. U ratnim uslovima bilo je teško proveriti vest. Ona nikad nije potvrđena. Zločin na Ovčari se dogodio popodne istog dana. Vest je lansirala britanska agencija Rojters.  

Za slobodnu budućnost Srbije, potrebno je, u domenu političke svesti, ispuniti tri preduslova. Prvo, sa ponosom pogledati čitavu svoju istoriju i eliminisati samooptuživanje koje je glavni lajtmotiv sa kojim su zapadne marionete 2000. došle na vlast. Da, bilo je u našoj istoriji i grešaka pojedinih vladara i dugotrajnih zabluda. Ali, malo koji narod se može pohvaliti da je sa toliko upornosti i hrabrosti branio svoju slobodu i samobitnost, da je u svim velikim istorijskim potresima bio na pravoj strani, i da je među prvima po broju žrtava ugrađenih u napredak civilizacije. U budućnost možemo samo ujedinjeni, slaveći svoje heroje i odajući poštu svojim žrtvama i nikad više sukobljeni između sebe. Drugo, shvatiti da je bez obzira na neuporedivi doprinos Zapada civilizaciji u domenu nauke, tehnologije i političkih ideja, surovi i beskrupulozni angloamerički imperijalni poduhvat uništio svaki primat Zapada u svetu. Sa svojom pravoslavnom duhovnom i političkom tradicijom, ne treba da se ni u čemu osećamo inferiornim, naprotiv. Treće, savezništvo sa Rusijom i drugim slobodnim zemljama nije isto što zameniti zavisnost od jedne velike, kolonijalne sile, drugom. Raskršće na kom se nalazi današnja Srbija je isto ono na kome se nalazi čitav svet. Konačnim padom angloameričke imperije mora zauvek biti sahranjena svaka imperijalna politika, a odnosi u svetu će se graditi na principima ravnopravnosti i međunarodnog prava. Usponom Rusije, Kine, Indije, Brazila i drugih, stvoreni su preduslovi i čovečanstvo već kreće tim putem. Srbija nema razloga da bude među poslednjima, pogotovu jer je svaki dan kašnjenja veoma skupo košta.

Čak i da nema problema Kosova i Metohije, bilo bi više nego dovoljno razloga da Srbija iskoristi svoju istorijsku šansu i raskine vekovne angloameričke okove. Prošlost je suviše bolna, a sadašnjost (poslednjih sedam godina) suviše ponižavajuća. Ni jednog realnog ekonomskog ni razvojnog projekta, ni jedne ozbiljne investicije nismo videli ni od SAD ni od EU. Nažalost, nema ni ponuda za budućnost. Iz okupirane Srbije se godišnje od strane Zapada isisa šest milijardi evra. Sada nam EU velikodušno daje pomoć od jedne milijarde (!) do 2011. godine. Eto, to je „partnerstvo“ sa agresorom. Srbiji treba savezništvo sa prijateljima!

(odlomak iz knjige „Slobodna Srbija – priručnik za oslobođenje“)

<> 30. januar 2008 18:57:42