Slobodan Antonić

Budimo iskreni – ceo sistem je bio protiv Nikolića

Dvadeseti januar poseban je dan u istoriji Srbije. Toga dana desio se zemljotres. Naša politička klasa ga nije priznala. Iste večeri, s prividnim mirom, ona je otresla prašinu sa sebe i rekla: ,,Ništa, ništa, sve je u najboljem u redu, ništa nije bilo”. Ali, bilo je.

Da bismo shvatili šta se dogodilo setimo se rasporeda snaga u javnosti. Tu javnost, naravno, stvaraju veliki mediji. Dakle, koliko je njih blagonaklono prema radikalima? Jedne dnevne novine i jedan radio. I to je sve. A sada, nabrojmo sve ,,javne servise” LDP-a, te perjanice naše evroreformske ideologije. B92 i ,,Blic”, kao udarne pesnice, pa zatim ,,Foks”, pa ,,Enter”, pa ,,Danas”, pa ,,Evropa”, pa još čitav niz nacionalnih i regionalnih radio i TV stanica, dnevnika i nedeljnika.

Uz to, i u onim preostalim medijima, mišljenje slično Nikolićevom prisutno je sa manje od pet odsto, dok onog iz LDP šinjela ima tušta i tma. Uostalom, setite se koliko su ta mišljenja zastupljena u novinama koje upravo čitate, pa će vam odmah biti jasno o čemu govorim.

I sada, i pored sve propagande, i pored sveg novca uloženog u kampanju, i pored kišobrana najmoćnije svetske sile, i pored svih beogradskih salona, kulturnjačkih foruma, lepršavih blogova i NVO tipa ,,mladi za mlade” i ,,od urbanog urbanom”, onaj prvi kandidat osvaja pet odsto glasova. Sa druge strane, i pored medijske marginalnosti, i pored prezira i bojkota strane i domaće društvene elite, i pored sirovosti i ograničenosti sopstvenog stranačkog okruženja, i pored mrgodnosti i političke prošlosti samog kandidata, i pored ,,monstruma iz Ševeningena” koji više šteti nego što koristi, onaj drugi kandidat dobija 40 odsto glasova.

Budimo iskreni – ceo sistem je bio protiv Nikolića. Nikoliću je dopušteno da postoji samo kao uljez. On i njegova stranka se nisu mogli zabraniti, jer su bili odveć veliki. Ali, uvek su tretirani kao kakvo čudovište, kao kakve političke nakaze. Osim ponekog domaćeg tajkuna, sviknutog da stavlja jaja u svaku korpu, uz Nikolića nije stao niko. Domaća i strana elita, dobro umrežena interesima i ,,projektima”, sa prezirom je okretala glavu od njega. Pripušten je u političku arenu, jer se računalo da će i ovoga puta dobiti ,,samo” glasove tranzicionih gubitnika. ,,Jeste i tih milion mnogo”, mislilo se, ,,ali šta da se radi, važno je da smo dobitnici mi, a ovim gubitnicima eto ventil u vidu glasanja, neka se malo isprazne”.

Tako je došao 20. januar. Nikolić je ne samo pregazio sistemske kandidate. On je došao u opasnu priliku i da može da pobedi. Kakva drskost! Da li osećate paniku, da li vidite graške znoja na licu naše evroelite? Zaboga, još samo malo im treba da do kraja ,,odrade” privatizaciju. Samo malo im treba da privatizuju i poslednji Sartid, da privatizuju i poslednju cementaru. I samo malo im treba da se dočepaju tih nagojenih evropskih fondova. Već osećaju miris miliona, što podatno čekaju na njih i njihove briselske prijatelje; da ih zajedno preuzmu, provuku, zavrte, isperu i prepeglaju; i da više niko ne zna ni koliko ih je bilo, ni gde su sada, ni zašto od celog ,,projekta” nije bilo ništa. Zar baš sada, kada je najlepše, da se pojavi neki birač-gubitnik, nekakav radnik, seljak ili penzioner? Zamislite, taj gubitnik je nešto nezadovoljan, zamislite, nešto mu fali, zamislite, ne veruje čak ni B92, zamislite, ne voli Vašington, on voli Kosovo, zamislite, ne razume blagodeti privatizacije za jedan evro i odriče se evropskih fondova kao da je to njegovo. I zamislite, o zamislite, taj gubitnik ozbiljno je shvatio svoje pravo da bira. I evo kako glasa – za Nikolića!

I sada gledajte kako se diže sve živo, gledajte kako nam svi govore o ,,povratku u devedesete”, gledajte kako nam analitičari zakazuju Savet bezbednosti ,,koji nam uvodi nove sankcije”, gledajte kako nam vojni stručnjaci najavljuju novo rulanje bombardera na pisti u Evijanu, gledajte kako nam ekonomski eksperti opisuju štampanje nove novčanice od ,,500 milijardi dinara”... Gledajte naciju koja je bila gladna svega i koju su smišljeno gurnuli u evrokredite. Strane banke su nam pozajmile naš sopstveni novac da bismo kupili frižidere, kola ili prvi stan. I sada je dovoljno da samo jedan bankarski ekspert kaže: ,,Ako Nikolić pobedi, evro će vredeti 120 dinara”. I već svakoga od nas hvata panika. I već se svako od nas pita – gde da nađem još novca za sledeću ratu? I već onom radniku, već onom seljaku i već onom penzioneru drhti ruka. I već olovka nekako sama hoće da pobegne od broja ispred Nikolićevog imena.

Čuda se retko dva puta dešavaju. Nikolić samo čudom još jednom može biti prvi. Ali, dobro su se uplašili. Dobro ste ih uplašili, dragi gubitnici. Te graške znoja, taj strah koji ste kod njih proizveli, kod svih tih magnata, advokata i rentijera evrotranzicije, sve je to zaista autentično. Neće ih oni još dugo zaboraviti. Nemojte ni vi. Jer, sledeću priliku da ih ovako ponizite i uplašite, izvesno je, više vam nikada neće dati.

(Politika)